Zivot u Srbiji.

Кад чује човек оне њихове музичаре што овде највише свирају и што се пуштају по радио станицама, не може, а да не осети неку тугу, неку сету и депресију. Кад чујеш оне Борисе, Нине Бадрић, Драгојевиће, неке оне што им не знам имена уопште ал смарају, не мош а да не помислиш да је цела Рвацка на бенсединима.

Јест, ал онда се сетиш да имају они и Ладно Пиво и оне добре групе из бивше Југославије, и оне групе што им се само по једна песма пушта овде. И онда се запиташ што би неко уопште форсирао ту депресију од које ти дође да сечеш вене.

И онда ти се параноја попне на три Чворовића и коначно схватиш: Да није можда то део неког великог плана да нас Рвати онеспособе за неке акције?

Јест, мајку му, све се слаже. Тачно онда кад су почели да нам уваљују ту депресију, почели да укидају права радницима, да отпуштају људе, а људи ништа. Нема шта друго да буде, рвацка музика, делује на људе ко бенседини. Мирни људи ко бубице. И сви слушају Нину Бадрић и Бориса Новковића и Северину и играју ко камионџије кад чују "Гас Гас".

Јест, ал онда се сетиш да и Рвати слушају наш најгори треш, да се у њиховим дискотекама врте Јелена Карлеуша и Цеца и слични. Па да: неко је одавде видео све то што нам Рвати раде и реко "Ако ми постајемо депресивци, ви има да будете кретени!". И онда они слушају Карлеушу и Секу Алексић и полако постају кретени. И онда и они пропадају, ал нису довољно паметни да то виде.

И онда схватиш да се рат води и даље, да се води несмањеном жестином, и да је све ово што ми видимо само лаж и да су Србија и Рвацка уствари у рату, само ратују тако да нико не зна, да им се опет не би мешале неке велике свецке силе, и смориш се јер су против тебе велике и мрачне силе. И тад кренеш да размишљаш како да спасиш овај јадни народ и да га пробудиш да схвати све.

Ал се онда сетиш пророчанства Тарабића и Деда Милоја и схватиш да ћемо ипак МИ да будемо победници, и лакне ти некако.

Pakao koji zahvata ljude koji osecaju potrebu za vecom paznjom tokom novogodisnjih praznika.

Ne vredi definisati,nema svrhe,kao ni forum,ni cet.Ceo internet je zapravo besmisleno postojanje.Razmisljam o tome da iskljucim kabal.

Sindrom novopečenih očeva nastao saznanjem da su izgubili apsolutno vlasništvo nad napupelim bliznakinjama sopstvene žene.

Kad rodiš mečku da uradiš sve kako treba, a ispadneš grbav.

Jesen je, ideš u ponedeljak ujutru u školu po kiši koja lije ko iz kabla, a prva dva časa imaš pismeni iz matematike.

Boljka od koje oboljevaju novopečeni očevi,jer nema seksa jedno izvesno vreme.

Nekada su ljudi lijepo uljuljkani u svoje samopouzdanje rešavali životne enigme bez ushićenja, zavisti potrebe za isticanjem takmičenjem... Svi su imali iste kuće, pretežno četiri vode, od kraja do kraja je zavisilo kakav je mentalitetet ili klimatski uslovi koji su određivali visinu oblik boju i materijal kuće. Porodica nije bila neugnano stado kao kod ražnatovića, već institucija sa hijerarhijom. Red u toj instituciji bio je inspirativan a vitez na čelu nje nosio je važne odluke. Među tim porodicama postojalo je poštovanje, solidarnost postojale su mobe koje su lišavale mogućnost da neko propadne, svi su imali isto, nisu mislili zlo drugima, isto se nosili, sa isto gidina ženili, prosto bili srećni zadovoljni, dakle zdravi. To i dalje postoji negdje na zapadu, gdje ljudi žive američki san u bijeloj drvenoj kući , da zaista postoji. Recimo ljudi u danskoj su najsrećniji, jer tamo postoje zakoni, urbanistički prije svega. Kurac ćeš tamo napravit zelenu kuću ako nije takav plan. Dakle dupla korist, Država liči na nešto a narod je zadovoljan i manje pakostan.

Misliš da je kraj a još nisi stigao ni do početka.

Друштвено-индивидуални феномен који погађа један или пак милионе живота.

Mentalno stanje koje stupa po rodjenju u Srbiji.

Osećaj koji stiže kada nemaš pristup internetu ili tv-u veoma dugo vremena, otprilike 10-ak minuta.

Psihičko stanje osobe posle dana provedenog po redovima i ispred šaltera zdravstvenih ustanova a da pri tom nije završila ništa od planiranog.

Психофизичко стање које се огледа у страобалној сјебаности тела & духа, нереалној нетолеранцији на туђе постојање и наточовечанској снази.

Kada diplomiraš i shvatiš da jedino što možeš da uradiš sa diplomom je da je natrljavaš na nos komšiluku i rodbini.

Bljutav, ogavan osjećaj koji nastaje nakon nečeg, najčešće lijepog.
Sa ovim vidom depresije se susrećemo barem dva puta godišnje. Srećom, osjećaj nestaje u roku od tri dana, ali varira zavisno od završenog događaja. Primjera je bezbroj, ali samo neki od najtipičnijih su:

Stanje u koje neizbežno padaju domaćice kada shvate da svakog dana peru jedno te isto posuđe.

Normalno duševno stanje u našoj zemlji.

Nastaje kada imaš trideset,a i dalje živiš kao student.

Kada imaš dvadeset i živiš u domu ili u stanu cimerski čini se da takav život nikada ne može da dosadi.Zezanje,izlasci, nešto malo učenja,nešto malo para.Deluju ti smešno i nadrkano oni stariji par godina koji žele da što manje imaju posla sa drugima-onima koji ostavljaju punu sudoperu,neizbačeno djubre.Pitaš se kako jedan mladi čovek koji treba da uživa u životu može da smara sa takvim stvarima.
Kada imaš trideset,a i dalje živiš cimerski razmišljaš o tome kada će konačno da ti isplate novac,zašto provodiš dane i noći za kompjuterom da završiš projekat na vreme,kada tvoje vreme niko ne poštuje i kada rok za isplatu postaje nekako sve rastegljiviji.Ne grebeš se baš za kafu i cigare,ali nemaš mnogo više u odnosu na studentske dane.Počinješ da besniš zbog neopranog posudja i neizbačenog djubreta.
Neka bar u kući nešto bude sredjeno kad već sve drugo nije.