Veoma nemirna deca.

Ultimativni test nivoa sopstvene zacopanosti u osobu sa kojom ste u emotivnoj-jebemo-se-ponekad-doduše-retko vezi. Svojevrsan poligon za vaše srce i dušu koji će vam nedvosmisleno staviti do znanja u kakvoj ste "formi" i šta vam je dalje činiti – apgrejdovati status ili zapaliti odatle brzinom firminog auta. Jer, ima li ičeg nevinijeg i transparentnijeg od usnulog lica "voljene" osobe, šlogiranog i krmeljivog, nenašminkanog i neobrijanog? Nije li to onaj “da li je to stvaaarno prava osoba za mene?” trenutak, u kojem ćete sebi konačno moći dokazati šta osećate prema toj gomili mesa što leži pored vas i nekontrolisano hrče/bali na jebeni jastuk?

Osetite li toplinu u duši i na scenu širom razjapljenih čeljusti vašeg partnera/vaše partnerke, iz kojih tom prilikom dopire auditivna impresija praistorijskog pećinskog krkljanja, znaćete bez sumnje da je to onda ljubav – prava i iskrena, nedvosmislena i pomalo odvratna, ali LJUBAV. Ipak, dvaput proverite tu svoju odluku. Ta ista usta će vas uskoro i poljubiti a taj zadah nije nešto što se gubi sa godinama. Srećno!

Izraz koji koristi dobar domaćin, a znači da je njegova kuća uvek otvorena za sve.

U jednostavnosti leži lepota. A svi mi težimo lepom životu. Dakle, da bi naš život bio lep, mora biti jednostavan. A da bi bio jednostavan, između ostalog mora imati određeni ritam. Određeni ritam vodi u monotonost, a monotonost u dosadu. Čovek, kome je dosadno, ne smatra život lepim, a kamoli jednostavnim.
Kreativni haos, jednostavan u svojoj kompleksnosti, je prostor u kome se jedino ti snalaziš i osećaš prijatno. Nepravilni niz, sa određenim zakonostima, koje samo ti primećuješ. Ako se u njemu snalaziš i osećaš prijatno, nije ti dosadno. Pošto ti nije dosadno, znači da ti život nije monoton. Ako nije monoton, to znači da je teško uočiti ritam po kom funkcionišeš. Ako nema određenog ritma, nema ni jednostavnosti. A pošto iz jednostavnosti proizilazi lepota, to znači da nema ni lepote. A ipak ti je život lep i jednostavan. Naizgled nelogično, a opet na neki lud i čudan način logično.

Relativno malo korišćen i čut izraz koji se koristi kada se dogodi nešto loše.

prava fotelja za svakog Srbina - em lezis, em se osecas k'o beg!

Odsečno psovanje, po reč-dve, klasične verbalne jebačine nečije keve, gubljenje u vremenu i prostoru od besa i konfuzije, po protokolu, obično svome detetu jer je usralo nešto hardkor, ili u službi objašnjavanja neke proste radnje koju bi i protozoa skontala bar iz četvrte, ali indijancu ne ide.

Naučni sleng za težak user. Sinonim za nemoguće. Akademski ekvivalent biblijskom čudu. Ustvari, veća je verovatnoća da ćete jebeno hodati po vodi ili istu pretvarati u vino nego što će pored reči ''ANATOMIJA'' u vašem cenjenom indeksu stajati broj deset, osim ako je datum u pitanju. Loto i Bingo da ne pominjemo. Znate ono kada nadrkani, autoritativni i vrlo verovatni homoseksulani profesori tvrde za svoje predmete da ih samo oni znaju za 9 a Bog za 10? E pa, Svevišnji bi iz Anatomije imao maksimalno osam. Da zna bolje nikada ne bi ženu napravio iz rebra.
E sad, razlog zbog čega je sve to tako leži u veoma jednostavnoj i, nažalost, nerešivoj činjenici : ljudsko telo ima 206 kostiju, 78 organa, oko 120000 vena, arterija i kapilara i, u principu, svaki od tih kuraca ima svoj latinski naziv, egzaktnu lokaciju u telu, strukturno-ćelijsko-molekularnu građu ( latinsku, razume se; prim.prev. ) i sve to treba jebeno znati! Hvala Bogu da su bolesti bar malo jednostavnije pa siroti lekari ipak uspevaju nekako da nas izleče...

Lazar Milaković - Lazo Magistrala - poznati folk-underground zabavljač iz Trešnjara kod Kraljeva. Britkim stihovima, odgovarajućom muzikom i neponovljivim glasom ilustruje duh domaćeg proleterijata precizno k'o plaćeni ubica. Njegov humor je pravi seosko-šeretski, sa umerenim đilkoškim intervalima, a njegove pesme se najbolje slušaju u odgovarajućem ambijentu: "Autotransportovom" autobusu na liniji Kraljevo - Mataruška Banja ili Kraljevo - Vrnjačka Banja, ali i pri mešanju čvaraka.

Izgovor kojim sebi dajemo nova dvadeset i četiri časa da smislimo zašto ćemo ipak prekosutra.

Slavna mašina ruske proizvodnje koja je imala samo 2 felera - loše je ležala na ledu (napred motor, zadnji pogon, to su ruski inžinjeri kopirali od Amerikanaca, iako u pustinji Nevade to pije vodu, ali ne i u Černobuhovsku kod Magnitogorska), i trošila kao tenk... Loša joj je, doduše, bila i antikorozivna zaštita, ali to se dalo rešiti... Ona beše razlog što su anši đedovi heteroseksualne orjentacije kupovali vazelin - mast koja ne sadrži kiselinu, namažeš po kritičnim mestima koja rđaju, jednom mesečno od oktobra do marta i miran si, još namiješ kartone u garažu da na sebe navlače vlagu... A loše ležanje se rešava ubacivanjem džakova peska nazad, i teraj miko... Sem toga neuništiv auto sa ogromnom kabinom, ogromnim volanom koji se lako vrti, jednostavnom šalt-tablom, limarijom od 3mm, nenadjebivim terenskim sposobnostima ravnim Land Roverovim, sedištima ucelo, pa prima 6 pasažirov, što bi rekli Rusi... Nema ruskog taxiste koji je nije obožavao ni ruskog filma u kom se ne pojavljuje...

Na zemlju.
Koristi se u pomoravskim selima.

To je jedno,citiram,:"Mawo cwatko umiwato stwojenje,koje voji da se maji,smucawica mawa,buwica,cwatkica,pufnica mawa cwatka!Miwa mawa cica maca!Cmok,cmok,cmok,cmok",nastavljam u svom duhu,koje mnogo voli da pisa gde ne treba,dovlaci druge macke,lize se i gde treba i gde ne treba,kurva se,spava u saksiji i na drugim neuobicajenim mestima,skace po venecjanerima,pravi nered po kuci,blamira te po komsiluku i vrhunac svega toga MACI SE U PLAKARU na tvoju OMILJENU MAJCU!!!!!!!
Kad se posere,TEBE,roditelji teraju da cistis govna za njom!!!Pizdis,besnis,ali ipak ti svoju macu volis i ne mozes bez nje.Kad si bolestan,a ona ti posle svega toga dodje u postelju i preplavi te osecaj blazenstva i ne teras je od sebe.Ona ostaje tu da lezi na tvom bolnom mestu dok ne dodju roditelji da je oteraju.Tada svoju macu branis.

Posledica razvojne disfazije kod čoveka, tj. deteta. Jedan od simptoma je i neusvajanje, tj nereporodukovanje, pravilnog redosleda reči u rečenici.
Inače idealan instrument da proverite koliko vas ljudi uopšte slušaju šta pričate ili čuju ono šta hoće.
Provereno radi

Jer Sutomore nije more u pravom smislu riječi. Sutomore je pederski izgovor kojim žrtve tranzicije mažu sopstvene oči, i nastavljaju tradiciju soljenja muda stečenu još za vrijeme Tita. I dok dobitnik tranzicije upali svoja metalik siva kola, pristojnog godišta, eventulano sjedne u avion i zapali za neku egzotičnu destinaciju, ja i par iljada meni sličnih smrdimo jedni drugima u vozu optužujući se međusobno za nekupanje prije polaska. Jašta, baš ću da se kupam a pošo sam na more iz tog razloga. Ko te jebe, smrdiš i ti meni pa ti ja ne psujem ženu, majku ti smrdljivu jebem. Jebo te turistički voz i ko ga izmisli da mi zagorčava život za tri eura koliko sam platio povratnu kartu, koju će neko naravno da mi digne sa sve deset eura zadjenutih za celofan od cigara. Jer kad je tolika gužva, da nemaš gdje da staviš jebeni Miki Maus peškir, logično da raste vjerovatnoća da će se tamnoputom Rambu, koji naplaćuje klonju, dići kita da te orobi dok ti plivaš oko bova u nadi da ćeš vidjeti neku opičenu kurabeštiju koja se skinula u toples i leži na dušeku, daleko od obale. U principu naš narod je šampion mazohizma, otruj ga svake godine po jednom užeglom pljeskom, njemu nije dovoljno. Šta oćeš više? da ti udarim taksu na svaki plombirani zub u glavi, jer i to je luksuz? Oćeš li tada shvatiti da ti je bolje da uplatiš tri dana u Budvu, Grčku, Tursku nego da se deset dana čvariš u jebenom Sutomoru. Ostani kući, jebi nešto ako nemaš pare. I onako će da ti se sprdaju ako kažeš gdje si išao na more.

(Čitati glasom Ćiće iz Dnevnjaka)

Ona je Ana. Ima 22 godine i studira književnost. Plava ravna kosa do dupeta i noge do zemlje. Lepa devojka a slobodna, eto jebiga, kaže nema niko normalan. Sedi preko puta tebe, a ti se praviš da je slušaš dok priča o svojim profesorima, likovima što je smaraju, i onoj koleginici što joj ćale dekan, a u sebi se misliš, s kojim bi je parama izveo na treći dejt u Coctail & Lounge bar da nisi uhvatio 4 tekme GG.

Nakon nekih sat vremena i 45 minuta, došao je i taj trenutak. Ona leži na ledjima, ti joj skidaš gaće. Polako ulaziš, kao kući pijan sa slave u 3 ujutru. Tu počinje, fudbalski rečeno, odmeravanje snaga. Malo zadaješ tempo, malo misliš na babu Miru, malo na to šta će Solskjer uraditi sa Mančesterom, kupuješ sebi vreme.

Silaziš sa nje nakon celih 30 sekundi, a ona te umilno pogleda i postavi ključno pitanje:

Svako vidi glavnu činjenicu našeg vremena. Usled društvenih, religioznih i ekonomskih prilika čovek živi odvojen od žene. Oni nisu naprosto u paralelnim stazama, oni izgledaju kao dva putnika koji su krenuli sa iste stanice; jedan ide polako, drugi žuri kao lud.
Čovek, koliko god slab moralno bio, svejedno se pomiče putem misli i pronalazaka tako brzo da užareni koraci vrcaju iskrama.
Žena, koja zaostaje, ostaje u brazdi jedne prošlosti koju i sama slabo poznaje. Ona zaostaje na našu nesreću, ali neće ili ne može da ide brže.
Što je najgore, čini se da im se ne žuri da se približe. Čini se da nemaju ništa da jedno drugom kažu. Ognjište je hladno, sto je nem, a krevet se smrzava.
Ljudi ne zapažaju dovoljno, ali na malom prijateljskom sastanku, ako domaćica zahteva slatkim nasiljem da se dva kruga stope, da ljudi govore sa ženama, nastaje ćutanje i nema više konverzacije. Oni nemaju zajedničkih misli, ni zajedničkog jezika. Ako ne bi pazili, pored slučajnih susreta, to više neće biti dva pola, već dva naroda.
I onda se u takvoj priči, kao inicijalna kapisla, pojavi bakica iz komšiluka, koja tu priču hiperboliše do beskraja, pomešanu čuđenjem i pronalaženjem razloga "Koji je taj đavo zaslužan da mali ne može naći nešto za kuću". A ti je kuliraš kao FIBA žalbu Makedonije.
Nema tu mnogo pametovanja. Ako imaš bar 30-32 godine a sam podižeš roletnu ujutru, sjeb'o si se, rođače.

Misterija koja proganja narod Beograda od kako je izgradjen trzni centar u bloku 70... Vec godinama mnogi mladi umovi sa beogradskih ulica traze odgovor na pitanje: gde se sahranjuju kinezi? Mnoge teorije su postavljene ali se za konacnim odgovorom i dalje traga

Alkoholisani komšija koji se nekako dovuče do ulaznih vrata zgrade, ali dalje - jok!

Reči iz pesme Djordja Balaševića koje proživljavam svakog petka i subote, nekad i sredom, retko utorkom i ponedeljkom, četvrtkom sve češće, posle slava, rodjendana i ostalih slavlja.