Čovek, kako to gordo zvuči

Шта је то човек? Ако је гордост назвати се човеком, добро би било знати шта је човек.

Стева Кец је био велики господин. Надимак је добио од карте, хтела га. Од карте је направио и кућу, највећу у крају, бензинску пумпу, почео да увози цигарете, направио приватну телевизију. Причало се да ради и са дрогом, ал нико никад није доказао. Радио и са каматама, то је било доказано ко зна колико пута у Хитној.

Када не увози оно што му је ишло у камионима (а шта је то било у камионима, само је он знао), Стева је давао. Обилато. И волео да сви то знају. Кад уђеш у његову канцеларију, била је препуна плакета и разних захвалница које су му висиле по зидовима. Највише је волео да се хвали како даје на зидање цркава. А хвалио се. Онако простачки, вулгарно. Имао си утисак да је давао више да би знали да даје, него што му је стало до оних којима је давао. Ваљда још један вид маркетинга, шта ли је.

Имао је и сина. Дечко као јабука. Купио му Стева и најбољи мотор, са највећом кубикажом. Тим мотором је једно вече подлетео под камион који је стајао на сред пута. Имао је само двадесет година. Причали су они који су изашли на лице места да је судија после тог увиђаја узео три дана одмора. Истражни, који је све до тад видео. Сахранили малог у затвореном сандуку.

Стева се повукао из народа на једно месец дана. Фирме му радиле, узео он паметне људе да их воде, ал њега нигде. Сви су мислили да ће да оде у лудницу. Многи су једва чекали.

Ал вратио се Стева у фирму. Носио браду и црнину, али и изнутра се променио. Опростио лихварске камате и тражио само главницу да му врате. Једини услов му био да му помену сина. Продао све послове сем телевизије и пумпе. Почео да посећује оне цркве за које је давао паре, оде и на литургију једном у два - три месеца.

Данас га знају као човека који више воли да буде у сиротишту него било где. Даје паре, води децу на екскурзије, купио им и коња. На неки начин, сва су та деца сада његова. Хоће га пара и даље, као и увек што га је хтела. И сви сиромашни у целом крају желе да има што више, јер Стева Кец ради за њих.

Деда Добри из Бугарске је просјак. Када му неко да неку пару, он му направи наклон до земље. Да ли је у питању дете, да ли је у питању стара особа, Деда Добри се свима клања. Ако треба помоћ, деда Добри помаже. Без накнаде. Сви га воле.

Али оно што су тек скоро сазнали, јесте да Деда Добри све што добије од просјачења даје да би подигао манастир. И Деда Добри је један од највећих донатора тог манастира у Бугарској. Тај Деда Добри, који нема своју зараду, који се клања за сваки цент другима, који спава на улици и једе ко зна шта, највећи је донатор једне куће која служи свима. Веровао ти у ту неку вишу силу ил јок.

Стева Кец је постао човек. Није био, али је постао. И Стева Кец не прича да је човек, други то причају о њему. Човек је титула која није ни наследна, нити може да се купи. Деда Добри је човек много дуже него Стева Кец. И о Деди Добром су писале новине, мада нико од новинара није ни пробао да истражи ко је и шта је Деда био пре тога. Али, кад једном постанеш човек, није битно ни колико си дуго човек, ни шта си био и радио пре тога. Битна је титула човека коју носиш.

Шта је човек? Не знам. Можда нико и не зна. Али знам да је то титула, коју ти други доделе, као орден. И знам да тај орден нит можеш да купиш, нити можеш да убедиш друге да си човек. Други ти додељују ту титулу откад је света и века.

И управо због тога је највећа гордост кад самог себе назовеш човеком.