Doći sebi. Uraditi mali refreš kako bi se povratili u život.
Koristi se kao konstatacija osobi u onoj situaciji kad joj je obavezno potrebno osveženje.

Mesto u kojem moraš da budeš da bi tvoja informisanost bila na zadovoljavajućem nivou/ prosečnom nivou.

Реченица којом дајемо до знање да смо ми своје одрадили, а други могу да се пуше.
Задатак је обављен, а на другима је да процене да л' то стварно ваља ил' је за курчево здравље. Све и да им се не свиди, нама је лепо и уживали смо док смо обављали тај посао.

Pojava veoma slična lavini na planini. Razlika je u činjenici da je ovde reč o "Lav" pivu a ne snegu, i mestu dešavanja (mada može biti i na planini). Dešava se najčešće na kulturno-umetničkim manifestacijama tipa: svadba (ženi nam se Vukota), oproštajno (ne sme majka da zaplače kad u vojsku sina šalje). Niz popijenih piva se prekida samo u dve situacije (isto kao i sa lavinom snega):
- nestanak materijala od kojeg je lavina sačinjene (pivo je popijeno),
- lavina nailazi na prepreku (konzument ispod stola, usta zauzeta povraćanjem)

Najbolji opis nečije nehigijene, i nebrige o samom sebi.

Antisocijalna aparatura za izazivanje smrtonosnih mehaničkih povreda koja radi na navijanje, tj. treba ih redovno navijati da bi bili 'tačni kao sat'.
U periodima nezauzetosti ispoljavanjem najnižih oblika agresije ikada zabeležene među kičmenjacima, navijaju ih svi odreda : političari, profašističke organizacije, crkvenjaci, mama, tata, pas i kravata (kurac kad su nezaposleni uglavnom), devojka i žena koje puće usta sa postera na zidu u musavom sobičku, knjige i filmovi koji su im drugi prepričali, profani koji su ih terali iz škola i štreberi iz prva četiri osnovne, spisku nikada kraja.
Ta bića sa mozgom na pozajmicu, naoružani do zuba (kurac kad i njih nemaju) dele pravdu po sopstvenim aršinima a da policiju zabole.
Hordati se grupišu u maltene paravojne formacije sposobne da unakaze, eliminišu.
Besne pse treba 'pelcovati' dobrim iskašljavanjem bubrega i zatvoriti tamo gde Sunce ne sija i baciti ključ.

Grupa koja je navodno obarala Nato bombardere, usmrćivala političare koji su bili protiv Jugoslavije. Činili su je Milja Vujanović-Regulus, slikar Milić od Mačve, pukovnib Bogišić i još poneki vidoviti član.
Osnovani su početkom devedesetih i nekih pet godina pre bombardovanja su izjavili da će snagom svojim misli razneti Njujork, ukoliko nas budu bombardovali. Njujork i dalje stoji na svom mestu, a glavi krivac za ovaj neuspeh je negativna energija koja kulja iz bunara na Kalemegdanu. Prema rečima Milje Vujanović, u taj bunar je trebalo baciti Madlen Olbrajt, da se anulira negativna energija (ili možda da se duplira).
Niko pouzdano ne zna šta su oni radili na tim sastancima. Opšte prihvaćena pretpostavka je da su stajali, koncentrisali se i pri tom slagali neke face, kao neko ko neko treba da isere tvrdu stolicu. Možda su samo sedeli, pili kafu i blejali. Nikada se neće pouzdano saznati.

Sportska disciplina koja uglavnom traje od decembra do februara. Može početi i u novembru, a završiti se i u martu. Kako stvari stoje u Srbiji će se Nacionalni šampionat u lopatanju završiti negde oko prvog maja. Sportsku opremu čini lopata raznih dimenzija, a oprema učesnika nije tačno određena. Pravila igre su da se lopata uhvati sa dve ruke i da se zahvati što veća gomila snega koja će se baciti negde u stranu, i tako sve dok se ne očisti dvorište, prilaz do kuće ili šta već.
Uglavnom je ovo muška disciplina mada ima i žena lopatara. Radni elan polako pada pa od prvog snega do kraja sezone raspoloženje lopatara je od srećnog pa to dođe dotle da proklinje sneg.
Situacija u Srbiji već izmiče kontroli, tako da Nacionalni šampionat u lopatanju broji već nekoliko stotina hiljada učesnika, a utakmice sa snegom se igraju svakog dana, nekad i po više dnevno.

Reč koja obično izaziva u najmanju ruku nervozu, a vrlo često i strah kod prosečnog čoveka, kada je predloži ženska polovina. Poneko i pusti Obamu ukoliko se egzotika odnosi na predlog ženskih časopisa, za nove krevetne akrobacije, koje podrazumevaju neiživljene, draškaste fantazije neudatih tridesetpetogodišnjakinja, stručnjaka za vezu, brak i seks. Ko bi slušao udatu ženu, šta ona zna kad je udata? I koji je smisao dosadne pečene piletine, kada svako ko drži do svoje originalnosti mora da spremi alge na žaru uz tunguzijski unhumt sos od dinjstanog autobota. Teror. Ne zbog toga što nam je to sve nepoznato, nego zato što nam se svakojake egzotike nameću sa svih strana. Egzotične orhideje i ribice (mislim na one sa perajima) su druga stvar, imaju estetsku vrednost, nisu trendi stil života.

Од када се усправио и проходао на две ноге, а врло вероватно и пре тога, човек је тежио ка постизању што веће удобности. Пећина је омогућила да му киша не пада за врат док се игра неким комадом дрвета напољу, ватру је провалио како би на роштиљу испекао комад сланине од мамућег бута који је након печења пријатније жвакати, а медведoвог прадедеу, или неку другу несрећну животињу је одрао како би позајмио крзно и осећао топлину док жваће сланину на сувом.

Много касније, човек је скапирао да се може осећати удобније и док сере, те је почео да облаже даску веце шоље тоалет папиром. Прво оним белим и розе једнослојним кроз који му је неретко пропадао прст у шупак док је брисао дупе, а онда, како је наука напредовала, и трослојним, миришљавим.

Да би се даска веце шоље квалитетно тапацирала, потребно је бар пола ролне папира, али све што је удобно је углавном и скупо, па се човек и на то привикао.

Teško je opisati Dejču jer njegova trenutna datost jeste samo krhotina njegove suštine. Fizički levitira između nedočekanog keca na Oldam i popijene gajbe Jelena, ali se pod tim licem sporednog glumca krije Dejčino sve. Onih koji bi posvedočili njegove priče više nema, ili ih barem nema tu, između kladionice i dragstora. Neki njegovi pajtaši sa radnih akcija i onog leta na Braču davno su dograbili fotelje, drugi su netraženo zaradili mravlju ogrlicu. Dejča nije grizao za foteljom niti su mravi grizli za njim. On je jednostavno tu oduvek, dok okolo deca rastu, a sve se menja.

Čak je i lokalna kafana dobila fasadu boje kajsije kad je gazda onomad postao odbornik ispred Stranke srpskog jedinstva. Dejči nova fasada ne treba, njegov par mokasina ga nosi svuda gde mora da bude. Njegova pojava je neminovnost, njegova sećanja propoved za sve koji hoće da čuju. Dejča je pre četres i kusur bio najbrže levo krilo Međuopštinske lige „Mlava“, njegovi prodori bejahu nerešivi rebus za bekove i oružje za krađu uzdaha jedne krupnooke Milenije Anđelić. Ko stvarno čuje, zna šta Dejča priča.

Retki, međutim, imaju vremena za istoriju jednog Dejče, za njegovu hegelovski glomaznu teoriju svega. Od njega traže današnjicu i sutrašnjicu, kao da Dejči sati, dani i godine nešto znače. Ima on i za takve fiks na Hafnarfjordur, masni vic ili političku govoranciju. Svoju bit tada sklanja daleko ispod dna navrnute flaše, dok obija cipele u trouglu na čijem je kraju Željin stadion.

Baciti maramicu, papir, celofan, pikavac, na ulicu ili u najbližu kantu (koja može biti daleko i 500m) je zapravo duboka dilema.

Dok ideš ka kanti, gledaš koliko smo šiptarski prljavi, štrokavi, prašnjavi, kese na drveću i zaključuješ da oko 50% ljudi baca đubre u kantu, a 50% odmah na ulicu. Onda dođeš do zaključka da je smrdljivim vlastima u ovoj zemlji to nedovoljno prljavo da bi uveli nekakav normalan zakon, pa bi bilo bolje da i onih 50% koji bacaju u kantu počnu da bacaju na ulicu, kako bismo postali dovoljno prljavi da zasmeta štrokavim vladarima, i jednom za sva vremena rešimo taj problem.

Onda se setiš koliko su vladari štrokavi, da ti ne znaš kolika bi količina smeća na ulicama mogla da izazove njihovu pažnju, pa možda se i ne vredi kockati.

Bacam papir u prepunu kantu, a on ispada. Ja se savijam, trpam ga unutra. Ruka mi smrdi.

Ko je ovde idiot?

Skup debelih i ružnih ženskih osoba, koje po svaku cenu brane svoju veoma lepu drugaricu, jedinu koja zadovoljava standarde fizičke lepote i šarmantne pojave. One joj govore kako je oni žele iskoristiti i ni u kojoj situaciji je ne napuštaju. Čak je i vode sa sobom kad idu pišati.

Читање Kурира на клоњи, узроковано опстипацијом.

Opšte je poznato da smo mi kao narod u poslednjih jedno sto, sto pedeset godina imali jako burnu istoriju u kojoj smo manje-više konstantno ratovali protiv skoro svih naroda u bližoj i daljoj okolini, pa stoga imamo i masu spomenika u maltene svakom gradu, nekog našeg junaka kako baca bombu i naravno većina tih spomenika se nalazi u nekom parku.

Ti spomenici bi trebali uvek da nas podsećaju na događaje koje su naši preci, a i mi sami preživeli u skorijoj ili daljoj istoriji, kao i da nas podsećaju na junaka čiju hrabrost i žrtvu treba pamtiti dokle god postojimo i prenositi na nove generacije.

Naravno, vickasti i jezički inovativni kakvi jesmo, pored tih standardnih namena, ovakvi spomenici nama služe i da izrazimo nešto što se nikada neće dogoditi, jer davno je utvrđeno da se spomenici ne pomeraju sami od sebe tako da tu bombu sigurno nikada neće baciti.

Nešto gledam u poslednje vreme ove emisije o kuvanju, tj. ne gledam ih ja, već se potajno nadam, ono kao dete kad očekuje da će dobiti Kinder jaje, da će ova moja baciti oko na Tv i pokušati da napravi nešto slično. Bar pire. Eto, to je nekako najjednostavnije. Ne zahtevam ni ja puno, jebemumater.
Vratim se koju godinu u prošlos', kod njene keve beše dobra 'rana, 'lebtejeb'o. I ruska salata, pileća salata, salata sa makaronama, dinstana piletina, junetina. Ma, ono pravo. Domaćinski. Šta li se izopači kod ove moje, samo da mi je znati? Uzme jaja da isprži, to nešto gorko, crno, malo vuče na braon. I sve se to dogodi spontano, ona bar tako kaže... Ona jaja u vojsci su bila majka za ova.
Malo-malo, nešto ne ispadne kako valja. U stvari... kenjam i ja. Ispadnu dobro one kokice iz mikrotalasne.

Ohasati se od kupusa sa junetinom.

Onaj tip ljudi koji kada vide da dolazi bus(gsp)... se zalecu i punim plucima (pokusavajuci celu cigaru da uvuku,kako je ne bi bacili) uvlace dim,koji naravno ispustaju tek kada udju u bus i time poguse sve ljude u njemu.

Ишчекује коњец свога бивствовања. Виси на литици живота. Од смрти га дели само стена за коју се држи левом руком, знојавом од агоније.
Сваки покушај преживљавања и надања за истим бива узалудан, а све што се чека јесу гробар и опело.

Osoba za koju ništa nije dvosmisleno.