Иритантни и симпатични веверко са телевизијских реклама због кога смо не ретко мењњали канал.

Dokaz da reklame ne moraju da traju po pola sata !

Ižisni liš krimić, ili ji niki mirkitinški mistirmijnd skintii riklimni firi kiki di gi izriklimiri tiki di svi klinci titilni pirimiti pimići i pični di pričiji ni cipiripinskim jiziki.

Veverica koja se jede...

Кез при коме се виде сви зуби и демонстрира се невероватна растегљивост усана и мишића вилице.
Оно што би народ реко "од увета до увета" , с тим што се ципирипи осмех везује за особу са предимензионираним предњим зубима.
Веверац са истоимене рекламе је заслужан за то.

Dok se širom sveta propagandne ideje kristališu i evoluiraju, dok Koka–kola daje lekcije Pepsiju i udara temelje jednoj novoj, bartonovskoj viziji reklamiranja, a marketinški timovi svetskih kompanija se neprestano uvećavaju, u Srbiji Dragan Nikolić i Milena Dravić besomučno ispijaju kafe u zavejanoj lovačkoj kolibi negde u planinama Mordora.

Reklame za deterdžent svode se na to da postoji bar jedan koji je gori od ponuđenog. Ako nam to nije dovoljno, obogaćene su najgorom mogućom glumačkom ekipom i ponekim detetom koje nikako ne sme da bude ružno, jer mora da razneži babe besne na one beščasnike što se opet potrsiše u Velikom bratu.

Tu je takođe starosni Tele šop, koji glumom na nivou reklame za imalin iz 68' i sinhronizacijom animiranog filma “Umočiću” pokušava da ti objasni zašto ti je priručna polir-mašina za manžetne najpotrebnija stvar na svetu govoreći ti ko se sve pomoću nje spasio i oženio i čije sve slatko ne bi bilo danas na ovom stolu.

Imamo i brojne pokušaje originalnosti koji su došli kao posledica sezonske inspiracije, poput “Ceresit lepak” reklama u kojima džakovi igraju fudbal(već vidim građevinara kako ga zbog toga kupuje), jebu se, beru artičoke itd, ili Novak Đoković reklama, koje svojom kreativnošću predstavljaju vrhunac domaćeg EPP-a.
Naime, Đoković igra tenis protiv onog proizvoda koji treba da kupiš.

Ostatak propagandnog tereta uglavnom snose miljenici nacije, ljudi sa Farme.

Jadni pokušaj imitacije eurokrema.
Bar da reklame imaju ko pepsi protiv koka-kole da da nam bude zanimljivo da gledamo ako već ne jedemo.

Mužjak veverice!

kad je atmosfera na vrhuncu ocekujes neki veliki dogadjaj i onda upadne on i sve pokvari!

Sraman pokušaj da se bude Hajnekenov marketinški tim.

mnooogo iritirajuća reklama koja koristi pesmu nekog od novootkrivenih bendova. Crvenokosa riba ponavlja pa-pa-parapapa-pa-pa-parapapa-pa do iznemoglosti,dok se ostali nešto blesave po livadi. I da ne ispadne nezahvalna (pa ipak je hello sponzorisao takmičenje bendova) na kraju sa usiljenim osmehom kaže- hello je voće koje mami osmeh...em voće nije videlo...em ne znam šta ima flaša da mi mami osmeh

Muzjak vjeverice,jer ne znamo drugi naziv.

Vjeverica koja je kultnom ulogom u vjerovatno najkracoj reklami SFRJ nadmašila i Entoni Hopkinsa u Hanibalu. Iz nekih, mnogima nepoznatih razloga, utjerivala je strah u kosti mnogobrojnim malim gledaocima malih tv ekrana. Tadašnji ekvivalent sadašnjoj promaji.

muz od vjeverice

Nakurčena reklama koja ima neki svoj trip i voli da se širi. Ja malopre da kliknem na + na nekoj definiciji, kad izlete moj meni (tj njihov) i zakloni ga. I kako se isprečio, onako iznenada, ja se zajebem i kliknem i odvede me tamo kod njih na sajt. Razumem ja sve, nadmetanje, ko je bolji i to, ali nije bre fazon da vrebaju tako. Nek stoje tu sa strane i nek ne smaraju, ako ikog zanima kliknuće.

Reklama za koju ne verujem da će naići na pozitivne reakcije, kritike ili mišljenje kod srpskih očeva. Pa sasvim je logično da onakva reakcija ćaleta one ribe ( čiji dečko izlazi go iz ormana i pruža njemu porudžbinu za McDonald's ) je moguća samo u najotkačenijim zemljama Evrope ili Americi. Iz aviona se može predvideti da bi srpski otac ( dok onaj sa reklame zabezeknuto blene ) već uručio kartu za što hitniju intervenciju u Tiršovoj sa nekoliko krošea kombinovanih direktima desnicom dok ga levicom drži za onu masnu pičkastu kosicu.

Заједничко име за генерације рођене крајем осамдесетих ('87, '88 па и '89то), у времена када је настао горепоменути бренд.
Карактерише их слабо сећање кризе деведесетих. Свет око себе су скапирали у потпуности у време када је динар био марка, када је краткотрајно благостање пре бомбардовања владало овим просторима. Одрасли на киндер јајима и манчмелоуима, док су генерације пре и после њих јеле три милке за сто динара.

Reklamiranje proizvoda koji u stvari ima za cilj promovisanje nečijih stavova, ideja ili skivenih motiva. Dosadne ideje još dosadnijih stvaraoca ovih nepotrebnih minuta koji, ne samo što nama oduzimaju vreme, nego čak ( naučno dokazano ) skraćuju život za onoliko, kolko vam je potrebno da ih odgledate, puta 2.

Najčešće su u pitanju četiri lika, mada ima reklama gde su dvojica, a najređe trojica.

Uglavnom su relativno normalne građe, za razliku od nabildovanih drvoseča, vatrogasaca, sportista i metroseksualnih, polufeminiziranih likova sa prodornim pogledima, koji su provejavali kroz takve reklame pre par godina, a dan danas se mogu videti u reklamama za brijače, kremice i razne druge proizvode za negu muškarca.

Iako na prvi pogled deluje da je to pomak ka manjoj iritantnosti, nije.
Sam pokušaj da se napravi reklama sa običnim, kul likovima iz kraja, koji vole fudbal, bace stonać na gajbi jednog od njih, ljušte roštilj na nekoj poljani, gledaju fudbal u pabu ili bleje na kauču da vide gol svog omiljenog kluba iako im se piša do jaja, potpuno je neuspeo i deluje izveštačenije od grandove pevaljke koja voli iskrenost i kao jedinu manu navodi preteranu veru u ljude.

Da, nisu baš sveže obrijani, frizura im nije nameštena pod konac, isto kao i meni ili većini vas, garderoba im je potpuno obična, normalna, uz neki detalj koji prati boju voljenoga kluba ili reprezentacije. Jeste, često je jedan od njih malo deblji, trapavi ortak koji bi trebao da bude onako gotivan i da doda šmek realnosti u reklamu, a opet sve to iritira i deluje izveštačeno.

Da l’ je u pitanju to što to deluje isuviše kežual, tako da je obrnulo krug pa se stiče dojam usiljenosti ili je možda u pitanju to što oni nisu takvi likovi u stvarnom životu, a kao glumci su go kurac, pa ne mogu da dočaraju tu atmosferu gledanja fudbala sa ortacima. Možda je i sam scenario nekako nadrealan, ortaci ’vataju pivo pre pičke, imaju televizor u frižideru i klonji, pri pomenu čipsa sa ukusom bele vešalice prave face kao da će da jedu pravu belu vešalicu, nekoliko sekundi pre gola počnu da se cimaju nešto kao epileptičari, bacaju taj čips po sobi kada padne gol ili možda čak i to što i ne deluju kao da su ortaci uopšte, nego se baš vidi da su četiri lika koja se prvi put vide u životu, sve je to dovelo do toga da su reklame za pivo totalno sranje i rame uz rame sa reklamama za deterdžente, iako je u njih uloženo daleko više i traju duže.

Izbacite likove iz reklama, stavite samo ime piva na jednobojnoj pozadini i to dve do tri sekunde plafon i prestanite da nas nervirate. Ionako reklama ništa ne znači ako vam je pivo sranje.

Raslojavanje društva ratom zahvaćenim zemljama Balkana u poznim devedesetim godinama nije bilo primjetno kao u ranijim dekadama, najvjerovatnije iz razloga što su se i oni koji su uspjeli pare od humanitarne pomoći zašiti u dušeke dočepali i saosjećanja sa sirotom okolinom, ili su, sa druge strane, taktički (p)ostajali pritajeni i sakriveni u jazbine dok se buka ne stiša. Upravo zbog te nezavidne materijalne situacije su se u razredima osnovnih škola na preostale prste preostalih ruku mogli izbrojati oni koji se bolje nose, i upravo zbog toga su se pojavile kako fuš tako i alternativne robne marke, na čijem prijestolu su ponosito šamponom od kopriva oprana muda češale jebene Wink patike, koje su palile mesarske čvoke raslojavanju i tjerale ga da radi sklekove pred pekarom u kojoj se uz kupljeni sendvič dobijala i poruka roditeljima u kojoj se zahtjeva izmirenje dugovanja u roku po volji, sa naglaskom na izmirenje.

Wink patike nisu pitale za stalež roditelja, za ukuse, nisu pitale ni za rodbinu u Njemačkoj, ni za boju kose, ni za rezultate sinoćnjih mečeva a kamoli za sportske afinitete, jer patike ne pričaju. Da. Patike ne pričaju. Nisu bile nametljive, bile su prilagođene svima i svi su imali priliku da ih deru na igralištu osnovne i upare sa košom i Jelenom na banketu.

Dolazile su u najobičnijoj crnoj boji, ali sa samo takvim detaljima na sebi: imale su pertle, i to na obje patike, šivane su ručno na praktičnoj nastavi srednjoškolskog centra klinike za oboljele od Parkinsona - smjer Šnnnnajderrice, imale su i dodatnu boju, bijelu, kojom je na jeziku bilo ispisano sveto i svevišnje WINK, boldovano i u italiku. Oni bogatiji mogli su za dodatne dvije ili tri marke priuštiti sebi WINK patiku sa plavom ili zelenkastom bojom tamo negdje pri đonu, što im je davalo prevlast pri izboru za poziciju napadača kad se zakuva fuce.

Reklama za Wink, pitate se? Odgovor prati morfologiju samog proizvoda, jebenog svemogućeg WINK-a. Bilo je tada i Najka, i Adidasa, i svakojakih sranja za pogane bogataše koji su imali svoje kasete za Segu. Najk i Adidas su snimali reklame za svoje proizvode, reklame u koje su ulagane basnoslovne svote love, sa sve pratećim svjetlosnim efektima i dvobojima tadašnjih mađioničara sa fudbalskom loptom u kojekakvim platinastim kavezima.

Reklama za Wink je siromašna reklama, koja nikada nije snimljena, niti ima potrebu da bude. Winku nije bila potrebna reklama, jer je bio nošeniji od Najka. Wink je Najku skinuo oba krila, nadletao ga je dok mu se nije pripišalo i istresao je sav svoj urin na ćelavu glavudžu niskog i debelog uhljupa.