Ukoliko nešto zajebem, em što sam i ovako i onako skenjana i život me jebe, dolaze roditelji kao šlag na tortu.

Ulazim u kuću, molim se Bogu, već s vrata primećuje keva da nešto nije u redu, ćale se priljučuje i nastaje sumnja. Nešto u meni puca i priznajem šta je. Nisam trudna. Nisam opljačkala banku. Ne kradem. Ne trošim puno para. Uglavnom. Bez obzira na sve, koliko god je minoran moj problem, poenta cele priče je da se od muve napravi slon i meni dobro namaže nos, jer za ime Boga, ljudi su bili sjebani na poslu pa se sad izdrkavaju na mene. Ne do Bog da to kažem. Jednom jesam. Bolje da nisam. Kako god, priča se razvija. Osećam se kao da me neko udario mokrom čarapom i bezvoljno bacam torbu na stepenice. Isto tako moji roditelju bacaju glavnu temu u drugi plan i vrše atentat na mene zbog bačene torbe. Ne cenim svoje stvari. Jebem li ga sad. Ulazim u fazu povlačenja. Ćutim. Kontam, bolje je. Bar neću nešto da lupim. Penjem se uz stepenice, prolazim pored gestapovaca i ulazim u svoju sobu. U milisekundu, sve se dešava. U trenutku mog prolaska čujem taj užasan zvuk koji govori "Kuda ideš?" ili "Vraćaj se, ima da razgovaramo!". Vraćam se na ratno polje. Sedamo u dnevnu sobu kako bi imali potpuni ugođaj. Za lepsu atmosferu, TV je pojačan do maksimuma, Đoković dobija meč i sledi reklama za Always ženske uloške. Neprijatna tišina. A jebem te živote. Deru se na mene. Jede mi se nešto, al bi radije da me nešto proguta. Krećem u akciju. Vadim svoje slabašne adute, iako već znam da gubim. U jebote, slućajno sam podigla glas. E sad sam jebala ježa u leđa. "ZAŠTO DIŽEŠ GLAS!?" - ili - "Ko je koga rodio, ja tebe ili ti mene?", a ja sve hoću da kažem "bolje da me nisi rodila" ili ćaletu da kažem "bolje da me nisi napravio" ali nekako odustajem u poslednjem trenutku, ne čini mi se kao dobra ideja. Deru se još. Skroz se izgubila glavna zamisao. Sada je tema moja neurednost. Ja sam neodgovorni sebični stvor. Krenem i ja nešto da pričam, ali sputava me glas koji se dere "Začepi dok ja pričam!". I ja začepim. I samo ćutim i sedim i trpim. Isusove muke. A onda se proderu "Zašto samo ćutiš? Alo! Gledaj me ovamo! Ima da razgovaramo!!!". Pa jebote, brate, mislim kevo, ćale, sad sam pokušala nešto da kažem, ali moram da ćutim. Da bih nešto rekla, moram da se malo proderem, ne može bre moj glasić da dođe do izražaja, mnogo se bre deru ovi sa reklame za uloške. I tako u krug. Pričamo celu noć, a ja hoću na fejs. Svoju bol čuvam u sebi, jer ako im i kažem svoju želju, dobiću zabranu. Gledam u prazno dok su se dve trećine moje tročlane porodice udružile protiv mene. A u kurac više.

Pa pička vam materina! Pardon. Pa pička vam materina! Jel može gori kliše jel ima nešto gore u istoriji kinematografije? To je to: američki sto, krofna, nameštaj, toster, luster, porodica, no mladiću čime se ti baviš, otac porodice bankar, stavova čvrstih, ćerka plava navijačica hihi sestra joj sedi smorena pored kašikom gnjavi po tanjiru. Koliko puta, zašto sve isto i onda kada je situacija zategnuta: hej, Džone dođi nešto da mi pomogneš u kuhinji! Kao ima da se pomaže, pa nisi ti majstor Vuksan pa ti treba neko da ti pomeri šporet od zida, šta ima da ti pomaže koj kurac! Pa pička vam materina, kaži: Džone, govedo, dođi ovamo, pusti mlade da se jebu, ili Džone, majmune, teraj mi to iz kuće, ili Džone srce moje dođi u kuhinju da mi pomogneš da uguram varjaču u pičku ovi mladi smaraju brate realno.

Riska vam svima jebe keve usputno: ARANĐELE, OVAJ ZAMRZIVAČ NE RADI! To je rečenica, to je kuhinja, to je život, to je artistički maksimum ostvaren minimalnim sredstvima pirueta ala ristana na malom prostoru pokvarenog zamrzivača sažeta cela istorija ljudskog roda u tim rečima!

Primarna profesija srpskih biznismena i politicara.

San svakog posvećenog Vukajlijaša.

Kad se u kafani veća da li da se ide kući ili da se naruči još jedna tura

Old skul fora koju koriste roditelji kada požele da se, na neki minut, odmore od svojih naslednika. Koristi se u svakoj mogućoj situaciji. Od šopinga, preko raznih proslava, pa do čekanja na nekakav pregled, ne daj bože.

Obično se dete smori nakon prvih pet minuta čekanja i tada sledi ono čuveno pitanje: "Kad ćemo kući?". Posle toga mlađani roditelji mogu samo da se pomire se sudbinom jer ih očekuju težak teror malog upišanka. A kad im potonu sve lađe pojavljuje se on. Bata. Sedi, gleda svoja posla i naivno čačka nešto na fonu, nesvestan da mu je sudbina upravo bacila vruć krompir u ruke.

Najbolji roditeljski argument.

Kad uhvatis sebe da kupujes prase iz gepeka na Kalenicu,otrovnu rakiju sa tezge,,kada ti je normalno da prelazis ulicu na crveno i van pesackog prelaza...je jedan od prvih znakova da si ,mozda ,Srbin.Da bi sto posto bio siguran da si Srbin u tebi mora da postoji srpski inat(sad necu i da hocu) i srpska ljubav prema komsiluku(da komsiji crkne krava ili barem akumulator na kolima ,traktoru...).Svoje nebesko poreklo ces najbolje pokazati,tako sto ces da ides u crkvu,na sve verske praznike i obavezno slusas liturgije,iako ces na njima smrtno da se dosadjujes i nista neces da razumes,kao i da obilno koristis crkvene simbole i to u vidu drvenog krstica na retrovizoru.Srebrni ili zlatni krstic oko vrata su obavezni,kao i zelja da barem jednom u zivotu posetite folkoteku"Nahtwerk" u Austriji.Skola je pozeljna,ali ne vise od srednje,posto visoke skole kvare "prave "srbe,tako sto im pruzaju mogucnost da se druze sa Nesrbima i da upoznaju druge obicaje,koji mogu negativno da uticu na njih.
Ima jos jedna stvar koja je neophodna da bi bio Srbin,a to je da barem jednom u zivotu,pomognes tom istom komsiji(kome zelis da crkne krava) i to kad e najmanje nada i ne trazi,kao i potpunom strancu,koji na tvoju pomoc najmanje racuna.

Sarkastična negacija na debilno pitanje.

Totalni pad raspoloženja. Smor je blaga reč. Depresija na rubu histerije. Ostavlja trajne posledice na dečiji još neoblikovan mozak ako se dogodi više od dva puta za redom. Dobro, i kod nas matorih konjina koji volimo kinder jaje najviše. Posle bananice, bananica je majka, maćeha i surogat majka.

Sotonino dete! Odnosi se mahom na vrištavu i nedokaznu decu naših prijatelja....

Kada kupiš u Kineskom neku robu i sl. i upitaš Kineza na kasi da li možeš da vratiš ako ne bude odgovaralo jer je poklon, onda on koristi ovaj izraz da vam da do znanja da za jednom plaćenu robu nećete moći dobiti novac samo drugi proizvod.

Najveća laž naših roditelja. Izgovaraju je kada ih mrzi da oni nešto urade. Rezultat-ti šljakaš dok se oni zajebavaju, gledaju TV....

Odlika pravog muškarca 21. veka i dobar opis odnosa sa njegovom lepšom polovinom.

-Mali, hoću da mi sa prvim pjetlovima zapjevaš pod prozorom izbornog štaba...

- Tako sam i uradio. Sabajle sam iz kafane otišao u štab, trebala mi je poprilična doza alkohola u krvi da podnesem. Dočekali su me anonimusi sa izborne liste i moj šef koji je počeo riječima:“Dragi moji pijuni, danas nam je dan „D“, danas moramo da kapitalizujemo sve što smo radili mjesec dana.“

-„Šefe, konačno ste počeli pričati bez uticaja demagogije i iskreno, ponosan sam na vas, učinio sam vas čovjekom.“

-„Šta ti mali sad filozofiraš, jesi to opet iz kafane došao raditi.“
-„Jok, idem iz trikotaže, matere ti kako neću iz kafane doći kad si nas sazvao u pet ujutro, a poceo si govoriti istinu jer čujem „kapitalizujemo“ što je tačno, ti ćeš kapitalizovati svoju guzičetinu foteljom nekog državnog preduzeća, a i ovaj „mjesec rada“ je apsolutno tačan, deceniju ste na vlasti a radili ste mjesec ukupno...

-„Ne seri mali. Tvoja dužnost je sledeća. Dobićeš instrukcije, otići u neku vukojebinu glasati umjesto nepismenog čiče i to za mene, bez obzira šta ti on kaže.“
„Hoću, hoću, nema problema za vas i izbore pokrasti ako treba.“
Ispred štaba me je dočekao tatin sin , sjeo me u auto i ćutke, valjda znaju da sam nepoželjan za saradnju, odvezao na biračko mjesto. Tu su me čekali ostali. Malo smo popričali, a onda nam se ukazao i kombi sa sigurnim glasačkim tijelom, neki invalidi, neki retardirani, neke diglo iz groba da dođu glasati. Kad su počeli izlaziti iz kombija pomislio sam da se nalazim u nekom niskobudžetnom filmu indonežanske produkcije sa apokalipsom kao centralnim motivom. Oko biračkog mjesta pijanih , opijenih politikom, neki nisu mogli izdržati da daju kritiku pa već zapišavaju biračko mjesto...

Odveo sam čiču na glasanje, ušli smo ja i kolega sa babom.
-„Sine glasaj za Karadžića, njemu najviše vjerujem, nešto sam pričao sa Marom, ona veli da će za Šešelja, ima da leti perje na sve strane, kad se vrati. Ali, ne vjerujem da će Radovana u'vatiti u skorije vrijeme, a nećemo ga mi izručiti, ne da ga narod.“
Iznenada...
„Dobar dan junaci!“- provirio sam iz kutije i ugledao dida na vratima neobično gorućeg pogleda i kezom od uva do uva. Samo mu one dvije stative vire iz usta. Pjan garant, nešto će usrati. Ugledao me.
„Oko didovo, 'vamo 'de , zaboravio sam đozluke pa da mi pomogneš glasati.“ Stali smo iza kutije...
„Dide, jebem ti sunce jesi normalan? Nemoj me više ukopavati, ljubim te u ta krezava usta, 'aj sad za koga ćeš glasati?“
„Sine,jel' ti stvarno misliš da sam ja došao glasati, dede ti meni pokaži đe je rukovodilac ovog mjesta, on mi je jabuke krao kad je bio mali a zamisli sad. Nisam uz'o kapi za oči, nakap'o sam se rakije.“
Zakoruži oba kandidata, i nacrta kurac, ispod napisa :“E jes' nam izbor, jeb'o vam on mater!“ Kad je bio kod kutije zakači kevom obe kutije, sruši, izmješaše se listići, ode sve u pičku materinu... „E jebem mu kapi za oči i kad ih zaboravim pa slijep kod očiju, isti ko i ti?“-završi obraćajući se šefu izbornog mjesta i ode zviždukajući niz progon.

Kad sam se vraćao malo me počeo san hvatati. Pa sve sanjam k'o ja na Kočićevom zboru, a bodu se Jablan i Rudonja, teška, neizvjesna borba. Od dahtanja u klinču prašina sa zemlje im okružuje zakrvavljene oči. Rudonja je jači i nadbada. Gledam Luju kako nijemo gleda svog prijatelja na izdisaju, duša mu je sad sablasno prazna. Onda mi se vraćaju oni ljudi dok napuštaju biračko mjesto sa istim pogledom...

„Danas sam dobio svog novoga Poršea, i mal...“
„Halo tata, eto nas stižemo, jeste glasao je ali moramo poništiti sve, opet je njegov did napravio sranje“ .

Krajnji domet živaca jednog prosečnog oblika života. Kod nekih postavljena bliže, kod nekih dalje, ali svakako se u jednom trenutku mora preći. Osim ako ste stanovnik mentalne bolnice. Onda vas bole kurci.

Stara narodna izreka koja govori da je svakom čoveku na svetu najbitniji Bog, pa odmah za njim kum. Potiče od izvesnog dede, čiji je unuk zapeo da ide odmah kod kuma, umesto prvo na liturgiju u crkvu.

Sredstvo za olakšavanje varenja metodom burljanja.

Prekomerno zvocanje korišćenjem arsenala usiljenih kritika, pridika i podjebavanja, dok se pritom stiče prestižna titula Џ kategorije - džangrizalo.

Jedno od dva standardna narječja srpskog jezika i takođe standardno narječje hrvatskog i bosanskog jezika. Inače, ijekavski je narječje kojim se govori u istočnohercegovačkom dijalektu koji je uzet kao osnova srpskog književnog jezika. Mnogi srpski pisci su pisali na ijekavskom, uključujući i glavnog jezičkog reformatora Vuka Karadžića.
Svako poistovijećivanje ijekavskog sa hrvatskim je čista glupost. Ijekavski je hrvatski samo onda kada njime govore Hrvati. "Lijepo kazalište" je hrvatska sintagma, dok su i "lepo pozorište" i "lijepo pozorište" srpske.

Naravno, ovo je sve sa zvaničnog i sociolingvističkog stanovišta, a suštinski to je sve jedan jezik. Ipak, ovakva definicija je neophodna, jer se isuviše često ijekavski izjednačava sa hrvatskim, što je naravno greška, i ispravljanje te greške je moj jedini motiv pri pisanju ove definicije.

Još hoću da napomenem i to da kada je standardizovan srpski jezik, ijekavski je bio jedini zvanični izgovor, jer se u istočnohercegovačkom dijalektu govori ijekavskim. Tek je kasnije ozvaničen i ekavski, jer Beograd i veći dio Srbije pripadaju ekavskom izgovoru.

Bilo bi apsurdno zalagati se za iskorijenjivanje ijekavskog, jer nisu Srbi samo u Srbiji, ima Srba dosta i u Crnoj Gori, Hrvatskoj i 1.400.000 u Republici Srpskoj i svi oni govore ijekavskim. U Republici Srpskoj su dnevne novine, radio, televizija i svi zvanični dokumenti na srpskom jeziku ijekavskog izgovora.