Riba koju si već bario, ispušio, pa nema smisla da se bakćeš ponovo.

iskvarcana prilicno zgodna djevojka.uglavnom plava ili crna.ima izrazeno dobru straznjicu i grudi.pored sebe voda ili nekog groba(sina od direktora vlasnika) ili starca koji vozi dobro auto koji je ponizava vara a ona je smrtno zaljubljena u njega.tj. nece nikog drugog a mnogi bi dali sve da izade s njima.iako glume da su nedostizne uglavnom su jako nesretne zbog gore navedenih i kada sjednu ili se pojave u javnost s njima svi ih gledaju :S a kada ih pitete-zasto si bas od toliko mladih lijepih momaka izabrala njega ona ti odgovori -ma ima nesto...(?).Ribe su uglavnom djevojke s niskim IQ i sto im kaze "decko" to im je amin.prodaju se da im njihove pare nista ne znace-a kad pogledas doticnog decka ni karaker ni izgled?!pokusava da svim silama udovolji svom sponzoru dok je on i ne primjecuje vec je voda kao trofej dok se prolaznici cude i nagadaju sta vozi i cega je vlasnik...jaako zao ovakvih devojaka...

Izraz koji se vezuje za neku retkost, neobičan predmet, davno zaboravljen, izašao iz upotrebe, zastareo. Slikovito, čest je k'o Halejeva kometa, ima ga ko pingvina u Sahari.

Napaljenik. Zavoli Partizan zbog dobrog šortsa iz Grobari šopa. Zna sve o slovenskoj mitologiji samo zato jer mu je Arkona do jaja. Pogleda Šišanje i ošiša se. Pogleda i posluša Varga Vikernesa pa se oboji u plavo da bi mu išlo uz plava sočiva. Zbog gotivljenja Čarli Šina oblači se kao maskota. Ma kao dvije i po maskote. Jednostavno napaljenik.

Zaustavi se. Stani. Ne seri više.

Bez griže savjesti činiti neku radnju. Osjećaji se totalno isključe tokom radnje, ne mislimo na posljedice koje bi se mogle dogoditi poslije čina.

Leptejebo pritisak na živce deset puta veći od onog sa kojim su se susretali ratni zarobljenici u Vijtenamu kada su ih zatvarali vezane u tamne prostorije i pritom pustali da im voda pada na čelo, metodom kap po kap.

I prvo i prvo, koji kurac se ti matorci više trte da idu u korak sa vremenom, te oće da vise po netu, i da vole što vole i mladi. Njihovo vreme je bre prošlo! Idite prebrišite prašinu sa ploča i flopi diskova, a jok mene što jebete šurnaest sati preko fona sa pitanjima tipa:"Što se sad strelica pretvorila u peščani sat koji se okreće? Da se nije nešto pokvarilo?".

Ili šlag na torti sveukupne moždane torture, uvođenje ineterneta, da bi se čitala crna Hronika i pustio radio "Dženarika" jer je puštanje tranzistora suviše mejnstrim jel li?! I to sve naravno zahteva sažeti tutorijal tipa sricanja slova đacima prvacima, uz dugi niz nebuloznih opažanja kao nuspojave zanesenosti i očaravajućim susretom stare (generacije Titovih pionira) i nove generacije (tehnologije).

Radnja zabranjena zakonom. U principu posledica dugog jezika, problema na poslu, neslanog ručka, slane kafe, čestog dolaženja poštara, prekomernog trošenja novca, promene programa u sred utakmice i tako u beskonačno.

Osećaj koji se javlja učestvovanjem na jednodnevnom fudbalskom turniru gde ima dosta ekipa i svaka od njih ima prvu postavu i nekoliko rezervnih igrača, svi imaju punu sportsku opremu, dresove, kopačke,kostobrane i štucne. Dobra lopta i objektivni sudija za svaki meč, teren koji opravdava svoje zvanje bilo da je na sljunku, betonu ili travi. E tada igra može da počne i igra se punim srcem, radostan ko dvanaestogodišnjak i ako bi trebalo da si davno prerastao te sitne stavke koje su sasvim normalne u suštini ali ne za mene, jer kad se samo setim kako smo kao klinci mučili muku sa kamenjem od stativa i kako nas je uvek dolazilo 9, 11 ili 13, kako smo igrali u različitim patikama, leva bela šangajka a desna crna starka sa pijace, špicevi okovani žicom koja je predhodno poslužila kao brnjica zaklanoj svinji, dresovi, svaki pojedinac za sebe, a teren, neka ne tako davno napuštena njiva, nikad ravna, koliko puta samo loptu nismo imali ili igrali sa odbojkaškom...jednostavno volim današnji dan.

Romulanske cipele. Po uzoru na rimljanke samo sa što više egzotičnih boja poput, mešavine zelene, žute i narandžaste.

To su bile one haljine koje su se nosile negde u osamnaestom, i jednom delu devetnaestog veka. Bile su skroz crne, i bila je prava umetnost obući je, a porede se sa zvonom, zato što su se od pojasa naglo širile i padale skroz do zemlje. Žene su u njima izgledale totalno neatraktivne i ni malo seksi, zato što su haljine prekrivale celo telo, crna bluza je bila strogo zakopčana oko vrata, i nosile su one smešne šešire koji po malo podsećaju na stonu lampu.
Medjutim, i pored toga, muškarci su za ženama strasno žudeli - valda zbog toga što se ništza nije videlo, pa je moralo više da se mašta. Danas je golotinja dostupna svuda i u svim oblicima - ona radikalnija iz magazina i pornićarskih kanala, i ona blaža varijanta koju možemo videti na tv-u u svako vreme, a propagiraju je pop zvezde (turbo folk seksipil nećemo komentarisati). I pored svega toga, slobode oblačenja, pričanja o seksu i njegovoj dostupnosti, sve više muškaraca koriste gumene lutke, žene spas nalaze u vibratorima, svi se žale na kvalitet seksa a natalitet je u padu..Jednom rečju, počeli smo da izvoljevamo.

Veoma iritirajući odgovor na nečije naivno pitanje:
" A šta to meni fali".

Redovna rečenica koja se koristila tokom devedesetih, posebno za vreme hiperinflacije, kada se benzin valjao na ulici, a ljudi nisu imali keša da natoče ljudski, nego su dolazili sa flašama od litar i to samo kada im je preko potrebno.

Neumjerenost! Nenaviknuti na bilo koje ograničenje, problem nam je da izguramo jedan dan bez hrane koju inače jedemo. I onda stojimo u kuhinji, samoposluzi i čitamo sastav proizvoda: Je li ovo posno?

Kroz obamrlost i letargiju progone me špijuni nekih drugih svetova.
Dok ja računam kako matematičku, tako i duhovnu tačnost svoje neizlečive bolesti, preseca me bol lica u tuđini.
Lica mlada i setna.

Ponekad me probudi boja krvavih rukava moje učiteljice za poker aparatom, ili crna kocka u bezvazdušnom prostoru koja prožride moju mladu lobanju.
Katkad se i lavovi odazovu na zvuk trubadura koji odzvanja hodnicima palate, pa tu feštu udostoje svojim ljudskim oblicima. Za stolom oni, ja i epitafi nekih propalih televizijskih zvezda.

Nekada je svaka tranzicija bila nova avantura na čijem kraju se nalazio trofej. Bio taj trofej inkarnacija sreće ili fatamorgana mladalačkog poleta, ostavljao je za sobom zavesu obećanja. Nekada je svaki skok bio toliko opravdan da sam se svakim buđenjem nadao narednom, boljem.

Nesigurnost me tera na ponašanje koje pokazuje moju vitalnost. Zatečen na novom tlu, posmatrajući Sedam zlih kraljeva, stalno mislim na ono što sam bio, na ono što neću biti, a pravim svoj identitet negde između. Da su razapeli Dionizija, sada bi sve bilo lakše

Dođe ti u goste jedan mali,napirlitani s podmuklim kezom od uva do uva, sin nečijeg prijatelja, neki dalji rod ili slično.
Samim pogledom te već nervira, s idiotskom frizurom Dabra (Justin Bieber) i 2 minđuše i 6 prstenja, sa majicom sa cvetom od šljokica koju je navodno platio 15 hiljada u neznamgde.
Prvo traži čašu vode, dobije česmušu i povrati 5 minuta kasnije, govoreći kako pije samo 'Prolom'.
Keva donosi kolače, a on pita s koliko jaja su pravljena,da li je koristila voćni ili običan šećer(nije dijabetičar),da li je to ne znam šta u krempitama, itd..
Trenutak kasnije odlazi u wc, da bi se vratio posle pola sata, tražeći bide po kući, jer on
'ne briše' , samo ako nije papir od 100% celuloze.
Izlazimo napolje, nekako uspeva da objasni njegovu teoriju zašto je vazduh na selu prljaviji od onog u Beogradu,a da pritom ne dobije batina od moje već iznervirane porodice.
Zatim posle svega toga odlazi sa ćaletom u nabudženom(dorađen sa spuštenim branikom,zvučnici, mat crna boja,itd) Yugu dok je odvrnuta Ceca. Izem ti ironiju.

Obrazloženje mlađe ženske osobe povodom udaje za poprilično starijeg muškarca kada joj na tome zameri familija, komšiluk ili drugarice.

Srpsko selo iz koga su na "privremeni" rad u inostranstvo otišli bar po dva člana domaćinstva iz svake kuće.
Naravno, odatle su doneti najsavremeniji audio-vizualno-džidžabidžasti uređaji koji većinu vremena provode neupotrebljeni.

Kad te odmah na prvoj probi KUD Abrašević folkorlnog ansambla prebace u drugi krug donji, kazneni, pun smotane dece pa tamo dok ne padnete ponaljate da divna, divna čarne oči ima sa onim retardiranim koracima. Posle, kad poodrastete Saša Popović vas gurne u baraž, ispadate prvi, pozdravljate razrednu, ona pusti suzu al svi vas brzo zaboravljaju, najmanje pregleda vaša pesma ima na jutjubu, Dušan Svilar se pravi da vas ne poznaje. Kad stasate za maturu upare vas sa Jasnom Čučković koja tašnicu drži dosta damski salište na ruci.
Pripravnik, asistent u mlaćenju, mlađi refernet, crna ovca familije, objašnjavate na slavama da postoje i drugi arheolozi osim Indijane Džonsa i da je arheologija malo drugačija ipak od antropologije.

Neće onaj lanac na bicikli da pređe na veći zupčanik pa to ti je. Ne radi menjač nešto drči pa ok je i voziti i na ovoj brzini ler zvanoj: haha brate ti si znači kao Indijana Džons taj fazon? Haha jesam eno jurim dinosaurosva jaja zelena da metem umesto očiju dragonu zmaju palavestri

Televizija koja se bavi evropskim integracijama i propagira bolji zivot u Crnoj nam Gori. Svaki dan mozete da cujete kako smo napredovali, kako narod zivi do jaja, sve nam cvjeta. Neko ko gleda sa strane i nema pojma o cemu se radi rekao bi da ovaj narod zivi vrhunski, a ne da ljeba nema da jede, navescu vam jedan primjer iz Dnevnika: