Osoba koja ima obraz, izumiruća vrsta u Srbiji.

Pokušaj zoofila da se izvuče.

Pisac, ili novinar u tzv. štampanim medijima.

Političar. Ego veći je od tela, reči veće su od dela... Svi smo mi žrtve sistema!

Neverovatno smešne i pomalo zastrašujuće reklame u vidu kostima hamburgera, paste za zube ili neke monstruozne hibridne životinje. Primerci istih mogu se sve češće videti po gradu i tržnim centrima.

Богат човек је онај који има пуно пријатеља- у супротном не би имао довољно кинте за толике рођенданске поклоне.

Шта је то човек? Ако је гордост назвати се човеком, добро би било знати шта је човек.

Стева Кец је био велики господин. Надимак је добио од карте, хтела га. Од карте је направио и кућу, највећу у крају, бензинску пумпу, почео да увози цигарете, направио приватну телевизију. Причало се да ради и са дрогом, ал нико никад није доказао. Радио и са каматама, то је било доказано ко зна колико пута у Хитној.

Када не увози оно што му је ишло у камионима (а шта је то било у камионима, само је он знао), Стева је давао. Обилато. И волео да сви то знају. Кад уђеш у његову канцеларију, била је препуна плакета и разних захвалница које су му висиле по зидовима. Највише је волео да се хвали како даје на зидање цркава. А хвалио се. Онако простачки, вулгарно. Имао си утисак да је давао више да би знали да даје, него што му је стало до оних којима је давао. Ваљда још један вид маркетинга, шта ли је.

Имао је и сина. Дечко као јабука. Купио му Стева и најбољи мотор, са највећом кубикажом. Тим мотором је једно вече подлетео под камион који је стајао на сред пута. Имао је само двадесет година. Причали су они који су изашли на лице места да је судија после тог увиђаја узео три дана одмора. Истражни, који је све до тад видео. Сахранили малог у затвореном сандуку.

Стева се повукао из народа на једно месец дана. Фирме му радиле, узео он паметне људе да их воде, ал њега нигде. Сви су мислили да ће да оде у лудницу. Многи су једва чекали.

Ал вратио се Стева у фирму. Носио браду и црнину, али и изнутра се променио. Опростио лихварске камате и тражио само главницу да му врате. Једини услов му био да му помену сина. Продао све послове сем телевизије и пумпе. Почео да посећује оне цркве за које је давао паре, оде и на литургију једном у два - три месеца.

Данас га знају као човека који више воли да буде у сиротишту него било где. Даје паре, води децу на екскурзије, купио им и коња. На неки начин, сва су та деца сада његова. Хоће га пара и даље, као и увек што га је хтела. И сви сиромашни у целом крају желе да има што више, јер Стева Кец ради за њих.

Деда Добри из Бугарске је просјак. Када му неко да неку пару, он му направи наклон до земље. Да ли је у питању дете, да ли је у питању стара особа, Деда Добри се свима клања. Ако треба помоћ, деда Добри помаже. Без накнаде. Сви га воле.

Али оно што су тек скоро сазнали, јесте да Деда Добри све што добије од просјачења даје да би подигао манастир. И Деда Добри је један од највећих донатора тог манастира у Бугарској. Тај Деда Добри, који нема своју зараду, који се клања за сваки цент другима, који спава на улици и једе ко зна шта, највећи је донатор једне куће која служи свима. Веровао ти у ту неку вишу силу ил јок.

Стева Кец је постао човек. Није био, али је постао. И Стева Кец не прича да је човек, други то причају о њему. Човек је титула која није ни наследна, нити може да се купи. Деда Добри је човек много дуже него Стева Кец. И о Деди Добром су писале новине, мада нико од новинара није ни пробао да истражи ко је и шта је Деда био пре тога. Али, кад једном постанеш човек, није битно ни колико си дуго човек, ни шта си био и радио пре тога. Битна је титула човека коју носиш.

Шта је човек? Не знам. Можда нико и не зна. Али знам да је то титула, коју ти други доделе, као орден. И знам да тај орден нит можеш да купиш, нити можеш да убедиш друге да си човек. Други ти додељују ту титулу откад је света и века.

И управо због тога је највећа гордост кад самог себе назовеш човеком.

Након сахране, током вечере, фраза коју родбина и пријатељи покојника користе да опишу ништавност човека у времену и простору.

Човеку се у сну често укаже слика која га изненади и подстакне на размишљање. Он је онда тумачи, чуди се свом тумачењу и често пожели да се неком повери. Шта рећи, ум је Циганка, води нас где и кад хоће.

Али тужно је кад се једног јутра пробудиш, протумачиш сан и схватиш да се облачиш по нечијем укусу, да се понашаш, изражаваш и размишљаш као неко други. Човек често пожели да се издвоји из масе и не бира средства за то. Време проводи са друштвом које се понаша дивље, креће као чопор, али и има особине чопора.

Сећам се. Смејемо се људима на улици, имамо примедбу на све и свакога, вичемо, псујемо, сви носимо црно и дижемо флашу високо. Најбољи међу нама није постојао, постојао је само најгори јер је кул бити најгори. Њему су се сви дивили. И висили смо тако на дрвету док нисмо огладнели. Од целог чопора, нас двојица мајмуна били смо најгладнији и први смо сишли. Дотакнувши дно осетили смо се некако глупаво и јадно. Сви су нас са подсмехом гледали и прозивали. "Како сад то да нас двојица имамо најцрвеније задњице?", питали смо се. Погледали смо горе, али никога није било. Дрво је било пусто. Онда је дунуо неки јак ветар и лишће је пало по нама. Поново погледасмо горе, а оно гране суве, некако сабласне. Тада схватисмо да је време које смо провели једући банане и пентрајући се по дрвету заувек изгубљено. Али и драгоцено!

И тако, живот нам је пролазио на дрвећу. Тужни и усамљени, без свог чопора, кренули смо даље. Ту и тамо, јели смо неко лишће, није било баш деликатесно, имало је неке рупе којима смо се чудили, све док нисмо схватили да су то празнине у нама, па смо почели да их затварамо.

Сви остали мајмуни су нас одбацили. Питате се зашто? Па због наше глади. Због жеље за нечим новим, бољим, лепшим и нормалнијим. Не могу да кажем да нам је сад лоше. Углавном смо поред воде, огледамо се и смејемо својим лицима. Опет, можете нас наћи и поред оног трулог дрвета како се смејемо и разговарамо о обичним бубицама.

А да! Питате се шта је са мајмунима? Чули смо тек понешто о њима. Видели су их! Кажу: висе и даље, само што им је од дрвета остала тек сламка!

Десна рука. Лик на кога може увек да се ослони и који је ту увек када нешто треба. Да помогне, да прати неверну љубу и види где се фирца са швалером, да уплати рачуне, па и да бије неког кад затреба. Њему се верује јер он неће да вас изда као локал у центру града.

Te noći nekih 1400 grama nervnog tkiva smještenih u mojoj lobanjskoj duplji opet su me uspjeli iznenaditi svojom sposobnošću da budu nesposobni.
Naime, puna dva sata kroz moju glavu prolazila je muzika iz starih kasetaških pornića a sat vremena prije toga proveo sam u unutrašnjem monologu u kojem sam pokušao doći do zaključka sa koje strane se zapravo postavlja lenjir prilikom mjerenja dužine polnog uda.

Rekoh: „Jeb'o me ko me dade ovakvog,“ i odlučih da ispurnjam.
Krenuh otvarati kutiju švercovanog Ronhilla u kojoj zatekoh samo jedan cigar. „Kad prije?“ – pomislih.
Pomalo razočaran ga zapalih, povukoh jedan dim i lagano se okrenuh u stolici na točkiće a zatim pogledah prema prozoru i vidjeh da jutro samo što nije. Kriviću vrijeme... Njega uvijek nekako nedostaje.

Kada posmatram stvari ovako retrospektivno shvatam da meni zapravo uopšte nije falilo vremena ili mi ga bar nije falilo koliko volje da počnem raditi stvari na vrijeme. Tu osobinu još uvijek nijesam uspio iskorijeniti, barem ne u potpunosti i zbog toga, te noći, još 24 časa života iskorištena na krajnje neproduktivan način su zauvijek otišla u nepovrat.

Minut purnjanja za još jedan propali dan. Minut purnjanja i muzika se stišala taman dovoljno da mogu početi da pravim planove za sjutra.
A onda: „Datum,“ ta riječ mi prođe kroz glavu i presječe mi mozak u nivou epifize.
Ne sjećam se sad tačno koji je bio dan u mjesecu, niti koji je mjesec uopšte bio u pitanju. Samo znam da je bila subota ujutro i da sam odlučio odložiti ekskurziju u novi hrabri svijet za poslije vikenda obzirom da je poneđeljak blizu a to je jelte dan za promjene.

Ipak, nešto me je mučilo. Na trenutak mi prođe kroz glavu da komšija Pero sjutra neće pauzirati. Ne, komšija Pero će sjutra odvesti krave i konje na livadu da pasu i zaliti baštu i skresati kivi kako mu ne bi razjebao krevet za lozu i uz to obići pola komšiluka da vrati alat koji je posudio i da vidi treba li kome što pomoći.
Ni moj kolega Mile neće pauzirati. Spremaće ispite i odraditi domaći koji je ostao sa vježbi. Vjerovatno će usput naučiti i koju nastavnu jedinicu unaprijed. Bole ga kurac.

Ali ja ću da pauziram, jer ja sam čovjek a ne Pero ili Mile. Nemojte me pogrešno shvatiti ali ja imam osjećaj da se oni trude biti nešto što nijesu... Trude se biti nešto više od čovjeka, rekao bih uzaludno jer čovjek je samo gomila ugljenih hidrata, lipida i proteina koja je svjesna svog postojanja i sposobna za reprodukciju. Dobro, ima još ponešto što ide uz to ali to je sasvim dovoljno da bi bio životinja a obzirom da moja eksterna morfologija posjeduje karakteristike prosječne ljudske (prim. aut: ako ne i bolje) i da čovjek pripada životinjskom carstvu, zadovoljiću se time. Uostalom moji su me uvijek učili da je najbitnija stvar u životu biti čovjek a na osnovu navedenog, jajesam.

„Čovjek, kako to gordo zvuči,“ pomislih. Tako daleko...
Spustih se u prizemlje i otvorih novu kutiju cigara. Zapalih jedan i vratih se u potkrovlje da ispurnjam posljednji cigar pred spavanje. Ugasih ga u već ionako prepunu pepeljaru. Filter drugog cigara se zapalio i smrad se počeo širiti po sobi. Boli me kurac, sve je za ljude.
Skinuh potkošulju i ostadoh u širokim boksericama u kojima su mi se muda dovoljno opustila da prije nego utonem u san odigram jednu partiju džepnog bilijara.
Učinih tako i zaspah.

Te noći sanjao sam plavog kita. Bio je ogroman. Više desetina puta duži od mene. Bio je savršeno svjestan svog postojanja i sposoban da ostavi potomstvo. Bio je još veća gomila šećera, masti i bjelančevina od mene. Bio je veći čovjek nego što ću ja ikada biti.

Obicno ima brkove. Na seoskim slavama sjedi blizu domaćina.Nakon nekoliko rakija, smara sve goste svojim vizijama aktuelne situacije.

Mirko Cvetković. On se u stvari pravi mutav i izigrava glupog Avgusta, ali je zapravo najzajebaniji igrač države Srbije.

Stoji i u praznom autobusu.

Човек бундевара , то је човек који продаје имитацију бунди,а каже да су од правог крзна .

Pripitomljeni jeti.

maratonac, jer desetinama puta prodje kroz razne punktove na stazi, pocevsi od "novina na netu", preko "sajta za aukciju", pa sve do "knjige lica" i sl.

Lik kome se svi čude:
kako ima snage, odakle mu volja, pa zar ne vidi da su svi digli ruke....

On je otporan na resetovanja karaktera koja diktira surova borba, raširena nekolegijalnost, amatersko i profesionalno bacanje klipova pod noge ili otimanje štafete pred samim ciljem.

Često čuje da je budala i da je glup, ali ga to ne tangira.
Njega mogu da povrede samo njegovi najmiliji.

Da je neko LUD, to je percepcija pojedinca koja dolazi iz njegove iracionalne psihe.Često se dodeljuje taj epitet nekome u narodu za osobu koja se ne ponaša izvan nekih društvenih normi koje opet ne postoje.Veća ludnica je izvan zidina psihijatrije nego u istoj.Normalnost ne postoji, ali jedino što postoji na ovoj kugli zemaljskoj je odgovornost.

Lik kojeg nikada video nisi, znaš samo priče o njemu.