Autobus je stao na peron. Jebote, pa ja imam sedamsto dinara u džepu?! Ok, dovoljno za dve pljeskavice. Ili ne? Ješću prvo u pekari, pa ću večeras pljeskavicu. Hm, jebem ti sirotinju. Neće ovo više ići ovako. Došao sam na ovo takmičenje da pokažem koliko sam vredan, koliko mogu i znam. Od pete godine me je otac učio da sviram i pevam, neće biti boljih. Možda neko, ali ne i većina. Moraću nekoga da pitam kojim busem da odem do tamo. U onom mrtvom selu nisam imao internet, kako sam mogao da pronađem uopšte raspored autobusa? Ma, veliki je ovo grad. Znaće neko i biće voljan da mi kaže.
Evo ih, velika vrata mog novog života, uveren sam u svoju moć i talenat. Evo i tetkice. Kako je samo oronula ova žena... pogledaj ta leđa i te šake... pomoći ću joj da ponese ove kofe, toliko mogu i imam vremena. Da li je gladna? Sigurno jeste. Jebote, pa naravno da jeste. Treba hraniti decu sa platom jedne spremačice.
-Gospođo, je l' mogu ja da vam ponesem te kofe? Vidim da ste već umorni, a ja imam vremena. Neće takmičenje još početi...
-Sine moj... toliko ličiš na mog sina, a i po godinama ste tu negde, rekla bih... hvala ti. Danas nas je gazda od ranog jutra naterao da sve blista... ne mogu ni ja više, stigle godine, a i bolest ova odmogla. Hvala ti, zlato moje.
-Nema na čemu. Mogu misliti kako vam je...
-Ne možeš, sine moj... od kada mi je muž umro, sve je na mojim leđima...
-Gospođo, je l' mogu da vas pozovem na doručak? Ne volim da doručkujem sam, a i ne znam gde bih mogao... nisam odavde.
-Taman je i meni pauza za pola sata, pa ćemo otići.
Jebote, pa ova žena je i gladna... tako je, čuva pare za svoju decu, pa mučenica i ne jede. Neka, neću pojesti pljeskavicu danas, prolazim sigurno u sledeći krug, pa ću imati hotel i klopu. Sve će se ovo vratiti. Znam!

Danas sam poznat. Jebote, pre samo dve godine sam došao u ovaj isti grad onim bednim autobusom, sa sedamsto dinara. He, sedamsto dinara? Čoveče, pa toliko sad plaćam pljuge. Odakle li samo nađoh sedamsto dinara? Pa, da. Mutava Marija mi dala, to joj je bila dnevnica u onom kafiću. Kako li sam se samo mogao zabavljati sa takvim skotom? Nije znala da se ljubi, nije bila ni neka riba... iz siromašne kuće, roditelji joj non-stop bili bolesni, a ja hteo da je oženim... ma, mentol. Nema drugog opravdanja. Elena je deset puta bolja. Zgodna je, ceo grad je želi, a i voli me. Dokazala mi je to kad je išla sa mnom na gostovanje u Cirihu. Čak je prihvatila i moj prsten... a i platio sam ga dobro, kako da ne prihvati... hehehehe, što ispada da je sponzoruša... e, baš sam seljak. Ona je moja, to je ljubav. Naravno da je ljubav, bilmezu. Ne Marija. Ona je bila sa mnom samo zato što ni ja ni ona nismo imali para.
'Ajd kad sam već ovde, da svratim do gazde... onaj jebeni ugovor da potpišem... dosadi mi čovek više... jebote, vidi ova vrata. Vrata mog novog života. Parkiraću se ispred njih. Jebote, sad je moj auto najvredniji na parkingu. Ha, a došao sam sa sedamsto dinara...
-Sine, nisam te videla toliko dugo. Kako si mi? Hoćemo opet na doručak? Sin mi je diplomirao, sad ja tebe častim...
-Ženo, da li si ti normalna? Pipaš me mokrim gumenim rukavicama po Pradinoj jakni... da prodaš tog sina sa sve diplomom ne možeš je platiti... i baš si sad našla da čistiš... zato nam i jeste ovako...
-Gde je nestao onaj dečko od pre dve godine?
-Taj dečko je postao čovek, nije više ono glupo dete. Jeste, ja sam čovek, u punom sjaju svoje ličnosti.

Reduše su žene koje spremaju hranu po seoskim svadbama, ispraćajima u vojsku itd. Veruje se da su uvek site jer usput onako s nogu dok spremaju čalabrcnu od svačega po malo.

Aktuelan svetski problem o kome uglavnom brinu misice.

Pokušaj izjednačavanja životnog standarda našeg mučenog trudbenika sa uslovima života onih gore, gde se pod tamo misli na svako civilizovano inostranstvo gde rmbaju od jutra do mraka za bednih par hiljada evra mesečno.
Zaključak je po pravilu izazvan, za naše podneblje tako karakterističnim izlivom kompleksa više vrednosti na mozak averidž kritičara takozvanog boljeg života.

Kada dobijem neku strasnu ideju, a nemam mogucnosti da je ostvarim!

Jezivi matori ulični prodavac knjiga, koji vam kad ga upitate za odredjenu knjigu izdeklamuje najbolje fraze,slatkim umilnim glasom,dok vas za to vreme fiksira zmijskim očima.A posle se pita zašto niko neće da kupi knjigu od njega.

Osobe koje vam na fejsbuku bukvalno lajkuju sve. Uglavnom osobe koje vas profil imaju u bookmark tab-u,i na svakih sat vremena prelistaju vas zid.

Izraz kojim se označava stepen temperature koji nastao kao posledica prelaska "Celzijusa i Farenhajta" u mejnstrim.

Uzrok svih problema u Srbiji. :sarkazam:

Pogrdan naziv koji ti nabaci stariji brat kad hasaš sve sa stola dok si u gostima kod nekih kompleksaša. Izlazak iz te kuće odma postaje zanimljiv...

Ukopan, pohranjen, sahranjen, zemlji plodnoj predat na čuvanje, tela raspadljivog, da sačeka dan sudnji, obnove, i drugi zoranov dolazak (čudne li ironije, na groblju je def.) i rasplitanje cele ove priče: zamešateljstvo ovo vražje raščivijaće Gospod.
Ali, stojte galije carske, daleko je Sudnji dan, mada nikad se ne zna; zasad, ti površni grešniče ne budi plašljiv no bogobojažljiv: ne brini, nići će nešto svakako od posađenog, zašto sumnjaš u zrno čovekovo?
Ako ništa, seti se onih trešanja kojih se onako najeo pred smrt, ko da mu je zadnje bože me prosti, mrzevši ga da pljuje koštice, što mu bajdvej i dođe glave. Iz jedne će sigurno porasti divna i divlja trešnja na groblju, slatka, na polzu svima, jedino ako ne ture ploču ozgor il pospu one kamenčiće, mada Crkva nerado gleda na to: kaže, zemlja ne mož da diše od nje, slažem se i ja, odozdole.
Zato, ako opet umrem, zavet ovdje dajem: pokopajte me sitog, trbuha punog raznih voćki: kajsija pre svega, trešanja, lešnika, lego kockica, aronije, želim da iždžikljam u ceo voćnjak – Hani sokovi – Vladičin Han, s tim u vezi: neka bude rupa na poklopcu sanduka: da mladica ne udara glavom u dasku: ako sam se ja kroz život mučio neće voćke, moje, kroz smrt.
I pliće, pliće me posadite, jedino paščad da me ne raskopa gladna, zato tanjir pod krstačom nek bude vazda pun, neka me svrake, psi, mačke i cigani po dobru pominju samo.

A vama, deco moja, ako li tako učinite, na dar i sećanje ostavljam celu sklopljenu seriju Pink Pantera iz kinder jaja, malo li je, i ponekog nedovršenog Proku Pronalazača.

Ovo je pitanje na koje ne treba odgovoriti, najbolje je samo blago zamahnuti glavom, u suprotnom - svaki odgovor vas moze odvesti u razlicitim nezeljenim pravcima..

Seksualno zadovoljiti pripadnicu lepšeg pola. Izraz, naravno, koriste najiskusniji.

Klasično tripovanje devojaka koje žele da smršaju. To je najpouzdanija dijeta. Ne jedeš posle šest. Ponekad i neki muškarac pribegne ovoj umotvorini neke iskompleksirane Tvigi.

Prvo pitanje nevaspitanog deteta kad dođe u goste. Još se nije ni pozdravilo sa rodbinom i izulo patike, a već zija po sobi tražeći neki slatkiš. Ukoliko nema ništa slatko, onda otvara čokoladu koju je njena/njegova mama donela gostima.

Jezik koji zna bar 90% vlasnika kućnih ljubimaca.

Post pred svaku slavu kako bi na terenu u gostima pokazali svoju muškost time što će požderati što više hrane i ubaciti u sebe bure alkohola. Pred slave velikih domaćina neki praktikuju i dvonedeljnu detoksikaciju uz oslobađanje velikog prostora u stomaku.

Kompletna pobeda. Vrhunac napretka od Jerihona do danas, spoj ljudskosti, tehnologije i praktičnosti u jednom; konačno, oooo konačno jasan i konkretan odgovor na večita pitanja - kuda ide ovaj život, ima li smisla, gde je tačka preloma kada će čovečanstvo stati na vrtoglavom putu progresa i početi da uživa plodove truda. Opravdanje svih patnji, pokušavanja, venac na grob Prometeja. A tako prost, jednostavan i simpatičan patent. Perverzija koja je zajebala svaku drugu, samim tim što je namenjena dijametralno - suprotnoj svrsi.

U suštini, stvar je sledeća : tvoja žena nema mleka - preminula je na porodjaju - čuva sise za bolje dane (ima i toga) ili je jednostavno pobegla u nepoznatom pravcu sa nepoznatim čovekom i jebe joj se za sve. Bilo kako bilo, na svet ti je donela bebu koja ostaje tebi na čuvanje, negovanje, odgajanje, vaspitavanje..Šta učiniti? Kljukati ga veštačkim mlekom? Naći mu dojilju? NE! Beba zaslužuje bolju majku.

Odeš u kupatilo, beba gladna vrišti u dnevnoj sobi, skidaš se u siledžijku..Gledaš u ogledalu one tvoje dve razmlitavljene sise, trljaš bradavice..Ništa. Ni kapi mleka! Liješ gorke suze i vičeš O živote kakva sam ja to majka! Jebem ti sise kad mi ničemu ne služe!

Šta uraditi?

1. Ne paniči, saberi se.
2. Google.
3. Telefoniranje u Holandiju i narudžbina.

Nakon 32 sata iskušavajućeg iščekivanja, konačno, poštar pred tvoja vrata donosi preporučen paket, plaćaš, grabiš paket i kidaš ambalažu, navlačiš dva tregera na ramena, pokušavaš da ih zakopčaš na ledjima, odustaješ od pokušaja da ih zakopčaš na ledjima, i u svoja dva nova ekstremiteta ubacuješ punjenje koje si gratis dobio uz paket. Hvataš bebu, privijaš je na svoj dlakavi masivni torzo i pomažeš mu da u izgladnela usta strpa gumenu bradavicu tvoje surogat dojke i počne da se gosti.

Epilog : svi srećni. Beba sita, roditeljske dužnosti uredno obavljene, pozivaju te da gostuješ u žikinoj šarenici, marvel po tvom liku kreira strip - heroja a Toma ti dodeljuje orden Majka hrabrost.

Bilo je to vreme groznih sankcija i nestašice svega na šta smo navikli.
U tom periodu sam se često vozikala autobusima. Dojadili su mi.
Počela sam da stopiram. Prvo sa drugaricom sa posla, kasnije sama. Ne uvek, samo kad mi pukne film.
Tog dana mi ništa nije išlo od ruke. Sve što je moglo da ide nizbrdo se kotrljalo i vuklo i mene.
Stala sam podalje od stanice, digla prst-ništa. Sviraju i ablenduju manijaci. To je sve. Nema ni autobusa. Mrtva sam umorna i očajna.
Staje veliki automobil koga vozi mali muškarac. Otvaram vrata i za tridesetak sekundi, koliko imam za procenu, poverujem da sam narednih pedesetak kilometara bezbedna u njegovim kolima. On je ćutljiv i meni to odgovara.
Vozimo se i nakon desetak minuta skreće sa puta. Staje na parking neke kafane. Izlazim iz kola, on mi kaže da ga sačekam unutra. Ma jok, napolju ću. Vraća se sa pečenjem. Jao, ja sam i gladna -ono miriše. Spava mi se, ali ostajem budna. Tip pušta muziku, ambijentalnu. Moje raspoloženje se kvari (ima i gore od očaja). Razmišljam o svim tegobama koje su se tada svalile i uglavile na moja leđa. Kad se sada setim toga, meni nikad nije bilo teže i gore u životu nego baš tih godina!
Pade dogovor da me ostavi na autoputu, pa ću ja posle nekako do Mirijeva. Pita me i za adresu, ja objasnim i ispostavi se da je i on tu nekada živeo.
Elem, desi mi se nedopustivo : zadremala sam.
Probudio me taj čovek, prodrmao mi je ruku. Ja sam u njegovim kolima, mrkli mrak i jedva vidim gde smo.
Svakako da bi se paralisala od straha, ali u toj situaciji nisam :
"Zašto me ranije niste pribudili, trebalo je da me ostavite kod Autokomande?"
"Nisam, rešio sam da vas odvezem do kuće. Vidim da Vam je to potrebno."
Uh, kako mi je to tada bilo potrebno!!!
Sigurna sam da je znao da mi je učinio mnogo više od vozikanja,kao što sam i ja "znala" da mogu da zaspim u kolima nepoznatog muškarca.

Jedine dve stvari koje mogu da se dignu iz mrtvih i da iznenade kad svi od njih dignu ruke. Nikakve vremenske neprilike, gradovi, hladnoća i stres koje su pogubni po ostala živa bića im ne mogu ništa. Poput feniksa se pridignu i daju prinos za ponos tako da nas učine ponosnim domaćinom.