Babetina iz komšiluka s predugačkim jezikom. Preteča video nadzora. Ne odlazi sa prozora/terase, da ne bi, ne daj Bože, šta propustila, pa tako ostala uskraćena za kakav mastan il' posan trač. Sve joj je bitno.

Lažni moralisti, mužjaci čiji je najbliži osećaj sexa bio kada su videli polugolu komšinicu sa terase pa ga bacali u neosvest narednih mesec dana na nju, oni koji na postere polugolih devojaka odmah krenu u polemiku debela-nije debela, a tako rado bi je otresli makar izgledala kao kraljica snega.

Društvo srpskih Joda u ljudskom obliku. Ovu grupu čine ljudi sa prosečnom inteligencijom od 3000 Toma i znanjem od 17 miliona Palmi (Markovića). Iako gotovo svi imaju toliko jak um da pogledima mogu da premeštaju stvari po kući, imaju nizak nivo produktivnog rada. Odnosno, umesto da raspravljaju o državnoj strategiji i kulturi u Srbiji, matore Jode se godinama svađaju da li bi u reči fotokopirnica trebalo da stoji crtica ili ne.

Ivica i Marica iz bajke su drobili hleb da bi našli put do kuće. Ivica i Marica iz stvarnog života su dva odvaljena lika koji seju mobilne telefone, jakne, novčanike i torbice po splavovima prethodno veče jer nisu znali gde je levo. Jednima su vrane pojele mrvice hleba, a drugima su konobari popalili sve što su zaboravili prethodno veče.

Prilično pogrdan naziv i veoma negativan stav izražen prema jelu u kome dominira crni ili beli luk, a koje se po pravilu kuva u veoma skučenoj i hermetički zatvorenoj prostoriji. Isparavanje lukavstva štipa za oči mnogo više nego prilikom sečenja, a odbojan miris prženog luka uvlači se u kosu, odeću, gaće i svaku poru na koži, bez ikakve nade za lako otklanjanje, pretvarajući žrtvu u pokretni kineski restoran na minimum sat-dva.

Rožnata tvorevina podjednako zastupljena kako kod muških, tako i kod ženskih primeraka populacije. Dele se na one čija vas pojava obraduje, kao što su prve dlake ispod pazuha i u predelu prepona jer su znak da ste počeli da stasavate u ponosne primerke svoje vrste, kao i na one manje popularne koje kad se pojave iz nosa i ušiju predstavljaju siguran znak da ste počeli da matorite.

Da, to jeste recenica koju cete cuti od pacera, umisljenih frajera i svega ostalog sto je vec pomenuto. Ipak, postoji jos jedan, mnogo gori primer, a to su nadobudni rodjaci. Oni sto pozovu i kada se javis na telefon on/na te pita:"Znas li ti mozda ko sam ja?". Ako nesto moze da iznervira, to je onda ta situacija, u kojoj, prirodno ne znas da te zove ujka-Milojko iz Australije, otputovao pre 10 godina i culi ste se 3 puta od tada... Ili strina Dobrinka iz Srednjeg Sisojevca, koja misli da mozes da joj prepoznas glas kada te pozove da prijavi da se njen sin zeni, a pre toga ste se culi... nikad?

Prema predanju prvog dana nakon izlaska, osobu za koju ste zainteresovani ne smete zvati ili kontaktirati na bilo koji način. Žene često preteraju pa se ovaj period produži na par meseci.

Izraz koji oznacava bračnog druga,tj muža.Nekad je bio uobičajen,a danas se koristi samo u službenim prilikama.

Način na koji zovemo većinu kafana/kafića bez obzira na to što već imaju neko drugo ime.
Obično bude ime vlasnika lokala.

Laka zarada.
Pare na brzinu.

Fin i ležeran način da nekom kažete da vas je udavio, smorio, ozračio, dojadio... Vrat vam je poplaveo slušajući njegove - njene nebuloze preko telefona.

Kada je era mobilnih telefona tek počela to je bilo kao dobar dan. Niko nije siguran šta je to značilo, ali ljudi su se cimali do besvesti.

U ovim " savremenim vremenima", 10 godina nakon mobilnog buma, cimanje na mob dođe nekako kao izumrla vrsta mišljenja o nekom.
Onaj ko sada cima nekoga ili ima nalete nostalgije ( pijan, lud, ili oboje), ili je tek kupio telefon ( prvi put).

Broj koji se poziva u borbi protiv satanizma

- čovek koji puši, ali radije ne kupuju cigare, nego se večito grebe.

Rečenica koju često čujemo kada nekoga čekamo. Da li je to situacija kada nekoga čekate ispred kuće, da ga pokupite pa idete dalje na dogovoreno mjesto, ili kada negdje treba da se nadjete, recimo u kafiću na kafi, kako bi ste se nešto dogovorili. U 90% slučajeva, tih 5 minuta, je ustvari 35 minuta, pa čak i više.

Reprezentativac Obale Slonovače, romulanski ideal. Sa svojih 165 cm i okretnošću sa loptom čini da svaki romulanac na malom fudbalu želi da nosi njegovo ime. On je napadač. Brz je i snalažljiv. On prodire. Oličenje brzine, visprenosti i donošenja prave odluke u trenutku. Za razliku od svog imenjaka iz francuske reprezentacije koji je stub odbrane i koji radi za tim, Koné je njegova sušta suprotnost. Za njega svi rade, a on odlučuje. Kone zamisli, uputi se i postigne ono po šta je krenuo. Jer može, sme, on jebe. I ono najbitnije, on nije sanjar, on nalazi šta mu treba i prisvaja.

Duhovnu privrženost prema njemu romulanci počinju da ispoljavaju 2003. godine kada je Kone zaigrao za francuski Lorien. Za spoznaju njegovog lika i dela među romulancima najznačajniju ulogu odigrao je Enver, čuveni romski borac za ljudska prava i strastveni kladioničar, koji je na jednom okupljanju starešina svih favela predstavio Bakarija kao ideal kojem svaki romulanac treba da teži kako bi uspeo u životu. Inače, te večeri Koné je postigao pobedonosni gol kojim je Enveru prošao tiket od više desetina hiljada dinara.

To je onaj poziv koji vam uputi mama/sestra/prijatelj(ica) kada su na putu prema vasem stanu.
U zavisnosti od toga koliko vas osoba (koja dolazi do vas) poznaje - naglasava se vreme njenog dolaska.
Svrha ovog poziva moze biti razlicita, sve zavisi kakva ste osoba.

To je stvarcica koja je vrijedna samo zbog kartice u njemu, ponekad bukvalno, jer vam je stanje na racunu vece od stvarne vrijednosti telefona.

Pitanje koje se uvek namece kao odgovor ili druga solucija na zahtev koji vi necete da ispunite.