Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.
Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...
Ali...
Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.
Moj jugiša je rodjen iste godine kad i ja, 1990-te. Četres'petica, crvene boje. Keva ga kupila kao polovnog nekih godinu dana pre nego što sam dobio dozvolu.
U vreme kada sam ga ja vozio, maksimalna brzina mu je bila 80. Nizbrdo. Ručnu nije imao, ali je zato imao luft u volanu od pola kruga. Prednji levi far mu je ispadao pri naglom kočenju, tako da sam na semaforima stalno istrčavao da ga vratim, pre nego što krenem dalje. Prilikom ubacivanja u treću je ispuštao zvuk zbog kog su se svi ljudi okretali na ulici.Jednom prilikom sam sa njim umalo ušao u Gružansko jezero. Iz Stragara, za vreme neke velike kiše, vratio me je kući sa jednim brisačem. Na vozačevoj strani. Koji je iskakao sa šoferke na svakih 10-ak minuta, pa sam, po onom kijametu morao da istrčavam da ga namestim. Jednom sam kroz Glavnu ulicu provezao 7 riba na zadnjem sedistu. Legao bio jadnik do crne zemlje. Jedva je išao. U Guču sam sa njim, pod policijskom pratnjom ušao u sam centar. K'o gospodin čovek.
Pre dve godine sam kupio drugi auto. Keva ga još uvek vozi.
Danas, kada prodjem pored njega, kroz glavu mi prolaze slike svih zezanja i putovanja. A količina osmeha i sećanja nadoknadjuje sve njegove nedostatke.
Nikad me nigde nije ostavio. On nije bio auto. Taj Jugiša mi je bio drug.Živeo Jugiša!
Svaki šljaker u Srbiji koji sastavlja kraj s krajem.
- Prvo platim struju, Tijaniću ti će opet dobiti mačora... komunalije, imam kod Bosanca u radnji tri crvene za pljuge, hleb i kafu to moram da rešim... uštekam dve za crne dane...od osamnaest crvenih ostaće mi jedna, oho ho Božo umetniče, pa ti ćeš i pivo večeras da popiješ.
Rečenica kojom jasno stavljaš do znanja da je zajebavanju kraj.
- On će meni da protura loptu kroz noge. Aaaa, neš ti meni apač biti. Odi druže,da ti pokažem kako ide klizeći s dve noge...
Sprdnja na račun veoma mršavog tipa, koji ima jedva 40 kila, a pri tom ide u I razred srednje škole.
Ja: Ostoja, jedeš li ti nešto kući?
On: Pppaa, jeeedddemm...
Ja: Gledaj se kakav si, pa tebi i glista ima pantljicaru.
Jezgrovit opis situacije u kojoj nam se nalazi društvo.
Svi kopaju za parče leba i jedva čekaju da izađu iz zemlje.
- Brate, koncentracija mentala u vazduhu je nepodnošljiva. Jedna varnica i odosmo mi svi Srbotanovići u kurac. Daj zovi onu tetku da palimo.
- Gde bre da palimo, tetka mi je u Plovdivu!
- Kamaradu, za ovu jamu je i jebena Bugarska postala zapad. Ajd zovi, boli nas tuki, da probamo kakve su pičkate vo bulgarija.
- Daj mi mob, kur sam imal za dopunata.
Poznatiji kao bez mesa. Svega ima,ali mesa jedva - na vrh zuba.
Kraj svakog porno filma - svi zadovljni i veseli, smeju se i svima lepo.
Kraj salame.Prije bi ga izrezali i bacili. Danas na žalost znamo kako izgleda.
Početak rečenice, koji jedva progovaraš jer i sam znaš da ono što će uslediti, ide suprotnosmerno tvojoj volji.
-E buraz, ajde mi pozajmi 4 soma, vraćam u ponedeljak, keve mi.
-Pa ajde, ako je u ponedeljak.
----------------------------------------------------------------------------
-Sine bakin, jel može baka da turi tu kod tebe ovu korpu (u kojoj je mas` , užegli orasi i šaran za Svetog Nikolu) tu kod tebe?
-Pa ajde, nije prob.
----------------------------------------------------------------------------
-Kolega da li biste hteli da mi pravite društvo u večerašnjem ogledu ispitivanja kraške erozije?
-Pa ajde...(ako je to cena koju moram da platim, da bi mu opštio sa sestrom).
Nekada "Real sa nisave" a sada se jedva bori sa finansijskom situacijom.
Prvo radničko sportsko društvo formirano je na inicijativu Miloša Markovića, tada člana KPJ. Klub se još 1921. godine počeo nazivati „Proleter" i to je preteča kasnije nastalog „Radničkog". U to vreme Niš nije imao svoj podsavez, već su niški timovi pripadali Beogradskom loptačkom podsavezu. Kad su pravila bila gotova i skupština održana klub je trebalo da bude osnovan. Grupa članova „Proleter" otputovala je u Beograd da završi ovaj posao. U grupi se nalazio i jedan od poznatih igrača „Radničkog" Mile Stamenković.
Vlast je optužila nišku ekipu „Proleter" da je „prokomunistička" i da kao takva ne može da razvija svoju sportsku aktivnost. Te optužbe stigle su i u Beogradski loptački podsavez pa se grupa iz ekipe niškog, „Proletera" vratila ne obavljenog posla sa sledećim obrazloženjem: Beogradski podsavez ne želi i neće da verificira tim „Proleter" pod ovim imenom, pozivajući se na Zakon o zaštiti države i druga akta kojima je ovaj naziv bio zabranjen.
Miloš Marković nije posustao. Po sećanju savremenika on je bio dosta gnevan na ovaj postupak podsaveza, ali se brzo dao na posao da je sva pravila kluba izmenio na taj način što je naziv „Proleter" svuda zamenio sa „Radnički". Tako je formirana fudbalska ekipa koja sa malim prekidima razvija svoju bogatu sportsku tradiciju skoro pola veka, sa manjim ili većim prekidima.
Kako je klub osnovan 24. aprila 1923. godine, ova se godina uzima kao godina nastanka sport kluba „Radničkog" iz Niša.
Ekipa „Radničkog" u svom početku trenirala je u malom dvorištu Radničkog doma a nešto kasnije na starom vašarištu, odnosno na prostoru gde se danas nalazi stovarište preduzeća „Ogrev" u blizini Mašinske industrije Niš. U početku ekipa nije imala trenera već je kapiten tima bio zadužen i za treniranje svojih igrača. Za vreme treninga obavezno je prisustvovao i jedan član uprave kluba.
U početku „Radnički" nije imao dovoljno iskustva i tehnike u igri, pa su ga ranije formirani klubovi, kao „Sinđelić" ili „Pobeda", pobeđivali i sa više golova razlike. Sve je to bilo kratkog veka: ubrzo je „Radnički" na zelenom polju postao ravnopravan protivnik svim klubovima i počeo da beleži pobede. „U nedelju je "Radnički" sigurno i zasluženo potukao svog protivnika. „Pobeda" je u prvom delu igre igrala očajno slabo i da je protivnik bio prisebniji i odlučniji pred golom rezultat bi bio katastrofalniji … „Pobeda" je morala da kapitulira pred odlučnom odbranom „Radničkog"... pisao je jedan sportski list 16. oktobra 1927. godine.
Tim „Radničkog" nastupao je u zelenim dresovima a na levoj strani, u belom polju, nalazila se crvena zvezda petokraka kao simbol pripadnosti radničkom pokretu.
Posrednik kluba je u početku bio Miloš Marković a po njegovom odlasku Dragiša Niketić, oba istaknuta radnička borca. Između ostalih, članova uprave bili su i Mladen Đorđević Madža i Raša Anđelković, ekonom. U ekipi „Radničkog" igrali su kao aktivni igrači poznati revolucionari Josip Kolumbo i Stanko Paunović.
U prvenstvu moravske župe, a posle jesenje sezone za 1927/28. godinu. „Radnički" je osvojio prvo mesto. Bilo je to počasno zvanje i sportska slava igrača „Radničkog" koji su ovo mesto zauzeli posle pobede nad mnogim timovima iz Niša, Leskovca i Prokuplja. Tim povodom pisao je jedan list: „Kao što se iz tabele vidi jesenji prvak Moravske župe je sport klub "Radnički" iz Niša. Ovaj mladi i napredni klub zaslužno je zauzeo prvo mesto. Iz tabele se vidi da je izgubio samo jednu utakmicu i to nezasluženo. Ostale je rešio u svoju korist, osim što je sa SK „Sinđelićem" igrao nerešeno.
U danima zavođenja šestojanuarske diktature i naleta buržoazije na sve manifestacije radničkog pokreta zabranjen je 1929. godine i rad SK „Radničkog", koji je skoro devet godina predstavljao zapaženu, po disciplini i po zalaganju, sportsku ekipu.
„Radnički" će posle nekoliko godina ponovo biti obnovljen.
Početkom rata 1941. klub prestaje sa aktivnostima da bi ih obnovio 1945. Nakon toga Radnički je u stalnom usponu. 1962. izborio je plasman u prvu saveznu ligu. 1975. godine pobednik je Balkanskog kupa i osvaja svoj prvi trofej od međunarodnog značaja. Juna 1980. kao trećeplasirana ekipa u nacionalnom prvenstvu stiče pravo učešća u UEFA kupu, u kome će veoma uspešno nastupati još dve sezone odigravši širom Evrope 13 utakmice sa renomiranim klubovima poput Hamburgera, Napolija, Dandi junajteda, Grashopersa, Fejnorda, Az Alkmara i drugih. 1982. godine je ostvario svoj najveći uspeh stigavši do polufinala ovog značajnog evropskog takmičenja.
U svojoj osamdesettrogodišnjoj istoriji Radnički je dao nekoliko desetina reprezentativaca u svim republičkim i saveznim selekcijama. Pečat Radničkom je dao i veliki broj fudbalera koji su odigrali preko 200 utakmica, provodeći i više od 10 godina u klubu.
U sezoni 2009/10. Prve lige Srbije zauzeo je 15. mesto sa 39 boda, dobivši 9 od ukupno 34 odigranih utakmica, tako da je ispao iz Prve lige Srbije u Srpsku ligu Istok za sezonu 2010/11.
Omladinska škola IVAN BELI KRSTIĆ
Tokom 1963.godine, samo godinu dana posle ulaska Radničkog u Prvu ligu, na inicijativu Petrović Tihomira, formirana je Omladinsko-pionirska fudbalska škola.
Iz devet niških osnovnih škola odabrano je 48 pionira koji su organizovano počeli da uče fudbalsku abecedu.
Bio je to početak svetlih tradicija Fudbalske škole Radničkog koja će vremenom postati pravi rasadnik talenata, iznedriće veliki broj fudbalskih imena koji će proneti slavu Čaira, jugoslovenskog i svetskog fudbala.
Brojne generacije mladih fudbalera, učesnici su mnogih prvenstvenih mečeva, domaćih i međunarodnih turnira sa kojih su se vraćali ozarena lica i sa priznanjima koja i danas krase vitrine Fudbalskog kluba "Radnički".
Prvi veliki uspeh omladinski tim Radničkog postigao je u aprilu 1966.godine na turniru u nemačkom gradu Šplendlimgenu. U takmičenju po grupama Radnički je bio bolji od domaćina 4:1 i Berlina 2:0, dok je sa Salcburgom igrao nerešeno 0:0. U finalnoj utakmici Radnički je pobedio ekipu Frankfurta rezultatom 1:0 i zasluženo osvojio pobednički pehar. Nenad Cvetković je sa 5 golova bio najbolji strelac turnira, a Slavoljub Milenković proglašen je za najboljeg igrača turnira.
Na turniru u Parizu, u maju 1969.godine, omladinci Radničkog takođe osvajaju prvo mesto. U finalu turnira pobedili su ekipu Kaljarija iz Italije golom Pešića i osvojili prvo mesto.
Od velikih turnira i uspeha izdvajamo i međunarodni turnir "Vojvodina-Crvena zvezda" odigran 1984.godine kada su omladinci Radničkog osvojili prvo mesto. Niške nade su do trijumfa došle sasvim zasluženo. U predtakmičenju, Radnički je osvojio tri pehara i to za najbolju, najefikasniju i najmlađu ekipu. U finalu turnira omladinci Radničkog su osvojili još tri pehara, jedan prelazni, jedan u trajno vlasništvo i pehar "Politike" za najbolju ekipu. Priznanje je dobio i Milorad Janković, nekadašnji igrač Radničkog, učitelj niških omladinaca, kome je Savez fudbalskih trenera Jugoslavije dodelio plaketu kao najuspešnijem treneru. O jačini turnira govore imena učesnika. Od stranih ekipa učestvovavali su Ferencvaroš, Osasuna, Politehnika, Ausburg i Modena, a od domaćih, pored Radničkog, još i Vojvodina, Crvena zvezda, Partizan i Hajduk.
1991.godina ostaće upamćena po tome što je Omladinski tim Radničkog postigao veliki uspeh. Po prvi put omladinci Radničkog postali su prvaci države. Kao prvak Omladinske lige Srbije, niški omladinci učestvovali su u završnom delu prvenstva. Novi Sad je bio domaćin prve polufinalne grupe u kojoj je pobedio Radnički, a u drugoj grupi, čiji je domaćin bilo Sarajevo, pobedili su omladinci Željezničara iz Sarajeva. Do pobednika se trebalo doći odigravanjem dve utakmice. U prvoj utakmici u Nišu omladinci Radničkog bili su bolji od Željezničara i pobedili golom Dejana Petkovića sa 1:0. U revanšu, u Sarajevu, bilo je 1:1. Tako je pobednički pehar pripao Omladisnkom timu niškog prvoligaša. Trener niških nada bio je Vladislav Nikolić.
19.septembra 1992.godine niški fudbal ponovo ima prvaka Jugoslavije. Kadeti Radničkog, trijumfalno su završili turnir u Novom Sadu i pobedama protiv OFK Titograda, Građasnkog iz Prištine i domaće Vojvodine, ponovili uspeh omladinaca koji su samo godinu dana pre bili najbolji u državi. Kadeti Radničkog odigrali su tada tri utakmice, ostvarili tri pobede, prikazali tri sjajne partije u kojima nisu primili nijedan gol, a postigli su šest. Mladi niški fudbaleri demonstrirali su visok nivo tehničke i taktičke spremnosti uz primerenu borbenost. Trijumf za veliku radost navijača ali i za rukovodioca omladinsko pionirskog pogona Miroslava Glišovića i trenere Milorada Jankovića, Ljubišu Rajkovića i Miodraga Stefanovića.
Poslednji veliki uspeh Fudbalske škole Radničkog ostvaren je 2000.godine. Kadeti Radničkog, pod vođstvom trenera Aleksandra Jovanovskog, osvojili su Kadetsko prvenstvo Srbije. U finalu niški kadeti pobedili su ekipu Crvene zvezde rezultatom 1:0 i plasirali se na završni turnir za prvaka Jugoslavije u Novom Sadu. U takmičenju za najbolju kadetsku ekipu naše zemlje mladi niški fudbaleri osvojili su treće mesto. Bilo je to samo nekoliko primera uspeha Niške škole fudbale.
Ako kažemo da je svaka generacija znala za poneki uspeh, onda nije teško stvoriti sliku o vrednosti mladih generacija Radničkog. I tako, iz godine u godinu, stasavale su generacije mladih fudbalera na niškom Čairu.
Fudbalska škola Radničkog prepoznatljiva je po svome radu i o njoj se priča sa dužnim poštovanjem. U današnje vreme Fudbalska škola Radničkog radi po standardima velikih evropskih klubova. U svojim pogonima škola okuplja 400-450 mladih talentovanih fudbalera. Mladi talenti u kategoriji petlića, uzrasta od 8-9 godina, prijavljuju se u klub. Zatim sledi izbor najtalentovanijih koji nastavljaju dalji rad. Postoje tri selekcije petlića i po dve pionira, kadeta i omladinaca.
Trenutno u Fudbalskoj školi kluba radi sedam trenera, sve su to bivši igrači Radničkog. 14.oktobra 2000.godine otvorene su nove prostorije Fudbalske škole Radničkog. Mladi fudbaleri dobili su mnogo bolje uslove za rad i s pravom se Fudbalska škola Radničkog, uz Partizanovu i Crvene zvezde svrstava među tri najbolje u Jugoslaviji.
U znak sećanja na tragično nastradalog, velikog talenta ne samo niškog fudbala Ivana Krstića Belog, Fudbalska škola Radničkog nosi njegovo ime. Tragično nastradali Ivan Krstić Beli, zakoračio je na Čair sa devet godina, prošao školu Radničkog, ustalio se u prvom timu i postao kapiten. Na pragu svoje velike fudbalske karijere tragično je izgubio život na treningu od udara groma, na pomoćnom terenu, pored same škole. Zauvek će ostati uspomena na njega, na njegov talenat i biće primer budućim generacijama koje dolaze.
Kraj priče - ovim se stavlja tačka na započetu radnju.
''Onda sam uzdahn'o jako i skin'o sam sako i... došlo je do prekida filma''.
Kad se kafana nalazi na kraj sela, a ti živiš u žutoj kući.
automobil koji posebno preziru vlasnici povoljno kupljenih, jedva 15 do 20 godina starih, ali odlično očuvanih stranih auta.
Da napravim buku, da ne cuju komsije, jedva cekaju da mi podje naopako...
Petosekundni prekid naracije pušača da uzme dim u najnapetijem i najuzbudljivijem delu spike. Pred sam kraj. Da se emituje na Pinku, tad bi bile reklame.
Ne, ja ne smatram Jevreje odgovornim za smrt Isusa... (pauza)
...pre će biti da je to zakuvao Šreder. On uvek pravi sranja, mangup jedan.
Imaginarno mesto, kraj gde su Petar Pan i Zvončica završili osnovnu, teška vukojebina.
Brate gde ti živiš jbt, svaka ti čast?!
-Koja nedođija, reci.
Neborben nacin da se izadje na kraj sa nepravednim spoljnim svetom.
Ne povlaci se u sebe, da ne upadnes u lose drustvo.
Raskid, kraj, gotovo je. Povučena crta i okretanje novog lista.
Raskinuo sam sa Majom.
Daj bre, ložiš me?
Ne, nisam mogao više.
Pa šta je bilo?
Oprala mi bre veš, pomešala boje, obojila ga u roze, e u roze!
Stanje koje jedva cekas da prodje da bi' se opet valjano napio.
