Čovek, kako to gordo zvuči

Šta je to čovek? Ako je gordost nazvati se čovekom, dobro bi bilo znati šta je čovek.

Steva Kec je bio veliki gospodin. Nadimak je dobio od karte, htela ga. Od karte je napravio i kuću, najveću u kraju, benzinsku pumpu, počeo da uvozi cigarete, napravio privatnu televiziju. Pričalo se da radi i sa drogom, al niko nikad nije dokazao. Radio i sa kamatama, to je bilo dokazano ko zna koliko puta u Hitnoj.

Kada ne uvozi ono što mu je išlo u kamionima (a šta je to bilo u kamionima, samo je on znao), Steva je davao. Obilato. I voleo da svi to znaju. Kad uđeš u njegovu kancelariju, bila je prepuna plaketa i raznih zahvalnica koje su mu visile po zidovima. Najviše je voleo da se hvali kako daje na zidanje crkava. A hvalio se. Onako prostački, vulgarno. Imao si utisak da je davao više da bi znali da daje, nego što mu je stalo do onih kojima je davao. Valjda još jedan vid marketinga, šta li je.

Imao je i sina. Dečko kao jabuka. Kupio mu Steva i najbolji motor, sa najvećom kubikažom. Tim motorom je jedno veče podleteo pod kamion koji je stajao na sred puta. Imao je samo dvadeset godina. Pričali su oni koji su izašli na lice mesta da je sudija posle tog uviđaja uzeo tri dana odmora. Istražni, koji je sve do tad video. Sahranili malog u zatvorenom sanduku.

Steva se povukao iz naroda na jedno mesec dana. Firme mu radile, uzeo on pametne ljude da ih vode, al njega nigde. Svi su mislili da će da ode u ludnicu. Mnogi su jedva čekali.

Al vratio se Steva u firmu. Nosio bradu i crninu, ali i iznutra se promenio. Oprostio lihvarske kamate i tražio samo glavnicu da mu vrate. Jedini uslov mu bio da mu pomenu sina. Prodao sve poslove sem televizije i pumpe. Počeo da posećuje one crkve za koje je davao pare, ode i na liturgiju jednom u dva - tri meseca.

Danas ga znaju kao čoveka koji više voli da bude u sirotištu nego bilo gde. Daje pare, vodi decu na ekskurzije, kupio im i konja. Na neki način, sva su ta deca sada njegova. Hoće ga para i dalje, kao i uvek što ga je htela. I svi siromašni u celom kraju žele da ima što više, jer Steva Kec radi za njih.

Deda Dobri iz Bugarske je prosjak. Kada mu neko da neku paru, on mu napravi naklon do zemlje. Da li je u pitanju dete, da li je u pitanju stara osoba, Deda Dobri se svima klanja. Ako treba pomoć, deda Dobri pomaže. Bez naknade. Svi ga vole.

Ali ono što su tek skoro saznali, jeste da Deda Dobri sve što dobije od prosjačenja daje da bi podigao manastir. I Deda Dobri je jedan od najvećih donatora tog manastira u Bugarskoj. Taj Deda Dobri, koji nema svoju zaradu, koji se klanja za svaki cent drugima, koji spava na ulici i jede ko zna šta, najveći je donator jedne kuće koja služi svima. Verovao ti u tu neku višu silu il jok.

Steva Kec je postao čovek. Nije bio, ali je postao. I Steva Kec ne priča da je čovek, drugi to pričaju o njemu. Čovek je titula koja nije ni nasledna, niti može da se kupi. Deda Dobri je čovek mnogo duže nego Steva Kec. I o Dedi Dobrom su pisale novine, mada niko od novinara nije ni probao da istraži ko je i šta je Deda bio pre toga. Ali, kad jednom postaneš čovek, nije bitno ni koliko si dugo čovek, ni šta si bio i radio pre toga. Bitna je titula čoveka koju nosiš.

Šta je čovek? Ne znam. Možda niko i ne zna. Ali znam da je to titula, koju ti drugi dodele, kao orden. I znam da taj orden nit možeš da kupiš, niti možeš da ubediš druge da si čovek. Drugi ti dodeljuju tu titulu otkad je sveta i veka.

I upravo zbog toga je najveća gordost kad samog sebe nazoveš čovekom.