Nikada ne dođe kada treba.

Posle neomašćenog kolca a pre govnjive motke, verovatno jedna od najdrakonskijih kazni u svakodnevnom rečniku prosečnog stanovnika glavnog grada Srbije ( i dalje je "Beograd" u pitanju, ako ste eventualno imali neku nedoumicu ), pa čak i ako isti/a nije rodom odatle. Radikalno brutalna sintagma koja u sebi sadrži sav prezir nebeskog naroda prema nasumičnom zločincu ili zločincima ali i, vrlo verovatno, jedino učinkovito rešenje za, ako ne SVE, onda definitivno većinu sranja koja su ga zadesila u poslednjih...pa, koliko ono ima godina? Terminologija iz naslova se, razume se, daleko frekventnije koristi od strane lokalne populacije ali nije strana ni ostatku srpskog stanovništva koje, sa druge strane, prosto ne mož' da dočeka duskoči u prvi autobus i doseli se u čuvenu metropolu "na ušću dveju reka ispod Avale". Elem, sve ovo najevidentnije ima veze sa i dalje naučno neobjašnjivom fascinacijom jednog naroda scenom javnog mučenja tj. ubijanja, bez obzira na boju kože ili zastave istog. Još se od vremena Antičke Grčke i Starog Rima, pa preko srednjovekovnih dekapitacija i Inkvizicije, ( kojoj je, pak, "vatra" bila omiljeno sredstvo za rehabilitovanje "zločinaca" ) do današnje Severne Koreje i Saudijske Arabije ( pa se ti usudi da dobacuješ muslidžama na plaži u Dubaiju kako su im "suvišni" kostimi ), lopovima, ubicama, samoproklamovanim mesijama, izdajnicima i ostalim zlikovačkim kategorijama sudilo i presuđivalo na javnim trgovima, pred neretko i na silu okupljenim narodom ali opet žednim krvi i pravde ( što se možda dâ nazvati i arhaičnom verzijom "Grand Parade", al' da ipak ne zalazimo tol'ko duboko u analizu stajskog đubriva ). Bilo kako bilo, oblik javnog kažnjavanja rendom izgrednika za sobom je oduvek ostavljao jednu posebnu aromu pobede Dobrâ nad Zlim i, kao takav, zauvek iznajmio mesta u našim toplim, neobavezno reliogoznim srcima. Bar dok ne smisle nešto još zajebanije...

N.B Pri uzjebanoj slici štelovati ovde. Autor.

Nikad mi neće biti jasno zašto misle da sam dosadna? Šta kao da samo ja napravim nered!? A sneg? A Sunce? Napolju vide sunčevu svetlost i odmah im se podigne moral. Pustinje niko se tada ne seti.
Prvi sneg... Možeš misliti. A upala pluća? A poledica?
I onda ja ne valjam.

A zaista volim da padnem s vremena, na vreme. Najviše volim prvi utisak koji ostavim. Padala sam u oko, u uvo, u usta, na čelo, za vrat. Jednom sam čak prvu kaplju poslala jednom paoru između dlakavih obraza. Mislim onih donjih. Jako loše i neprijatno iskustvo. Pu,pu ne ponovilo se.

Volim kada padnem posle deset dana terora onog namćora usijane glave, Sunca. Čak i tada sam interesantna samo na minut. A onda opet bi da dođe onaj glavonja.

Sviđa mi se osećaj kada padam za vreme neke romantične šetnje dvoje zaljubljenih. Oni se onda podvuku pod kišobran i stisnu se hteli oni to ili ne. Nekada, kada sam baš vickasta, volim da im ispolivam odeću, pa da moraju da se skinu. He, he.

Međutim, sećam se i jednog tužnog pada. Padajući sam primetila jednog momka koji je sedeo na klupi sa jednim crnim oblakom u glavi, i sekirom u srcu. Sedeo je tako ostavljen od devojke, dok sam padala po njemu. Primetila sam kako se trese od hladnoće koju sam izazivala, i primetila sam kako zajedno sa mnom, na beton padaju i suze tog momka. Ja sam svim srcem pokušala da prestanem da padam, ali sam se i ja rastužila i onda još više počela da šibam po njegovim leđima.
Celu noć smo tako preplakali on i ja.

Sutradan se čak i prehladio i ja sam morala naći način da ga malo oraspoložim. Nagovorila sam glavonju, i napravili smo, zajedničkim snagama moram priznati, jednu prelepu dugu. I izmamili njegov osmeh. I oterali crne oblake, bar na tren. On mi je time pokazao da ja ustvari nisam uopšte dosadna.
Samo osećajna.

Papagaji podražvanja usvajaju svaku frazetinu ne pomišljajući ni na tren šta ona znači. Ionako rugobni javni svet time postaje još i neizrecivo glup i nepodnošljiv. Srednjaštvo mora svuda da vlada, od prosvete do televizije i s tim se mora pomiriti ali zato ostaje pravo da se svuda i na svakom mestu batinom raskrinkavanja tuku paše i subaše gluposti, neoriginalnosti i imitiranja.
U poslednje vrijeme na talasu jednog lošeg postjugoslovenstva i hrvatske krležijanske komponente utkane i sakrivene u srpsko-jugoslovenskom biću probila je i ova sintagma beogradska čaršija koja se širi neprimetno i na izgled naivno pa je i sami begedijanci usvajaju kao nešto prirodno ne uviđajući skriveno kukavičje jaje pakosti i nipodaštavanja u samom izrazu.
Pa tako, zanimljivo, postoji samo Bg zla čaršija, recimo Prag nema čaršiju ali ima češke ulice, Beč ima samo akademije, valcere i 23 poziva da Serben must šterben, isto tako Sofija iako su oni Bugari oni najgori isto nema čaršiju a Priština recimo, pa to je danas jedan moderan grad mladih ljudi sa svetlom perspektivom šiptarije očišćen od svih loših sećanja, a i još nekih nebitnosti.
Beograd, dakle, to je čaršija, 19. vek, dve ulice, prljavo nešto, kalfe, minderluci i karavan seraj, ali nije recimo kao Sarajevo, u Sarajevu je to simpatično i to je raja, ali ne, ovo je istočnjačko bizantijski prefrigani svijet koji je tako dalek od nas iz Jastrebarskog.
Ali ok, očekivano je i normalno da to koristi neko sa strane ali je ponižavajuće da i sami stanovnici bliže ili dalje beogradske čaršije učestvuju u sopstvenoj stereotipizaciji mada to ulazi u jedan sladak talas autošovinizma i valjanja u sopstvenom, stvarnom ili izmišljenom, blatu.
Beogradska čaršija – to su vam brkate zle žene i njihovi cincarski pokvareni mužjaci koji u mračnim, zagušvljivim i uskim beogradskim ulicama i u podrumima isto tako zagušljivim i uskim koče razvoj cijele napredne Europe i teraju Mešu Selimovića i fra Ivu iz grada i kroje mape Ujedinjene Velike Cincarije i Male Ciganije sa glavnim gradom Adom Kale Batak-Ciganlijom.

Kada komercijalno postane analno. Kada analno postane banalno. I kada to banalno na najmaštovitije moguće načine počne da opšti sa širokim narodnim masama koje u svojim jazbinama iole poseduju televizor. Kondoma bez.

Jer upravo se ovo poslednje najviše i nameće iole inteligentnoj individui po relativno inicijalnom registrovanju pojave iza transferogene floskule u naslovu...a pošto, razume se, nepoznatog autora iste pošteno izjebe imaginarnom zarđalom štanglom po predelu ničije zemlje. Opet imaginarno. I treći put ću iskoristiti pridev "imaginarno" ali će ovoga puta on stajati uz NESTVARNO veliku i NESTVARNO smrdljivu gomilu GOVANA koju su, u poslednjih deset i kusur godina, najviše izasrali g-din Šotra i ekipa vrljavo-entuzijastičnih izgovora za glumce koje je narečeni jednog jesenjeg dana pokupio svojom pik-ap Dačijom na BAS-ovoj stanici u Beogradu i tako ih spasao sigurne smrti od beogradskih pasa lutalica. Nažalost.

Elem, sve je počelo davne 2002. godine, sa tada još i pristojnom "Zonom Zamfirovom", a nastavilo se kroz jebenu "Ivkovu Slavu", "Mogsivideo" i slične derivate debelog creva srpske kinematografije, isprdnute usled kreativne krize nakon "Boljih Ljudi" i "Srećnog Blaga". Eksploatacija bizarnih uspeha pomenutih ostvarenja sprovedena je mučki i preko noći pa se tako, na primer, uz samo par sati ekstra snimljenog materijala (neretko i onog nastalog kao posledice pijanog kamermana koji je (opet) zaboravio dugasi kameru; prim.prev.) i uz dinamičnu montažu iole trez(ve)ne kafe-kuvarice zaposlene u zgradi RTS-a, od jednog prosečnog ali i onomad frapantno popularnog periodnog filma sa polu-jebozovnom ali opet jebozovnom glavnom junakinjom a koja bi sada trebala da se obesi obzirom na šta liči, čovekolikom gledaocu-fanu u aktuelnoj programskoj šemi i u više mesečnih rata servira ispodprosečna periodna serija sa istom polu-jebozovnom ali opet jebozovnom glavnom junakinjom, sada, međutim, prisutnom i u par novih, uzbudljivih, nikad pre viđenih i nadasve SUVIŠNIH jebenih scena i kadrova svinjca, kokošinjca i ostalih kategorija okolokućnih objekata. A da se obesi - zaista trebala, bi.

Elem - glup si bio, čika Šijane, mog'o si opasne pare da zgrneš na ovoj komercijalizaciji, jebem i tebe i onu tvoju babu u usta ona umetnička, glupa.

Život je jedan ogromni MMRPG (massively multiplayer role-playing game). Izgled ne biraš sam/a, ali se može menjati tokom igre. Igru počinješ, kao i uvek, na prvom levelu, gde nemaš ništa, a levele dizeš svake godine po jedan, nebitno o stečenom iskustvu (experience). Većinu igre ti pomažu roditelji. U većini igre postoji main quest koji se zove škola. Taj quest možeš posle nekog vremena napustiti (abandon quest) ili nastaviti skupljati iskustvo i dizati talente. U tom questu ti pomažu učitelji, nastavnici, profesori (razni NPC-ovi) Od tog questa zavisi i profesija (profession), koju većina ljudi trenira samo jednu, neki koji nemaju dovoljno zarade od jedne, treniraju iliti dižu (train profession) dve, mada je bolje dizati jednu što više, može se unapredjivati, a sa tim, imaće se i više para i skill-a. Sa parama se može kupovati bolja odeća, obuća i ostalo (armor,clothes i jewelry), kao i vozila (mountovi). Mountovi se dobijaju postepeno. Na 5-6 levelu dobiješ biciklo, najsporiji mount, kasnije, oko 14-15 levela manje kubikažni motor, za koji se mora istrenirati. Posle 18-og levela se može istrenirati za više vrsta mountova, kao i za više kubikažni motor, koji su podeljeni u grupe. Većina ljudi položi samo jedan, za auto, jer ostali verovatno neće biti potrebni, osim ako ne izabereš profesiju vozača ili prevoznika. Što više para zarađuješ, mount može biti bolji, lepši, opremljeniji i brži. U igri se takođe mogu imati petovi, ali to kako ko voli. Kasnije dobiješ i decu (minione), mada, mogu se i ona nazvati petovi, ona su takođe opcionalna. Kroz celu igru se vežbaju veštine (skillovi) i talenti koji pojačavaju te skill-ove. Svoj skill tree i talente igrači biraju zavisno od izabrane profesije i ostalih faktora. Profesija i skilova ima beskonačno mnogo i to je prednost ove igre. Igra je jako realna i svaka odluka je bitna za dalji razvoj igre. Grafika je u HD formatu, sa tim da se rezolucija i detalji ne mogu menjati osim ako igrač nema problema sa vidom. Postoji mnogo faktora koji se ne mogu menjati, kao što je boja kože (mada je jedan igrač koji se zvao Michael Jackson to uradio, ali on je dobio trajni ban jer je koristio razne hackove i glitcheve. Mada, neki igrači kažu da im on i dalje živi u srcu). trajni ban se ogleda u vidu smrti igrača. Privremeni banovi su u vidu kome, nesvesti i sl. Hackovi za pojačanja (buff), speed, crack i ostala opojna sredstva, su strogo zabranjena i zbog korišćenja istih se ide u zatvor (ban). Takođe se ne mogu uklanjati nasledne bolesti, izbor roditelja (oni su opcionalni u zavisnosti na kojem lvl-u su nestali ili možda i umrli). Igra je jako nepredvidiva i ima svoje uspone i padove, ali u tome je i čar.

Mobil Army Surgical Hospital
Cuveni antiratni film Roberta Altmana i mozda najbolji antiratni film ikada snimljen.Snimljen je 1970 godine i da bi izbegli probleme sa studiom ,zbog antiratnih poruka u vreme najzescih demonstracija protiv rata u Vijetnamu,radnju su smestili u drugi rat...korejski.
Uloge su tumacili,u to doba ne bas toliko popularni glumci kao sto je Donald Sutherland,Tom Skerit i Eliot Guld,koji su svoje uloge vrhunskih ,ali potpuno nenormalnih hiruga ,maestralno odigrali.
Film je osvojio neke oskare ,ali to nije ni bitno,zato sto ovakav film nije za nagradjivanje,vec za gledanje.....puno,puno puta!

Robert Altman je za ovaj film bio placen 70 000 dolara,dok je njegov sin za "Suicide is painless" ,zaradio milione,za autorska prava!
Kasnije je na osnovu filma snimljena i odlicna serija ,koja je trajala 11 sezona i bila je jedna og najgledanijih serija ,koje su ikada snimljene!

Vrsta lančane reakcije, kada počne nemoguće je zaustaviti. Ali, zato je i izazvana, da aplauz prekine nekog. Nekog, kome je dozvoljeno da nakratko izvede svoj zadatak pred publikom. Ali... ta osoba je odužila svoj nastup, ničim izazvanu nedužnu publiku uznemirila, a oni, jednostavno, moraju to da prekinu. Jedan iz mase odlučno pljesne par puta dlanom o dlan, i za momenat cela sala/pozorište/ring aplaudiraju, i prekidaju izvođača. Rešenje je bilo tako jednostavno.

Recept koji pali u zavisnosti koju vrstu muzike/klipa slusate/gledate,sastoji se najcesce od proklinjanja tinejdzera (metalaca) zasto se nisu rodili jedno 24 godine ranije,reperskim izlivima patriotizma na ''komsijski'' projekat,folkersko setno secanje na poselo '78 i pozdrav generaciji,navijackih pozdrava protivnickim grupama bilo u zemlji bilo u inostranstvu.Postoje cak i ekstremi koji na snimke tipa Digitalni andjeo i tako nesto igraju ulogu proroka i gurua recima ''nikad nije kasno''

Najpoznatija i najpopularnija, mada ne i najbolja pesma britanske heavy metal grupe Iron Maiden. Maltene svako je cuo ovu pesmu. Cak i ljudi koji nemaju dodira sa ovim i slicnim muzickim pravcima, odgovaraju potvdno kad ih pitas da li vole metal. Naime: "Znam Fear of the Dark! xD Ali ostalo mi se ne svidja...".
Pesma jeste dobra, medjutim, ima toliko boljih stvari od istih izvodjaca! Treba samo malo volje za 'nepoziranjem'. Postoji cak i tehno obrada ove pesme.

Gde je jelo, gde je piće? Zašto nema ničega za jelo, za piće.. Izraz koji se koristi u Pomoravlju od strane starijih mada često i mladjih ljudi kada odu negde u goste.

Gastarbajterski način kupovine...

Ljubavnica, ženska osoba koja je u ljubavnoj vezi sa, uglavnom, oženjenim muškarcem.

To je ona teta kod koje je tvoj ćale odlazio na poslovni put sa poslovnim partnerima ili na produženi radni dan :DDDDD (šalim se, naravno).

Pojava česta na Tv ekranima,u živom prenosu nekog važnog događaja,koji suštinski znači da voditelj/ka ne može da saopšti ništa novo.Popunjavanje praznog hoda,priča radi priče al da ispadnu moćni i nabiju tenziju,jer oni su do jaja važni i u centru dešavanja,al eto još koji trenutak pa će to podeliti sa ostalim smrtnicima.
Na listi ste čekanja,bolje izvadite državljanstvo....

Opcija nedavno uvedena od strane poznatog video portala, koja je uslovila pojavu gomile lajkožednih idiota spremnih po svaku cijenu dobiti "palac gore". Njihova karakteristika je takođe izazivanje velike želje ostalih korisnika da im sve te palčeve gurnu tamo gdje sunce ne zalazi. Možemo razlikovati nekoliko vrsta:

Često u razgovoru sa starijim ljudima čujemo za Rodeziju, Gornju Voltu, Dahomej, Bijafru, Katangu, Sijam itd...To je posledica činjenice da su se Zimbabve, Togo, NR Kongo, Tajland tako zvali kada su oni išli u školu. I ne samo to što su neke udaljene i egzotične zemlje promenile svoja imena nego što ova populacija ima problema sa imenom sopstvene zemlje te je oni i dan danas neretko zovu Jugoslavija, a od drugih izdvojili bi Čehoslovačku, Abisiniju i Cejlon.

Kada bi nekom strancu ili vanzemaljcu pokusali da objasnimo funkcioisanje naseg ekonomskog sistema i povezanosti sa korupcijom, ovaj definicija bi bila za primer.

Buvljak predstavlja mesto gde mozete da nadjete ono sto ne mozete nigde da nadjete, a da za to platite sitninom iz dzepa. Prakticno sve, od knjige stare 300 godina do najnovijeg bicikla za 40 puta nizu cenu. Sve to prodje uz cenkanje, zezanje, razgledanje, nista nije fiksno i za sve postoji dogovor. Buvljak na NBGu je imao problema samo sa nagomilanim otpadom, a to je problem koji je u 21. veku resiv. I Madrid, Bec, Berlin, Pariz imaju buvljak, ali BG ne. Za vlast je buvljak neprofitan i zato ne treba da postoji.

Trzni centar Usce- trzni centar gde mu mesto nije. Priznati ljudi iz oblasti gradjevine i arhitekture govorili su nam da se takav objekat (u civilizovanim zemljama) gradi dalje od centra grada. Izgradjen je van svih planova i sa munjevito dobijenim dozvolama. Meni, kao obicnom coveku, T.C. Usce izgleda kao nesto dzinovsko glupo, sa krovom kao jebeno fudbalsko igraliste. Generalno, to i jeste mesto za zaglupljivanje i ogranicavanje ljudi- za razliku od buvljaka, nema mesta spontanosti, sve je lepo, sija, mami da te zgrabi. Smekerska zgrada Poslovnog centra, koja je ponosno stajala i bila jedan od simbola Beograda, sada izgleda kao da se rastuzila i da bi najradije odsetala odatle, od sramote. To je dodatni razlog da oni koji mrze ovakve objekte kao sto je Usce, zamrze ih jos vise. Vrlo profitno za vlast.

Zdravorazumsko upozorenje da svašta zna da iznenadi u mraku. Nož, bejzbol palica, bokser, dildo. Nikad se ne zna šta tama skriva. Bolje je zato naći pratnju ili ostati na sigurnom, čisto da se sreća ne provocira previše.

Društvena igra bez granica. Broj učesnika varira od 2 do n. Igra se igra u realnom vremenu.

Pandan ocilima. Samo ne standardna četiri slova s nego već pomenuta četiri m kao obeležje internet patriota koji danju i noću(češće ovo drugo) brane servere i virtuelne granice virtuelne zemlje.

Modem. Verni at u svaki boj. Skriva identitet bolje neg' nindža lice, a dodaje santime na spolovilo brže od VEP aparata. Osnovno i jedino fizičko oružje u arsenalu mladog WWW prvoborca.

Mama. Majka, mater, mamica. Ćale je jebo tvoju da bi se ti najebo svima. Čemu onoliki falus, ako nemaš na kome da ga upotrebiš. I to pre svega za penetriranje svih mogućih otvora keve mrskog ti neprijatelja. I ne samo njenih. Žene, ćerke, sestre, komšinice i sve žive i nežive rodbine, ali zna se ipak da jedna je majka.

Moto. Svaka iole organizovana rulja mora da poseduje bar jedan, pa i ona virtuelna. Naravno ne moraju da ga se pridržavaju, već samo da ga ponavljaju što češče i glasnije. Pod ovim "glasnije" mislim naravno na upotrebu CAPS LOCKA, i eventualno ako su mogućnosti i BOLDA. Iako opcija copy/paste dozvoljava cirkulisanje podužih tekstova i interesantnih ASCII artova, češće se koriste oni neduži od tri reči: "Srbija do Tokija", "Vratiće se Vojvoda" i naravno "Kosovo je Srbija"(jebeš Metohiju).

Multiplayer. Čemu ovolika ljubav prema otadžbini ako nema strendžera, ili barem izdajnika, da budu poniženi i po spisku opsovani. Forum i čet uvek mogu da posluže, ali prava draž internet patriotizma se može osetiti samo u online igrama. Obično se iskazava u pucačinama tipa Counter-Strike ili MMO-u kao eRepublik, ali pravim patrijotama je bojno polje nebitno. Kombinacija šovinizma, nerd rage-a i seksualne frustracije kompovonovaće simfoniju najsočnijih psovki na svim jezicima sveta. Verovatno se međusobno ne razumeju, al' ih to ne ometa u svađi.

I onda, kada objediniš magičnih četiri m, nebo je granica! Pod uslovom da su ti matorci platili net ili komšija nije zaključ'o. U suprotnom, jebiga.