Jer su pravnice prevazišle korpu i pedalu.

Nekako je priroda odredila da se većina muškaraca ponaša drugačije u ženskom društvu... onoj manjoj grupi veliki pozdrav i 'alal vam kurac! 'Ajd odma' da se izvinim i ženskom delu na upotrebi ove reči, al' morate se složiti da sam u pravu. Jeb'o ti tog muškarca koji se zbog prisustva ženskog društva ustručava da se počeše po mudima, pljune ili menja zvono telefona sa Lepog Miće na Advanture Club Mix 2013. Dobro, proseravam se i ja. Ne treba baš sad da bukvalno izvadiš muda na astal i kažeš "Izvin'te pičke, al' mora se počešem, zajeban mi bio brijač, pa malo pecka".
Užasno je to što se svaki, gotovo svaki muškarac odjednom pretvara u epicentar svih ovozemaljskih zbivanja. On potpisuje auto pod ručnom u sred Kneza Miloša, on bije trojicu likova iz obezbeđenja, najjače pika fudbal na male goliće, hvata kvotu sedamstodva'es' na hiljadu dinara, gazde svih lokala ga poznaju. Užasan jedan proser.
On misli da može sakriti da ne sme da uzme ćaletovog keca, osim u slučaju kad babi pozli, pa treba da je odveze na interno, fudbal nije pikao od zabavišta, jer nije lud da igra kad će svakako da visi celu utakmicu na golu, jer za drugo nije.
Takve tipove je najbolje ne dirati. Njegovo samopouzdanje je visine Beograđanke, a svaki pokušaj da ga osvestiš i vratiš u stvaran svet je na početku propao. Uvek su u stadijumu klinačke kurčevitosti, njihove žvake prolaze kod klinki u proseku mlađih šes' do sedam godina. Jebiga, nešto ne mislim da bi zrelija devojka pala na njegovu priču da je bežao Interventnoj u kumovom Bemveu osamdes'deveto godište. No, ne treba se obazirati. Njega će surova istina ovog sveta udariti dovoljno brzo.
Uglavnom, da ne palamudim previše. Takvi momci nisu svesni da sa svom tom pričom, (nazvaćemo je blamiranjem), u svakom slučaju neće jebati, ako im slušateljka nije unapred okačila znak štiklir da je može spavati. I to samo u slučaju da popije više alkohola nego što njen mozak može podneti.

Papiric kojim biste imali dokaz da ste nesto uradili, npr. kupili, platili, iznajmili.... Mozete ga dobiti u banci, u biblioteci, na fakultetu itd. On bi trebao da bude "vasa garancija", ali sta kada se pojavi neki baksuz, koji to ne uvazava....???

Laganini potezom sjebati nekom labilnom teatralcu godine i godine ''truda i rada''. A opet sa druge strane biti i valjan, jer jelte pomažeš mazohisti ili činiš medvedu medveđu uslugu.

Bila jednom jedna aždaja. I ona je uživala u cveću, drveću, čajankama i pravila do jaja slatku malu izvrnutu tortu dok nije došao neki nadrndani Žile da je zajebava kako treba da mu sredi nešto za familiju u selu. Ona nije mogla da bljuje vatru, ali ovaj matori penzos krene da čačka mečku kako ima rok od tri dana po zakonu da se izjasni po pitanju izdavanja potrebne dokumentacije. Još je i uvredi, ova popizdi i počne da bljuje vatru.
Aždaja je onda uvela zaštitno staklo i male rupice kroz koje se priča. Pošto je po sistematizaciji radnih mesta bila kvalifikovana da bude bedno piskaralo, to je frustriralo i nju i sve njene potomke. Pobesnela potonja generacija je onda to radno mesto nazvala 'šalterski službenik'.

Čist autohtono-powerslavno-serpski izraz koji je odnosi na nekoga ko nije u vinklo. Obično je to neko ko odbija da od tačke A do tačke B ide putnjom najmanje akcije (a.k.a anti-brahistokronski paradoks), te najčešće završi u tački C, sa kupljenom steonom junicom i vlasničkim kartonom za udio u ringišpil. Kratko i jasno, budala.
Sreća, pa se često prirodna selekcija postara da takvi ljudi ne ugroze široki populus oko sebe.

Najveća neuroza našeg vremena.
Proizvodnja... Kontam da je bradati čika imao prava kada je rekao da su prve države nastale kada je došlo do viška u proizvodnji. E, pa, onog trenutka kada je došlo ne samo do viška već i do činjenice da su skoro svi svuda počeli da proizvode iste stvari, javila se potreba da se smišlja nešto što drugi nisu kako bi se kao takvo lakše prodavalo. Ne bi se "Jabukini" proizvodi, uprkos objektivnim nedostacima i visokoj ceni, tako dobro prodavali da nema tog marketinškog momenta o "posebnosti" i "pripadanju eliti".
Zatim umetnost. Slikaru je dosadilo da slika sto pejzaža slika tehnikom ulja na platnu, muzičaru je dosadilo da piše simfoniju kada sva publika već zna da će, ako je već u C-duru, druga tema biti u G-duru; književniku je dosadilo da razvlači čitalaštvo pričom o katarzi... Zato je slikar odlučio da zajebe stvar i stavi onu golu žensku na sred platna, muzičar da ponudi publici grozne zvuke pritom sa scenama javnog žrtvovanja, a književnik knjigu bez ikakve poruke i radnje.
A vojnik? Vojnik je odlučio da zajebe neprijatelja tako što će ga udariti tamo gde je najmanje logično, i potpuno van svakog viteštva, tamo gde će ovaj najmanje očekivati- dakle, preko Ardena, a ne u Mažino liniju.

I tako u svemu, od ešarpi, koje će prodati neki poseban motiv, do NASE, koja će svoje finansiranje opravdati time što će poslati par desetina fotografija Plutona.

Izuzetno lošeg kvaliteta, prilično jadno, ružno i potpuno neugledno.
Izraz koji se koristi za bilo šta takvo, a ne mora da potiče sa teritorije gde žive Šiptari, niti mora da bude striktno njihova tvorevina, već je u pitanju bilo čiji proizvod, samo ako je uber gadan.
Gore i od rumunskog, bugarskog, srpskog, azerbejdžanskog i bilo čijeg. Ma dno dna.

Kažemo za osobu koja je baš smotana. Ni najjednostavniju stvar nije u mogućnosti da uradi kako treba. I kliker bi pokvario.

Ustaješ u osam ujutru , grlo ti se steglo ,jedva uspevaš da progovoriš , iskocile su ti žlezde, levo oko ti se zatvorilo , a i jutarnja erekcija je izostala (što i nije toliko strašno ako si ženskog pola ) . Posle kraćeg epileptičnog napada i pražnjenja stomaka u napadu divljeg povraćanja , odlučuješ da odeš kod lekara . Tražiš zdravstvenu knjižicu u novčaniku - nije tamo . Gledaš u komodi - odatle ispadaju sva dokumenta koja si u životu skupio - od tapije za kuću , do tužbe komšije povodom prosipanja kreča u kanalizaciju , zbog prosipanja pokvarenog kupusa u kanalizaciju i prosipanja motornog ulja u....gorepomenuti kanalizacioni otvor.Guraš papire jednom rukom , a drugom vrata zakucavas ekserima koji su takođe ispali iz komode .Hvata te nesvestica , sedaš na krevet , shvataš da si knjižicu ostavio/la kod roditelja, devojke/dečka, prijatelja ili ko god da je već osoba koja zivi u najudaljenijem delu grada od tvog mesta prebivališta ... Panično sedaš u taksi i krećeš . Na pola puta shvataš da nisi zaključao kuću , vraćas se i zaključavaš je. Ponovo sedaš u taksi , a zatim shvataš da si zaboravio novčanik , vraćas se po novčanik . Shvataš da je on u komodi . Razvaljujes vratanca i vadiš sve stvari . Onda ipak vidiš da ti je novčanik u zadnjem dzepu . Zaključavas kuću i sedaš u taksi . Plačes na putu do zdravstvene knjižice . Zvoniš na vrata . Niko ne otvara . Provaljuješ unutra i uzimaš knjižicu i ostavljaš poruku sa izvinjenjem na njihovoj telefonskoj sekretarici. Zatim shvataš da oni nemaju telefonsku sekretaricu . Ostavljaš cedulju na njihovom stolu . Sedaš u taksi i kreceš put bolnice . Dolaziš do šaltera . Sestra je u wc-u . Posle pola sata se vraća , a ti joj iznemogao pružaš knjižicu . Ona odgovara - knjižica nije overena . Plaćaš iznos pregleda i ulaziš u ordinaciju . Doktor te pregleda i konstatuje "blagu" alergijsku reakciju i prepisuje ti lek protiv alergije . Daje ti recept . Silaziš do obližnje apoteke . Apotekarka ti kaze da na receptu nema potpisa ni pečata . Vraćaš se kod lekara , a on ti odgovara da se pregled plaća .Ti mu na to psuješ majku i pokazuješ polu-recept koji si dobio . Lekar nevoljno stavlja potpis i pečat , a ti silaziš do apoteke . Tamo ti kažu da leka nema .Onesvešćuješ se i budiš u sopstvenom krevetu. Shvataš da je sve bio san . Ipak , upišao si se .

Seoski sleng za "labavo spojiti".

Šalterologija je oblast primenjene nauke, koja proučava i definiše pojam i svrhu šaltera.
Čovek ima nezgodnu naviku da zaviruje i zavlači nos u razne rupe. Zbog toga su svi šalteri mali, najčešće okrugli, mada mogu da budu i četvrtasti, kao prozorčići ili šuberi. Bez obzira na oblik, uvek su nekako u visini pupka, e da bi se krajnji produkt evolucije i vrhunska božija tvorevina dovela u četvoronožni položaj i perspektivu žabe.
Prema nekim izvorima, šalter je izmislio nemački uzgajivač stoke iz XVIII veka Fridrih fon Šalter. Služio je da goveda imaju gde da se raspitaju kada će biti prodata, po kojoj ceni i kome. Od tada pa do danas, svrha ovog izuma ostala je, uglavnom, ista.
Izgled, kao što je napred rečeno, varira. Od okruglih otvorčića, do, danas veoma modernih, ustakljenih površina, sa veoma malim prorezom pri dnu, da može da se provuče papir A4, presavijen po dužini. Ima i onih, koji uopšte ne liče na šalter, već imaju oblik pulta, koji prosečnom homo sapiensu dođe do brade. Najmoderniji vid šaltera zove se boks. Oni su najpopularniji u bankama. Služe da se onaj ko moli za kredit ili slično, dovede u zabludu da nije na šalteru i da ga tretiraju kao ljudsko biće.
Ono što šalter čini šalterom, njegova suština i bit, njegova duša (!?!?) jeste persona koja sedi iza stakla. Šalterska službenica! Ona je sve i svja. Ako je Njoj volja, Ona može Sunce da pretvori u Mesec, toliko je moćna! Gledati svet iz Njene vizure bilo bi ravno iskustvu koje su imali prvi ljudi na orbiti, dok se Zemlja smanjivala na veličinu teniske loptice. Izreka “Do podne mrzi sebe, a od podne ceo svet“ nastala je zbog Nje. Ona je merna jedinica za nadrndanost, neljubaznost i bahatost. Pri tome je ograničena k’o terasa. Za Nju i čitavu kastu Njenih koleginica svaki dan počinje ustajanjem na levu nogu. Nema gore i veće kletve, nego kad neko kaže “da bogda izgubio ličnu kartu, vozačku i pasoš“.
Druga strana šaltera, bez koje on ne bi ni postao ni opstao, je red. Ako u redu čeka od sto do sto pedeset ljudi, može se smatrati da nema gužve. Brzina kojom se red pomera oscilira. Čas prođe petoro za deset minuta, a onda sat vremena neko gnjavi. Ne može se nikad pouzdano reći ko je uzrok tome, Ona, ili kukavac koji kleči ispred šaltera. Kako ljudsko biće ne poseduje urođenu strpljivost govečeta, u redu se često dešavaju ekscesi, guranje i utrpavanje preko veze, uz obavezne psovke i svađu.

Ispizd rečenica, koja se izgovara kad ti je pun kurac besomučnog šetanja od jedne do druge strane od kojih očekuješ ako ne pomoć ono bar da te ne jebu.
Izraz definitivne svesti da si ubačen u igru u kojoj se drugi igraju, a ti gubiš.
Ukratko: Nađite drugu igračku.

Svako jutro kad ustanem oko pola 7, ja odmah pomislim: hvala Gospodu što sam ustao živ! Pre odlaska na počinak Mu se vazda detaljno pomolim i on me, eto, svakog jutra, uvek miropaže tajnom života. Nakon što se čio i vedar dignem iz ležaja na kojem spavam (jer me Bog miropomaza), stanem pred ikonu Isusa Našeg Krstonosioca i stanem je celivati. Ne znam kako to drugi bogobojažljivi ljudi rade ali ja, na primer, dok celivam, ja praktikujem tihovanje jer to čine i monasi u Hilandaru a moj mi je duhovnik, otac Nikolaj, kazao da oni najbolje znaju šta je "bogougodno". Kad završim sa jutarnjom molitvom, otidnem da sa Božjim blagoslovom obavim i jutarnju higijenu. Imam peškir koji štiti od napuštanja blagodeti, četkicu iz manastira Ravanica a lavabo mi je, još prošle godine za Slavu, lično osveštao otac Zafir. On mi je poklonio i brojanice bez kojih ne idem nikuda. Spustim se dole u kujnu; majka moje dece je već odavno ustala, napojila stoku, sredila kuću, spremila doručak i čeka me smerno, ponizno, skrušeno, kako i dolikuje jednom grešnom biću iz Starog Zaveta. Odalamim je jednom preko usta da me ne bi napustila blagodet (savet oca Mihajla iz manastira Rukumija) i sedam za sto. Danas je post po julijanskom kalendaru te reči "Bog čuva jaganjce koji pasu travu sa livade odricanja" krase stolnjak iz manastira Grabovac nad kojim jedemo. Ja te reči i ne razumem baš najbolje ali me je otac Hinastera uverio da štite od prelesti.

Utom stižu i deca. Sva su krštena, Bogu hvala, a u školi su odlični đaci iz veronauke. Dva nastarija sina već pomažu jermonahu Danilu u obližnjoj crkvi a mlađa ćerka peva u crkvenom horu, u slavu Svevišnjeg. Jedino se brinem za ovu najstariju a i otac Nikolaj me je savetovao da je što pre pošaljem u jedan dobar ženski manastir da ne učini veridbu sa đavolom, s čime bih se i ja bacio u uninije a to bi bila teška prelest. Doduše, u mobilnom telefonu (blagoslov oca Makarija iz Valjeva) imam u automatskom biranju (blagoslov ali u upozorenje oca Zafira) čak trojicu sveštenika koji su spremni da, u hitnom slučaju, odmah dođu i spreče eventualni odlazak blagodeti, ižejesinanebesi. Nakon što svršimo sa doručkom, svaki ide na svoju stranu - deca u školu, ja na posao a majka moje dece na ispovest. Odalamim je još jednom, ovoga puta za njeno dobro. Zna da je zgrešila pa dobrodeteljno ćuti. Ako.

Dok se kolima vozim u firmu, slušam radio-stanicu "Slovo Ljubve" i uživam u dobrim, starim himnama, troparima i psalmima. Često između uhvatim i neku poučnu emisiju a među omiljenima su mi definitivno "Veronautika", "Saputnici na putu za Damask" i "Crkvena kuhinja". Nikad ne vozim 66km/h i kad čekam na semaforu uvek mrsomudim brojanicu. Ponekad mi se desi da me zaustavi milicija i ja im tada pružim staru vozačku i saobraćajnu dozvolu, jer ove nove nose žig Đavola i isisavaju blagodet iz čoveka...što je opet prelest po crkvenim knjigama. Jako se uplašim kad vidim neku saobraćajnu nesreću jer mi je otac Atanasije iz Paraćina jednom rekao da je Antihrist onda obavezno negde u blizini i da vreba nas miropomazane bogosvedoke. Tada gledam u ikonu Svetog Luke na retrovizoru i hrabrim se molitvom Bogomladencu.

Na poslu imam dobre odnose sa svim kolegama, mnogima od njih sam i krstio decu...a sutra ću, ako Bog da, možda i tvoju. Neki od njih su bili i na Hilandaru pa su mi odatle donosili krstove, ikone, sveće...na čemu sam im ja veoma bogozahvalan. Iako bih jako voleo i da ga lično posetim i u njemu zakonačim, znam da je moja poseta Hilandaru nemoguća dokle god su u funkciji ovi novi pasoši koji nose žig Zveri tj. pečat Sotone. A i fotografisanje je pogubno za zadržavanje blagodeti (otac Zafir). Kad završim sa poslom odlazim kod oca Nikolaja na ispovest. On je obično zadovoljan mojom čvrstinom Vere i volim kad mu poljubim ruku pred rastanak. Kada dođem kući i završim sa ručkom, uzmem da čitam neku od knjiga iz crkvene biblioteke a trenutno listam "Pečat Istiniti" Arhimandrita Emilijana. 66-tu stranu uvek preskačem. Večeramo opet svi zajedno, izuzev majke moje dece koja se već povukla u naš ležaj i čeka me da je izbičujem 12 puta, koliko ima i Svetih Apostola Princopratilaca. Ja to činim nerado ali se ne usuđujem da preispitujem savete mog duhovnika, oca Nikolaja.

Konačno, ležem i ja u blagosloveni krevet, vedar, čio i neokrnjene blagodeti. Jer - uskoro ću sanjati Tvorca a to je dobro protiv prelesti...

Univerzalan nadimak svih muških Popadića, Popića, Popčevića i ostalih Popovića. Nema osobe koja ne zna bar jedno 6-7 Popova, pa se često desi da uobičajen svakodnevni razgovor dobije konfuzan karakter.

Onaj tip vanserijskog opravdanja posle ispale koju nam priredi najrođeniji, kada to od njega najmanje očekujemo.

Drugi naziv za bezvizni režim, koji će verovatno postati odomaćen među ljudima koji su često putovali po zemljama EU, i toliko se navikli na sadističku carinsku proceduru specijalno namenjenu državljanima "dvadesetdevetog sveta".

Obraćam se tebi čitaoče, jer me ne poznaješ.

Bio je to deveti mesec koji je, čini mi se, suviše nestrpljivo čekao deseti. Hteo sam kući da stignem, da što pre idem sa ulice zagušljivog grada, koji me steže kao suviše mali okovratnik. Vitla mi u glavi nespokojna misao: "Svi ćemo jednom biti kosturi, to je nesumnjivo. To niko ne želi!"
Zalupio sam vrata za sobom. Ušao u slabo osvetljenu sobu koja je blago zaudarala. Još jedna neugodna misao, još turobnija: "Sutra, navek, sve je zajedničko, tuga, radost, život i smrt. Sada, pa navek!".
Obuze me užas kakav nikad nisam poznavao.
Našao sam mir tamo gde mi je uvek bezuslovno pružan. Uzeo sam knjigu i dok je Koltrejn lagano ispunjavao tišinu, opustio se u omiljenoj fotelji. Zapravo jedinoj fotelji. Ah, moje pohabano i ponegde iscepano utočište.
Knjiga beše o ljubavnoj priči iz Han dinastije. Činila mi se glupom i patetičnom! Mnogo patetičnom! Ipak sam je čitao, dugo.
Knjiga je otežala a redovi se pomešali. Zažmurio sam i snažno protrljao oči.
Pogledao sam, zamoren, ispred sebe.
Stajala je kao utvara. Kao sablast iz šipražja koja napada moju poslednju bastionu mira. Mesto na kom carujem samom sebi.
Ponovila je turobne reči, za koje sam silno želeo da budu zaključane u mojoj glavi kao u sanduku: "Sutra, navek, sve je zajedničko, tuga, radost, život i smrt. Sada, pa navek!", ali nekako zašiljeno, zvučalo mi je kao bezumni krik.
Odzvanjalo je u svakom ćošku prostorije.
Zbunjen, u neprilici viknuh ono što sam prvo pomislio!
U moj život si uletela ni ne pokucavši! Raspakovala si svoja osećanja! Zar sa mnom da deliš tvoju glupavu večnost i da mi lupaš pečat na ono što ne želim da potpišem?!
Nakostrešila se, u polutami memljive sobe učini mi kao zver koja reži i preti blještavim očnjacima.
Progovori ipak tugaljivim glasom i lik joj se promeni.
Ah, kako vas je zli svet iskvario, otupeo i učinio strašljivcem. Kukavica samo ne može dokučiti ljubav i dobrotu. Ali ja ću vas negovati.
Ovaj put cedio sam reči kao da mi hiljadu sablji stoji u grlu, kao čovek koji se bori za život, mučki i isprekidano.
Ja... ne mogu... usrećiti... ni..kog.
Čuo sam tup zvuk knjige koja je pala iz mog krila, trgao se i opsena je nestala.
I dalje sam osećao trnce.
Trenutak kasnije zazvonio je telefon kao sirena za prošlu opasnost. Radovao sam se glasu najboljeg prijatelja.
"Budi se mladoženjo, još malo pa kačiš okove! Dolazim za pola sata.", čulo se zvonko iz slušalice.
Nije mi se dopala njegova šala i ostao sam nem. Šta se posle dogodilo, ni posle deset godina nisam siguran.

Kasperizovana sjena prve ruke, prekrivena plaštom koji pravi leguru Hari Potera i vazduha, stvarajući jedno veliko ništa.

Ograđen od svake sumnjive priče na sumnjiv način svima stran sem njemu, šetkara se podzemljem držeći u rukama sve konce i drveni štap sa glavom bika na vrhu. Ne pozlaćenom, već glavom od čist-čistoga zlata, dobijenom na poklon baš u trenutku kada je posao koji je on odrađivao za nekoga i koji je, bez lažne skromnosti, obećavao, nekim čudom izgubio ravnotežu i krenuo da leluja labavo se držeći rukama za klizavu lijanu, boreći se svim silama da ne padne u provaliju. Riječima Rukavice: Kada je saradnik postao težak za saradnju. Čovjek sa pedigreom i renomeom kakav je on stekao prolazeći godinama kroz zategnute situacije zna da će posao biti obavljen, tu nema dvojbe, nego eto, načuo je da njegova stranka može da ponudi mnogo više od para i hektara. Ovoga puta se zadovoljio zlatnom glavom bika za štap.

Vođen je mantrom ''Muzi ovčurinu dok ti ruke ne utrnu''. Ruke koje budu čistije poslije nego prije muzidbe. Ruke kojim baca avione od papirnog novca u visokom prizemlju.

Društveni sloj koji služi da zaštiti pojedince iz drugog sloja pri iznenadnim udarima.