Iskrene reci pri vrhuncu uzivanja.

Rodjena sestra sani od oca lopova. Za razliku od sane vala je karakteristicna po obijanju kuca. Kapacitet lopova je isti, sto saniraju po super-marketima salamu i odecu(platis 2 dobijes 3) po kucama isto snjuvaju po friziderima i ormarima, dok oni malo bolji nanjuse tozla i lovu za minut i kad je na dnu kace sa kiselim kupusom.

Ono zbog čega te mnogi osuđuju(iako te ne poznaju).

Suzdržavanje od alkohola.

Žena odgovorna za propast srpskog fudbala, kakav Terzić, kakav Karadžić, kakva fudbalska mafija, ona nas je upropastila. Žreb za SP 2006 u Nemačkoj, iz ko zna kog razloga SiCG se našla u specijalnom šeširu i mogla je da ide u jednu od 3 grupe, najlakšu sa Meksikom, osrednju sa Brazilom, i grupu smrti tj. najtežu grupu sa Argentinom, Holandijom i Obalom Slonovače. Osoba koja je trebala da izvuče kuglicu i odredi nam sudbinu bio je nama dragi srpski zet Lotar Mateus, međutim lepa Hajdi odlučuje da uzme stvar u svoje ruke, oće i ona da vidi kako se to radi, svi butaju kuglice, samo njoj ne daju, Lotar kao pravi džentlmen prepušta joj tu čast i Hajdi nas posla u grupu smrti.

Najrasprostranjenija bolest kod sredovečnih domaćica u Srbiji (čitaj: nezaposlenih kevi i tetaka). Problem sa ovom opakom zarazom je što od nje ne boluje zaraženi, već svi oko njega. Leči se jedino zaposlenjem ili udarnim dozama Floresite i Seremlade.

Ložiti se u izuzetnom stepenu. Dopuštati oplodnju.
Izraz se odnosi isključivo na osobe ženskog pola.

Rečenica kojom profesori opravdavaju svoju ocenu znanja đaka, kako se taj učenik ne bi bunio ili plakao. Obično se ovo izgovara u trenutku kada dete misli da je dobilo manju ocenu nego što zaslužuje. Ako digne glas u svoju odbranu ili mu suza krene zbog nepravde ili kaže da će se žaliti direktoru, profesor će izgovoriti ovu čuvenu rečenicu. Učenik će shvatiti kakva je ta izjava laž kada ne bude uspeo da upadne na budžet zbog 0.2 boda manje nego što mu je bilo potrebno sve zbog tamo nekog profesora koji se inatio i "čija trojka, vredi kao nečija petica". To osobi koja upisuje fakultet ništa ne znači.

Još jedan način grupisanja i kategorisanja ljudi na osnovu boje kose koju prirodno imaju, ili za koju su se opredelili. I koji je naravno, u 99% slučajeva sasvim pogrešan.
Mada će vam više o osobi reći ova druga kategorija, ali obe neće potvrditi ama baš ništa.
Pa su tako plavuše glupe, crnke strastvene, brinete najbolje za oženiti, riđe zajebane, crvenokose i roze su kurve itd...
A devojka sa vrišteće rozom kosom će vam indirektno reći samo jednu stvar: ''Volim rozu boju. Volim da budem primećena. I sasvim sigurno neću da se krešem sa tobom zato što misliš da sam laka riba, a ako na osnovu boje kose zaključuješ kakva je ko osoba, nećeš se ni kresnuti u ovoj deceniji.''

Po mišljenju 90% ženskih roditelja svaki vetrić koji podigne malo prašine.

Ritual, bez kog svadba, krštenje ili bilo kakva vrsta slavljenja ne može da prođe. Ovaj, pomalo čudan, ritual je naravno normalan u nas, ali kada to stranci gledaju i nisu baš tako oduševljeni, naravno, naviknu se i na to, kao i na sve ostalo. Na svadbama to najviše radi kum, koji je i najviše pripit, a koji posle neće platiti štetu domaćinu ili gazdi lokala u kom se slavi svadba. Kao što oboljeni od Turetovog sindroma ne mogu da se suzdrže od psovanja, tako i vatreni slavljenici ne mogu da se suzdrže ovoga. Ponekad nastrada i flaša, zavisi od atmosfere.
Naravno, tu je pucanje iz pištolja, gađanje jabuke, kupovanje mlade i još mnogo toga...

Ne, nije greška u pisanju. Ovo je veoma česta pojava u mnogim burekdžinicama i pekarama. Naime, taj divan, vruć, mastan i slastan burek sa sirom, čiji miris iz pekare osetite na kilometar, baš fino izgleda. Debeo je, gornji i donje deo (korice) su blago zagoreli i onako fenomenalno hrskavi usled toga, na isečenom delu se vidi toliko sira pa ste srećni kao miš Džeri. Ali, ne lezi vraže, kakva je to samo nameštaljka - sira ima samu u sredini bureka (u tepsiji). Tako ispada da je vaš burek sa sirom samo jednom svojom četvrtinom upravo to. Sira ima za možda dve pune supene kašike, samo onoliko koliko ga vidite kada ste već dali kintu za njega. Eh, živote - lutalico.

Izraz koji se koristi da bi se opisalo nesto sto bolje ne moze biti.

Najmisteriozniji i najređi igrač preferansa. Pojavi se ponekad, tu i tamo, odigra partiju ili dvije i ponovo nestane. Prosto neuhvatljiv. Neki kažu i da ne postoji, da su ovi koji tvrde da su ga vidjeli u stvari vidjeli duha iz neke druge dimenzije, zemlje sa kartama iza ogledala, ma ko zna odakle oni dolaze i gdje odlaze pošto se partija završi.

Ali zato savršen. Uvijek zna odakle da krene. Ukoliko se pogriješi zna i gdje je greška, zna i šta je trebalo odigrati da bi se ta greška izbjegla. Savršen general, još bolji vojnik. Kakva god da je podjela, on igra jednako dobro, kečevi ili sedmice, svejedno je.

Svejedno je, svejedno je. Zna da je neophodan i to obilato koristi.

Totalna suprotnost Miloševićeve odbrane, dok se tamo okrivljeni trudi da umrtvi slučaj, ovde imamo situaciju gde okrivljeni pokušava da sve oko sebe što pre ubedi da je lud, čak šta više, ponašanje okrivljenog evoluira od ludog ka još luđem iz pitanja u pitanje. Polako ili sigurno, okrivljeni dovodi sve oko u pitanje da li su i oni sami normalni. Odbrana radi po principu što luđe, to bolje.

Ljuta paprika. Al ne bilo kakva paprika. Nego ona od koje ti momentalno krenu suze na oči, sinusi se pročiste, počneš da dišeš ko da radiš na hot lajnu, mlatiš rukama, znojiš se i eksiraš svaku tečnost koja se nalazi pri ruci, bila ona jogurt ili gazirani sok.
Međutim, ovo pomenuto su slatke muke u poređenju sa onim što te čeka.
Prilikom prve posete venecueli, bulja će ti sevati ko auspuh nabudženog automobila iz Need For Speed-a, a po glavi će ti se motati scene iz horor filmova. Na kraju, kad agonija prođe, i mozak ( ili bolje rečeno bulja) sumira utiske, osetićeš spokoj i izvesnu dozu ponosa.

Punjena pljeskavica koja uvek zapadne tebi. Iz nekog razloga roštilj majstori čuvaju po jednu takvu samo za tebe kad se pijan vraćaš kući. Ima rupu sa donje strane i kad pljesku zagrizeš sav onaj kajmak i sitna slanina ti se preliju preko pantalona (jakne, duksa, majce...) Prilog koji si dodao kreće da beži na suprotnu stranu jer si pljeskavicu stegao ko konjina nesvesno, dok pokušavaš da maramicom obrišeš fleke sa svoje odeće. U sledećih par minuta surove borbe sa obrokom kupljenim od poslednjih para iz dzepa. U sebi se razmišljaš kako je moguce da se tebi ovo stalno dešava. Ali jedeš i cutiš! Punjena je Punjena kakva god bila!

To je ona devojka, nekome i prva, koja je tu uvek pri ruci kao mogućnost. Nije laka, ali uz malo truda možeš da imaš je svaki put kad poželiš, jer nije neki potencijal pa ni ne troši mnogo. Ako si skroman prihvatićeš je, jer je lakše sa njom nego ručno, tj. nožno, ustvari peške. Nema ništa posebno kod nje, skroz je opuštena i pruža onu pravu suštinu, služi svrsi. Ponekad i ne, ponekad zariba, jebiga i najbolji greše, a kamoli "Jugo". Što si duže sa njom, sve je više uspomena vezanih za nju, uglavnom lepih, pa ti je sve teže da je se otarasiš, pa je na kraju i zavoliš.Sve u svemu kakva god da je, naša je!

Ko dijete imao sam, kao i svi u kraju, svesku u koju smo lijepili tekstove i slike naših idola. Muški su volili sportiste, ženske pjevače/ice ili glumce. Ja kao veliki esteta i poznavalac pravih vrijednosti volio sam, nikog drugog do Savu Miloševića. Na koricama sveske velikim štampanim slovima pisalo je SAVO MILOŠEVIć (isječeno iz Tempa). Kakva radost je bila kad bi u Žurnalu izašla Savina slika pa makar bila 2 sa 2 cm. Sakupio sam 3 velike sveske i napravio komplet. Tu su bile slike sa svim Savinim imidzima od čudesnog razdeljka do marame. To je bilo neko drugo vrijeme. Više djeci ne trebaju sveska, novine, selotejp, sad djeca imaju internet, dvd, hard disk. Imaju i neke druge idole (Mesi, Tera Patrik). Al Savo je Savo.

Baksuz prilikom kupovine karte za pozorište. Sjedište sa brojem jedan.