Osoba koja ima obraz, izumiruća vrsta u Srbiji.
Pokušaj zoofila da se izvuče.
Pisac, ili novinar u tzv. štampanim medijima.
S obzirom na to ko se sve, danas u Srbiji, pojavljuje kao novinar ili pisac, treba izuzetno obazrivo primenjivati ovaj izraz.
Političar. Ego veći je od tela, reči veće su od dela... Svi smo mi žrtve sistema!
- Izgradićemo ''Koridor 10''!
- Smanjićemo stopu nezaposlenosti!
- Više radnih mesta!
- Karaćete Vesnu Zmijanac!
Neverovatno smešne i pomalo zastrašujuće reklame u vidu kostima hamburgera, paste za zube ili neke monstruozne hibridne životinje. Primerci istih mogu se sve češće videti po gradu i tržnim centrima.
Ana: Marta, beži pre nego što se džinovski kaladont obruši na nas!
Bogat čovek je onaj koji ima puno prijatelja- u suprotnom ne bi imao dovoljno kinte za tolike rođendanske poklone.
Šta je to čovek? Ako je gordost nazvati se čovekom, dobro bi bilo znati šta je čovek.
Steva Kec je bio veliki gospodin. Nadimak je dobio od karte, htela ga. Od karte je napravio i kuću, najveću u kraju, benzinsku pumpu, počeo da uvozi cigarete, napravio privatnu televiziju. Pričalo se da radi i sa drogom, al niko nikad nije dokazao. Radio i sa kamatama, to je bilo dokazano ko zna koliko puta u Hitnoj.
Kada ne uvozi ono što mu je išlo u kamionima (a šta je to bilo u kamionima, samo je on znao), Steva je davao. Obilato. I voleo da svi to znaju. Kad uđeš u njegovu kancelariju, bila je prepuna plaketa i raznih zahvalnica koje su mu visile po zidovima. Najviše je voleo da se hvali kako daje na zidanje crkava. A hvalio se. Onako prostački, vulgarno. Imao si utisak da je davao više da bi znali da daje, nego što mu je stalo do onih kojima je davao. Valjda još jedan vid marketinga, šta li je.
Imao je i sina. Dečko kao jabuka. Kupio mu Steva i najbolji motor, sa najvećom kubikažom. Tim motorom je jedno veče podleteo pod kamion koji je stajao na sred puta. Imao je samo dvadeset godina. Pričali su oni koji su izašli na lice mesta da je sudija posle tog uviđaja uzeo tri dana odmora. Istražni, koji je sve do tad video. Sahranili malog u zatvorenom sanduku.
Steva se povukao iz naroda na jedno mesec dana. Firme mu radile, uzeo on pametne ljude da ih vode, al njega nigde. Svi su mislili da će da ode u ludnicu. Mnogi su jedva čekali.
Al vratio se Steva u firmu. Nosio bradu i crninu, ali i iznutra se promenio. Oprostio lihvarske kamate i tražio samo glavnicu da mu vrate. Jedini uslov mu bio da mu pomenu sina. Prodao sve poslove sem televizije i pumpe. Počeo da posećuje one crkve za koje je davao pare, ode i na liturgiju jednom u dva - tri meseca.
Danas ga znaju kao čoveka koji više voli da bude u sirotištu nego bilo gde. Daje pare, vodi decu na ekskurzije, kupio im i konja. Na neki način, sva su ta deca sada njegova. Hoće ga para i dalje, kao i uvek što ga je htela. I svi siromašni u celom kraju žele da ima što više, jer Steva Kec radi za njih.
Deda Dobri iz Bugarske je prosjak. Kada mu neko da neku paru, on mu napravi naklon do zemlje. Da li je u pitanju dete, da li je u pitanju stara osoba, Deda Dobri se svima klanja. Ako treba pomoć, deda Dobri pomaže. Bez naknade. Svi ga vole.
Ali ono što su tek skoro saznali, jeste da Deda Dobri sve što dobije od prosjačenja daje da bi podigao manastir. I Deda Dobri je jedan od najvećih donatora tog manastira u Bugarskoj. Taj Deda Dobri, koji nema svoju zaradu, koji se klanja za svaki cent drugima, koji spava na ulici i jede ko zna šta, najveći je donator jedne kuće koja služi svima. Verovao ti u tu neku višu silu il jok.
Steva Kec je postao čovek. Nije bio, ali je postao. I Steva Kec ne priča da je čovek, drugi to pričaju o njemu. Čovek je titula koja nije ni nasledna, niti može da se kupi. Deda Dobri je čovek mnogo duže nego Steva Kec. I o Dedi Dobrom su pisale novine, mada niko od novinara nije ni probao da istraži ko je i šta je Deda bio pre toga. Ali, kad jednom postaneš čovek, nije bitno ni koliko si dugo čovek, ni šta si bio i radio pre toga. Bitna je titula čoveka koju nosiš.
Šta je čovek? Ne znam. Možda niko i ne zna. Ali znam da je to titula, koju ti drugi dodele, kao orden. I znam da taj orden nit možeš da kupiš, niti možeš da ubediš druge da si čovek. Drugi ti dodeljuju tu titulu otkad je sveta i veka.
I upravo zbog toga je najveća gordost kad samog sebe nazoveš čovekom.
Nakon sahrane, tokom večere, fraza koju rodbina i prijatelji pokojnika koriste da opišu ništavnost čoveka u vremenu i prostoru.
Živorad: E moj Milutine (uzdah). Umr'o naš Ljubiša ko da nikad' nije ni postoj'o.
Milutin: Jeste moooj Živorade. Vidiš šta ti je čovek? Danas jeste sutra nije (prosipa malo rakije na pod).
Čoveku se u snu često ukaže slika koja ga iznenadi i podstakne na razmišljanje. On je onda tumači, čudi se svom tumačenju i često poželi da se nekom poveri. Šta reći, um je Ciganka, vodi nas gde i kad hoće.
Ali tužno je kad se jednog jutra probudiš, protumačiš san i shvatiš da se oblačiš po nečijem ukusu, da se ponašaš, izražavaš i razmišljaš kao neko drugi. Čovek često poželi da se izdvoji iz mase i ne bira sredstva za to. Vreme provodi sa društvom koje se ponaša divlje, kreće kao čopor, ali i ima osobine čopora.
Sećam se. Smejemo se ljudima na ulici, imamo primedbu na sve i svakoga, vičemo, psujemo, svi nosimo crno i dižemo flašu visoko. Najbolji među nama nije postojao, postojao je samo najgori jer je kul biti najgori. Njemu su se svi divili. I visili smo tako na drvetu dok nismo ogladneli. Od celog čopora, nas dvojica majmuna bili smo najgladniji i prvi smo sišli. Dotaknuvši dno osetili smo se nekako glupavo i jadno. Svi su nas sa podsmehom gledali i prozivali. "Kako sad to da nas dvojica imamo najcrvenije zadnjice?", pitali smo se. Pogledali smo gore, ali nikoga nije bilo. Drvo je bilo pusto. Onda je dunuo neki jak vetar i lišće je palo po nama. Ponovo pogledasmo gore, a ono grane suve, nekako sablasne. Tada shvatismo da je vreme koje smo proveli jedući banane i pentrajući se po drvetu zauvek izgubljeno. Ali i dragoceno!
I tako, život nam je prolazio na drveću. Tužni i usamljeni, bez svog čopora, krenuli smo dalje. Tu i tamo, jeli smo neko lišće, nije bilo baš delikatesno, imalo je neke rupe kojima smo se čudili, sve dok nismo shvatili da su to praznine u nama, pa smo počeli da ih zatvaramo.
Svi ostali majmuni su nas odbacili. Pitate se zašto? Pa zbog naše gladi. Zbog želje za nečim novim, boljim, lepšim i normalnijim. Ne mogu da kažem da nam je sad loše. Uglavnom smo pored vode, ogledamo se i smejemo svojim licima. Opet, možete nas naći i pored onog trulog drveta kako se smejemo i razgovaramo o običnim bubicama.
A da! Pitate se šta je sa majmunima? Čuli smo tek ponešto o njima. Videli su ih! Kažu: vise i dalje, samo što im je od drveta ostala tek slamka!
Desna ruka. Lik na koga može uvek da se osloni i koji je tu uvek kada nešto treba. Da pomogne, da prati nevernu ljubu i vidi gde se firca sa švalerom, da uplati račune, pa i da bije nekog kad zatreba. Njemu se veruje jer on neće da vas izda kao lokal u centru grada.
Te noći nekih 1400 grama nervnog tkiva smještenih u mojoj lobanjskoj duplji opet su me uspjeli iznenaditi svojom sposobnošću da budu nesposobni.
Naime, puna dva sata kroz moju glavu prolazila je muzika iz starih kasetaških pornića a sat vremena prije toga proveo sam u unutrašnjem monologu u kojem sam pokušao doći do zaključka sa koje strane se zapravo postavlja lenjir prilikom mjerenja dužine polnog uda.
Rekoh: „Jeb'o me ko me dade ovakvog,“ i odlučih da ispurnjam.
Krenuh otvarati kutiju švercovanog Ronhilla u kojoj zatekoh samo jedan cigar. „Kad prije?“ – pomislih.
Pomalo razočaran ga zapalih, povukoh jedan dim i lagano se okrenuh u stolici na točkiće a zatim pogledah prema prozoru i vidjeh da jutro samo što nije. Kriviću vrijeme... Njega uvijek nekako nedostaje.
Kada posmatram stvari ovako retrospektivno shvatam da meni zapravo uopšte nije falilo vremena ili mi ga bar nije falilo koliko volje da počnem raditi stvari na vrijeme. Tu osobinu još uvijek nijesam uspio iskorijeniti, barem ne u potpunosti i zbog toga, te noći, još 24 časa života iskorištena na krajnje neproduktivan način su zauvijek otišla u nepovrat.
Minut purnjanja za još jedan propali dan. Minut purnjanja i muzika se stišala taman dovoljno da mogu početi da pravim planove za sjutra.
A onda: „Datum,“ ta riječ mi prođe kroz glavu i presječe mi mozak u nivou epifize.
Ne sjećam se sad tačno koji je bio dan u mjesecu, niti koji je mjesec uopšte bio u pitanju. Samo znam da je bila subota ujutro i da sam odlučio odložiti ekskurziju u novi hrabri svijet za poslije vikenda obzirom da je poneđeljak blizu a to je jelte dan za promjene.
Ipak, nešto me je mučilo. Na trenutak mi prođe kroz glavu da komšija Pero sjutra neće pauzirati. Ne, komšija Pero će sjutra odvesti krave i konje na livadu da pasu i zaliti baštu i skresati kivi kako mu ne bi razjebao krevet za lozu i uz to obići pola komšiluka da vrati alat koji je posudio i da vidi treba li kome što pomoći.
Ni moj kolega Mile neće pauzirati. Spremaće ispite i odraditi domaći koji je ostao sa vježbi. Vjerovatno će usput naučiti i koju nastavnu jedinicu unaprijed. Bole ga kurac.
Ali ja ću da pauziram, jer ja sam čovjek a ne Pero ili Mile. Nemojte me pogrešno shvatiti ali ja imam osjećaj da se oni trude biti nešto što nijesu... Trude se biti nešto više od čovjeka, rekao bih uzaludno jer čovjek je samo gomila ugljenih hidrata, lipida i proteina koja je svjesna svog postojanja i sposobna za reprodukciju. Dobro, ima još ponešto što ide uz to ali to je sasvim dovoljno da bi bio životinja a obzirom da moja eksterna morfologija posjeduje karakteristike prosječne ljudske (prim. aut: ako ne i bolje) i da čovjek pripada životinjskom carstvu, zadovoljiću se time. Uostalom moji su me uvijek učili da je najbitnija stvar u životu biti čovjek a na osnovu navedenog, jajesam.
„Čovjek, kako to gordo zvuči,“ pomislih. Tako daleko...
Spustih se u prizemlje i otvorih novu kutiju cigara. Zapalih jedan i vratih se u potkrovlje da ispurnjam posljednji cigar pred spavanje. Ugasih ga u već ionako prepunu pepeljaru. Filter drugog cigara se zapalio i smrad se počeo širiti po sobi. Boli me kurac, sve je za ljude.
Skinuh potkošulju i ostadoh u širokim boksericama u kojima su mi se muda dovoljno opustila da prije nego utonem u san odigram jednu partiju džepnog bilijara.
Učinih tako i zaspah.
Te noći sanjao sam plavog kita. Bio je ogroman. Više desetina puta duži od mene. Bio je savršeno svjestan svog postojanja i sposoban da ostavi potomstvo. Bio je još veća gomila šećera, masti i bjelančevina od mene. Bio je veći čovjek nego što ću ja ikada biti.
definicija je napisana za takmičenje "pačija škola," brateee
Obicno ima brkove. Na seoskim slavama sjedi blizu domaćina.Nakon nekoliko rakija, smara sve goste svojim vizijama aktuelne situacije.
Mirko Cvetković. On se u stvari pravi mutav i izigrava glupog Avgusta, ali je zapravo najzajebaniji igrač države Srbije.
- Zvali ste me gospodine Cvetkoviću?
- Jesam Tadiću, i rekao sam ti da me zoveš 'gospodaru'. Smara me više onaj Mlađa, mali se opasno uskurčio. Menjaj ga.
- Ali gospod...aru...
- Ne alijaj mi tu nego uradi šta sam rekao! Jednu nogu sam ti prebio, hoćeš i tu drugu? Jebem li vam sunce, dokle više ja da izigravam budalu i tutamutu i pravim se da sam niko i ništa? Crtaju stripove o meni i jebu me kako vam kuvam kafe! Ni na odmor ne mogu da odem a da ne zaserete! Nego ajde ti lepo Mlađi uruči šut-kartu. I još nešto: Čumetu da kažeš onu robu što je obećao do mraka da dotera da ne bude belaj! A Miškovića podseti da je 13. bio juče, do sutra pare da vrati ili ode Delta!
Stoji i u praznom autobusu.
Čovek bundevara , to je čovek koji prodaje imitaciju bundi,a kaže da su od pravog krzna .
Pripitomljeni jeti.
maratonac, jer desetinama puta prodje kroz razne punktove na stazi, pocevsi od "novina na netu", preko "sajta za aukciju", pa sve do "knjige lica" i sl.
"e idem malo na sajt blica, da procitam sta ima novo, pa cu posle da skoknem do sajta faksa, da vidim sta je bilo sa onim kolokvijumom. mislim da bih mogao malo da odem da igram kanter, a posle cu da odem i na MSN, da vidim sta drugari planiraju za veceras. naletecu i do fejsa, nisam bio od preksinoc...da, jbt, moram i da udjem na mejl, da posaljem slike onom liku...brate, umrecu!"
Lik kome se svi čude:
kako ima snage, odakle mu volja, pa zar ne vidi da su svi digli ruke....
On je otporan na resetovanja karaktera koja diktira surova borba, raširena nekolegijalnost, amatersko i profesionalno bacanje klipova pod noge ili otimanje štafete pred samim ciljem.
Često čuje da je budala i da je glup, ali ga to ne tangira.
Njega mogu da povrede samo njegovi najmiliji.
Zaslužuje makar jednu defkicu.
Da je neko LUD, to je percepcija pojedinca koja dolazi iz njegove iracionalne psihe.Često se dodeljuje taj epitet nekome u narodu za osobu koja se ne ponaša izvan nekih društvenih normi koje opet ne postoje.Veća ludnica je izvan zidina psihijatrije nego u istoj.Normalnost ne postoji, ali jedino što postoji na ovoj kugli zemaljskoj je odgovornost.
Zamisli udjes u ludnicu i 100 njih piša i kenja gde stigne, a ti si kao ušao normalan.Oni imaju legitimno pravo da tebe proglase ludakom jer ti to ne radis, isto koliko i ti njih. Što bi tvoje mišljenje bilo merodavnije od njihovih.Ti si tu jedini lud, a ušao si kao normalan.
Lik kojeg nikada video nisi, znaš samo priče o njemu.
- Jesi čuo da Pera ide u Nemačku da radi kod tog njegovog šuraka što ima stan sto metara od Alijanc arene, onaj što prebio pet Turčina jer su hteli da mu maznu mečku?
- Zašto mu veruješ kad znaš da je lovac? Pera i njegovi šuraci i paše...sve ljudi od reči.
