To su oni cigančići koji se okupe oko kamere kad dođe B92 da napravi reportažu o romima koji žive u nehigijenskim naseljima. Čim ciganka ostane bez argumenata i biva saterana u ćošak, tu nastupaju klinci. "Karime, Jasmine, Skendere, Elvise, Šaćire...(i tako do 28)! Jad i beda, deca mi nemaju šta da jedu, jedva skupljamo i za cigare, jooooj!" Dakle, ti isti klinci će za 5-8 godina osnovati porodicu i ta ista ciganka će sledeći put skupljati decu svoje dece oko sebe. I tako u nedogled...

Oni koji zasmejavaju čitavo odeljenje (osim profesora, naravno). Pajaci, komedija!
Dakle, to su ona dva ortaka koji vise u zadnjoj klupi do prozora i stalno zure kroz prozor gledajući i neumesno komentarišući guzove i sifone prolaznica a kad nema ni jedne da prođe, onda se upoređuju profesorka engleskog i profesorka istorije. Često ispuštaju i neidentifikovane zvuke odazivajući se tako na zov divljine.
Gađaju se žvakama, non stop udaraju jedan drugom penale, macole, kokavce, šljange, izmiču stolice, vezuju rance za stolice, vezuju rukave od jakni u čvor, mešaju knjige sa ovima ispred, šaraju kredom onaj deo prof. stola ispod ploče pa onda prof. isprlja pantalone i još sijaset drugih gluposti.
Na odmor izlaze prvi, kroz prozor a na čas se vraćaju poslednji, nakon profesora.
Njima su taj naziv dala ona druga dva ortaka koji vise u zadnjoj klupi do zida, osim kada nisu na času jer imaju opravdanje da je kasnio bus ili da su vadili zube pa je bio dug red.
Interesantna stvar je da ih ova dvojica tako zovu dugo vremena a Oran i Gutan i ne ukapiraju zašto su zapravo njih dvojica Oran i Gutan.

-Ovaj stari,tipicno srpski izraz se govori kada ste u komsiluku ili u gostima pa vas mrzi da obuvate patike jer vas se kenja ili vam serija upravo pocinje.....

Način da voljenoj osobi priuštiš nezaboravno erotsko iskustvo.

Feministički oblik nadobudnog ponašanja, u narodu poznatijeg kao kurčenje. Koordinatni sistem nadrkanosti, čija XOY tačka nije močuga, već futrola za istu.

Naziv za osobu kojoj odvezivanje čvorova, za razliku od pravljenja istih, nije jača strana.

Klasična izdaja od strane glodara ruke koja ih je hranila, na čiji su brod ušetali kao slepci, a sada, kad isti tone jer su ga išibale strahotne oluje i prebili talasi, gnusni siktavi stvorovi hrle ka drugom.
No, kapetane, nemoj da te to brine. Neka ti je oko uprto u pučinu i nek ti se srce ne smežuri od straha k'o u preplašene ptice pred njenom veličinom. Životna plovidba je surova, paluba često klizava, puna burad ubrzo splasne svoje zalihe. Jedan je tvoj brod, ali ako ga nemilosrdni Posejdon načne, moraš preći na tuđ i postati slepi putnik, no ostati dostojanstven do kraja jer nisi rođen kao pacov već kao kapetan. Nikada nemoj dozvoliti da brodolom uništi čoveka u tebi i pretvori te u mizernu živuljku koja podlo grickajući tanji užad te je nemoguće vezati čvor. I kada poslednji, razume se, budeš polazio sa svoga broda, kormilo isčupaj i ponesi sa sobom, a ne žali za sidrom i jedrima, dovoljno je pamtiti ih.
Nek ti je dobar vetar verni pratilac a mirna voda najveći prijatelj, brodovi ionako nisu baš najbitniji. Ono najvažnije jeste doći do luke večnosti, ako treba plutajući, plivajući, rveći se s talasima koji dave i uranjaju, koji tuku i pune usta i oči solju, ali preći ceo put kao čovek i nestati s penom što zatire postojanje.
A pacova je uvek bilo i biće ih.
Neka te pučina ne utopi pre vremena, a kad do toga dođe - videćeš njuške svojih izdajica obešene o bezdan i tvoja će duša oslobođena prhnuti put galebovih krila.

Govoriti nekom drugom kako nesto treba da uradi, kad vec radi kako ne treba, bolje od seksa i heroina! U isto vreme!

Samo iskusni mudroseri znaju kako ovom teknikom doci do ekstaze, ali i amateri mogu poprilicno da uzivaju.

Sto je radnja banalnija to je brzi put do blazenstva.

Budiš se od hladnoće minut prije alarma. Opet ti je On svukao jorgan. Da Ga bar nisi sanjao i oznojio se od tog košmara... Upala plućoa u najavi. Ideš do kupatila i čekaš pet minuta dok On opere zube, a strašno ti se piša. Umivaš se, On ti dodaje peškir. Bar neka korist od Njega. Spremaš doručak. Troje jaja Njemu, dvoje jaja tebi. Otvaraš frižider, pomjeraš Ga, uzimaš mlijeko, vraćaš Ga, zatvoriš frižider. Oblačiš radni kombinezon i stavljaš šljem na glavu. Pomažeš Njemu da veže vindzorski čvor na kravati. Izlaziš. Otvaraš vrata svog juga 45. Ljubazno Ga zamoliš da se premjesti na suvozačevo sjedište. Pališ auto od trećeg puta i odlaziš na posao.

Na poslu - štrajk. Okupljena masa traži plate, traži uplatu penzionog i zdravstvenog, traži dan odmora mjesečno. On se penje na drvenu kutiju i drži motivacioni govor u trajanju od dva sata. Masa se razilazi na svoja radna mjesta i u ushićenju prebacuje normu toga dana. Posle devet časova rada sa bagerom, mrtav umoran čistiš Ga iz kašike, i odlaziš kući. Usput svraćaš do samoposluge. Kupuješ hljeb i veće pakovanje toalet papira za sebe, a gel za kosu i labelo za Njega. Na kasi shvataš da nemaš dovoljno novca. Vraćaš toalet papir i uzimaš jednu rolnu.

Kući, padaš na kauč da se odmoriš. Moliš Ga da ti da daljinac. Pališ prvi kanal, kad tamo - On kako gleda derbi na stadionu. Na drugom kanalu - Vesna Dedić sa Njim u Balkanskoj ulici. Treći kanal - On na konferenciji za štampu govori nešto potresno. Vraćaš Mu daljinski. Slušaš Ga deset minuta. Kenja ti se.

Kad 8 godina osnovne škole i 4 godine srednje stane u V=S/t. Uglavnom se koristi za prekraćivanje vremena tokom putovanja.

Ono što naši organi za varenje očekuju nakon višečasovnog verglanja u prazno. U jeku pobune i bitke za opstanak, samo ih jedno može umiriti - hrana.

Pokušavaš reći svijetu ko si na milon različitih načina. Neki su suptilni, drugi opet ne. Ali je svejedno: ovaj svijet te je već svezao. Kada si rođen stavili su te u malu kutiju,i stavili su naljepnicu, etiketu, na nju. Tako su mogli držati stvari organizovanim, a da ne moraju razmišljati o tome šta je unutra. S vremenom naučiš kako da se uklopiš, kako da upakuješ svoj identitet u raznim kombinacijama sve dok se ne osjećatiš kao da negdje pripadaš, da pripadaš negdje gdje možeš nositi svoju etiketu s ponosom.

Ali, postoji dio tebe koji nikada nije pronašao dom, dio koji je odskakao od svih kategorija koje su se činile ispravne. Baciš pogled na druge ljude, pokušavajući procijeniti koliko labavo se oni uklapaju u svoje vlastite živote, osjećajući čvor zbunjenosti skriven ispod oznake sa imenom. I shvatiš da smo svi samo stranci, stranci koji pretpostavljaju već znaju ono šta drugi će reći, kao da jedino preostalo da se priča o jeste ko pripada u koju kategoriju, a koje etikete su uvredljive i neprikladne.

Ponkad se zapitaš da li se te "kutije" raspadaju. Pomisliš da bi trebali pisati naše identitete jednostavno rukom, da govorimo za sebe našim vlastitim riječima,
uzimajući naše šanse u otvorenom svijetu i upoznati se s drugima takvi kavi jesmo,
pitajući ih: "Kako je to biti ti?"
-i biti dovoljno hrabari da priznamo da mi već ne znam odgovor na to pitanje.

Možda će značiti da smo napokon stigli, samo "raspakovali kutije" i konačno se osjećali kao kod kuće. A možda se i osvrneomo onda i zapitamo kako smo uspjeli živjeti u toj istoj kući tako dugo, a da nikad nismo zastali da se stvarno predstavimo.

Postoji teorija kako sve oči vremenom postanu takve. I ona da su urokljive oči simbol ljudi - reptila sa druge planete. Špijuni, jelte.
Ali, većina penzosa iz gradskog imaju natprirodnu moć suptilnog izvlačenja životne energije iz tebe. Ako ne uspeju, krenu sa bacanjem kletve jer im nisi pružio očekivano zadovoljstvo. Stiven King je napisao popularni roman po uzoru na srpske urokljivce - "to". Menjaju oblik, ali suština je ista - hrane se tvojim osećanjima.
(Penzioneri, shvatili smo šta radite).

Old skul izraz za bajs.

Javno iznošenje najsurovijih istina žrtava o njihovim nadređenim praćeno zamagljenom slikom i podebljanim glasom, u nadi da će zlotvor završiti tamo gde mu je i mesto, a da identitet žrtve ne izađe na videlo.

Kašnjenje na sastanak može bit slučajnost ili stil života. Neki to rade zbog toga što su trapavi, a neki kašnjenjem šalju jasnu poruku o svojoj “posebnosti”. Iako neki smatraju da je “moderno” malo zakasniti, velika zakašnjenja govore o lenjosti, životne neuređenosti, neodgovornosti i nevaspitanju. Kako god bilo, onaj koji kasni mora da pruži bar neko umirujuće objašnjenje.

Težnja u ispoljavanju seksualnog posedovanja određene ženske osobe koja se ogleda kroz polni odnos koji dekadu i po nakon samog čina ne bi zaboravila ni dronfulja što koristi pakistanski mak i propada kroz barsku stolicu, a kamoli čeljade koje još uvek misli da Deda Mraz zaista postoji. I ne samo da postoji, nego i silazi niz odžak, ostavlja dela Vaska Pope u paketiće ispod jelke i vraća se istim putem u stilu Makota Nagana.

Omiljena igra za ubijanje vremena penzionera kada se nalaze u većim grupama, a nemaju šah pri ruci. Mesto nastanka je čekaonica ispred ordinacije doktora opšte prakse, međutim, iz samo njima znanih razloga oni ovu disciplinu sele svuda gde se okupe u malo većem broju. Cilj igre je da budeš naj bolesniji, čak i ako nisi bolestan. Moguće je interpretirati svoje simptome na bilo koji način, i naravno doneti na uvid: krvnu sliku, urinokulturu, EKG, redngenske snimke svih kostiju, očevu krštenicu, poslednji ček od penzije... Igra se u glavnom u prepodnevnoj smeni. A pobednik je...

Ova NVO bavi se spašavanjem poniženih, usamljenih, očajnih, i svih drugih pičkica koji svoj život žele da okončaju samoubistvom.

Samoubistvo kao čin nikad nije imalo podršku u društvu, bar ne onom normalnom. Ali , eto sa mijenjanjem sistema vrijednosti, i prelaskom u demokratiju kao novi oblik političkog režima i „najveći stepen idiotizma“, od samoubica se prave kojekakvi heroji, paćenici koji se ne snalaze u ovom okrutnom svijetu, njihove patetične poruke o razlozima napuštanja tog istog okrutnog svijeta postaju predmet romantike između fudbalera i Vuka Jeremića na Tviteru.

Postojala je ta dilema da li je to kukavičluk ili hrabrost, jer ipak treba stisnuti muda pa oduzeti sebi život... Međutim, istorija i dobri običaji preldžijstva i domaćinluka nas uče da je to kukavičluk i sebičluk, jer samo sebična pizda može ostaviti goluždrave tiće nenaranjene i nezaštićene na vjetrometini tog istog okrutnog svijeta čiju težinu on, kao, ne može da trpi, samo bezvoljna sisica može da kaže da nema razloga za život i borbu. Nekada, samoubicama popovi ne bi davali opjelo za pokoj duše a porodica bi ih proklinjala.Kod nas u selu došao pogrebnik da okupa mrtvaca , pa kad je vidio da je ovom dignut kurac, pitao je l' se objesio, porodica rekla da jeste, on pitao jesu li ga prokleli, ovi rekli da nisu, on se pop'o na čovjeka, klekn'o na prsi pa kad je sta jadniku vezati šamare i kletve u mrtvi čvor, jedva smo pokojnika oteli). Što kaže, moj did: „Neradnici bolan! Ne znaju šta će od sebe, ništa ne rade, pa se odoše ubiti!“

Sad dolazimo, konačno, i do NVO „SRCE“ koji treba da pruže pomoć samoubicama, sad da li će pomoći da taj skoči sa mosta ili da siđe sa struge, to, kao i mnogo štošta drugo, zavisi od onoga sa druge strane žice. Jer da je taj naumio smandrljati se, ne bi on nikog zvao, tako da mu treba reći:“ILI VIDI SAM SA SOBOM, ILI SKAČI PIČKA TI MATERINA, ŠTO SI MENE ZVAO, OLADI MI SE PITA!“
Al et, nek i oni rade nešto da se ne poubijaju od dosade!

Hteli mi to da priznamo ili ne, tek, koliko god da je fenomen zvani ŽIVOT trenutno sranjčuga, svaki iole razuman korisnik istog bi morao da se zamisli nad pitanjem kako bi pomenuta sranjčuga tek izgledala da nema te magične stvari koju su nam podarili Stari Grci, razvili Stari Rimljani i zbog koje se današnji svet deli na A) civilizovan svet i B) Afriku...

Da, cenjeno pučanstvo: mokri čvor je rešenje pomenute ukrštenice.

I, iako na pomen istog prosečna lobanja sa ovih prostora u svojoj šupljini momentalno evocira sliku horora&užasa iz neke železničko-autobuske stanice kod Lapotinca, Ćićevca, odnosno sa pumpe na putu za Pojate, u ovom tekstu se nažalost ne aludira na sakaćenje duha i nozdrva koje ne bi preskočilo ni dugogodišnjeg uzgajivača svinja a pri susretu sa gorepomenutim lokacijama...mada, reala, sumnjam da bi i onolika vodurina iz naslova uspela dočisti savremene apgrejde Agijevih...uh, pardon - Augijevih štala od pre par redova.

Ne. Ja govorim o srpskom, i ne samo srpskom običaju trošenja ogromnih količina vode iz slavine u kupatilu, a pri najobičnijem jebenom umivanju tj. pranju zuba (znate, ono...za Svetu Petku i pred Vaskrs;prim.prev), metodom liberalnog odvrtanja iste, prilikom čega u jedinoj sanitarnoj prostoriji u stanu/kući (sem, fazon, ako nije neka Pogrebna firma® u pitanju, pa imaju i kadu u podrumu za plaknjavanje mrtvaca) dolazi do senzacije pravih vodopada, razmere u zavisnosti, razume se, od pritiska u cevima. Samo još fale Tesline turbine i vizija je kompletna!

Dozvolite mi još samo da za kraj podelim sa vama i incijalnu kapislu ovog teksta; naime, pre 20 minuta sam iz poštanskog sandučeta naznačenog na moje ime izvukao račun za vodu u prethodnih 6 meseci, takođe naznačen na moje ime. Elem, mogu samo da kažem da ću se u sledećih šes' meseci umivati, tuširati i nuždu vršiti u lokalnom parku, u jezercetu za patke. Ako mogu one - ni meni neće smetati.

Ne toliko srdačan.