Utakmica Inter, Italija- CSK Moskva, Rusija, osmina finala KEŠ 2010.
- Sin, klinjo, tinejdžer osnovac, stavio kintu na Inter, bolja kvota bila, na hinjaka da niko ne zna od ukućana, uplatio preko Bude Konja jer Budimir izgleda kao da mu je dvadeset godina što mu pomaže da puši, duva, uplaćuje tikete, kupuje pivo i tako... Ima 10 posto od eventualnog dobitka.
- Keva- Inter ( Onaj Murinjo je baš pravi gospodin, laf i dobro mu stoje one prosede hihihihi)
- Nešto starija sestra mlađahnog tinejdžera- Inter (Wau kako je swadak onaj Zineti mmmm, obožavam crne tipove, ne kao ona ćurka Milena što se pali na plavušane fuuuuj)
Ima tal od 10 posto na eventualni dobitak od kladionice na ime ucene jer je provalila brata da je skenj'o pare u kladžu od zajedničke kinte za kevin rođendan.
- Ćale- Inter (Stanković bre stari zvezdaš, neću valjda za ovaj grobarski CSK jebo ih Krasić)
- Ujak, stara grobarčina- CSK (Tc Tc tc samo te slušam cigane, ni za Ruse nećeš da navijaš...)
- Deda- CSK (Vala baš Zorane, gde sine za žabare da navijaš pored Rusa)
- Komšija s trećeg /pristigao u majici s natpisom Od nas zavisi! za koju tvrdi da je dobio uz prašak u apoteci- Inter (Evropski brate klub, dosta više, nismo ruska gubernija)
- Komšija Stipan s četvrtog- CSK (E, da tamo igra onaj naš Dario Krešić, dobar...Šta? Nije Krešić nego Krasić? Ta meni to sve isto. Nego domaćice, ima li onih pihtija još?)
- Stric, učesnik svih virtuelnih SOB-ova/Srpske Oslobodilačka Borbe/ još od 1912.- CSK (Vala Zorane, stvarno, ako neću za Ruse neću ni za koga!)
- Pradeda- CSK (Nešto sad rekli Tuta Pandev, Bugari su najgori, ja vam kažem)
- Baba- S kim igra Srbija? Ne igra? Pa što ne prebacite na Pink, sad će Šeherzada...

Beš mi sve ako mi jasno... Kažu, bio skoro u Beograd neki francuski makarondžija babojebac, ako sam lepo razumeo... Šta ti je napredak, ja misleo da makarondžije Talijani, al mojega, i Francuzi počeli! A što pa babu priženio kad mu papiri nisu trebali, nikad mi neće bude jasno! Al prvo ovaj naš tamo išo, pa ga taj turio na neku priredbu u parter, šurnaesti red, a pored sebe turio onog Šiptara što prodava drogu i bubrezi. A nekad Šiptari prodavali semenke i sladoled... Ja bi reko da tu jasno ponešto... Al ete, taj sad dolazi ovde i dočekali ga sam tako!
Sve po propisu, na veliko! A makarondžija reče da treba da skontamo više da je Kosovo država i da od Evropu i ulazak u nju nema ni mojega jer on ne dava, turio katanac. Doduše, to na dnevnik jedva da pomenuli, više mlatili kako sve bilo ubavo, prijateljski razgovor, nekake rakete se kupuju od Francusku... Ne znam dal one za grad, će utepa kukuruz ako to ne nabave... Greota za kukuruz, lepo rodio. I najbitnije od sve – makarondžija probao gibanicu, oduševio se i icepio od jedenje! A zamalo i onaj Slobin mali debeli opet da zapeva! Pribra se makaronac i ode...
Odma na TV ovi naši kako sve super, idemo u Jevropu, sam još desetak uslova, Kosovo našo... Jebemliga, dal Bugari i Rumuni imali tolki uslovi. Možda Šiptar prodava bubrezi, al ovi naši prodavaju muda za bubrezi. Možda gi zato makaronac ne voli; nekvalitetnu robu uvaljuju. Al ete, mene nije jasno kako to ovaj rekne jedno, a ovi pričaju drugo... A opet, srećni ko kuče s dva kurca što gi onaj bio i reko to!
A bili i autobusi da dočekaju makaronca. Ne baš kolko za Putina, al bili. I kad se vrnuli, tedo da ih pitam šta i kako tamo bilo, al svi žvakaju sendviči, neće pričaju, brišu nešto što gi curi niz usta kad zagrizu. Daj Bože da je majonez, jer ako je ono drugo, džaba mu pušili, opet nas usrao... Jedino ako baš vole to da rade, šta znam, ima sad i parada za takvi.
Ma, nek si jebu mater! Idem ja na jedno ladno pred zadrugu. Da ždraknem usput i u novine, da vim koja sad pevaljka il starleta pokazala pičku. To važnije i pametnije od ovi. Al i to mi ogadiše... Em sam u godine kad mi nije tolko ni bitna pička, em non stop na TV onaj sa usta što na to podsećaju, pa dosadi, brate, sve kad ti stalno pred oči...
Šta ću... Prost sam čovek, seljak u zabit, niki me ništa ne pita... Vučem ki vo. Volina sam, ovnina, jebemliga. Tup sam i glup, pa mog da reknem šta mi volja.

Milan Obrenović
Kako je Milan još bio maloletan, formirano je namesništvo. Glavni namesnik, Blaznavac, voleo je da veruje u priče kako je bio jedan od mnogobrojne Miloševe vanbračne dece, a podsvesno se nadao da će se u međuvremenu promeniti ustav, što bi njemu omogućilo da postane srpski knez. No, kako se to nije ostvarilo do trenutka kada se Milan opunoletio, mogao je samo da okači kopačke o klin. Drugi član namesništva, Jovan Ristić, bio je kljun. Tačnije, s obzirom da nije voleo ratove, da je bio obrazovan (kod velikog nemačkog istoričara Leopolda Rankea) i da je preferirao diplomatiju, a kako Srbi smatraju da je diplomatija za... dobro, neću da se ponovaljam, elem Ristić je bio tvrd orah, i po mom skromnom mišljenju, uz Nikolu Pašića najbolji diplomata koga smo ikada imali. Treći namesnik je bio neki Gavrilović, a njega zaboravite.
Iako možda nikada kao dete nije planirao da postane šef države, Milan nije bio ni malo glup. Slično dedi-stricu i sinu dede-strica, preferirao je diplomatiju. No, jedna od prvih stvari koju je uradio, bila je da objavi rat Turcima, i to na nagovor iste one fatalne žene, koja se posle nekog vremena vratila u našu priču- Rusije. Bilo kako bilo, u dva rata vođena narednih godina, Srbi su najebali ko Hitler u SSSR-u 70ak godina kasnije. Što je bilo glavno, kada su Rusi organizovali pregovore u bugarskom gradu San Stefanu, ispalili su nas ko raketu, jer nam nimalo nisu držali stranu, stvorili su Veliku Bugarsku, u čiji sastav je ušao i Srpski bermudski trougao, a iznad svega- ponovo smo izvisili i za međunarodno priznanje.
Milan je tada shvatio da se sa Rusima ne može poslovati, a na njegovu sreću, ubrzo je stigao poziv od nekoga ko je bio konkretan- od Nemaca. Pošto su posle sopstvenog ujedinjenja poslali opasan kurac, imali su prava da im se nešto ne svidi. Konkretno, nije im se svidelo što se jedan ruski satelit (Bugarska) opružio po celoj jugoistočnoj Evropi i smatrali su da 3 moćne balkanske zemlje, i još pride Crna Gora, treba da podele poluostrvo na ravne časti. U Berlinu je zakazan novi kongres.
Milan je shvatio da ovog puta nema zajebavanja. Pozvao je Jovana Ristića i rekao mu da vidi šta može da uradi. Sluđen ko picopevac kad treba da jebe sjajnu ribu, Ristić je otišao do svog profesora, Rankea. Ispostavilo se da je i nemački kancelar, Bizmark, bio Rankeov student. Tako je preko protekcije, Ristić uspeo da se sastane sa Bizmarkom, i štaviše, da ostavi dobar utisak. Strategija je bila sledeća: zahtevati da se obnovi Dušanovo carstvo, insistirati na tome, a onda biti srećan kad se dobiju makar i Srpski bermudski trougao i međunarodno priznanje. Iako Ristiću (s obzirom da Srbija još nije bila priznata) nije dozvoljeno da prisustvuje sednici, plan je urodio plodom: Rusija, Velika Britanija, Austro-Ugarska, Nemačka, Italija, i iznad svega sama Turska, priznale su Srbiju, Crnu Goru i Rumuniju, samo da ih više ne slušaju kako kukaju, i dali Srbiji onaj jebeni Bermudski trougao, upakovanog sa sve mašnicom.

Narednih 8 godina, sve je išlo kao po loju za ovu zemlju. Srbija je počela da se gradi i urbanizuje. Organizovani su prvi slobodni izbori, na kojima je Milan dobio glasački aparat za svoje ideje i zamisli. A jedna od prvih je bila genijalna: "Srbija nezavisna, pa da nije kraljevina. Pu majku mu, gde to da bude!". No, da bi se neko proglasio za kralja, morao je da obezbezbedi podršku barem drugih kraljeva, a najbolje nekog cara, koji bi sve to protežirao. Milan se odlučio za Austrijance- car Franc Jozef se saglasio da Milan bude njegova sponzoruša, ako Srbija postane austrijski satelit. Dil!
Zapravo, ovo i nije bilo tako loše po srpsku privredu. Stigle su velike investicije, saobraćaj poboljšan izgradnjom pruge Beograd-Niš, pokrenuta rana industrija. A onda, Milan je shvatio da se smorio. U takvom stanju, čoveku se svašta pričinjava, a njemu se učinilo da Bugari planiraju invaziju na Makedoniju (na koju je Srbija bacila oko). I tako je izbio rat. Milan je lično otišao da nadgleda borbe samouveren u pobedu. Danima su do dvora stizale samo glasine šta se događa na frontu (baš u linkovanom kontekstu). Spominjalo se da se borbe vode kod neke tamo Slivnice, ali niko nije znao rezultate...
Sve u svemu, Milanova žena (kraljica Natalija), organizovala je svečan doček za Milana i oficire na tek otvorenoj privremenoj glavnoj železničkoj stanici (koja je i danas, 126 godina kasnije, na istom mestu... privremeno). Ono što nije objavljeno, jeste da je Srbija zapravo ponovo najebala u ratu. Zapravo, ne znam da li ste primetili, ali mi koji za sebe tvrdimo da smo ratnička nacija, od izbijanja Prvog srpskog ustanka, do Milana, vodili smo još 4-5 ratova, a moglo bi se reći da smo pobedili samo u jednom (Drugom srpskom ustanku). Pravo čudo što smo za 80ak godina postigli to što jesmo. Bilo kako bilo, Bugari su bili plemeniti: nisu tražili nikakvu teritorijalnu odštetu, samo novčanu. A visina naknade? Prava sitnica! Zapravo, toliko simbolična cena, da je još Titova Jugoslavija plaćala Bugarskoj rate za Milanovo ubijanje smora. Još su jedno 2-3 godine protekle u gušenju seljačkih buna i rešavanju dvorskih spletki. Tada je Milan, ničim izazvan, abdicirao. Dok se njegov sin Aleksandar pripremao da preuzme presto kad se opunoleti (o tome ću, iz dužinskih razloga, pisati u narednom delu), mestobljustitelji (među kojima je opet bio nesrećni Ristić) su ponovo vladali. Za to vreme, Milan (inače, taze razveden) se vukao sa pariskim i bečkim kurvama. Narednih 10ak godina je povremeno dolazio u Srbiju i najzad rešio višedecenijski problem, formirajući profesionalnu vojsku, koja sve do Slobovizije neće na duge staze izgubiti ni jedan rat. Ipak, sve se završilo, kada mu je rođeni sin zabranio povratak u zemlju, posle čega je umro od upale pluća u Beču, a po sopstvenoj želji sahranjen je u tadašnjem inostranstvu (sa akcentom na tadašnjem).
No, šta je sve bilo posle, naravno, u narednom delu.

Kraj Prvog svetskog rata i nastanak Jugoslavije
1916 i 1917. godina donose zaista neverovatan obrt. Koliko godinu dana ranije, činilo se da Srbi veoma lako mogu trajno nestati kao narod. A onda, posle mnogo krvi, suza i znoja, Srbi su se pridružili Francuzima, Grcima (koji su ipak ušli u rat), Rusima (koji će pak, naredne godine, iz rata istupiti zbog početka revolucije- ovog puta ih ne krivim za fatalnost), Britancima, Italijanima i- nešto kasnije- čak i pojedinim Amerikancima na Solunskom frontu. Ubrzo će srpska vojska činiti veliki deo savezničkog korpusa. Ipak, znalo se ko vozi traktor, a ko otvara kapiju, ili bolje rečeno, ko vozi tu novu šklopociju, tenk, a ko seče bodljikavu žicu i trči ispred savezničke konjice. Tako je vrhovni komandant na frontu bio Franše Depere (onaj, čije ime spikerka iz Bus Plusa izgovara nepravilno, dok govori da se stiže do stanice koja nosi ime po ulici, koja nosi njegovo ime), Francuz, i pritom su zapadni saveznici zadržali za sebe svu ratnu tehniku. Srbima su bili prepušteni pogani pešadijski zadaci. Bilo kako bilo, gotovo dve godine, borbe su bile slabog inteziteta. U pojedinačnim operacijama, osvojene su neke brdske kote, ali i grad Bitolj.
Bilo je vreme da se probije front. Generali su proučavali ko je najslabija karika sa susedne strane: Austrijanci su bili stabilni, Nemci dodatno ojačani povlačenjem Rusa iz raza. Kocka je pala na Bugare: bili su iznureni trima ratovima, a i držali su najslabije, levo krilo fronta. Jednog jutra, artiljerijska paljba je otpočela svom širinom fronta, a onda su se verovatno svi sa druge strane bodljikave žice začudili što Srbi naskaču na Bugare ko pekinezer na papuču, dok Austrijance i Nemce niko ne dira. Kocka se isplatila: neke bugarske jedinice su se predale bez borbi, a druge su jednostavno trknule prema severu da, kako su rekli Austrijancima i Nemcima, uhvate antilopu za doručak. Shvativši da će im visoko motivisani Srbi održati lekciju za sva vremena, i Nemci i Austrijanci su uhvatili babu Bežanu. Ono što se odvijalo narednih nedelja, teško se može opisati kao rat. Saveznici (čitaj: Srbi) su jednostavno ulazili unutar teritorije, a Austrijanci, Nemci i Bugari bežali koliko ih noge nose, svako odakle je došao. Do sporadičnog puškaranja bi došlo tek kada bi neko od neprijateljskih vojnika zaostao. Elem, ono što treba reći je da su Srbi uspeli u svoj euforiji zbog oslobođenja da prikažu i veličinu: kada su kapitulirale Turska i Bugarska, saveznici su pozvali srpsku delegaciju na pobedničke parade u Istanbulu i Sofiji. Ovi su to odbili, rekavši da nemaju nameru nikoga da ponižavaju, već samo da oslobode ono što je njihovo. Svaka čast, Pašiću! No, dobro pitanje je, šta su sve Srbi smatrali svojim. Kada je oslobođen Beograd, vojska je nakratko upala i u Vojvodinu, ali i u Bosnu. Niko nije ni pokušao da pruži otpor. Austrijska vojska je bila u rasulu. Austro-Ugarska se raspadala. Crna Gora je proglasila pripajanje Srbiji. Vojvodina je proglasila pripajanje Srbiji. Francuska je proglasila pripajanje Srbiji, ali je odustala od toga, jer im se nisu dopali brkovi kralja Petra. Šalim se. Na području Slovenije, Hrvatske i Bosne, formirana je Država Slovenaca, Hrvata i Srba. Nju je priznala samo i jedino Srbija. "ŠKK!?", mislio je narod, "oni se borili protiv nas, a sada ih priznajemo!?". A onda, delegacija te države dolazi u Beograd na razgovor sa princom Aleksandrom. Popodne- na opšte iznenađenje, princ objavljuje: Srbija i Država Slovenaca, Hrvata i Srba se ujedinjuju u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca (u daljem tekstu: Jugoslavija), pod dinastijom Karađorđević. Još veći ŠKK u narodu.
Šta se zapravo događalo tih dana? Srpska vojska je mogla da zgazi ceo Balkan i da napravi veću državu od Dušanovog carstva, a umesto toga, pristali su na zajedničku državu sa onima sa kojima su se do juče klali. E, sada premotavamo nazad na onaj deo kad je stigla ona delegacija na kišni Krf.

*
(dramatizacija)
Ćelavi ađutant: Vaše prinčevsko veličanstvo, predstavljam Vam delegaciju Jugoslovenskog odbora.
Aleksandar: Pa, pobogu, gde ste Vi do sada? Još pre 2 godine smo dogovorili da otpočnemo zajednički rad...
Hrvat: Eee... Pa morali smo da vidimo šta će Vam biti s državom...
Aleksandar (cinično): "Ma šta će nam biti s državom". Borite se protiv nas, a onda čekate da vidite šta će biti s nama, pa kao da li da pregovarate...
Hrvat: Nemojte tako. Mi uživamo podršku gospodina Pašića. Osim toga, niste u poziciji da nas ismijevate. Mi smo ti koji dobijamo kako god se okrene...
Aleksandar: Znate šta. Nama Srbima ta Jugoslavija uopšte nije u interesu. Saveznici su nam dali dozvolu da, ukoliko pobedimo Austriju, uzmemo od Balkana sve što smatramo da je srpsko...
(trenutak tišine)
Slovenac: Nemoj tako, gosn princou. Mi smo ovde došlou da pregovaramo ko ljudou!
Aleksandar: Pa, ako hoćete da pregovarate, hoću da čujem konkretne ponude!?
Hrvat: Prijestolonasledniče, možda Srbi i ne vole tu ideju Jugoslavije, ali... Da li biste Vi lično voleli da budete kralj te zemlje?
Aleksandar: Gde da potpišem!?

I tako (ili približno tako) je potpisana Krfska deklaracija, kojom je dogovoreno da se formira Jugoslavija. Dragutin Dimitrijević Apis, jedan od osnivača pokreta "Ujedinjenje ili smrt", nije voleo uslove pod kojima je zemlja stvorena, pa je brže-bolje izmišljeno kako hoće da ubije Aleksandra i streljan je. Iako je Srbima obećano da će dominirati novom zemljom, Aleksandar će se truditi da postigne ravnopravnost među narodima. Kada li je shvatio da presipa iz šupljeg u prazno?.
E, sad, izvinjavajte, ali promena plana! S obzirom da Srbija nije postojala kao nezavisna zemlja punih 88 godina, a kao ikakav faktor, činjenično, do kraja 80ih, u narednom delu se selimo direktno u epohu Slobovizije, kada su se stvorili prvi izgledi da će postati nezavisna država. Tako sam rešio da izbegnem svaku eventualnu neprijatnost, jer koliko god da bih neutralno pisao o Jugoslaviji, a naročito Titovoj Jugoslaviji, jednoj ili drugoj strani bi nešto zasmetalo.

Prvi svetski rat- 1. deo
Odmah nešto da razjasnim: "Mlada Bosna" nije bila srpska nacionalistička organizacija, kao što se priča danas. Bila je upravo pro-jugoslovenski orijentisana organizacija, u kojoj je bilo i Srba i Hrvata i Muslimana. E, sad, da onaj nesrećni Gavrilo Princip nije bio Srbin, ko zna da li bi se njegovi revolverski pucnji uopšte pretvorili u povod za ono što je usledilo. Inače, jedina veza koju je "Mlada Bosna" imala sa Srbijom, bila je upravo preko pro-jugoslovenske organizacije "Ujedinjenje ili smrt". No, austrijska istraga nije gledala ideologiju, već samo činjenice. Jebi ga. Bosanski Srbin je ubio austrijskog prestolonaslednika, a oružje i motivaciju je dobio od Srba u Srbiji.
Elem, jednog mirnog jutra, u Pašićevu kancelariju je iz Beča stigao ljubavni telegram, od koga čoveka strefi infarkt: ultimatum. Austrijska vlada je otvoreno optužila Srbiju da joj je koknula princa prestolonaslednika, i zahtevala neke stvari, od kojih bi se i Sijera Leone osetio poniženim, da mu ih zatraži Amerika. Da stvar bude interesantnija, Srbija je prihvatila sve zahteve osim jednog: onog koji je podrazumevao da austrijski istražitelji i sudije mogu neometano po Srbiji da hapse koga god žele. Odgovor je, tipično srpski, poslat u minut do 12, dok se austrijski ambasador već pakovao da krene.
No vratimo se na opšte mesto: ni svet nije bio blesav. Još pre nego što su balkanske zemlje sklopile savez, sličan pakt su napravili Nemci i Austrijanci, i on je podrazumevao da se napad na jednu od njih smatra na obe. Nanjušivši sranje, slično su postupili Francuzi, Englezi i Rusi, stvorivši savez Antante. Srbija nije pristupila ni jednom od ova dva saveza (furao se Koštunicin fazon: politička i vojna neutralnost). Ipak, Pašić i Karađorđevići su dobili garancije od ruskog cara da će Rusija objaviti rat Austro-Ugarskoj, ukoliko ova napadne Srbiju. Najinteresantnije od svega je, ipak, što su sve evropske dinastije bile u veoma bliskim rođačkim vezama, tako da se ono što će uslediti može posmatrati i kao neko malo porodično raskantavanje sa milionima žrtava.
Elem, kada je odgovor stigao u Beč, nije zadovoljio tamošnje vlasti. Ipak, pre konačne odluke, carev izaslanik je otišao u Berlin. Nemački car je dao mig. Srbiji je objavljen rat. Pokrenut je domino-efekat.
Za divno čudo, Rusija je ispoštovala obećano: ruski car (koji je možda još uvek osećao grižu savesti što svoje kumove Obrenoviće nije zaštitio od atentata) objavio je rat Austro-Ugarskoj. Nemačka je momentalno objavila rat Rusiji. Francuska je objavila rat Nemačkoj i Austro-Ugarskoj. Dva dana kasnije, Velika Britanija je sledila Francusku. Telegrafija je činila svoje, pa su evropske sile o početku rata saznale pre nekih balkanskih, ali, čim je golub pismonoša stigao na Cetinje, kralj Nikola je postavio topove duž granice sa Hercegovinom, objavio rat Austro-Ugarskoj, i predstava je mogla da počne.
Narednih mesec dana, rat se uglavnom vodio međusobnim granatiranjima: austrijska artiljerija je gađala Beograd, a po prvi put, grad je bombardovan i iz aviona. Crnogorska artiljerija je gađala Hercegovinu. No, dok je na Balkanu, među zemljama koje su pokrenule sve, trajalo zajeb..., pardon, zahuktavanje, činjenica da su goleme borbe otpočele na istoku i na zapadu, svedočila je o pravim razlozima izbijanja Prvog svetskog rata: trebalo je da to bude sukob velikih sila, koji će okončati sve ratove. Nemačke trupe su prohujale kroz praznu Belgiju, i naletele na francusku vojsku. Rusi su formirali front širine stotine kilometara...
No, to nas ne interesuje. Mi se vraćamo na naš sporedni kolosek, sa koga je, jelte, ipak sve i pošlo. Elem, Austrijanci su posle mesec dana odlučili da pokrenu kopnenu ofanzivu. E, sad, način na koji su osmislili realizaciju dotične malo je zbunio i srpski generalštab. Umesto da pređu Savu i odmah osvoje Beograd, odlučili su da idu korak po korak, pa je ofanziva išla preko Drine. Ovaj genijalan plan ih je koštao kao ono kad je jednom `nomad Jamada ispao u prvom krugu Nindža ratnika, jer se previše osilio. Pripadnici Drinske divizije, a potom i celokupna Druga armija, posle nekoliko dana bitke na Ceru naterali su Austrijance u beg preko Drine (e, sad, neke budale su krenule za njima, pa su se podavile, jer nisu znali da plivaju). Dva meseca kasnije, ofanziva je krenula preko Drine, a onda i preko Save. Osvojeni su Beograd, ali i još neki gradovi. Činilo se da je Srbija gotova.
Ali, kurac! Sva srpska vojska koja je mogla da se sakupi, otpočela je ofanzivu na frontu koji je išao duž reke Kolubare. Čak je i kralj Petar uzeo pušku i učestvovao u borbama, štaviše, vojnik sa njegove desne strane je ubijen, a sa leve ranjen, dok samom kralju nije falilo ništa. Front je probijen, a Austrijanci su pobegli. Beograd je oslobođen.
Gotovo godinu dana, Srbija je imala priliku da sklopi mir. Štaviše, Austrijanci i Nemci su ponudili Nikoli Pašiću da potpiše separatni mir (odnosno, sama, bez obzira na druge saveznike)- Srbija nikada nije pristupila Antanti, što bi značilo da ne mora da vezuje svoju sudbinu za Francusku, Rusiju, ili druge. Ono što je usledilo, nije mi sasvim jasno: bez trenutka razmišljanja, Pašić je to odbio, tvrdeći da će nas Austrijanci i Nemci prevariti. Štaviše, u isto vreme, srpska vlada prvi put zvanično donosi odluku o neophodnosti ujedinjenja svih južnih Slovena- iako su se mnogi od njih borili protiv Srbije (izuzetak su Crnogorci, koji su u to vreme imali jedan izlet u Hercegovinu, i planirali su da zauzmu Sarajevo. Bezuspešno). Srbiju je morio još jedan problem- epidemija pegavog tifusa, koji su, navodno, preneli mađarski vojnici. E, sad, nisam baš nešto siguran otkud ta ideja- mislim, po čemu su mađarske vaške opasnije od srpskih. Mislim, logično je da je najveće žarište bilo Valjevo (jer se tu blizu vodila bitka), ali drugo najveće žarište je bio Bitolj, na krajnjem jugu zemlje (ne zaboravite šta je sve obuhvatala Srbija u tom trenutku), a otkud tamo Mađari, to stvarno ne znam.
Elem, posle 3 godine ratovanja (računajući i Balkanske ratove), Srbija je bila slomljena. Granatiranja pograničnih gradova su se nastavila, pegavac je ostavio traga, a Austrijancima su se na balkanskom frontu pridružili Nemci. Vlada i vrhovna komanda su doneli odluku da se izvrši povlačenje do Grčke, koja je prihvatila da ponudi utočište Srbima, iako je formalno bila neutralna. Taman se otpočelo sa time, kad su u rat ponovo ušli i Bugari, koji su sada uzeli celu Makedoniju za sebe. Još jednom velikom ironijom slučaja, Srbi su sada mogli da se povuku samo kroz jednu zemlju, protiv čijeg formiranja su bili, a zahvaljujući čijoj neutralnosti su bili bezbedni- kroz Albaniju. Crnogorci su u bici kod Mojkovca usporili austrijsko napredovanje, ali su ubrzo kapitulirali. Posle više meseci epskog povlačenja preko albanskih gudura, Srbi su stigli do obala Jadranskog mora. Bez ijednog broda na vidiku. Ruski car Nikolaj, ponovo se pokazao, nažalost, poslednji put: zapretio je povlačenjem Rusije iz rata, ako saveznici ne pošalju transport za iznurene Srbe.

*

Posle nešto više od jednog veka obnavljanja nezavisnosti i teritorijalnog širenja, Srbija je faktički nestala sa svetske karte za svega nešto više od godinu dana. Tačnije, morala je da otpočne sa izgradnjom sopstvene budućnosti na grčkom ostrvu Krf. Ali kakvu su budućnost izabrali, u sledećem nastavku.