Čovek, kako to gordo zvuči

Autobus je stao na peron. Jebote, pa ja imam sedamsto dinara u džepu?! Ok, dovoljno za dve pljeskavice. Ili ne? Ješću prvo u pekari, pa ću večeras pljeskavicu. Hm, jebem ti sirotinju. Neće ovo više ići ovako. Došao sam na ovo takmičenje da pokažem koliko sam vredan, koliko mogu i znam. Od pete godine me je otac učio da sviram i pevam, neće biti boljih. Možda neko, ali ne i većina. Moraću nekoga da pitam kojim busem da odem do tamo. U onom mrtvom selu nisam imao internet, kako sam mogao da pronađem uopšte raspored autobusa? Ma, veliki je ovo grad. Znaće neko i biće voljan da mi kaže.
Evo ih, velika vrata mog novog života, uveren sam u svoju moć i talenat. Evo i tetkice. Kako je samo oronula ova žena... pogledaj ta leđa i te šake... pomoći ću joj da ponese ove kofe, toliko mogu i imam vremena. Da li je gladna? Sigurno jeste. Jebote, pa naravno da jeste. Treba hraniti decu sa platom jedne spremačice.
-Gospođo, je l' mogu ja da vam ponesem te kofe? Vidim da ste već umorni, a ja imam vremena. Neće takmičenje još početi...
-Sine moj... toliko ličiš na mog sina, a i po godinama ste tu negde, rekla bih... hvala ti. Danas nas je gazda od ranog jutra naterao da sve blista... ne mogu ni ja više, stigle godine, a i bolest ova odmogla. Hvala ti, zlato moje.
-Nema na čemu. Mogu misliti kako vam je...
-Ne možeš, sine moj... od kada mi je muž umro, sve je na mojim leđima...
-Gospođo, je l' mogu da vas pozovem na doručak? Ne volim da doručkujem sam, a i ne znam gde bih mogao... nisam odavde.
-Taman je i meni pauza za pola sata, pa ćemo otići.
Jebote, pa ova žena je i gladna... tako je, čuva pare za svoju decu, pa mučenica i ne jede. Neka, neću pojesti pljeskavicu danas, prolazim sigurno u sledeći krug, pa ću imati hotel i klopu. Sve će se ovo vratiti. Znam!

Danas sam poznat. Jebote, pre samo dve godine sam došao u ovaj isti grad onim bednim autobusom, sa sedamsto dinara. He, sedamsto dinara? Čoveče, pa toliko sad plaćam pljuge. Odakle li samo nađoh sedamsto dinara? Pa, da. Mutava Marija mi dala, to joj je bila dnevnica u onom kafiću. Kako li sam se samo mogao zabavljati sa takvim skotom? Nije znala da se ljubi, nije bila ni neka riba... iz siromašne kuće, roditelji joj non-stop bili bolesni, a ja hteo da je oženim... ma, mentol. Nema drugog opravdanja. Elena je deset puta bolja. Zgodna je, ceo grad je želi, a i voli me. Dokazala mi je to kad je išla sa mnom na gostovanje u Cirihu. Čak je prihvatila i moj prsten... a i platio sam ga dobro, kako da ne prihvati... hehehehe, što ispada da je sponzoruša... e, baš sam seljak. Ona je moja, to je ljubav. Naravno da je ljubav, bilmezu. Ne Marija. Ona je bila sa mnom samo zato što ni ja ni ona nismo imali para.
'Ajd kad sam već ovde, da svratim do gazde... onaj jebeni ugovor da potpišem... dosadi mi čovek više... jebote, vidi ova vrata. Vrata mog novog života. Parkiraću se ispred njih. Jebote, sad je moj auto najvredniji na parkingu. Ha, a došao sam sa sedamsto dinara...
-Sine, nisam te videla toliko dugo. Kako si mi? Hoćemo opet na doručak? Sin mi je diplomirao, sad ja tebe častim...
-Ženo, da li si ti normalna? Pipaš me mokrim gumenim rukavicama po Pradinoj jakni... da prodaš tog sina sa sve diplomom ne možeš je platiti... i baš si sad našla da čistiš... zato nam i jeste ovako...
-Gde je nestao onaj dečko od pre dve godine?
-Taj dečko je postao čovek, nije više ono glupo dete. Jeste, ja sam čovek, u punom sjaju svoje ličnosti.