Nesuđeni soundtrack za film " Mi nismo anđeli 2 ".
Naime, sada već davne 2005. Srđan Dragojević je došao na ideju da kontaktira tada jako popularan hip hop trio Bad Copy da u svom stilu naprave numeru koja će na najbolji način opisivati dolazak na svet petnaestogodišnje Sofije koja se, kao novi lik, prvi put pojavljuje u nastavku kultnog filma. I sam je sumnjao kako će film proći kod publike jer je reciklaža fora iz prvog dela sa par originalnih fora, pa mu je muzika ovog šarenog sastava bila plan B , da nastavak filma ostane po nečemu upamćen.
Pozvao je momke i otvoreno im rekao šta treba da bude tema pesme. To je dilema da li je mala Sofija plod ljubavi mame i tate ili se jednostavno tata toliko ušik`o da je dovatio mamu koja se takođe nekim čudom ušikala, i smandrljao je na brzaka. Iako svi dobro znamo šta je u pitanju , al` nek se unese malo doze romantike u sve to.
Momci ladno prihvatiše posao, ne zanimajući se za novčani deo honorara, uz jedan uslov, da avansno dobiju tri gajbe piva, jer ih mrzi da izađu do prodže. I tu leži ključ zašto je ova pesma nesuđeni soundtrack za film. Naime, ispijajući poslednju gajbu negde oko pola 3 po ponoći ,kada pošten svet spava, Ajs dođe na ideju da zove ljude telefonom i da im podriguju a cappella. Listanjem dnevnika poziva dođoše i do Srđanovog broja , pozvaše ga. Na nesreću čitave filmske javnosti Dragojević se javi propraćen salvom dubokotrbušnih podriga a i Timbetovih prdeža. Još kad je čuo Skaja kako se kenja po njegovom liku a i budućoj stranci, čiji je i danas član, reši zauvek da okonča saradnju i uprkos nagovorima sa strane odbaci svaki vid dogovora.
Momci, sutradan, kad su shvatili šta su uradili, otidoše u kafanu na po jednu, a pesma ostade da skuplja prašinu u fioci , sve dok je Skaj nije 2013 pronašao, sasvim slučajno tražeći papir da zavije... fišek za semenke.
SK16 1/4
Lik koji "sve" zna o racunarima.
Lik1: Kako se bese instalira igrica preko Daemona? Jel treba da se ucita disk?
KH: Au brate to ti je mnogo zajebano, garant imas i neki virus na takvim igricama, evo sam ja tu u blizini, sad cu da dodjem to da pogledam...
Lik: Stvarno nije potrebno, znao sam ja to, nego nisam dugo nista instalirao, pa da se podsetim...
KH: Ma tesko da ces ti to sam moci, dosta ima da se radi...tu sam za 5 minuta...KH: Da vidimo...Aha...Virtual Cd- Mount image..Ok...Next...Ok...Next..Next..Finish...Jos crack, to ti je najzajebanije...copy-paste..to je to...Au brate, ovakve igrice su bas teske za instaliranje, retko ko to zna...
Lik1: (Bitno je da ti sve znas) Samo si trebao za Mount image da mi kazes...Ostalo sam znao...
Održava se u znak sećanja i odavanje pošte nekom preminulom.
Na većim događajima ili skupovima se u publici taj minut koristi za neke druge stvari, jer 90-ak procenata publike ili ni ne zna ko je taj nesrećnik, ili ih jednostavno zabole donja pipa.
Lik za mikrofonom: MOLIM VAS DA USTANEMO, DA ODAMO POŠTU NAŠEM...KOJI JE....
-Neko iz mase: U hvala bogu, taman da izvučem gaće iz bulje, imam osećaj da će da me prepolove...
-Neko drugi iz mase: Ih, milina, taman da stresem ove ljuspice od semenki, usvinjio sam se ko malo dete.
-Neko treći iz mase: Opa, to mačko (gledajući u ribu ispred njega), namesti suknjicu, namesti..
.
.
.
-Neko hiljadušestopedesettreći iz mase: Ajao, sad je trenutak da deknem, ne smeš na ovim stolicama ni prdnuti ko čo'ek, sve odzvanja.
Marijanska brazda ženske ljepote. Ljepše otkopavaju. Niko neće, a i ne smije, da je pipne. Nema te rakije koja te može stimulisati.
- U jebote vid' ovu krute jebo!?
- O jebemti ove holandske ekskurzije. Đe je nađoše naku pirgavu i debelu. Čo'če, pa ona izgleda k'o da ima sise i na leđima.
- Ne daj Bože nikome. Šta misliš da je sretneš u mraku? Mislim da bi skočio k'o Karter.
- Jel' materet, da li ono iko jebe? Šta misliš?
- Čisto sumnjam. Možda tata ili brat iz samilosti. Ma garant gura samo krastavac.
- E krastavac?! Uzme fino dildo il' vibrator i opleti.
- Ma čisto sumnjam da joj daju onakvoj u seksi šop.
- Ima ibej.
Nenadano izvlačiti neophodne informacije od čoveka koji priča u snu.
Zzzzz zzz zzz
- Roma je bila juče tanjeze...
hrk hrk hrk hrk
- ??? Ima li to s kladžom neke veze?
- Pukli smo stoju i kum i ja.
- Kak'u bre stoju, dinkića, evrića?
- Evra, evrića, al nije ni bitno,
hteo sam pedeset al nemade sitno.
- Ama ko to sitno imao nije
i da li se tamo možda i pije?
- Ima se popiti samo pivo
al' i bez radže tamo je živo.
- Čo'eče dragi ko vam to služi
u krigle sipa pa tiket pruži?
- Konobarica nova,
neiskusna, mlada
- Oklagiju držim, budim te sada...
hrk hrk hrk hrk
DRAAAAGI USTAJ!!! VIDI ZVEZDU PADALICU!!!
Udarci niži od Džeja. Ne, ne, niži od našeg standarda. Ma, niži čak i od plate baba sere na železničkoj stanici u Ljutovu.
Niski udarci su najteži kad ih dobiješ od rodbine. Rodbine koja živi u kući do tvoje, u spratnici, sa ogromnim dvorištem i pozamašnim primanjima, dok ti živiš u običnoj, prizemnoj kući, napravljenoj od sedamnaest vrsta materijala, od kojih je cigla najmanje zastupljena.
Od igle do lokomotive, ili u ovom slučaju, od jajeta do kuće.
-E, ćao, izvinite što zovem ovako kasno, trebaju nam dva jajeta za palačinke.
-Ma eto ti, uzmi, u redu je.
-Jao, hvala, drž’ puš’, ovo ono...
Posle tri dana dobiješ palačinke što su „pretekle“. Ah, pa dobro sad..-Mali! Imaš piva, nestalo nam?
-Ima samo dva što je keva za goste ostavila.
-Daj!
-Ali...
-Ma ionako ti neće nikakvi gosti doći.
...-Nabraćemo malo blitve iz vaše bašte, i uzeli smo malo zeleni, i ribizli, i...
-Da, da, još ja mislio opet komšijin gusak pravio sranje po baštama..-E, vi ono beše imate kiselog kupusa?
-Jes, stavljali ja i keva u džakove, jedva svezali..
-Super. Super! Uzeću hmm... pet glavica za sarmu.
-Pa... ok, a vi niste kupili u radnji kad nemate baštu?
-Nismo stigli.
-I to što kažeš, niko nije blesav da prošeta tri ulice.-E! Daj kosilicu! (sedamdesetak puta)
-Eto ti u šupi... pa sunce mu jebem, u bašti stoji montirano igralište za decu i bazen, vrede ko ova moja straćara, a ne kupe kosilicu za par iljada.
Dobiješ je nazad tapaciranu travuljinom, a nož otupeo i iskrivljen ko da su kosili armaturu i oras.-Mali, bicikl za...
-Šupa.
Prekide te u gledanju onog Save iz Kikinde i njegove rečenice „e neš kolega, mrš iz moje avlije!“ Eh...-Moram da vas zamolim da ne bacate djubar po bašti po danu, usmrdi nam se veš na štriku.
-Dobro, ja ću pod mesečinom da gazim golubija govna..-Pa ’di ćeš ti sotim autom sade?
-Idem na pecanje, baba...
-Ne mož! Treba njima, kažu da idu negde u Srem za vikend, a njev auto ne valja.
-Ko me pitao? I ja sad, s oproštenjem, da glodjem onu stvar?
-Ništa t’ja ne znam kazati, tako je rečeno.
(taraba, munja, kosturska glava, bomba, oblak, munja, bomba)-Eeehehe, he, nešto ja mislim, zafalilo nam hiljadu evra za kaparu za stan..
-Mhm...
-Pa rek’o, ako imate iz njegovog fonda za fakultet da uzajmite, do kraja meseca, bla, truć...
-Kevo, imam fond za fakultet?
-Ćut’ bitango! Nemaš. Više.ŽIRANT! Krv ti jebem! Nema dalje!
-Hihihi, uzeli mi i drugi stan, na kredit, dvades’ godina, a kuća nam pod hipotekom za onaj prvi.. pa ako bi mogli...vaša...kuća...hipoteka...
-Moja...kuća...se raspada...ležem pijan da bi lakše podneo ako mi padne plafon na glavu u snu.
-Ma to je privremeno..
-I ja sam privremeno pijan.
-Pa dobro, razmislite, mi ćemo sutra neke takse za to da uplatimo, pa će doći geometar, šuc muc...
-Mhm...-E, sutra u šest ujutro trebaš do opštine da potpišeš nekih pedesetak papira i izjava.
-Da, što se tiče toga, NE MOŽE! Nije vam baba rekla?!
-Ali već smo sve...
-Ne može.Niže od Džeja, rekoh...
Izraz kojim sagovorniku stavljamo do znanja da nijesmo u potpunosti sigurni da je njegova mentalna higijena na nivou.
Sreće se još i u oblicima "Kako je zglavom?" i "Šta je s glavom?"
na semaforu
A: O Miki fratelo, neka nova kolica si nam nabačio, ne fališ se a?
B: Ma jok brate, ovo je Šaju skoro otac uzeo... Šajo javi se čo'eku.
C: (pruža ruku sa suvozačevog sjedišta) O, Duka, nema te sto godina.
A: Čekaj brate, kako to uzeo Šaju a ti ga vozaš i kad si ti to Šajo istetovira' rukav?
C: Pa brate, uzeo meni stari taman kacam se istetovira' i ja da' Mikiju da me voza okolo da se vidi tetovaža kad izbačim ruku kroz prozor, pošto je na desnu.
A: Aha... A kako je s glavom, druže?
Vidio sam ga u izlogu kad me je otac poveo u grad da prodamo stoku. Crn k'o novembarska noć, sa sivom trakom okolo i uskim obodom, odmah mi je zapao za oko. Stari, zadovoljan zbog uspješne trgovine, zavuče ruku u džep, izbroji novce i - eto njega na mojoj glavi!
Ja, mlad momčić od osamn'es' ljeta, šaljivdžija, šeretski ga nakrivim na desnu stranu i krenem po sijelima. Pročuo se taj moj šešir međ' curama. I njoj se dopao. Za traku mi đurđevak zadjenula. Te jeseni, zatražih joj ruku od oca. Pristao je - iz dobre sam kuće. Napravismo veliko veselje, gdje se vajni mladoženja, to jes' ja, toliko naliza da su morali šeširom donositi 'ladnu vodu sa izvora kako bi me dozvali. Nije rakija za mene.
Zarati se. Kren'o jedno veče u šumu da potražim zalutalu stoku kad naletih na neke soldate. Sam đavo zna koga su tu čekali u zasjedi, pa osuše po meni, ni krivom ni dužnom. Bježao sam koliko me noge nose. Na šeširu mi puščano zrno napravilo dvije rupe. Puc'o Švabo d' ubije, usta ga jebem! Šta bi bilo da sam ga do ušiju navuk'o? Dugo sam ga nosio tako šupljeg, cijeli rat i par godina posle. Nije se imalo za novi. Malo mi je kisla glava, al' bio čo'ek mlad, ništa mu nije smetalo. Eh...
Prođe i to. Sastaviše se nekolike rodne godine, iskrči se imanje, posija se žito i kukuruz, a ja od miline svako jutro - u obilazak. Samo mi šešir viri iznad usjeva! Umorim se, legnem pod šljivu, nakvirim obod preko obrva da mi sunce ne smeta i zaspim dok se oko mene sinovi igraju. Ljepota božija!
Prođoše godine, postadoh najbolji domaćin u selu. Iškolovah djecu, poženih, unuke stekoh. Sad imam tri šešira - jedan za slave, drugi za svadbe, treći za okokuće. Ne gledaju me više snaše, ispod šešira se bjelasa snježnobijela kosa, nije više ni red. Ako! U šešir berem prezrele trešnje i nosim unucima. Oni mi se obraduju.
Stiže me i bolest. Staračka. Sve ređe izlazim i sve ređe nosim šešir. Spada mi sa ćele. Umrijeh srećan. Djeca su odavno svoji ljudi, a ni nje više nema. Sahraniše me jednog lijepog majskog jutra, sa šeširom u kovčegu, jer sam tako htio. Možda me ona, tamo, ne prepozna bez šešira.
- Tata, ko je ovaj čiko sa šeširom?
- Miloš, sine Miloše, tvoj pradjed. Nosiš njegovo ime. Najbolji čovjek koga sam u životu upoznao.
- A, što ima šešir?
- Nikud bez njega nije išao. Ovakav je bio i dok je bio živ.
- Tata... A, kad ćeš meni da kupiš šešir?
- Kupićeš ga sam, ali tek kad budeš mogao da obuješ njegove cipele. Hajdemo, svijeće su dogorele...
Obavezno zlo koje prati skoro svaki kvalitetan, a bogami i dobar deo nekvalitetnih filmova. Kada neki film doživi veliki uspeh kod kritike i publike (pre svega da uzme pare, a oskar ne bi škodio) po copy/paste principu snime nekoliko nastavaka da bi zgrnuli lovu na siguricu. Obično snime još dva kako bi se napravila tzv. trilogija iako svaki film ima sopstvenu priču i na silu dopisane negativce i sporedne likove. Praksa je pokazala da su se četvrti delovi pokazali ka katastrofalni (Indijanac Džons i lobanje kristala, Betmen i Robin, Supermen IV, Živi slobodno il' daj hard disk), a ako nije tako loš peti će sigurno sjebati celu franšizu (Roki). Ako se radi o hororima imaće dvocifren broj nastavaka kao što je slučaj sa slešersko ekipom Majklom, Džejsonom, Fredijem i našom Žikinom dinastijom gde ne možemo reći da je došlo do opadanja kvaliteta jer ga ni u originalu baš i nije bilo.
Star Wars-i koji su "počeli" od četvrtog dela su uveli široj publici tzv. prednastavke (prequel). Što bi rek'o Lane Gutović "Ja kad čitam knjigu, čitam je od sredine. Tako ne samo da ne znam kako će se završiti, nego ni kako je počela". Tako već u originalu imamo prilično nejasnu radnju koja nema potpuni kraj. Tako publika želi da pogleda i nastavak, i još više prednastavak iako znaju kako će se završiti. Ova praksa je često primenjivana u protekloj deceniji (Underworld, Iks-ljudovi, Exorcist, Caprica).
Trenutno više vezana za video igre i anime je pojava međunastavaka(interquel). U situaciji u kojoj želite da imate sve likove sa moćima iz 6. dela, a u 7. je pola njih pomrlo, vi smeštate 11. deo između njih. Primeri Street Fighter, Devil May Cry, Prince of Persia...
Kada na ovaj način potpuno upropastite franšizu jedino što vam preostaje da sačekate da prođe desetak godina i uradite rimejk čitave priče tzv. restartovanje(reboot). Relativno skoro je to uspešno urađeno sa Betmenom i Džejms Bondom, a u planu je i sa Spajdermenom. Postoji i nekoliko samostalnih rimejka koji su pokazali bolji od originala(Kronenbergova Muva, De Palmin Scarface).
Proslavljeni sportski komentator na RTRS-u. Postao čuven po lapsusima, kojih je u toku svakog prenosa toliko da se naprosto iznenadite kad čovjek kaže nešto kako treba. Kad tome dodate prenaglašenu melodramatičnost dobijete osobu za koju u radio emisijama gdje se javljaju penzioneri, gdje se obično žale na siromaštvo, nestašicu lijekova, niske penzije,mole voditelja da iskoristi svoj uticaj da više nikad ne prenosi utakmicu.
1. - Miloš Krstajić iznosi loptu, Miloš Krstajić, Miloš Krstajić... auuu...kakav start, poštovani gledaoci! Pa, ovo je za odlazak kod istražnog sudije! Start za zatvor nad Milošem Krstajićem! Mladenom Krstajićem, oprostite mi na lapsusu, ko radi, taj i griješi...
2. - Imamo još nekoga na vezi. Izvolite!
- Dobar dan!
- Izvolite, šta vama ne odgovara u našoj državi?
- Penzije kasne, hrane nemamo, lijekovi su skupi, ali bih to sve nekako podnio! Molim vas samo, ako je ikako moguće, da zabrane da fudbal prenosi Dragiša Ćo(r)sović! Ja ga više ne mogu slušati!
Nova nacija. Više ih ima nego Kurdistanaca. Treba im dati državu. Grenland recimo.
U momentima kreativnosti, u tim napadima inspiracije, ovi mladi "umjetnici sa zdravim stavovima" sipaju svoje najdublje misli pravo na široki internet. To su instant umotvorine, savjeti za ponijeti, sarkastične opaske na račun države, društva i dogadjaja u gradu, romantične poruke, pozdravi, čestitke, depeše... - asortiman je ogroman, mogućnosti su nelimitirane.
To je okej. Društvene mreže i postoje, izmedju ostalog, iz tog razloga da omoguće ljudima da lako i brzo, barem negdje olakšaju dušu i privuku pažnju, čak i zavrijede osjećaj da ih neko sluša. Medjutim, ova ogromna grupa mladih kritičara, što po godinama što u duši, sve više shvata i cijeni sopstveni trud. "Ko će koga ako ne sebe sam ja sad?" Tako oni kuckaju svojih rečenicu, dvije, par, pasus, esej, trude se svojski, zapnu, i iseru to govno da im krasi elektronske zidove.
(Preskačem dio o iščekivanju lajkova, lajkovanju, inteligentnom zahvaljivanju za lajk i vodjenju još inteligentnije diskusije.)
Tada naidje Rajko Lola, po zanimanju ribar, čuo da ima pičke na fejsu, rado bi zavukao, i traži mamac. Naleti na status sa gomilom riječi tipa srce, ljubav, razočarenje, odradi copy/paste (iš'o Rajko na kurs), jedinu stvar lakšu od samog pisanja te umotvorine, i prosto rečeno - UKRADE IM STATUS.
Ogorčenje i ponos, izmiješani kao med i žuč. Sa jedne strane, neko im je ukrao status, jer je tako dobar i jak, dubok, moćan! Sa druge strane - neko im je ukrao status! Gledaju nalijepio ga Rajko na njegov seljački, mizerni zid, tik iznad Cecinog spota. Bez navodnika, bez reference... I još dobija lajkove! I komentare. Rikvestove... Uh, sledeći pasus, već se i meni srce steglo.
Šta raditi? Otići klikom do tog sramotnog zida, i očitati prevarantu lekciju javno? Jebati mu majku u pičku plagijatorsku, pederu jednom, i to javno, po sred zida? Previše nisko, a rado bi. "Ne treba se raspravljati sa idiotima, povuku te na svoj nivo, i dotuku te iskustvom", drhti njihova ruka po tipkama, kucajući novi status. Zatvarajući navodnike, duhovito se izdižu iznad situacije, sijeva poruka lopovu: "Idući put pitaj da pozajmiš status, ja se ne ljutim :*". Eh, da su svi ljudi tako veliki...
Svim velikim autorima savjet, besplatan, za ponijeti: Ne na fejs, ne tviter, ma ne ni na Vukajliju! Krade to ko stigne. Fino u knjižicu, cijenjenim rukopisom. To ne može da se ukrade. Pa kad se nakupi mudrosti, duhovitosti i duhovnosti, u izdavačku kuću po izboru, otimaće se za vas. Tu stave fino ime, prezime, pseudonim, a bogami zna i po koja para da šušne. Zašto da lešinari kljucaju vašu iskapanu dušu u slovima, pa njome odgovaraju Zuckebergu na ono njegovo "what's on your mind?"
Riječ koja je u širokoj upotrebi u Krajini. Uglavnom se koristi u istu svrhu kao i riječ žderati, mada nije isključena upotreba ni u drugom kontekstu. Donekle opisuje nivo masnoće hrane, jer se najviše koristi kada se govori o masnijoj hrani poput slanine, suvog mesa, pečenja, itd. Međutim, pored toga, dodavanjem prefiksa "s", koristi se za pojačavanje efekta riječi poput pasti, skršiti se, itd.
-Ajoj čovječe, dosta više 'odanja, srušiću se u nesvjest od gladi.
-Dobro, aj' svratićemo ovdje, ima dobrog pečenja, pa da kr'amo.
-Valja. Da se nakr'am ko čo'ek pa da prilegnem u neki 'lad.--------------------------------
-Đe si burazeru, kako živiš?
-Ma šuti, stisle muke sa svi' strana.
-Šta je reći? Šta ti je to s' nogom?
-Ma skr'o se sinoć niz stepenice, jedva glavu živu izvuk'o.
-Cugalo se malo, a?
-Jest vala i malo više.
-Neka, valja malo. Nek je glava živa. Nego, ajmo mi kr'nuti po jednu, valja da se popraviš.
Kao što autor Rosoneri reče, "Blaz ne može da bude čo'ek ispod 150 kila". Moj deda se nije zvao Blaž, i nije imao 150 kila, već pola od toga. Dakle, ja u stvari i ne definišem svog dedu. Ali deda je dobra riječ da se stavi uz Blaza. Odaje dozu subjektivnog i vjerovatno nezasluženog poštovanja, uz odsustvo svakog straha. Zato nije recimo - tata Blaž, čika Blaž, čiča Blaž... Ne ide.)
Moj deda Blaž je dobar čovek, iz perspektive svakog komšije iz kuće preko puta koji mu već 20 godina viri u kesu sa pijace. On sjedi u fotelji i salta kanale, gleda tenis, gleda farmu, gleda dnevnik, gleda slagalicu, gleda bolji zivot (e jes ovaj marko nikolic dobar glumac...eee...), i tako gleda sve na sta naidje, ne obrcajuci paznju na to sto mu prolazi ispred ociju. Da, deda Blaž je malo izlapeo, srecom po njega. Deda ima teske kosti, ima salo, tesku osuncanu, izboranu glavu, i svijetle oci sa alkoholicarskim podocnjacima. Deda Blaž, dok je bio samo Blaž, nikad nije morao da prestane da pije. Jednostavno, ta casa je toliko isla uz njega da nikome nije ni padalo na pamet da mu trazi da stane. Sada vise nije tako u mogucnosti (sto ga ne sprecava da natoci rakiju prije variva, ali ta se ne racuna u alkohol). Sada se fura debeli stap. Cesto zaticem dedu Blaža u mojoj osuncanoj ulici kako sjedi u dvoristu na niskoj stolici platnenog zaledja, sa tim istim stapom od svijetlog drveta medju nogama. Deda Blaž voli i zenske, i cesto mu taj lako zagubljivi pogled odluta nehoticno tamo gdje mu ni misao vise ne ide. On to tako malo, instinktivno, zavuce oko u bezbriznije krajeve, i uvijek prizna kad je uhvacen.
Deda Blaž ne prica mnogo. Jes jes, nije nije, hehe, eee Marko Nikolic, dobar glumac... To i jos par uzrecica su mu dnevni repertoar. Cudno mi je to bilo, jer ostale dede iz ulice ne zaklapaju. Deda Blaz ne voli da seta, valjda stedi kilometre, postao je tanak sa njima, i sam je osjetio (ali ni o tome ne prica). Voli kad mu pogodimo merak. Kako samo dusevno ispusti ono'eee hehe', kad mu iznesemo TV na terasu, ili kad mu spremimo ribu. Voli ribu. Voli i da vrti onaj stap u ruci. I sve je vise blažen sto je tuplji, taj moj deda Blaž.
Iskreni vapaj prosečnog Srbina posle apstinencije od mesišta koje traje više od dva dana.
-Milune, štaš' za ručak? Imademo ovi pomfriti ako oš', lubenica od Marinog šuraka, moš' ovi paradajzi iz Cvekine bašče, 'naš kakvi su, 'se usereš bre...
-More bre Jorgovanka, oči ti drljave isteram, jedem krompiri tri dana, ne serošem k'o čo'ek bre! Nego ti turi bre u rernu ono prase što ga Žile i ja zaklali!
-Milune, krv ti jebem, pa to čuvamo za Gospojinu u Pranjanima!
-Ma da me stisneš bre za kurac, 'ti jasno, ne moš' da oreš njivu i živiš na krompiri. Daj bre nešto ubijeno, viš' koliko sam se osušio, kosku ti poganu jebem!
Štranga. Vešala. Oko vrata je vezuju razočarani u ljubav, ćivot, ljude, sistem, sebe, i ko zna šta sve još.
- Komšija, šta se dešava ovde?
- Ode i Stojadin, eto šta se dešava.
- Umro? Ju ju ju, mlad čo’ek. Pa od čega je umro? Srce?
- Ma nije umro. Razočarao se čovek u život, problemi ga stisli, svi ga ignorisali, vezao poslednju kravatu i ode - obesio se.
__________________________________________________________- Petre, evo ga još jedan sa kravatom. Šta da mu kažem?
- Pošalji ga u čekaonicu, nemam slobodnih mesta za danas. Neka sačeka sledeći prijem.
...
- Hm, gospodine, Petar je trenutno jako zauzet, znate kako je - danas se baš umiralo. Nego, sedite vi ovde sa pesnicima i sačekajte sledeći prijem.
Jako iritantni likovi. U svakoj temi oni su bili naj, njima je bilo najgore, oni su se najviše napili, njima su se dešavale sve najgore i najbolje situacije i svaka moguća tema o kojoj se priča prekida se glasom smarača "Nije to ništa, ja sam..".A kad ih pitate da ispričaju taj svoj događaj u detalje uglavnom je fora čekaj da se setim ili im treba vremena da uopšte počnu priču, dok je smisle naravno.
Simke: Joj b'ate nervozan sam, omašio sam sinoc Sampdoriju jebem li joj pleme za 100 000 dinara, jooooooooj al bi mi legle pare samo tako.
Smarač: Nije to ništa, ja sam omašio sinoć Everton za 872 000 dindži (al sam kul uopšte se ne nerviram).Baki: Uuuu al smo se sinoć ubili ko mačići, popio sam pola gajbe i neku radžu doneo Sale, znači glava puca!
Smarač: Nije to ništa batice, ja sam sinoć popio 2 flaše jegera i posle nastavio sa pivom, popio sam skoro 2 kartona (čo'ek kad ga vidi reko bi nije popio ništa za života kamoli sinoć).Bokija pogađa lopta u glavu, pršti krv na sve strane. Ekipa se okupila da vidi jel sve ok.
Smarač: Ajde ustaj nije to ništa meni je jednom lopta izbila 2 zuba i raskrvarila nos, malo je falilo da idem na operaciju.
Nešto poput narodne "Rđavom kurcu i dlaka smeta". Tužna činjenica, da "naš" čovek ne ume da prihvati svoje neuspehe i propuste pa onda uvek uspe da nađe nekog koga će okkriviti kako se ne bi suočio sa samim sobom.
Marija: Onaj novi mladi doktor mi je sve sasuo u lice. Stvarno čo'ek ne zna posa. Kako more biti tako drzak da mi sve kaže na takav način? On je dao sebi za pravo da mi kaže kako previše pušim i da je to uz moje nepridržavanje stare terapije, glavni razlog zašto mi se razvija gangrena!
Barimir: Ne brin' se ti draga. Ićemo mi kod doktor Grujice, on uvjek pogodi dijagnozu. Ovaj novi feget se ne zna ni otrati. Ma šta otrati, ne zna se ni popišati!
Prvi istorijski eklatantan dokaz da RTS NE UME da napravi tinejdžersku seriju.
Novi, još bolji dokaz za takvu tvrdnju je "Priđi bliže", ali obzirom da se ona tek odnedavno prikazuje, ta serija će tek dobiti podrobniji sociološko-psihološko-psihijatrijski pristup.
Shvativši da su joj sve kćerke odrasle, i da se njen život u narednom periodu svodi na seckanje luka za supu, Spomenka Kovač negde 2002. godine odlučuje da još jednom dokaže svoju mladolikost- pišući scenario za "teen" seriju, a pritom promovišući raskošan glumački antitalenat svoje najmlađe kćerke. Dakle lepo i korisno. Radnja je smeštena u šatro- prosečnu beogradsku osnovnu školu. Pritom, učionica "glavnog" odeljenja i za beogradske uslove izgleda kao da je stigla iz svemira, a poređenje sa prosečnom srpskom učionicom u nekoj palanci ili na selu, gde koze i učenici sede jedni pored drugih je bezpredmetno. Sama radnja i ideja realno nisu idiotske- ono što treba da se događa na kraju osnovne škole, objektivno se i događa glavnim junacima- prve ljubavi, aktivna druženja, "furanja" stilova i sl. Ali način na koji je to Spomenka Kovač prikazala, zaista poriče njenu mladolikost. Dodatno nas je zabrinula činjenica da se njena kćerka ponosno hvalila u medijima kako je ona lično pomagala majci u razumevanju mladih, obzirom da je sama tada imala 17 godina.
I tako, kada je RTS sve fino zapakovao, na proleće 2003. nas je sačekao produkt sa sledećim junacima:
Roki- igra je naravno Anja Kovač, najmlađi izdanak dinastije Kovač. Iako je trebalo da ispadne glavna riba u razredu, očigledno je da su majčine oči slepe za te stvari, pa je niko nije gledao kako izgleda ispod vrata... Ili grudi :P
Sofija i Mina- neke dve, malo zgodnije ribe (od Roki, svakako. Time je RTS napravio i mudar potez- izborom Anje K. da igra Roki, mogli su sasvim prosečne frajle da mete da igraju ove dve). Inače su ekipa sa Roki. Sve tri su isfurale sa glavnim frajerima u razredu, do kojih ćemo kasnije doći.
Packe i Kečina- glavni frajeri u razredu. Packe se farba u drečavo žuto, ali izuzev toga, ni po čemu ne liči na osmaka, već ima vojničku bradicu. Njegovog, kasnije neafirmisanog glumca, su pojedini gledaoci zvali pederko. Kečina je u tom smislu "bolji", ali i on izgleda dosta starije.
Njutn i Bojanče- Izuzev po nadimku, koji se ne uklapa u rečnik današnjih tinejdžera, Njutn je i realno prikazan kao štreber. Bojančeta igra neki klinac, koji je u seriji vršnjak sa Packetom i Kečinom, a inače izgleda kao da je barem peti osnovne. A i pored toga igra prilično udarenu osobu.
Fića i Džoni- uvek se u američkim serijama nađe par, ne naročito pametnih, a malo klepnutih ludaka. E, to su ova dvojica, koji su umislili da su neko i nešto. Inače su pljunuta kopija Balka i Skala iz "Moćnih Rendžera".
Bora- eto idealnog mamca za preostale sponzoruše u razredu. Stigao iz Los Anđelesa, gde je video J.Lo (koja faca, jbt!!!). Odmah izabran za predsednika razreda, nakon izbora, koji su održani na njegov predlog. Po tome zaključujemo da je inteligentan i zoon politykon.
Ostali likovi iz razreda su namerno zapostavljeni, jer RTS-u realni prosek nikada nije bio interesantan...
Aušvic- nastavnik matematike, i novi razredni ovom odeljenju. Na kraju smuva novu sekretaricu Dadu, koju igra ona crvena kovrdžava Tanja Bokan, značajna po ulozi Mađarice u "Crnom Gruji".
Travolta- peder, ili barem biseksualac, koji slučajno predaje muzičko. Fura neki hibrid više izumrlih stilova, koji najviše liči na Elvisa. Navodno se loži na Edit.
Edit i Rista- u realnosti gotovo nemoguć ljubavni par- nastavnik fizičkog i nastavnica francuskog.
Zaga- besprizorna alapača (i kao uloga, a kažu to i za njenu glumicu), koja je direktorka škole. Žvalavi nešto sa starom, formalno penzionisanom sekretaricom, takođe prakljačom, Grozdom...
Situacije su takođe copy-paste američkih filmova. Radnja se odvija u već pomenutoj "prosečnoj" školi, a tu je i fudbalski turnir, u sali sa tribinama! Molim vas- ako se nekada i održi nekakav turnir u fudbalu, sudija, neki nastavnik fizičkog, neće ni znati da izbroji golove (moja škola je ispala, jer je igrala nerešeno revanš meč- a sudija zaboravio da su prvu dobili 5:0), a golovi se čak i u "oglednom" "Ribnikaru" označavaju lepljenjem selotejpa na zid sale.
Snimljeno je 14 epizoda+ NG specijal. Tinejdžeri su gledali ovu seriju, da bi se sprdali kako su njihove originalne fore demonizovane, a i stariji su je gledali- jer nedeljom u 8 uveče nastupa stari srpski običaj da se gleda serija. To je producente navelo da pomisle da je gledanost i realno velika, pa su spremali i drugi ciklus, ali je objektivno nesrećna ironija htela da Spomenka Kovač premine, pa se od svega odustalo...
P.S.: niko od mlađanih glumaca se posle ove serije nije afirmisao. Toliko o tome...
Ne, ne mislim na ono kad ti roditelji govore da hodaš pravo jer ćeš iskriviti kičmu.
Ne, ne. Mislim na ono kad je, pa recimo, nečiji nivo testesterona niži od donje granice balkanskog prosjeka pa mu treba malo guranja u situacijama u kojim isti ne ispunjava uslove za rješenje problema u kojima se akter zadesio.
U suštini predstavlja zamjenu za izraz "stisni muda" kada primjena istog ne bi bila najbolje prihvaćena od strane društva u kojem se nalazimo.
(Na večeri kod tazbine)
A: Šta radiš to momak? Piljkaš nešto po tom tanjiru previše.
B: Ma ne, ne. Nemojte da mislite da mi se ne sviđa nego ja samo ne jedem ovo masno pa stavljam sa strane.
A: Molim?! Pa kakav si ti to čo'ek?!
B: Ovaj, oprostite?
C: Tata, pa bolje tako. Može holesterol da se dobije ako previše jedeš masnog.
A: Pa šta? Treba da izigrava nekog Engleza zbog toga...
B: (blijedo ga gleda)
A: Mali, da ispraviš kičmu dok se sljedeći put ne vidimo. Ne mogu ja moju princezicu da dam nekom... nekom... Ustvari zajebi i da si pojeo to.
Osoba kojoj ostane viška mjeseca na kraju novca!
Fukarluk je siromaštvo, neimaština. A fukara ti je siromah, sirotinja, bijeda, jad.
Fukara označava totalnu suprotnost od "Gospodina čo'eka".Kada se imenica koristi u muškom rodu, riječ fukara koristi se i kao izraz za osobu koja je totalno propala, propalicu.
Ipak, kada se koristi u ženskom rodu - fukara NE označava osobu koja je mnogo propala, već osobu koja je mnogo "primila". Gastronomski rečeno: 'Više mesa joj je pojela "mačkica" od nje same' :)Primjer:
Mile: Vidi onu fukaru tamo!
Jovo: Koju, misliš na onu sisatu utegnutu, ili na onog tamo jadu?
