...9389. godina, negde na teritoriji antičke Donje Mezije... nekadašnji rimski grad Justiniana Prima... noć pred sahranu... ritual čuvanja pokojnika...

Rajko: Kad već pominjete Srbe, da li možda znate nešto više o njima? Da li ste znali da je ovaj običaj čuvanja pokojnika ostao baš od njih?
Ištvan: (šapatom) Sad kad opet krene sa nekom filozofijom, njemu definitivno treba oduzeti vremenski modulator.
Mate: (šapatom) Ili mu zbraniti onaj ćaj od Prunus domestice, što ga on nazivaše rakijom... hahaha?
Behrami: Stari ti bi mogao da odmoriš malo!
Mate: Ti Srbi, jel' to beše neko izumrlo pleme, nešto kao Huni, Avari, Vandali?
Rajko: Vidim da niste baš upoznati... a i ti mili moj Mate što tako iza leđa spomenu rakiju... da znaš samo, i ona vam je od njih... a pošto je duga noć pred nama iskoristiću priliku da nešto prvi put kažem o sebi... ne samo o sebi, nego i o vama.
Behrami: Kakve sad to veze ima sa Srbima?
Rajko: Ima i te kako. Sećam se priče đeda...
...
Pre tačno osam hiljada godina moj pra-pra kurajber Miloje Serbski, konjanik oklopnik krenu baš iz ovog mesta... :Huuuu: (uzdah i suza na lice staračko)... krenu sa svojom vojskom na Dardanijsko polje u boj, kasnije se to zvalo Kosovo... Behrami je verovatno čuo i njegovi su iz tog kraja.
Behrami: Jeste, čuo sam... i to da su Srbi na tom polju doživeli strašan poraz i od onda im se briše svaki trag.
Rajko: Daleko da je tako moj Behrami. Mi smo nakon toga na ovim prostorima, obitavali još oko 2000 godina, nas je samo istorija zatrla i sve ovo se ni bi sada ponovo nazivalo rimskim nazivima, već srpskim... i ovaj jezik što govorimo nije nikakav Balkanski no nekadašnji Srpski.
Ištvan: Oćeš da kažeš da si i ti od Srba?
Rajko: Naravno. Ali to sad i nije više bitno. Da nastavim...
Mate: Samo ne moraš toliko detaljno, krati slobodno! I isprićavam se meni je deda prića, da se ovaj Balkanski jezik nekada zvao Hrvatski a ne Srpski.
Rajko: Znam da nikada nisi voleo moje priče, skratiću koliko god mogu! A te izumrle Hrvate što pominješ... samo da znaš da su ti i oni bili nekada Srbi.
Mate: Nije točno! Hrvati su bili naslednici Ilira a ti Srbi neka Slovenska pljačkaška banda.
Ištvan: Daj pusti čoveka neka priča! Kao da je bitno ko su sad Hrvati.
...
Rajko: I desi se tada velika bitka, bi baš na Vidovdan... divlji udariše na pitome... Islam na Hrišćanstvo... Azija na Evropu, a samo Srbi kao okosnica... I junački se borismo protiv brojčano nadmoćnijeg neprijatelja, borismo i izgibosmo, ne svi ali podosta, 60 000 muškog življa, porobiše nam zemlju... pa jebaše i oca i majku 500 godina potom...
Tamo ti negde u 19. veku konačno zbacismo okove turske i krenusmo da jačamo kad eto ti nevolje opet, udariše Germanska plemena... u dva navrata i to žestoko. Ginusno i tada, al' preživesno opet... pa napravismo pakt sa tim Hrvatima, što spomenu Mate i s još nekima.
Kratko potraja, kol'ko zbog međusobnih čarki, tol'ko i zbog snage koju imadosmo tada, te opasnosti po velike sile.
...
Puče fudbal raziđe se društvo... okriviše Srbe za pocepanu loptu!
Svetski ''čuvari mira'' poslaše nam anđela, ''milosrdnog''. Nova stradanja. Mi Srbi rešismo da menjamo nešto tada, da se složimo i okrenemo novi list!

Ištvan: Ko bi rekao?
Rajko: Ma šalim se samo... hahaha! Priča postaje previše sumorna pa da osvežim malo. :Sine aj nalij još po jednu!:
Mate: Ajde sipaj i meni!
Rajko: Posle tog anđela, bili smo sluge, robovi... dođosmo do zaključka da je bolje biti rob nego Srbin, biti miran, tih, ljubiti dupe drugima i živeti a ne stradati, u stvari samo životariti.
... Napravismo kobnu grešku, polako, polako... bivasno sve manji i manji... mešasmo se sa drugima, nekada nedostojnima i nekadašnjim neprijateljima. Oni viđeniji se razbežaše i razastrše po svetu kao Cigani. Nametnuše nam nove jezike i imena, novu ''kulturu'', izgubismo sve... Državu, naciju, tradiciju... postadosmo čerga, a čergu vetar odnese...

... starac ponovo zadrhta i krenu da jeca, spomenu pokojnika ponovo, pa šakama prekri lice... i ostali se zamisliše i zaćutaše... Mate zagrli Ištvana pa spomenu i sopstvenu tužnu sudbinu i gubitak identiteta, reče: Mislio sam da ovo nikada neću reći... ali... bolje je biti Srbin nego rob!

Vagres crevo je lepo čo'ek definisao. Nego držanje vagresa ima dva značenja na gradilištu:
1. Izvučeš meter iz džepa. Odmeriš meter od poda i nacrtaš trougao. Ispuniš providno crevo od 3 metra sa vodom. Zovneš šegrta:
"Mali. Drši ovo crevo na gornjoj stranici trougla."
Onda odeš 2 metra dalje pa drugim krajem creva u nivou vode nacrtaš trougao. Obatiš se šegrtu:
"Aj sad drži ovde."
Onda ponoviš dok obcrtaš do svakog prozora i vrata. Onda poнvo uzmeš meter. Izmeriš do poda, ono 0,68. Pogledaš u šegrta. On gleda kroz prozor. Popizdiš i napraviš građevinski višeboj. Definisaću ga kasnije.

2. Na građevini se uvek nađe jedan da se nije vruć vode napio u svojoj karijeri. I svaki put kada treba nešto da se dovati ili prihvati njemu se u ruci nađe čašica sa rakijom. Ista uvek bude u visini grudi. Izgleda ko Staljin sa kada drži govor i sve gleda u onaj gornji meniskus rakije, k'o da je blagoslovi svojim zborom.
A kad dođe cement da se prenese, on sve nosi onu čašicu, pa se kreće oprezno ko siroče kroz minsko polje. I sve viče:"Čekaj kume jaću!" A nikada ga posao ne sačeka.
A, ma sagne se on da privati fosnu, ali kako gleda u čašicu, da ne bi proso rakiju, onom levom rukom mlati oko nogu, ko da traži ključeve u mraku i sve viče: "Evo, evo, evo, evo!"
E jedino kad se jelo postavi. Onda bude hitriji od ostalih, pa viče:"Ajde, ljudi ostavljajte rad. Greota je da se ladi."
Sve mi se čini da sam zaboravio da kažem da isti imaju iskustvo sa svakim poslom na građevini i po koji savet za majstora. I kada majstoru dosadi pa vikne: "Mali, ajde ti i ovaj da prebacite one daske tamo." Ti odgovoriš:"Neka sam ću. Sipaj mu rakiju nek drži vagres tu kod tebe."

Uglavnom babe, kada čitaju umrlice u bilo kojim dnevnim novinama, kažu za svakoga ko je desetak godina mlađi od njih da je mlad čovek.

Ono što jedna domaćica govori drugoj tokom četvoročasovnog kafenisanja.Cilj je da tokom razgovora ispadnu u najmanju ruku narodni heroji.

Seoski sinonim za trapavost i neurednost. Prilikom klanja praseta kome je ražanj sudbina, gleda se veličina zakolja kao mjera vještine i sposobnosti majstora. Što je uži zakolj to bolji majstor.

Jednačina sa jednom nepoznatom sa kojom zaljubljeni par i budući mladenci izglasavaju budžet za predstojeći najradosniji događaj u svih Srba. Algoritamska formula sa kojom bi i NASA-in lansirni panel u Hjustonu imao poteškoća...ali ne i pronicljivi roditelji trudnih mladenaca. I bakuta, naravno. Ustvari, od mladinih i mladoženjinih roditelja umnogome i zavisi da li će finansijska konstrukcija predstojećeg hepeninga izdržati teret ambicije i sujete koji joj je nametnut ili će se pod istim urušiti k'o onomad one dve straćare u Njujorku, pa za malo dana jopet.

Međutim, ako ste pod ovim prethodnim zamislili da su entiteti roditelja ti koji su odgovorni displjunu pare za čitavu operaciju zvanu “Svadba našeg Nikole/naše Ivane sa tamo nekom/nekim” – bojim se da su ta lepa vremena u nas Srba odavno prošla. Uhvatila, bre, kriza pa nikako da pusti (bismo mi nju al’ neće ona nas), zavladala insuficijencija na svim poljima, više ni kredit nije tako lako dobiti, gledaju ljudi kako će kraj sa krajem da sastave a ne sto sa stolom…uglavnom – kome je još do svadbe na ovu nemaštinu? Ali, eto, desilo se, deca se volu i to (snajka je u trećem mesecu;prim.prev.), pa je red da tu euforiju i ozvaniče pred zakonom, prijateljima i ljudima koje do tada nikada u životu nisu videli. Doduše, da je do nas dece, mi bismo verovatno napravili neku žurku za nas mlađe drugove & drugarice, ono, ništa fensi, neki ok prostor, lajv zika, previše alkohola i nešto za zobanje s nogu, pa ujutru na Kališ i gledanje izlaska Sunca uz burek od “Trpkovića” i jogurt iz čaše. Ili tako nekako. Avaj, ali, to su samo pusti i neostvarivi snovi poslednjih generacija stare Jugoslavije jerbo se danas svadbe redom prave zbog rodbine i tih gorepomenutih ljudi koje do tada nikada u životu nismo registrovali…što najčešće ume da bude jedno te isto, al’ ajde.

Bilo kako bilo, uz narečene elemente finansijske skljokanosti i dijametralno suprotnog broja gostiju na predstojećem radosnom događaju (čiji smo većinski profil svakako utvrdili u prethodnom pasusu), u čitavu stvar treba uračunati i poslovičnu predusretljivost nasumičnog ugostitelja po izboru a za čiji se šator budući bračni par opredelio da bude poprište centralnog slavlja (ždranje, oblokavanje, drpanje, trpanje i slične aktivnosti). Jer on je human čova koji veruje u pravu ljubav i vazda želi da joj izađe u susret…iako ta ista najčešće nema para da mu unapred plati za svoju kmetovsku promociju, jelte. “Platite posle svadbe” parola je kojom se vodi samo ne on već i gomila savremenih pružaoca svadbarsko-propratnih usluga a motivisana takođe savremenim običajem uručivanja koverti mladencima ‘mesto prevaziđenih i najčešće tripliranih escajga, tanjira, svećnjaka, miksera, sokovnika, pegli, usisivača, palmi, “umetničkih” slika, otirača, bade mantila, peškira, zidnih satova, bugarskog zlata i inih poklonoidnih kategorija iz doba mezozoika. To praktično znači da su u savremenom poimanju stvari svatovi nedvosmisleno ti koji će u najčešćem broju slučajeva iz ličnog džepa platiti za boravak i provod na manifestaciji na koju su pozvani svečanom crnom pozivnicom sa roze mašnom...koju su, ispostaviće se, opet oni sami sponzorisali. Kovertom.

Da, koverta. To zapljuvano parče papira koje u sebi krije još papira, samo od vrednosti. Ali koliko tačno vrednosti? E, tu dolazimo do jednačine iz naslova i više nego komplikovanog procesa prognoziranja sadržaja koverte svakog gosta ponaosob, u paru ili porodično, a kroz analizu njegovog porekla, karaktera, stanja zaposlenosti i rodbinske linije, preko marke kola koju vozi i destinacije na kojoj letuje/je zimovao, do toga kojim stilom se oblači, hrani i vara ženu sa neimenovanom studentkinjom 2. godine turskog jezika. Jer od toga zavisi hoće li naši Nikola i Ivana imati švecki sto ili 6-delni meni, hoće li torta biti od dva ili tri sprata, hoće li bend biti kršten ili nekršten i, konačno, hoće li prvi ples otplesati uz ono govno što istovremeno ispušta dim i mehuriće od sapunice ili će “FIRST” hi-fi linija žešće da baguje dok sa zvučnika bude zavijao “Moj svijet” od Sergeja Ćetkovića, jebem mu majku da mu jebem stvarno.

Rečenica koja se redovno čuje kad neko gleda top listu sa:
- najboljim golovima Sokratesa,
- zakucavanjima Vinsa Kartera,
- skokovima Jelene Išinbajeve,
- alergijama Novaka Đokovića,
- najboljih golova 38. kola Kalča i sličnih lista...

Ovom rečenicom se iskazuje naše razočaranje što su sastavljači liste stavili na prvo mesto neki klip koji nama ne liči na najbolji.

Arhaično-fleksibilan izraz u opisu nečeg iritantnog, nečeg maleroznog, a ponekad i nečeg lošeg, zlog čak, sve u zavisnosti od trenutne situacije i stepena sopstvene nadrkanosti. Prvenstveno proizvoljno tumačenje izraza koji svoje korene vuče iz najdubljih kutaka mračnih šuma darkvudske Šumadije i Pomoravlja.

Akademski građanin sa zvanjem diplomiranog zaludnologa ili nekog sličnog filozofskog smera. Može biti i sa diplomom nekog od funkcionalnih fakulteta ali politički relikt pa nema prođu.

Ženska koja je u toku seksa smorenija nego Koštunica na žurci. Il' ne zna šta treba, il' nije raspoložena, možda nije u formi, možda joj ne odgovaraš... Dok se ti znojiš, od nje ćeš čuti samo glasno disanje il' povremeni blagi uzdah.

Učiniti nešto krajnje funjarski, uglavnom zarad hranjenja sopstvenog ega.

Izgnanik. Čudak. Stranac.

Plod neke misteriozne krošnje, koji se igrom slučaja našao na ovom podneblju, neshvaćen od okoline koja je srazmerno nepojmljiva njemu. Alijenizovani primerak, nesposoban za koegzistenciju sa drugima. Odbačen poput kineskog prezervativa u afričkim zemljama, sam u igri sa svojim bizarnim dejstvovanjima.

Individualnost, ali ne ona poželjna, već ogavna, nakaradna, je obeležje ovog asocijalnog prekršioca iole normalnih kodova prihvaćenih ekspresija bitisanja. Slepi putnik na brodu koji plovi suprotno od obale kojoj se namerio.

Opisuje način oblačenja ljudi ala Bata Kan Kan. Ništa s ničim.
Na marvenu pijacu možeš da ideš skoro kakav hoćeš, ali sa pojedinim kombinacijama rizikuješ da te zadrže tamo k'o robu za prodaju. Šarenilo boja i bogatstvo raznih znakova daju snagu upečatljivom prizoru strašila u bašči. Ovakve kombinacije nose ljudi sa odsustvom bilo kakvog ukusa. Oni ne pokušavaju da budu drugačiji. Jednostavno ne znaju šta sa čim ide. Kineska roba je uveliko doprinosi razvijanju ovog modnog stila.

Mestašce u Mačvi a ujedno i lik koji briše buljsona novčanicama, jer mu se može. Punišićev bliži rod.

Život je jedan ogromni MMRPG (massively multiplayer role-playing game). Izgled ne biraš sam/a, ali se može menjati tokom igre. Igru počinješ, kao i uvek, na prvom levelu, gde nemaš ništa, a levele dizeš svake godine po jedan, nebitno o stečenom iskustvu (experience). Većinu igre ti pomažu roditelji. U većini igre postoji main quest koji se zove škola. Taj quest možeš posle nekog vremena napustiti (abandon quest) ili nastaviti skupljati iskustvo i dizati talente. U tom questu ti pomažu učitelji, nastavnici, profesori (razni NPC-ovi) Od tog questa zavisi i profesija (profession), koju većina ljudi trenira samo jednu, neki koji nemaju dovoljno zarade od jedne, treniraju iliti dižu (train profession) dve, mada je bolje dizati jednu što više, može se unapredjivati, a sa tim, imaće se i više para i skill-a. Sa parama se može kupovati bolja odeća, obuća i ostalo (armor,clothes i jewelry), kao i vozila (mountovi). Mountovi se dobijaju postepeno. Na 5-6 levelu dobiješ biciklo, najsporiji mount, kasnije, oko 14-15 levela manje kubikažni motor, za koji se mora istrenirati. Posle 18-og levela se može istrenirati za više vrsta mountova, kao i za više kubikažni motor, koji su podeljeni u grupe. Većina ljudi položi samo jedan, za auto, jer ostali verovatno neće biti potrebni, osim ako ne izabereš profesiju vozača ili prevoznika. Što više para zarađuješ, mount može biti bolji, lepši, opremljeniji i brži. U igri se takođe mogu imati petovi, ali to kako ko voli. Kasnije dobiješ i decu (minione), mada, mogu se i ona nazvati petovi, ona su takođe opcionalna. Kroz celu igru se vežbaju veštine (skillovi) i talenti koji pojačavaju te skill-ove. Svoj skill tree i talente igrači biraju zavisno od izabrane profesije i ostalih faktora. Profesija i skilova ima beskonačno mnogo i to je prednost ove igre. Igra je jako realna i svaka odluka je bitna za dalji razvoj igre. Grafika je u HD formatu, sa tim da se rezolucija i detalji ne mogu menjati osim ako igrač nema problema sa vidom. Postoji mnogo faktora koji se ne mogu menjati, kao što je boja kože (mada je jedan igrač koji se zvao Michael Jackson to uradio, ali on je dobio trajni ban jer je koristio razne hackove i glitcheve. Mada, neki igrači kažu da im on i dalje živi u srcu). trajni ban se ogleda u vidu smrti igrača. Privremeni banovi su u vidu kome, nesvesti i sl. Hackovi za pojačanja (buff), speed, crack i ostala opojna sredstva, su strogo zabranjena i zbog korišćenja istih se ide u zatvor (ban). Takođe se ne mogu uklanjati nasledne bolesti, izbor roditelja (oni su opcionalni u zavisnosti na kojem lvl-u su nestali ili možda i umrli). Igra je jako nepredvidiva i ima svoje uspone i padove, ali u tome je i čar.

Mobil Army Surgical Hospital
Cuveni antiratni film Roberta Altmana i mozda najbolji antiratni film ikada snimljen.Snimljen je 1970 godine i da bi izbegli probleme sa studiom ,zbog antiratnih poruka u vreme najzescih demonstracija protiv rata u Vijetnamu,radnju su smestili u drugi rat...korejski.
Uloge su tumacili,u to doba ne bas toliko popularni glumci kao sto je Donald Sutherland,Tom Skerit i Eliot Guld,koji su svoje uloge vrhunskih ,ali potpuno nenormalnih hiruga ,maestralno odigrali.
Film je osvojio neke oskare ,ali to nije ni bitno,zato sto ovakav film nije za nagradjivanje,vec za gledanje.....puno,puno puta!

Robert Altman je za ovaj film bio placen 70 000 dolara,dok je njegov sin za "Suicide is painless" ,zaradio milione,za autorska prava!
Kasnije je na osnovu filma snimljena i odlicna serija ,koja je trajala 11 sezona i bila je jedna og najgledanijih serija ,koje su ikada snimljene!

Prijateljski pozdrav svetlosnim signalima vozaču koji vam ide u susret s ciljem upozorenja da su kerovi u blizini te da smanji gas.
Naročito se primenjuje noću i u nedostatku drugih vidova saobraćajne komunikacije.

Prevelika disproporcija očekivanog i dobijenog. Ma koliko izgledalo dobro na oko, neće zadovoljiti apetite bilo koje vrste.

Gastarbajterski način kupovine...

Opcija nedavno uvedena od strane poznatog video portala, koja je uslovila pojavu gomile lajkožednih idiota spremnih po svaku cijenu dobiti "palac gore". Njihova karakteristika je takođe izazivanje velike želje ostalih korisnika da im sve te palčeve gurnu tamo gdje sunce ne zalazi. Možemo razlikovati nekoliko vrsta: