Standard jači i od JUS-a, i od ISO-a. 20 gradi predstavlja idealnu jačinu rakije, sve preko toga je raketno gorivo, a ispod obična brlja (osim ako niste teški alkoholičar ili neko ko ne okuša alkohol). 20 gradi je onaj ideal kome se teži.

Nekvalitetna hrana/piće koje ima samo dobar okus.

Sufiks koji dolazi uz glagole. Najčešće se ceo izraz (glagol + sufiks "der") može čuti od starijih osoba, kao na primer roditelja naših roditelja, ali ovako nešto nije retkost čak ni kod malo mladje populacije.

To je mesto na kome stoji sve i svašta, od raznih lekova, spravica, potvrda, kurtona, bombona, olovaka, svih mogućih ključeva......pa sve do "drugog ili trećeg" mobilnog (onog koji nije službeni), i svih raznih sitnih drangulija i prcvoljaka (kod mene ima i poneki gedžet iz kinder jaja).
Obično je to neki fiokar koji se nalazi u predsoblju, ulaznom hodniku, tj. na najprometnijem delu stana/kuće.
Jednostavno, mesto na koje stavljamo sve što nema svoje mesto ili je toliko malo da ga ne može imati u normalnom kućnom rasporedu a potrebno je da bude stalno pri ruci iako se zapravo ne zna kad može zatrebati i uvek zatreba u vrlo nepravilnim vremenskim intervalima.

Kada izgubiš na kladionici ili aparatima poslednje pare koje si imao, i sve ti se odjednom smuči, nije ti ni do čega, i onda dok sediš za trpezarijskim stolom i muljaš po pola sata svaki zalogaj u ustima čuješ razgovor svojih roditelja:

PETA je ekstremna organizacija koja se zalaže za zaštitu životinja kroz maltretiranje svih redom koji jedu meso i piju mleko, postavljanja bombi po labaratorijama, ispiranje mozga, šoka, i drugih upitnih i glupih radnji i kampanja.

U svojim kampanjama, PETA često pravi postere za decu sa natpisima kao ''Tvoja mama je ubica životinja'', i 'Tvoj tata ubija životinje'.

PETA trenutno hoće da promeni ime za ribe u ''morski mačići'' jer to zvuči slatko, i onda deca neće hteti da jedu 'morkse mačiće'.

Još jedna od bolesnih kampanji je kampanja za studente i srednjoškolce gde se promotira da se zameni mleko sa pivom -
''Sine, oces malo piva sa tvojim kornfleksom''.

Dok PETA govori da je to 'sarkazam', vise liči na proseravanje, ekstrimizam i ispiranje mozga.

Najveca ironija svega, je to da je direktorka PETA-e dijabetičarka i prima insulin, koji je otkriven kroz testiranje na životinjama u labaratorijama sličnim gde ona i njena druzina postavlja bombe.
Ironija nad ironijama.

Niskoproteinska salamčina napravljena od nepoznatih sastojaka. Prave je renomirani balkanski proizvođači, jer je samo ovde i dozvoljeno pustiti je u prodaju. Ima lekovita svojstva, neki kažu i halucinogena, tera na bolje varenje, jer se od nje podriguje svaka 2 min. Pametni ljudi sa njom hrane kerove, koji su poznati ljubitelji ove 'poslastice'.

Razgovor studenta sa majkom prilikom telefonskog poziva.

Roditeljski naziv za vaš izabrani životni put nakon trećeg uzastopnog mamurluka, ciljanja ključaonice pogrešnih, komšijskih vrata, kao i dolazaka u rane jutarnje sate zabrinjavajuće "zakrvavljenih" očiju.

Zalogaj koji ne možemo ni očima da gledamo, a kamoli da ga pojedemo. Kada ga ipak nekako sažvaćemo i progutamo i pomislimo da ne moramo više, sledi ista rečenica.

Lozenje vatre kao vrlo jednostavan proces moze da se izrodi u vrlo komplikovan cin ako je grupa prisutnih lozaca razdvojena generaciskim jazom ili su im pojmovi o alatkama za rukovanje zarom razliciti.Ponekad ceo postupak moze tako da se iskomplikuje da imas osecaj da ti instrukcije daje neko iz Papua Nove Gvineje a ne rodjena baba i nisi vise svestan dali je u pitanju lozenje vate ili te loze.

Conditio sine qua non života. Toliko prožeto kroz pore ljudskog bitisanja da se može činiti kao osnovni materijal od koga je satkano. Prokletstvo (ili dar?) na koje smo večno osuđeni. Čekaćeš nešto sve dok ne dočekaš smrt. Deo apsurda.

Čekaš prevoz koji stalno kasni. Čekaš u redu za menzu, u redu u pošti, u redu na faksu. Čekaš da počne čas ili ispit. Čekaš da se završi. Čekaš na birou. Čekaš da prođe radno vreme, da konačno dođe vikend. Čekanje na platu da legne, na sudiju da svira kraj da konačno prođe tiket i na orfu da uleti u favorita. Čekaš ortaka koji večito kasni. Čekaš ga da ti konačno priđe. Čekaš je da ti konačno ''da''. Čekate i nadate se da će da dobije. Čekaš klinca posle škole. Čekaš da prođe kiša, dođe leto, padne sneg... Čekaš da Srbija napravi nešto u fudbalu, da Partizan/Zvezda uđu u Ligu šampiona. Čekaš da dođe neko srećnije vreme. Čekajući Amantina da napiše defku. A Vladimir i Estragon i dalje čekaju...

To je obično široka, duboka fioka na starim seoskim ormanima od punog drveta.

U njoj se može naći bukvalno sve. Od igle do lokomotive, preko snimaka za "rengele", sudskih rešenja, ličnih karata, lekova za "živce", tapije od "onog" što se zajebo pa je dedi prodo pijan imanje i čega sve ne.
Fizičari su ubeđeni da se baš u čekmežetu krije crna rupa univerzuma.

Ako si ikada poletao sa aerodroma u Nišu onda znaš o čemu pričam. Naime, aerodromska pista na niškom aerodromu je znatno kraća od potrebne dužine. Samim tim ni poletanje i sletanje aviona ne može da se odvija po ustaljenoj proceduri.
Pilot nema dovoljno veliko zaletište pa mora da turira avion u mestu kao napaljeni tinejdžer jugića 45 subotom uveče. Za to vreme putnici prvo stave maske za spasavanje pa tek onda pojas dok oni kojima to nije prvi put iskusno spremaju kese za peglanje.
Posledica svega je da srpski pilot na niškom aerodromu može (i mora)da poleti Boingom 737 direkt po vertikali dok ovi inostranci to jedva uspevaju sa Migovima i ostalim bombarderima.

Kada vas baba ili deda zovu u 7 sati ujutru da provere da li ste živi. Telefon obično zvoni i do 5 puta, dok nekom ne pukne i javi se prekorno na telefon.

Omiljena pitanja svakog unuka/unuke. Nekad zabavna, nekad iritantna, uvek smešna. Odgovor - uglavnom nepostoji.

Izraz koji se koristi umesto pojma podocnjaci,posebno ako su oni veliki i izrazito tamni (prouzrokovani ostajanjem do kasno u noc ili neprospavanom noci)

Postupak kojim se od dve poznate i priznate namirnice (hleba i supe/čorbe) dobija neodređena masa. Ovaj vid prehrane uglavnom praktikuju baba, deda i Nemci. Za Nemce to nije nikakvo čudo jer oni umeju da naprave i druga Frankenštajn-jela, poput pivskog sira ili pice sa kupusom. Jedino nije jasno da li su udrobljavanje oni doneli u naše krajeve tokom okupacije ili su zapravo pokupili taj običaj od babe i dede.

Mlađe generacije su manje sklone ovom vidu gastronomskog eksperimenta. Njime su naročito ugrožena mala deca, jer je poznato da se sklonost ka perverznom kombinovanju namirnica i ka jelima kao što su sarma i papazjanija stiče tek sa određenim godinama. Kao za inat, baba i deda će svoje unuke pokušati da vrbuju u sektu udrobljivača svaki put kad roditelji nisu tu, što kod dece izaziva teške traume, veće čak i od onih koje ostavlja mleko sa kajmakom.

Veza medju članovima porodice gde sa svakim kolenom raste stepen lenjosti, a samim tim dolazi do odlaganja i prenošenja obaveza na mladjeg od sebe ili na "crnu ovcu" u porodici koja radi za sve ostale.

Uživati u nečemu ili nekomu, ali onako natenane, sa merakom. Hrana, piće, duvan, muzika, neki vizuelni ugođaj, bilo šta što prija čoveku, može se ćeifiti.
Turcizam jebeš ga.