Stara izreka koja govori o grcima kao gladnima i rusima koji "brane" . Nas su grci hranili 90tih , slali humanitarnu pomoć a Rusi su nas branili zato smo 90tih tako dobro prošli.

Zakon po kome se dešava neko pravilo. Ako se prihvati, trebao bio biti ispoštovan i učinjem, mislim samo u principu.

Navođenje nekoga na samoubistvo verbalnom i činjeničnom dominacijom. Objašnjavanje nečega dok se protivnička strana dobro ne zamisli i odluči da je smrt mnogo bolji izbor nego biti predmet ciklonisanja. Ime nastalo po Cajklonu koji je u borbi protiv septičke jame na ovom satu mnoge iscajklonisao te oni nisu imali drugog izbora do da se odvale virtuelnom sačmarom u vugla, takozvano kobejnovanje.

Već sam drvio o tome kako nekoliko godina posle izbora iznenada nestanu svi oni koji su bili deo kritične mase za dovođenje nekog tada aktuelnog režima na vlast. Zaista, posle izvesnog vremena, zaista će pre oči videti sopstvene uši, nego što ćete vi sresti nekoga ko će i dalje biti za aktuelni režim, ili barem priznati da je glasao za njih.
No to čak ide i dalje, da bi se uklopili u narod, te osobe će početi da lažu druge, a verovatno i sebe, da za aktuelni režim nikada nisu glasali.
Tada se, naravno, postavlja pitanje: ko je uopšte za taj režim glasao?

Ove osobe- nezavisno od drugih karakteristika- imaju jednu osobinu. Lako ih je izmanipulisati. I što je glavno, uvek ih najlakše izmanipulišu upravo one stranke i pokreti koji će se nekako domoći vlasti. 1989/90. je to bio Sloba, 2000. DOS, 2003. Koštunica, 2008. Tadić, 2012. Toma, 2014. Vučić,... Uvek glasaju za onoga koji će pobediti (ovakve, vala, treba koristiti za savetnike u kladionici). No više od toga ne mogu, nisu sposobni da izaberu onoga ko će zaista doneti bolji život, već jednostavno nanjuše instinktivno onoga ko će sledeći da vlada.

Oplaveti nekoga. Zakucati ga da mesec dana misli da živi u šljiviku.

Bilo koje flaširano piće kao zamena za redovnu večeru. Uglavnom pivo.

Termin koji se koristi za filmove Jugoslovenske Kinematografije koji su snimljeni u periodu 60-tih do sredine 70-tih koji su za tematiku imali kritiku tadašnjeg režima, života pod istim, objašnjavajuci pravu sliku života toga perioda, ukazivanju na problem samog društva i odnosa unutar istog. Ovaj period se smatra zlatnim dobom srpskog filma zbog odličnih kritika u svetu i Evropi i osvajanja najprestižnijih nagrada na filmskim festivalima, imali su čak i vise nominacija za oskara, dok su kod nas vrlo često posle premijere bili zabranjivani za projekcije. Kao protiv otrov za ove filmove vlada je finansirala snimanje partizanskih filmove da bi probudila patriotizam i razne i danas najvece komedije koje su to vreme prikazivali stvarnost i život potpuno bezbrižnim sa puno humora. Najistaknutiji autori ovih neprocenjivih filmova se Aleksandar Petrović, Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Želimir Žilnik, Lazar Stojanović i drugi. Najveća ostvarenja su Skupljači perja, Biće skoro propast sveta, Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT-a, Plastični Isus, Kad budem mrtav i beo, Tri, Buđenje pacova, WR Misterije organizma, Čovek nije tica, Rani radovi i drugi. Za razumevanje ovih remek dela nije dovoljno pratiti samu fabulu radnje ,već i muziku koja prati film, reči pesama, detalje namerno postavljene u vidu predmeta u filmu itd. Najistaknutiji glumci su bili Bata Živojinović, Mija Aleksić, Gidra Bojanić, Pavle Vujisić, Slobodan Aligrudić, Ljuba Tadić, Milena Dravić, Eva Ras, Ružica Sokić, Olivera Katarina i drugi.

Kiseli osmeh naspram kog smejanje Tome Nikolića deluje kao vrhunac radosti.

Mrzovoljni,dzangrizavi,nervozni i histerični radnik koji prati sva pravila firme u kojoj radi jer misli da je odmah iza gazde,ima ih u svakoj firmi,prodavnici i slično a najviše u kladionicama,nema kladionice koja nema radnika ove vrste.

Ljudi bez materijalnih dobara i sredstava za proizvodnju...

Obavezan deo svakog razgovora između dve odrasle osobe. Najčešće označava govornikovu sposobnost da uprkos krizi i besparici on uspeva da preživi u ovo surovo vreme.

Lik koji zna odgovore na sve probleme koje pevači predatave u pesmama.

1. Jedan od najboljih srpskih pisaca. Kako neki kazu, podigao je najlepsi i najveci spomenik srpskom narodu i njenim vojnicima iz vremena Prvog svetskog rata romanom Vreme smrti. Inace, proslavio se romanom Daleko je sunce, ali se on vise i ne cita, jer je isuvise komunisticki ideologizovan. Njegova dela su Koreni, Vreme smrti, Vreme zla, Vreme vlasti, Deobe, Bajka i niz eseja.
2. Prepredena seoska dzukela, ortodoksni komunjara, megaloman, poltron, dupeuvlaka, senilna budala... Covek je lukav kao i svaki gedzovanski seljak koji ode da zivi u veliku varos, pogotovo Bg, jos uvek veruje u svetle ideje komunizma, zove jedinog Turcina po imenu Nemanja (pogodite mu prezime, pocinje slovima Kustur...) da mu se izvini u ime svog naroda koji ga nikada neposredno ni za sta nije ni izabrao, bio mu dobar i Tito i Leka, i Boris i Kostunica i Djindjic, i Sloba i Radovan, sad kao kritikuje Tita, a prvi bi ga poljubio da se ovaj povampiri(svake veceri leze u krevet nadajuci se da ce Rusi ipak pronaci lek za besmrtnost, kao sto su obecali neposredno posle rata), a pored svega toga i dan danas misli da su za sve zlo u Srbiji krivi cetnici, kaze da bi se opet borio protiv njih da ponovo ima 20 godina i pljuje po svima onima cije je ideje nakon rata podrzavao i ciju je politiku sporovodio, kao, sad se opametio. Neki ga znaju i kao osobu koja je predlozila jos odavno podelu Kosova i Metohije, kako bi se bar nesto sacuvalo.

To je kad ispred tebe stane neki tip u najnovijoj mecki il bendzi, a u tebi se javi taj osjecaj
da tvoj auto kome su sve komsije divile i dicile odjednom postao smece i krntija.
Al tu ne staje problem. Posto se uvjerio da je njegovo auto do jaja, po tvojoj logici da je jedini nacin na koji je mogao doci do njega je ilegalnim putem i odjednom pocnes psovat mu sve lopovsko. Taj osjecaj prolazi cim se tip odveze.

Obrnuto srazmeran fondu reči i kvalitetu argumentacije - sa smanjenjem istih raste veličina slova i broj decibela.

Od pradavnih vremena u našem(dizvine komad1974) narodu bili su primetni izrazit osećaj za ostavljanjem traga u društvu i želja za slavom, poznat još i kao Manekenka da budem sindrom. Kada se to ukomponuje sa vekovnim srpskim idealom – ’lebom bez motike – dobija se ova na svakom koraku prisutna pojava.

Elem, kako je za prosečnog srpskog mladića(ili, u ponekim tužnijim slučajevima, tigritzu) previše naporno da primenjuje formalno upoznavanje sa svakom jedinkom koju želi da obavesti o svojoj malenkosti, on pribegava krajnje jednostavnom rešenju za koje su potrebni samo flomaster i tuđa fasada/ograda/školska klupa/kabina na bazenu i sl. Šta to čujem? To je tvoja fasada? E pa jbg dečko, ona će bar do sledećeg krečenja nositi ime ili nadimak, a možda čak i kraj grada rendom klinca koji je odlučio da je tvoja zgrada u najširem vidokrugu opštenarodnih masa koje bi se informisale o njegovoj kuloći. Neko će možda pomisliti da je tu kraj, da je namera izvršena i da je ambiciozno srce izgrednika ispunjeno samopouzdanjem i zadovoljstvom, ali u većini slučajeva će se ispostaviti da je, što bi rekli braća Hrvati, u krivu, i da se isti natpis šepuri na još dvadesetak mesta u krugu od 100 metara.

Kako je vreme prolazilo, autori su pronalazili sve kreativnija mesta sa kojih bi se njihovo ime smešilo prolaznicima, pa su sa pisanja markerom po klupi za dežurne učenike prešli na ogromne grafite po vozovima, krovovima ili nasipima, a onim kojima to nije bilo dovoljno koristili su svaku priliku da se na ekskurzijama ili proputovanjima potpišu na zid nekog nesrećnog Atile ili Dimitriosa. Počeli su, takođe, da se vode prvi ratovi potpisivača: škrabanje tuđih poruka i ostavljanje potpisa ''egzekutora'' ispod, na još veću žalost vlasnika mučenog zida.

To, pak, nije jedino čemu su ulični pisci vični, jer su, gonjeni željom za grupnom pripadnošću(a verovatno i bejzbolkom u ruci vođe huligana, prim. aut.) na zidovima počeli da se pojavljuju i murali sa imenima raznih navijačkih grupa i prijateljskim porukama poput ''BEZ MILOSTI''. Tu počinje pravi gang war između navijačkih frakcija, i kontragrafiteri postaju avangardni Stefani Mitrovići, koji se uništavanjem obeležja dušmanina uzdižu u očima svojih saplemenika i stiču na početku pomenutu slavu.

Mada, iako se čak ni u ovakvoj šarolikoj enciklopediji tradicije ne može naći mesta za baš sve potklase pripadnika nebeskog naroda, malo prostora se mora sačuvati i za onu drugu vrstu fasadnih potpisivača - one kojima to jednostavno izgleda kul. I zamislite da izađete i na svojoj zgradi ugledate ime nasumičnog klinca - zar se ne biste oduševili? Možda biste, doduše, i vi tada uzeli sprej u ruke...

Glavni krivac koga svaka nova vlada optužuje za trenutno stanje u zemlji, iako je npr. ta "nova" vlada na vlasti već 3 ili 4 godine.

Vozilo/naprava/sklepotina znana još i kao Dijana pepsara (po pepsi flaši od 2,5 litara u koju joj se toči gorivo) kojom uz zaglušijuću buku i dim koji kulja na sve strane od prednjeg dela naprave upravlja lice Romske nacionalnosti, alijas Ciganin, ili čak, nekad bolje reći - ciganče. Naime, mnogi mali Sandokani savladali su vozačke veštine na ovakvoj spravi u vreme kada ne mogu da polažu ni za trotinet po zakonu. Stvar je najčešće (u oko 90 posto slučajeva, acc. to Republički zavod za turšiju, transseksualnost, turbo-folk i statistiku) doista i bazirana na popularnoj Sitroenovoj Dijani, ili Cimos Dijani iz kopra, ali ih ima i od Wartburga, Lade, Spačeka, Renoa 4, Trabanta... Mahom imaju od starih bankina i putarskih oznaka, dasaka i raznih mreža oblikovan tovarni sanduk - važna odlika sanduka su odlivne rupe da se voda ne sakuplja kad se kvasi karton da dobije na težini... Isti sanduk često je ukrašen trouglom (u objašnjenju pod fusnotom stoji - Nema brate svetla, nećim da imam pare dakupim!!!) koji treba da zameni zadnju svetlosnu grupu... Iscrtani su raznim auto lakom nacrtanim muralima, plamenovima i wannabe zmajevima, ali i porukama u stilu Sakуpљам staro gVojже! Oni su prethodnica iz koje napredni prelaze u višu klasu - tamić sa megafonom za urlanje sličnih advertajzinga... Najbolje ih je oslikao Boris Mitić u filmu Pretty Diana, ali i bez toga svi znamo o kom se ovde autohtono balkanskom fenomenu radi...

Izraz koji slikovito prikazuje efekat ogromnog iznenađenja.

Pričati o nečemu ili posedovati nešto što sagovornik želi srcem svim.