U stara vremena a posebno u srednjem veku,to je označavalo ono kad te banuju iz društvenog života,tako što te utamniče u kulu.Ovakav ban je obično bio i trajni.
Poslednje što čuješ pre nego što te košarkaška lopta, stolica ili neki drugi predmet pogode (najčešće u glavu). Igra je smišljena od strane neiživljenih sadista. Po pravilima, kažeš Snadji se i ka svojoj žrtvi najjače što možeš uputiš izabrani predmet koji bi ona trebalo da uhvati. Ako žrtve usled čestog "igranja" razviju reflekse, prelazi se na sledeći nivo. Onda prvo baciš npr loptu, sačekaš i tek onda kažeš Snadji se. Žrtva ima dovoljno vremena da se okrene, napravi užasnuti izraz lica i počne da mlatara rukama. Sjajna igra za maltretiranje osobe koju mrzite, ali pripazite, možda i posumnja kada 6 puta za redom birate samo nju.
Trenutak kad se sat prebacuje na zimsko ili letnje računanje vremena. U jednom slučaju voz će još više kasniti, dok će u drugom slučaju menjanje vremena izazvati velike polemike. Uostalom naša železnica i dalje nije spremna za ovakve kolapse...
27. mart, sa 02:00 vreme se pomera jedan sat unapred na 03:00
Kondukter obaveštava putnike u vagonima:" Ljudi kasnimo još pun sat zbog menjanja vremena!"
Putnici: "Pa već kasnimo dva sata, u pičku lepu materinu!!!31. oktobar sa 03:00 vreme se vraća jedan sat unazad na 02:00
Kondukter se dernja po vozu: "Moramo da zaustavimo kompoziciju i da sačekamo sat vremena, zimsko vreme počinje, nepredviđene okolnosti."
Putnici: " Ali ionako kasnimo dva sata, mogli bismo da uštedimo sat vremena!?"
Kondukter: " Ćuti ti tamo bre! Takva su pravila."
To ti je ono kad odeš na svadbu u Malu Krsnu kod burazera, napiješ se kao stoka i odeš kod muzike da naručiš pesmu i to platiš debelo, a muzika te ne jebe za živu silu jer si janpi...
- Alo bre, kad će moja pesma?
Muzika: Saće!Posle sat vremena:
- A kad će moja pesma?
Muzika: Pa, svirali smo!
Jedno od najznačajnijih sjećanja na dobra stara vremena svih Jugo-nostalgičara čije prepričavanje služi kako bi se mlađim generacijama stavilo do znanja kako je nekada vladao red i mir za razliku od današnje anarhije.
Da je jedan prosječan omladinac svaki put kada je čuo tu priču poslao CV i dokumenta za neko radno mjesto, do sad bi našao posao.
A: Jesi čuo kako onog malog izbodoše ona trojica u parku. Dva'es godina momak ima a eno mu se bore za život. Pa jebo te, ja sam '81 spavao na klupi u Zagrebu i niko me takao nije a danas u svom gradu ne mogu ni da prošetaš parkom a da ne pomislim kako će mi neko glavu skinuti. Čovječe, kakva su vremena došla. Pih!
B: Strašno stvarno, stari... Nego jesi jebao šta tamo?
U stara vremena,veoma cenjena vestina,devojka nije mogla da se uda bez da u miraz nosi svoje rucne radove.
Danas situacija slicna,da bi ulovila muzijaka,zenka mora biti visokih manuelnih,a bogami i oralnih sposobnosti.
Epitet promiskuitetne devojke, devojke koja većinu vremena provodi raširenih nogu, u horizontali, koja voli da eksperimentiše, voli da menja brzine, da živi punim plućima (i ustima), koja se, da se tako duhovito izrazim, satire od kurca.
Kao i sa kaskom, i u njenom slučaju joj plate posle udaranja.
Solitarna igra / razbibriga koju naročito tokom hladnijeg dela godine upražnjavaju pripadnici muškog roda dok stoje napolju i kuliraju. Sastoji se od stavljanja barem jedne cele šake u džep, (sa sve palcem) i onda nasumičnim premeštanjem štapića i loptica koji se nađu pod tkaninom unutrašnjosti tog džepa. Služi za ubijanje vremena, opuštanje i zagrevanje ruku.
Igrač džepnog bilijara često nije svestan da ga igra, ali su cela šaka uronjena u džep, odsutan pogled i blaženi izraz na licu dobri znaci za prepoznavanje.
Ket trave koji nije pod izgovorom nekakvih skank/hibrid/džidžabidža sveden na razočaravajuće mizernu količinu koja kod prosečnog duvača jedva prelazi prag tolerancije, već je, k'o u dobra stara vremena, domaćinski velik poput najveće životinje na svetu, tj. kita.
Napravi pauzu, uzmi kit-ket!!!
U stvari pored kuuuća. Tako se u Vojvodini označava hod trotoarom, pošto su mesta ušorena i bio je običaj da se u stara vremena postavi trotoar, beton ili makar naređaju cigle radi lakše prohodnosti.
Istinita priča:
U Kovinu, završavaju se časovi u srednjoj školi, i cela gimnazija ide trotoarom, osim grupe učenika iz Smedereva. "Vidi ove seljake, ne znaju da idu pored kuća..."
Dah stare Juge među nama. Od čuvenog imena,preko sve obuće koju su proizvodili u ono prohujalo vreme koje se sad čini tako daleko...Danas doduše modernizovano,ali asocira nas na dobra stara vremena.
Bakica 1: E vidi nam danas Borovo...Eeeeh...a kad smo deci kupovali zepe, pa su nam se radosno zahvaljivali danima...
Bakica 2: Jeste,jeste,svi su ih nosili...lepe bile one osamdesete...
13-godišnja curica (preko puta,vrišti): MAJOOOO SNIŽENJE U ALDU...DA KUPIM ONE ŠTIKLE PA IDEMO NA BLAYWATCH U SUBOTU!!!A bakice se zgledaše,pa skrenuše pogled nazad na Borovo...
Veoma stara osoba.
Grupa rekreativaca se posle dužeg vremena okuplja.
A: A da zovemo Miću na fudbal?
B: Ma kakvog Miću bre? Muda mu se o kolena češu,nije potrčo još od '95.
A: A i to što kažeš, nego aj pošalji onog malog po pivo.
Ne može se tvrditi da nisu uspeli, ali ljudi koje je život ipak donekle izigrao. Sećaju se Hvara i Opatije iz nekih lepših vremena, dok danas kao sredovečni pripadnici srednje siromašne klase jedu sebi živce jer na more ne mogu kao sav normalan svet u junu ili julu. Lice Dragiše Popadića. Strepi za posao iz kog ne može pošteno da se živi, trpeći pridike supruge kako je nesposoban, zašto on nije kad su drugi mogli, udala sam se za tebe a toliko sam u životu mogla postići..I tako u krug iz godine u godinu. Nesrećni jer ne mogu u Španiju, a opet zahvalni jer mogu na bilo kakvo more.
Bira septembar jer tek tada može da dobije godišnji, a špic sezone je gotov tako da je ugostiteljska ponuda dosta jeftinija. Tada pakuje ženu i dvoje dece, i uplaćuje deset dana krvavo i prekovremeno zaradjenog polu-pansiona u Čanju, gde jede pečene paprike na praznoj plaži sa golišavom decom, koja vijaju niveinu veliku plavu loptu iz '89., i ženom u jednodelnom crno-belom kupaćem kostimu na pruge. U boljem slučaju, pašće neka Bugarija.
Tih deset dana ne čita novine kako mu vesti ne bi kvarile bar to malo užitka.
Treba da se vidiš sa ženskom za sat vremena, a konobar te pita je l' hoćeš i luk uz ćevape.
Moravski ngsle za kučinu. Osim što se koristi kao industrijska vuna, u stara vremena se koristila za 'humano' lišavanje života pasa lutalica. A bio ih je pun kurac onda.
- Avro, o Avrooo! Avrame bre! Aj leba ti, uzni onu težinu i namaži s' mas', pa tutni Džekiju preko komšinijog plota, ne mogu da spavam od te džukele!
Svaki posao u životu mora biti dobro osmišljen, a kvalitetna strategija je pola posla. Najbrža "pesnikinja" svih vremena ( oko 100 pesama dnevno ), Marina Tucaković je uvek u velikom poslu, jer joj se dnevno javi pola estrade sa željom da im napiše 10 novih pesama - 10 novih hitova, te mora racionalno da troši svoje vreme.
Praskozorje. Marina spava sa povezom preko očiju. Zvoni telefon.
Marina ( pospano )....mmmm...alo!
Glas sa druge starne žice: Ej, ćao, Maki, jesam li te probudila? Stoja ovde.
Marina ( skida povez ): U, bre, Stojanka, vidiš li koliko je sati?
Stoja: Izvini, ja se sad vratila sa tezge. Nego, htela sam da te pitam. Hoću da napravim bombu od albuma, da jebem kevu svim ovim kurvetinama i otvaračicama usta, pa sam htela da mi ti napišeš pesme. Pare nisu problem.
Marina ( uzima papir i olovku ): Ma nemaš frke. Nego, ti si ipak klasa, moraću da uložim dosta vremena, oko 2 meseca, a to će baš da košta...( računa ). Je l puno 30 hiljada evra, pola unapred, pola po obavljenom poslu?
Stoja ( ushićeno ): Ma gde mnogo, superiška. Sad ću da ti uplatim 15 soma na tekući račun. Aj, čujemo se se za 2 meseca, neću da te ometam.Marina odlazi u klozet. Uzima redom bočice od parfema, domestosa, cifa, vima i čita etikete na njima. Munjevito pravi nekoliko rima ( emulgator - integrator, patnja i bol - etil alkohol, balzam - orgazam...). Posle 5 minuta se vraća iz kupatila i uključuje kompjuter. Otvara jedinu pesmu koju je ikada napisala, 1982. i random metodom, na 10 različitih načina umeće novostvorene rime, i pravi 10 novih pesama. Isključuje kompjuter, pakuje torbu i kreće u banku. Podiže 15 'iljada koje je uplatila Stoja i odlazi u turističku agenciju gde uplaćuje dvomesečno letovanje na Sejšelima.
Dva meseca kasnije. Susret sa Stojom.
Marina ( crna ko Medžik Džonson ): Gotovo, Stojo! ( Pruža je 10 papira sa tekstovima.
Stoja: Ju, al si pocrnela, kao da si na moru bila. ( Pruža joj 15 hiljada )
Marina:( pare u džep) Ma kakvom moru, crn je ovo posao, moja Stojo.
Stoja ( zadovoljno čita pesme ): Jebaću im kevu sad.
U stara vremena, harambaša je bio vođa u hajduka. Birao se na demokratski način od strane ostalih, a obično bi bio neko ko se ističe snalažljivošću, mudrošću, hrabrošću, fizičkom snagom i spretnošću u baratanju oružjem, a pored toga morao je i da stekne poverenje drugih hajduka.
U novija vremena, harambaša je titula koju uglavnom roditelji naniču nekom kolovođi baraba iz kraja, ne bi li svojoj deci skrenuli pažnju da se drže podalje od takvih "uticajnih" ličnosti.
Keva drži lekciju sinu:
-Opet si se uhvatio u kolo sa onim vucibatinama, ništa ne rade po ceo dan nego prave probleme, čula sam i da se drogiraju, da kradu... Onaj Dušan je juče opsovao onu jadnu baka-Stanu, jer mu je rekla da se ne deru toliko ispod prozora, a taj im je glavni harambaša!
u BiH , prangija je provincijski zargon za golem muski ud. Uglavnom se koristi medju Srbima pravoslavcima, rjedje medju Bosnjacima i Hrvatima. Korijen vodi u stara vremena kad je termin znacio dugo orudje iz kojeg vatra bljuva.
Izgovori za neiskorišćene ili propuštene prilike u životu.
