Kada se svi spremaju da ustanu da bi izašli na narednoj autobuskoj stanici ali se niko ne usuđuje da prvi krene jer bus piči preko džombi a neiskusni šofer-početnik još uvek naglo koči. U ovakvom trenutku niko ne zna kada će vozač stati i otvoriti vrata tako da su svi zapeti kao puške pa kada se vrata otvore nastaje haos jer bi stvarno bila katastrofa kada pojedini ne bi prvi istrčali iz busa. Ruku na srce, i ne krivim ih jer srpski autobusi zbog zavidne higijene i obazrivosti naših ljudi prema ostalim putnicima često umeju da budu gasne komore na točkovima. Ko je gledao 'Dobar, loš, zao' zna onu čuvenu scenu u kojoj se 3 revolveraša spremaju da zapucaju ali se dugo ustručavaju jer nijedan od njih ne zna ko će koga da nanišani.

40 godina Heavy Metal muzike i trideset godina Donington festivala. Preživela (i nadživela) Punk, Disko, Rap, Pop, Elektro i masu drugih muzičkih pravaca, uvek osporavana od kritike i podržavana od fanova, ova draga nam muzika uspela je da se transformiše, prilagodi, razvije u bezbroj podvrsta i, evo, proslavi previh 40 banki. Živela!

Mesto u kome se suprotnosti mesaju. Mesto gde se mesa muzika koju slusa moja majka i koju slusam ja. Mesto gde se mesaju mirisi iz kuhinje i WC-a. Kad bi tu neko ziveo, to bi bili kauboji i Indijanci.

Muzicar. Bez basa, muzika ne bi imala smisla. Basista je uglavnom alfa i omega benda ili orkestra. Diskretnoscu i smirenoscu izdvaja se od ostatka benda. Kod njega je sve okej. Poznati basisti su: Les Klejpul, Viktor Vuten, Dzejson Njusted, Markus Miler.. Kod nas: Misko Stojkovic, Koja, Bojan Pecar, Svaba..

Drugi po učestalosti odgovor većine 'originalnih' tinejdzerki na pitanje koju muziku slušaju. Prvi je :'Slušam SVE!'
Stide se da kažu iskreno, a ne znaju da se muzika ne deli na stranu i narodnjake. Rečenica posle koje shvatite da ipak nije trebalo da pridjete dotičnoj osobi.

neprikosnovena fora uzeta iz video klipa ,,Kita u bila"
Desava se kada glavni lik(japanac ili kinez bem li ga) krene da peva
ljigava fora koja se koristi kad se cuje neka muzika
to cemo videti u primeru
ima ih 2
Drugi za uobicajen zivot
a prvi iz kultnog klipa

Kulturno-zabavni dogadjaj koji neki pamte i prepricavaju decenijama, a glavni cilj je biti sto blize ''muzicaru'', i imati love u sitno. Kada krene muzika opkoliti glavnu licnost manifestacije, jer je tu najbolje mesto da te svi vide, zatim ide penjanje na stolice i zasipanje pomenutog sitnom lovom bar 15-ak minuta.

Polozaj ruku i stanje uma...to je povezano sa sindromom "aaa, ovo je moja pesme i sechem vene zbog iste"...takodje je povezano i sa fenomenom "hleba i igara", jer nekim ljudima, ochigledno, samo to i treba...vazno je da je muzika melodichna, da ne zahteva refleksiju i eto je pojava "ruke u zrak"...

Hip-Hop kao kultura i kao umetnička forma postoji više od 30 godina i još uvek traje. Termin Hip-Hop se danas često meša sa terminom Rap Muzika ali to je jedna ogromna greška. Iako Rap muzika spada u Hip-Hop kulturu, Hip-Hop ima mnogo,mnogo dublje značenje.Ono što Hip-Hop cini toliko moćnim I ono što ga održava su neke od sledećih činjenica :

-Kod Hip-Hop kulture se ne gleda materijalno stanje i izgled, već se više i mnogo vise ceni neka originalnost I kreativnost, umetnost da se neki od hip-hop elemenata dovede do skoro potpunog savršenstva a da se pritom ne ode u komercijalizaciju vec da se originalnost očuva. Hip-Hop kultura nije vezana samo za crnu rasu (od koje je naravno potekla) jer deo Hip-Hop-a moze da bude čovek bilo koje rase i nacionalnosti. Isto tako Hip-Hop ne pripada samo jednoj religiji. Možda najbolja ali I najgora stvar jeste da svako može biti deo Hip-Hop-a. I eto zbog ovih nekoliko mozda nebitnih stvari je Hip-Hop ostao unikatan I originalan I još uvek opstaje širom sveta.

Pazariti nagli napad kombinacije panike, straha i nekog bezrazložnog umišljanja.
Dolazi potpuno iznenadno i brzo preplavi čoveka, parališući ga trncima kroz celo telo, a pogled odjednom postaje strahom zamućeni radar koji pokušava da ugleda opasnost pre nego što bude kasno. Mnogo loše stanje.

Negde u leto 1986, kad sam završio četvrti razred, na svadbi moje sestre od strica, u selu, kuća do moje, pevala je Ceca Veličković. Devojčica, tek završila šesti razred, još nije prošla kroz pubertet, lepa i slatka. Ja kao i svi klinci tih dana iz komšiluka, u pauzi oko muvanja oko roštilja, gledao sam u Cecu non stop. Toliko sam se bio zaljubio da sam našao neki slamnati šešir koji smo koristili kad smo brali višnje, oprao ga, stavio, dobrano nakrivio i koristio ga da kroz njega gledam a da ona to ne vidi.
Svadba je trajala tri dana, prvo veče kod nas, drugi dan kod nas došli svatovi, gde je svirala njihova muzika, neki čobani, budale, i treći dan, kod mladoženje, opet naša muzika i opet Ceca. Upoznali smo se, pozdravili i toliko. Od tog zaljubljivanja ostala je slika pijanih gostiju na kojoj se vidi njen lakat sa mikrofonom u ruci a samo ja znam da je meni pevala "zelene oči bile su moje".

Augmentativ kafane.
U slengu ne znači velika kafana, već prava kafana, onakva kakva treba da bude.
Relativno mali prostor. Zabačena. Zadimljena. Tiha muzika sa lokalnog radija.
Matora konobarica. Asortiman pića primeren pravoj kafančini. Bez koktela.
Možda ponešto da se nabode. Meze ili roštilj. Po mogućstvu karirani stolnjaci.

Licemerje je kada ti se sa ekrana kezi i upozorava ,najveci muzicki lopov sa ovih prostora i govori nam kako muzika nije besplatna.
Ta reklama koja bi trebalo da probudi svest gradjana ,je cist fail,zato sto su u nju ubacili veselog Bregovica,koji je poznat kao muzicki lopov i plagijator!

Stoka koja ce gledati da ti usere svaki dan tvog zivota, sem ako ne treba da im se otrci po drinu bez filtera ili ti nabacuju debelu unuku. U svakom slucaju muzika je preglasna i izgledas kao "drogerant" kada ne moraju da mrdaju svoje matore guzice do prode.

Ili ono: ko vozi traktor, a ko otvara avliju. Jednostavno se zna ko je ko, i nema polemisanja i postavljanja pitanja oko toga. Ko se pita u kafani jel' tuča počinje ili ne, takođe, bez koga je ista nemoguća, jer je ishod poznat ko muzika za početak dnevnika.

Komad nekog matrijala koji se stavlja ženskima među noge s kojim one mogu da trče, voze bicikl, kuvaju, idu u teretanu, na aerobik, penju se na drveće i rade u vatrogascima dok ih prati neka gej muzika, gledaju na sve oko sebe vedrije i veselije ali ne mogu da se jebu.

Jedna posebna vrsta kolceta,trejdmark čuvenog ostrva za prevaspitavanje. Igralo se tako što se poređaju zatvorenici u krug,skinu gaće,ili čak svu garderobu,presamite se u struku,i svako gurne nos u dupe onog ispred sebe. Kada zatvore krug,pusti im se muzika,uz koju moraju da trupkaju.

To je ono sto se desava u drustvu kada umre neka poznata licnost.
Narednih 48h je ta osoba glavni predmet razgovora.
U tim razgovorima ljudi pricaju o tim licnostima sve najbolje(iako ih u stvari nikad nisu videli,poznavali)u cilju zblizavanja pomocu zajednicke tuge.
Jos jace kad je ta licnost muzicar (mnogi su su culi samo 3 pesme) i odma svi pricaju o toj muzici kao da je najlepsa na svetu.
Kad umre neki dobar muzicar kao Tose ili Majkl Dzekson to nije glupo jer im je muzika stvarno dobra ali kad umre neko cija muzika nema veze sa zivotom onda......
Dobar primer je Ksenija Pajcin.
Na svim forumima su otvorili teme o njoj gde svi pricaju kako je ona bila mnoogo dobra , kako joj je muzika fenomenalna i obavezno nesto tipa ,,Pocivaj u miru" ili ,,R.I.P."
Stotine devojcica (od 7-8 do 13-14 pa i vise godina) sada radi to.(neke od njih su zaista umislile da im je zao)
Razmislite svaki put kad napisete slican post ,povecavate joj popularnost , i osudjujete sebe na jos slusanja njene ,,muzike''(a ako uskoro idete na eksurziju osudjujete sebe na ropstvo u autobusu gde ceo dan tresti njena ,,muzika" ).
Ona je za ovih 48(ili 72)h postala popularnija vise nego ikad.
Zato obratite paznju na cijoj temi pisete RIP.
Cinjenica je da se tragedije desavaju , da su zalosne i neprijatne za slusanje.
Svaki dan u novinama: ,,Ubio zenu pa sebe" i slicno.
Ima jos puno ljudi, npr. policajaca koji su tragicno poginuli boreci se protiv kriminala,a za njih se ne otvaraju teme,siguran sam da njihova smrt salje bolju poruku (npr.da se trebamo boriti protiv kriminala,za opste ljudsko dobro)nego Ksenijini tekstovi(tesko da u tekstu ,,Decko mi je umoran'' moze da se nadje neki dublji znacaj , ili poruka)

Ali da li nam je stvarno toliko foliranje potrebno?

Reklame koje bi bile ozbiljne da nema par plagijatora koji nam čantraju da poštujemo neka autorska prava, a dobar deo njihovog opusa su "prepeglane" pesme (njihov tekst + tuđa muzika).
Da ne grešim dušu, ima i pravih kompozitora. Bajagina i Bregina priča baš nešto i ne pije vodu, ali sa njima reklama bar deluje komično.

"Fail" serija RTS-a iz 1992-95. godine, još jedna u dužem nizu. Nastala je kao domaća aluzija na američkog "Policajca sa Beverli Hilsa", što se i napominje u prvoj epizodi. Zamislite situaciju: granica zatvorena, hiperinflacija nikad veća, kriza u svakom sektoru društva, besparica, uz samu granicu sa Srbijom besni krvavi rat... i televizija jedva spaja kraj sa krajem. I sada, postavlja se pitanje, šta državna televizija može da učini da se narod makar nedeljom uveče malo opusti od svakodnevnih trzavica? Odgovor je: da snimi seriju u kojoj ima svega osim realnosti. Pa makar i na staroj celuloidnoj traci, obzirom da je uvoz video-kaseta (odnosno magnetoskopskih tejpova) zastao.