Misao koja se rađa kada na svakih 5 metara na auto-putu vidiš po dva saobraćajca i jednu omanju četicu žandarmerije.
Saobraćaj se odjednom zaustavlja da bi to mudo prošlo i ni od kuda se pojavljuje nekoliko zatamnjenih džipova sa pripadnicima SAJ-a koji su izašli do pola kroz prozor sa heklerima u rukama i fantomkama na glavama.
To se uglavnom dešava u najidealnije vreme, kada se vraćaš s' posla i iako je mudo prošlo, naša policija, za svaki slučaj, drži saobraćaj još pola sata zaustavljen da ne bi možda neko pojurio za mudom i ugrozio ga. Naravno svuda okolo su postavljeni snajperisti koje ne vidiš ali znaš da su tu i osećaš se kao da te nišane.

Priče koje kreću da se pričaju o tebi nakon godinu dana provedenih u teretani uz korišćenje steroida, testestorona.

Svinjski i pileći grip. Lude krave. Možda je sve moglo da bude drugačije:

Zbog vremena provedenim pod Turcima i udaljenosti od severnih delova Srbije u centralnom i južnom delu zemlje došlo je do određenih odstupanja u gramatici, leksici, dikciji...

Predmet obožavanja je različit, ali zajedničko im je da je uvijek to i samo to tema razgovora. Nije važno da li je to smaračeva djevojka ili momak, auto, mobitel, dijete, pas... Ali je procedura ista. Bez obzira o čemu se priča, smarač to nadovezuje na svoju temu, i pokušava da uvjeri druge koliko je to fascinantna i važna tema. Nešto o čemu se ima i treba pričati satima i satima, i svi treba da slušaju dok zaslijepljeni zagovornik te teme govori, ostali mogu i pohvalno je ako odobravajuće i fascinirano klimaju glavama. On ne reaguju čak i na očigledne pokušaje skretanja sa te teme, ili se prave ludi, ili im se to čini kao zezanje, ali tema se nastavlja...

Maske su svakodnevni modni detalj (asesoar) ovakvog sveta kakav danas poznajemo. Modernog sveta, sveta pretvaranja, licemerja i nemanja sebe.
Maske su "must have" modernih ljudi. Nose je ispod pazuha, oko vrata, na glavi. Po potrebi je izvežbanim pokretima nabacuju na lice.
Lepa- ružna, nasmejana-tužna...
Kada krenu na posao, faks, u šetnju, ili na sastanak, ljudi otvore svoju kutiju sa maskama i uzmu onu koja je odgovarajuća za datu priliku. Mozda ponesu i više maski za jedan dan. Da se nadje, jer nikada se ne zna- zlu ne trebalo! Šta bi da nemaju pri ruci odgovarajuću masku?
Ljudi starog kova, dinosaurusi u ovom svetu, zaostaci nekadašnjeg načina života, često bivaju pregaženi nekim novim, maskiranim klincima.
Kako biti siguran da li vam se neko iskreno nasmejao? Kako znati da li neko ima masku? Vrlo lako!
Kao prvo, osobe koje ih nose toliko su površne da ne pročitaju ni osnovno uputstvo za upotrebu, pa im maske vrlo brzo (s)padaju.
Kao drugo, maske kratko traju, kraće nego Pepeljugina do ponoćna čarolija.
Ako nemate ni to malo vremena koje je potrebno da maske padnu kako biste videli ko je lažnjak, ili ako ne želite ni minut svog dragocenog života da trošite na utvrđivanje toga da li je neko Monika Beluči ili Baba Sera sa maskom, postoji i brži način. Napravite neobavezan pokret rukom i ako osoba (za koju proveravate da li vam se iskreno ili lažno nasmejala), šakama obe svoje ruke krene ka licu- u grčevitom strahu da je vaš pokret bio pokušaj da joj skinete masku i u nadi da će je zadržati, to je to! Znaćete da ta osoba nije ništa više od mašine i da je običan davalac osmeha.
Ko proizvodi sve te maske, te emocije zavedene po brojevima? Ne, ne, to nisu Kinezi, mada znam da je u to teško poverovati.
Maske proizvodi strah, štancuje ih na hiljade dnevno.
Strah je osnovno osećanje koje vodi ljude u današnje vreme. Ne sve ljude, ali većinu njih.
Ako ste pripadnih manjine udahnite duboko (to je lako bez maske), nabacite svoj osmeh koji god da je broj, samo da je iskren i hodajte uzdignute glave među pokretnim maskama. Zašto da se smejete? Zato što vam se moze. Zato što u sebi nemate nešto što maske imaju, a to nešto je strah! Zapravo, imate ga, ali umete da ga pobedite gledajući ga u oči bez maske.

Lik koji u osnovnoj i ranim danima srednje škole po spomenarima uporno kontrira ustaljenim klišeima. Svi za omiljenu hranu pišu "pizza", piće "coca cola", pevača nekog od trenutno popularnih sa zapada (i to u originalu, a ne pišu domaće da ne ispadnu seljaci) dok on (uglavnom je muško) piše nešto drugo. I ja sam bio jedan od njih.

Najveći stadijum lenjosti. Prosečan lenjcov obično ima oko 25 godina, živi sa roditeljima koji ga izdržavaju, ne radi nigde, ne studira, leže u 3 ustaje u 12, nema ni kučeta ni mačeta. Prosečan lenjcov ima 2 prijatelja u životu, od kojih je jedan njegov kolega lenjcov a drugi je vredan i radan, završio je fakultet, zaposlio se i ima devojku. Lenjcov svakodnevno nailazi na kritike i uvrede od strane svojih roditelja koji su odavno digli ruke od njega. Lenjcova prati izražena kurcobolja i nezainteresovanost za spoljašnji svet, iz kuće izlazi samo kad treba da uplati tiket.

Prepoznavanje potencijala i muvanje dosta mladjih cura u cilju da te zapamte za budućnost, kada procvetaju.

Alkoholna moba je vrsta mobe, dobrovoljnog pomaganja nekom, s tim što se ovde radi o pomoći prilikom ispijanja alkohola.

Osecaj koji nastaje kao posledica emotivnog i fizickog praznjenja usled
maksimalnog cimanja za neku stvar a ne dostizanja zeljenog cilja.

Izraz kojim opravdavamo sve loše što nas snađe. Bilo da je bol, umor ili loš dan, krivi su vremenski uslovi.

Plemenita životinja kojoj je bila namenjena sasvim druga sudbina od one koju je doživeo.

Zoran je kratko i jednostavno konj.
Ali ne bilo kakav konj, nego rasna životinja od oca trostrukog šampiona Londonskog derbija i majke kobile koja je pobednica na pet konkursa lepote u Parizu. Po rođenju je nazvan Viktori. Pobeda. Ali ipak je na kraju postao Zoran. Od Viktori do Zoran dug je put i neobična priča.

Od početka se znalo da će završiti u Srbiji jer je Viktori još kao ždrebe bio deo jedne opklade između bogatog Arapina koji je bio njegov vlasnik i jednog kontraverznog biznismena iz Novog Pazara. Pazarac je pobedio i Zoran, koji se i dalje zvao Viktori, stigao je u Rašku, kao najveći trofej ovog čoveka, sa kojim je on imao velike planove. Postao je njegov statusni simbol, kao što je njegovom prijatelju Palmi to bila već nadaleko čuvena žirafa, jer svi su znali poreklo Viktorija. Svi su imali velika očekivanja od njega. Posebno gazda. Bio je mažen, pažen i negovan. Izrastao je u jednu veličanstvenu životinju spremnu da pokori svet.

Ali tu se opet umešala zla sudbina koja ga je i dovela još na početku života u Srbiju. Njegov gazda ga je izveo napolje da projaše malo na njemu po poljima, šumama i dolinama, jer je to jako voleo da radi. Međutim tu je njegovog gazdu dočekala njegova mutna prošlost, a Viktoriju je taj momenat početak jedne neočekivane budućnosti. Gazda mu je ubijen u sačekuši.

Viktori se jako uplašio.
Galopom je bežao što dalje od tog mesta, dok mu se činilo da non-stop čuje povike Gazdinih ubica iza sebe, pa je sebe nagonio da trči što brže, dok najzad nije mrtav umoran jednostavno pao i ostao tako u nesvesti da leži, daleko od kuće.

Kada je otvorio svoje velike i lepe oči video je oko njega neke ljude, odrpane i tamne puti kako pričaju nešto na nekom jeziku koji nikada nije čuo. To su bili Romulanci koji su ga tu pronašli skitajući od grada do grada i smatrali su pronalazak Viktorija kao puku sreću jer su dugovali pare jednom opasnom čoveku iz Beograda koji se zvao Đango i važio je za veoma prekog čoveka koji je mnogo lak na nožu. Sa Viktorijem su regulisali dug.
Porodicu njegovog gazde koja se gložila međusobno oko podele bogatstva Zoran nije interesovao pa ga nisu ni tražili.

Đango je jednostavno bio đubre od čoveka i Viktori je kod njega proživeo najgore trenutke svog života. Bio je tučen, izgladnjivan, sečen, stalno ostavljan na hladnoći ispred kartonjare u Đangovoj prljavoj faveli. Tu je i dobio ime Zoran po pevaču Zoranu Kaleziću, kog je Đango, mnogo voleo. Bio je često mučen, radio je najteže poslove i vrlo brzo je od one veličanstvene životinje Zoran postao kost i koža. Bio je ofucan, prljav, sav u ranama od mučenja, a rebra su mu tužno štrčala sa strane. Već je počeo jedva i sebe da nosi na nogama, a kamoli neki teret i delovalo je kao da je to njegov kraj.

Na sreću, tada je Đango otišao za Italiju, a Zorana je poklonio njegovom paši Enveru.
Zorana je to spaslo sigurne smrti jer iako nije bio bogat, niti je mogao da pazi, mazi i neguje Zorana, Enver je bio bolji čovek. Koliko god je mogao pazio je na njega i brzo ga je opet podigao makar na noge. Iako je i kod Envera morao da radi, nije imao puno da jede, često je bio jako prljav, opet nije tučen a Enver ga je dosta i zavoleo, tako da je tada makar malo počeo da leči rane koje mu je život zadao.
Ali došao je dan kada je Enverov sin Avatar najzad stasao za ženidbu i mladin otac je tražio Zorana kao miraz. Enver se teško odvojio od njega a i Zoranu je bilo žao, jer iako život nije bio lak ni tada, opet je on pamtio kako ga je Enver podigao na noge i pazio na njega.

Tada je zapao kod Halida.
Čoveka koji se nije puno razlikovao od Đanga.
Opet je jadni Zoran odmah pretučen čim je stigao kod Halida. Da zna ko je gazda. Pomislio je tada da neće opet moći sve to da preživi i pomirio se sa sudbinom, ali najzad je Zorana sreća jednom u životu pogledala i ubrzo je izbio Rat Favela u kom je Enver potukao Halida do nogu ali Halid je pobegao iz bitke neozleđen na Zoranovim leđima.

Shvatio je da je možda i poslednji momenat da proba da izbegne sigurnu smrt koja mu ne gine ako ostane sa Halidom koji ga je kada su izašli iz bitke opet mučno pretukao i kada se popeo na njega, Zoran je zbacio Halida sa sebe i počeo da galopira u nepoznatom pravcu, kao i pre nekoliko godina kada mu je gazda ubijen.

I galopirao je ponovo. Sve brže i brže. Sve dalje i dalje. A svi ljudi iz njegove prošlosti kao da su trčali za njim želeći da ga tuku i muče. Trčao je dok mu se opet isto nije desilo. Dok opet nije ostao bez snage i jednostavno pao u nesvest.

Kada je otvorio oči nadao se da je sve to bio samo ružan san. Da je opet kod gazde i da je i dalje mlad i jak. Ali shvatio je da nije bio san. Shvatio je da opet ne zna gde je i tada je odjednom ugledao jednu malu devojčicu pored njega. Devojčicu koja ga je gledala velikim, lepim, crnim, bečatim očima. Nije mogao ni da se pomeri dok mu je devojčica prilazila, stala ispred njega i pomazila ga po nosu polako i nežno, kako ga dugo niko nije pomazio. Tada je video kako preko livade trče još troje ljudi. Čovek, žena i njihov sin, koji je bio jedva nešto stariji od devojčice koja ga je mazila. Opet je pao u nesvest.

Probudio se posle nekoliko sati u toploj staji i jedva se pridigao na noge. Pogledao je oko sebe i video seno. Iscrpljen i gladan nije vido ništa drugo oko sebe, već je odmah krenuo da jede i jede i jede, kao da nikada u životu nije jeo. Kada se baš najeo i napio vode iz malog korita koje je tu stajalo, primetio je i druge konje. Video je lepe i divne životinje, kakva je on nekada bio i tog trenutka je čuo glasove. Okrenuo se i video onu malu devojčicu sa mamom, tatom i bratom kako mu se smeškaju i gledaju ga. I znao je da je nevoljama došao kraj. Znao je da je najzad našao topli dom.

Samo neka je dete živo i zdravo, nije važno kako se zove, važno je da je kurato.

Kada stariji ljudi uđu u klimaks, pa žele da izgledaju mlađe i izgledom i ponašanjem ne shvatajući da tako sramote ne samo sebe već i najbliže.

Tuširati se na veliko, po pravilu sve dok ne nestane tople vode u bojleru ili dok delovi kože i tela ne počnu da otpadaju.

Ovaj izraz se koristio za ljude u našoj istoriji koji su promenili veru zarad boljeg materijalnog stanja jer su smatrali da će tako živeti bolje.

U današnje vreme se ne može tako reći već možda "prodao veru za šargarepu" jer nas stranci cimaju po sistemu štapa i šargarepe pa ko pristane na njihove uslove od večere nema ništa može dobiti samo šargarepu.

Kiša, sneg, tmurno vreme zbog koga ti se ne izlazi iz kuće. Vremenske prilike zbog kojih su praoci i pramajke ostajali u svojim pećinama stvarajući buduća pokoljenja neandertalaca. Jedna od stvari koje su nam u genima i dan danas - vreme za sovu ili ševu. U takvim trenucima il' jebeš il' spavaš. Pod uslovom da nemaš internet.

U bukvalnom prevodu samo jedan vibrokurton, ništa više. Fejkaš, lažni kurac, zamena za poso koji ti trebaš da obavljaš, govno koje ti ničemu pametnom ne služi, sem da te zajebava i nabija komplekse, gore nego Bred Pit ostalim holivudskim glumcima. Em je šmeker, em ume da glumi. Dildo, em je jeftin, em dobro jebe, em se ženska ne cima i ne sprema za muškarca tri sata. Ubica seksa, sprava koju muškarac mrzi više od Klintona i Steve Žigona zajedno. Plastikara koja ti govori što si jebo, jebo si. Najobičniji kukuruz, sprava modernija od iPoda i iPhone-a zajedno, koja ti se sprda za sve one godine provedene ispred TV-a, kad si mogo, imo koga, a nisi hteo.

Za jebače, dildo je ortak cava, pizda koja uvek ispali i zajebe. Zbog već navedenih razloga, još gora uvreda nego kad mu kažeš da je kurton. Sisa, konj, magarac, ništa nije kao dildo. Kurac, al lažni. Jebač, pravi, slasni, al bez jaja. Muda nema, nisu mu odsekli, jednostavno ih nema. Nešto kao Džastin Timberlek, samo demo verzija. Nešto kao Kluni, klasičan dildo, nula. Imaš samo jedan kvalitet, odlično se uvlačiš u guzicu i pičku ostalima, pa ajd da se druže sa tobom, a svi znaju kolki si dildo. Dildo je tip kome samo nirvana može da pomogne. Dakle, nema mu pomoći, jedino što zna jeste da liže šupak, pa kod pravih šmekera, skidača paučine, teslača, može da prođe samo kad se ženska zbabosa ko Šeron Ston, Monika Beluči, il najgore, Angele Merhel.

Први симптом потоњег папучарства, све у циљу стварања лажне слике о вансеријским квалитетима савременог младића, спремног да стане на луди камен и једном за свагда, о лудости, раскрсти са раскалашаним момачким живленијем.
Сваки ће се алфа-мужјак сложити да при шорању нема већег гушта за уши, до умилног жуборења воде иницарног падањем пишног млаза у центар веце шоље, које можданим рецепторима шаље повратну информацију да се попијено пиво сјединило са црноморским воденим системом и оплеменило, ионако фекалијама богате, балканске водотокове.
Даље, стари људи веле: ако си пиш'о, а ниси прдн'о, не ваља ти работа. Овај грех пореде са конзумирањем врућег бурека без јогурта. Што не иде - не иде.

Али, лепши пол није рад чути ове исконске звуке природе. Тако, живећи у заблуди, мисле да Господин Идеални пишки као врабац, а не кења уопште. Ах, да, ти човече не сереш док се не ожениш, то да ти буде јасно. Звуци ''Златне бућке'' при бацању блата су тотално неприхватљиви у вези која треба да се крунише браком.
О стењању да и не говоримо. Да бар зна да скува нешто чорбасто...