Osobe potpuno ljigave i bez imalo poštovanja prema sebi i drugima, koje će zarad svog boljitka-dobitka-imetka promeniti stranku u tren oka.
Migracije se dešavaju uglavnom posle izbora, nikad pre.

Podjeb današnjim trendseterima, latentnim gejevima i sličnim oblicima poniženja muškog roda. Samo im to fali pored svakodnevnog čupanja obrva, skidanja dlaka sa ruku, mazanja tela raznim kremama i sličnih radnji kojim bi se normalan čo'ek stidio.

Najzajebaniji način da se iskaže tačno vrijeme. Svojstven ljudima od struke, ne znam tačno koje struke ali i to zvuči nekako zajebano. Čo'ek od struke, brrrr.

Hemijski sastav za koji na tren pomislite da bi mogao da zamjeni šećer i tek kad probate kafu pomislite 'kog mi je đavola ovo trebalo'.

Song koji datira iz vremena disela,odneo je monogo ljudskih zivota, najvise dece i adolescenata, tezina ove pesme nalazi se u vrhu skale bolestina tog perioda tesko je radioaktivna i svaka sledeca reprodukcija uvlaci vas u bezdan i vrtlog loseg bas-a,kradene matrice i umobolnih reci.
Istovremeno i zestja kontraverza jer pesmu snage mi ponestaje peva grupa Energija

Nerijetka pojava kod friške snaše koja još nije napunila ni godinu radnog staža u braku. Pilinzi, liftinzi, manikiri, pedikiri, joge i dijete više nisu potrebne, ulov je tu, sad konačno može da se najede k'o čo'ek.

Čovjek koji pri divljem naletu svoje muževnosti i najokorjeliju ateistkinju natjera da doziva Boga na svim mogućim jezicima, i koju na tren preobrati u vjernicu svih svjetskih religija.
I to sve udobno zavaljen u svom krevetu...

Kod žena:
Sve počne pesmom na radiju. Potraži izvođača. Ako je žensko biće lepo par dana, posle ćao đaci. Ali, ako je muško potraži spot. Ako joj se učini sladak, potraži slike na netu. Ako joj se svidi odgleda i druge spotove. I tako svakog dana. To joj postaje ritual. Dan je loš bar bez tri puta preslušane pesme. Onda krenu svakog dana i spotovi. Misli da se zaljubila. Počne da sakuplja njegove slike. Posterima je već oblepila svaki mogući delić sobe. Pronađe njegovu web stranicu. Proveri da li će održati koncert u njenom gradu. Muzika više i nije toliko bitna. Svakog dana je posećuje. Prati sva dešavanja. Poludela je za njim i teši je pomisao da nema devojku. Prve internet svađe. Neko je rekao da je on gej. Nije preživeo dovoljno dugo da to i dokaže. Već je odavno osmislila venčanje. Misli da je toliko dobar da ne sme da prdne, a da je ne pita za dozvolu. Ima imena za decu. Malo se razočara kad vidi slike na kojima je pijan ko majka, ali brzo prestane da sumlja. Garant je fotošop. Novinari su zloban narod. Onda dođe poslednji stadijum zaluđenosti. Stavi njegovu sliku na desktop. I onda joj se ceo svet sruši. Otkrije da ima devojku (ili je već srećno oženjen). Tuguje par dana, ali je brzo prođe. Posle otkrije neku novu radio stanicu i krene sve Jovo nanovo.

Kod muškaraca:
Uz pesmu i spot, da vidi da li je žensko. Ako je dobra, potraži slike na netu, ali gole, da se uveri. Oni pederčići što se nazivaju muzičarima, ovih dana sve više liče na žene. Ako je baš baš, potraži i kućni video dotične. Ako ga ne nađe, nema veze. Poslužiće i slike. Mi smo snalažljiv narod.

Najprimitivniji oblik ljudskog opravdanja za trenutke u kojima jednostavno žele da izliju svoj bes i barem na tren zablistaju kaljajući druge u društvu "priznatih". Jedna od najjadnijih predstava našeg velikog pozorišta u kući Džungle.

Izraz koji se može koristiti u dve situacije-kad se čo'ek pošteno napije, ili kad ubiju Boga u nekom.

Tren kada cikličnost istorije izlazi u prvi plan, a odluke koje donose čovečansku prevagu pokazatelji tačnosti da se istorija ponavlja.
Magnovenjska spoznaja individualnog beznačaja i letargijska reakcija pučine.
Desiće se renesansa ponovo, sama od sebe.

Krvnički start defanzivca u trećoj okružnoj kuruz ligi u noge protivničkog igrača pod parolom "Đe si poš'o, nedilju ti svetu!"
Izvodi se sa dvije noge i cilja se isključivo u cjevanicu.

Negativci dolaze, prave sranje; zatim dođu panduri i prave još veće sranje; negativci uzimaju taoce; dolazi glavni junak (inače dobrica); glavni junak ubija poneke zloće uz prosipanje velike količine mačo fazona; i sâm pije poveće batine; gomila eksplozija na sve strane; pred kraj glavni junak ubija glavnog negativca na upečatljiv način uz najzajebaniji mačo fazon; na samom kraju glavni junak oslobađa taoce, sav isprebijan, krvav, sa brdom modrica, polu-mrtav, ljubi se sa ribom koja je u nekim slučajevima bivša riba glavnog negativca.

Kenjara. Klozet. Poljak.

Mjesto đe i car ide pješke. I Milo Đukanović. Da se istovare.

Neracionalan strah za koji znamo da je neosnovan ali i dalje ne možemo da se oslobodimo neprijatnog osjećaja koji se u određenim situacijama javlja.

Upoznah se sa likom 2011. ili 2010. godine i mogu Vam reć' da mi se tada učinjelo da je baš baš ono. A kako tad WOW nijesam ni znao da igram pa mi čo'ek objasni masu toga učinio mi se toliko dobar momak, a čega dobar, strašan momak za ne vjerovat'.

I tako, počinjemo Doticu malo ovo, malo ono, i garili smo tu WOW jer u Dotu je bio nub prevelikih razmjera, družili smo se baš baš ono skorosvaki dan. Igrali i tako.

Onda me upoznao tu sa njegovim drugom sigurno najboljim Dovijem. Počesmo sa njim onda WOW da igramo sigurno svaki dan, znači svaki dan, odlično nam bilo svaki dan, kad god mi nešto trebalo, neki torrent, tu je bio Cupara, kad god mi je bio potreban neki crtani, tu je bio Cupara da bez pogovora pomogne. U WOW nije bio nešto ali se trudio, u Dotu je bio ništa i nije se trudio ali nije to bitno sad za priču.

No, kako to obično biva, dođe mu fakultet nekakav i ode čo'ek, ka' da je u zemlju propa', ode, tu smo se nešto isprekidano čuli i svi vi mislite dobar momak, strašan momak, i ja sam to mislio ali jednu noć riješili Dovi, drug mu, i ja, drug mu, da krenemo mu put kuće i ono šćeli da ga iznenadimo, odemo mu od pozorišta onamo u centar do kuće mu, pješke, a on živi u Tološe mrtve, i dođemo mu do kuće, četiri sata hoda, i ovaj Dovi, drug mu, ga zove na telefon da izađe, a ovaj veli da je sad legao i mi nalijevo krug i kući i eto kakav je čo'ek, eto kolika je to ubazda od čo'eka.

Kakav god kurac da ima muskarac nikad nije zadovoljan njime i uvek ima izgovor kojim bi opravdao svoj "nedostatak" i makar na tren ublazio svoj kompleks. Nikog ne pitaju za savet i nadmecu se.

Momak od 50 i više godina koji uglavnom živi sam jer voli da piša đe stigne, a dane provodi u nekoj kafančugi gdje obično potroši sve svoje prihode.

Rečenica koja nam, iz plejade kolektivno podsvjesnih opšteprihvaćenih formi, iskače iz usta kad poslije prisnog pozdrava pri prvom susretu, blagog smješkanja uz prijateljsko dobacivanje pri drugom suretu, treći put naletimo na nekoga koga baš i nebismo da iskuliramo i da od njega upadljivo pobjegnemo prelazeći na drugu stranu ulice a nije baš i da nam se nešto naročito kafeniše, pa uz dobro osmišljenu doskočicu, dobijamo na vremenu da usvojimo drugu liniju kretanja sa minimalnom vjerovatnoćom susreta.

Telefon (!) koji definitivno nije za nase trziste, prije svega - stvari koji podrzava (da bi bile realizovale u ovoj zemlji) iziskuju mnogo dodatnih troskova (sto je direktna posledica nerazvijenosti nekih oblasti).

A i ako bi krenuli od pretpostavke(!) da smo tehnoloski napredni da uspesno realizujemo sve sto telefon pruza - to bi bilo neizvodivo jer bi se tada ogranicili na mentalne sposobnosti (ogranicenost?!) samog vlasnika.