Razvojni put srpske diplomatije- 8. deo

Kraj Prvog svetskog rata i nastanak Jugoslavije
1916 i 1917. godina donose zaista neverovatan obrt. Koliko godinu dana ranije, činilo se da Srbi veoma lako mogu trajno nestati kao narod. A onda, posle mnogo krvi, suza i znoja, Srbi su se pridružili Francuzima, Grcima (koji su ipak ušli u rat), Rusima (koji će pak, naredne godine, iz rata istupiti zbog početka revolucije- ovog puta ih ne krivim za fatalnost), Britancima, Italijanima i- nešto kasnije- čak i pojedinim Amerikancima na Solunskom frontu. Ubrzo će srpska vojska činiti veliki deo savezničkog korpusa. Ipak, znalo se ko vozi traktor, a ko otvara kapiju, ili bolje rečeno, ko vozi tu novu šklopociju, tenk, a ko seče bodljikavu žicu i trči ispred savezničke konjice. Tako je vrhovni komandant na frontu bio Franše Depere (onaj, čije ime spikerka iz Bus Plusa izgovara nepravilno, dok govori da se stiže do stanice koja nosi ime po ulici, koja nosi njegovo ime), Francuz, i pritom su zapadni saveznici zadržali za sebe svu ratnu tehniku. Srbima su bili prepušteni pogani pešadijski zadaci. Bilo kako bilo, gotovo dve godine, borbe su bile slabog inteziteta. U pojedinačnim operacijama, osvojene su neke brdske kote, ali i grad Bitolj.
Bilo je vreme da se probije front. Generali su proučavali ko je najslabija karika sa susedne strane: Austrijanci su bili stabilni, Nemci dodatno ojačani povlačenjem Rusa iz raza. Kocka je pala na Bugare: bili su iznureni trima ratovima, a i držali su najslabije, levo krilo fronta. Jednog jutra, artiljerijska paljba je otpočela svom širinom fronta, a onda su se verovatno svi sa druge strane bodljikave žice začudili što Srbi naskaču na Bugare ko pekinezer na papuču, dok Austrijance i Nemce niko ne dira. Kocka se isplatila: neke bugarske jedinice su se predale bez borbi, a druge su jednostavno trknule prema severu da, kako su rekli Austrijancima i Nemcima, uhvate antilopu za doručak. Shvativši da će im visoko motivisani Srbi održati lekciju za sva vremena, i Nemci i Austrijanci su uhvatili babu Bežanu. Ono što se odvijalo narednih nedelja, teško se može opisati kao rat. Saveznici (čitaj: Srbi) su jednostavno ulazili unutar teritorije, a Austrijanci, Nemci i Bugari bežali koliko ih noge nose, svako odakle je došao. Do sporadičnog puškaranja bi došlo tek kada bi neko od neprijateljskih vojnika zaostao. Elem, ono što treba reći je da su Srbi uspeli u svoj euforiji zbog oslobođenja da prikažu i veličinu: kada su kapitulirale Turska i Bugarska, saveznici su pozvali srpsku delegaciju na pobedničke parade u Istanbulu i Sofiji. Ovi su to odbili, rekavši da nemaju nameru nikoga da ponižavaju, već samo da oslobode ono što je njihovo. Svaka čast, Pašiću! No, dobro pitanje je, šta su sve Srbi smatrali svojim. Kada je oslobođen Beograd, vojska je nakratko upala i u Vojvodinu, ali i u Bosnu. Niko nije ni pokušao da pruži otpor. Austrijska vojska je bila u rasulu. Austro-Ugarska se raspadala. Crna Gora je proglasila pripajanje Srbiji. Vojvodina je proglasila pripajanje Srbiji. Francuska je proglasila pripajanje Srbiji, ali je odustala od toga, jer im se nisu dopali brkovi kralja Petra. Šalim se. Na području Slovenije, Hrvatske i Bosne, formirana je Država Slovenaca, Hrvata i Srba. Nju je priznala samo i jedino Srbija. "ŠKK!?", mislio je narod, "oni se borili protiv nas, a sada ih priznajemo!?". A onda, delegacija te države dolazi u Beograd na razgovor sa princom Aleksandrom. Popodne- na opšte iznenađenje, princ objavljuje: Srbija i Država Slovenaca, Hrvata i Srba se ujedinjuju u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca (u daljem tekstu: Jugoslavija), pod dinastijom Karađorđević. Još veći ŠKK u narodu.
Šta se zapravo događalo tih dana? Srpska vojska je mogla da zgazi ceo Balkan i da napravi veću državu od Dušanovog carstva, a umesto toga, pristali su na zajedničku državu sa onima sa kojima su se do juče klali. E, sada premotavamo nazad na onaj deo kad je stigla ona delegacija na kišni Krf.

*
(dramatizacija)
Ćelavi ađutant: Vaše prinčevsko veličanstvo, predstavljam Vam delegaciju Jugoslovenskog odbora.
Aleksandar: Pa, pobogu, gde ste Vi do sada? Još pre 2 godine smo dogovorili da otpočnemo zajednički rad...
Hrvat: Eee... Pa morali smo da vidimo šta će Vam biti s državom...
Aleksandar (cinično): "Ma šta će nam biti s državom". Borite se protiv nas, a onda čekate da vidite šta će biti s nama, pa kao da li da pregovarate...
Hrvat: Nemojte tako. Mi uživamo podršku gospodina Pašića. Osim toga, niste u poziciji da nas ismijevate. Mi smo ti koji dobijamo kako god se okrene...
Aleksandar: Znate šta. Nama Srbima ta Jugoslavija uopšte nije u interesu. Saveznici su nam dali dozvolu da, ukoliko pobedimo Austriju, uzmemo od Balkana sve što smatramo da je srpsko...
(trenutak tišine)
Slovenac: Nemoj tako, gosn princou. Mi smo ovde došlou da pregovaramo ko ljudou!
Aleksandar: Pa, ako hoćete da pregovarate, hoću da čujem konkretne ponude!?
Hrvat: Prijestolonasledniče, možda Srbi i ne vole tu ideju Jugoslavije, ali... Da li biste Vi lično voleli da budete kralj te zemlje?
Aleksandar: Gde da potpišem!?

I tako (ili približno tako) je potpisana Krfska deklaracija, kojom je dogovoreno da se formira Jugoslavija. Dragutin Dimitrijević Apis, jedan od osnivača pokreta "Ujedinjenje ili smrt", nije voleo uslove pod kojima je zemlja stvorena, pa je brže-bolje izmišljeno kako hoće da ubije Aleksandra i streljan je. Iako je Srbima obećano da će dominirati novom zemljom, Aleksandar će se truditi da postigne ravnopravnost među narodima. Kada li je shvatio da presipa iz šupljeg u prazno?.
E, sad, izvinjavajte, ali promena plana! S obzirom da Srbija nije postojala kao nezavisna zemlja punih 88 godina, a kao ikakav faktor, činjenično, do kraja 80ih, u narednom delu se selimo direktno u epohu Slobovizije, kada su se stvorili prvi izgledi da će postati nezavisna država. Tako sam rešio da izbegnem svaku eventualnu neprijatnost, jer koliko god da bih neutralno pisao o Jugoslaviji, a naročito Titovoj Jugoslaviji, jednoj ili drugoj strani bi nešto zasmetalo.