Svako od nas je bar jednom u životu iskusio ovo stanje krajnje smorenosti, kad više nemaš pojma šta da radiš sam sa sobom i svojim životom a matorci/dečko/žena/šef (podvući odgovarajući pojam) te dodatno ubijaju u pojam ističući koliko si ti zapravo jedno beskorisno biće. E u tom trenutku se osećaš smoren kao solarijum u Gani.

Naduti se kao punjena ćurka u američkim filmovima pred Dan zahvalnosti, tj. napuniti stomak nerealnom količinom mesnatog sadržaja svih mogućih vrsta ili (ne)određenom količinom vopija.

Princip otvaranja prolaza u masi pred osobom od autoriteta. Koliko god masa bila besna i revoltirana, koliko god delovala napadno i snažno, kad se pojavi autoritet razdvaja se na obe strane i otvara prolaz.
Baš kao Crveno more pred Mojsijem.

Kao socijalno odgovorna institucija , javni servis nas direktno podučava pristojnom ponašanju na stadionima pred fudbalski meč sudbine sa Francuzima, a sve u vezi već tradcionalnog zviždanja svim mogućim himnama, uključujući i našu. Navijačko nepoštovanje himni je odavno prevazišlo oblik protesta i ukorenilo se u nešto što se kratko zove“nekultura“.
Očajnički potez da se izbegne javna bruka i velika kazna je pretvoren u džingl koji se vrti na TV-u sa završnicom „Poštujmo Marseljezu, kao što volimo našu“. Time je učinjen odlučan milimetarski korak napred. Ljubav prema našoj himni je vrlo neopipljiva, neegzaktna veličina, pa će možda na stadionu morati da se stoji da bi se napravio potreban raspored policajaca ućutkivača po glavi navijača u odnosu 1:1.

Pridika devojci koja se ponaša kao da je u pubertetu a odavno je punoletna.

Legendarni fudbaler Crvene zvezde sedamdesetih i s pocetka osamdesetih godina. Nizak sa izrazito jakim i kratkim nogama, izuzetan dribler. Smešna figura na terenu ali noćna mora za odbranu. Često se u to vreme za devojku sa kratkim i krivim nogama govorilo da "ima noge kao Šestić".

Iskusno popusio za neku radnju od znacaja. Cesto se koristi kad te odjebe riba, kad izgubis u nekom takmicenju ili kad te neko zajebe na kulturan nacin...

Princip rada sokovnika Džeka Lelejna.

Karakteristika osobe ekstremno spore u obavljanju neke aktivnosti.

Konstatacija koja nastaje onda kada ni sami ne znamo zasto nismo finalizirali neku radnju, postigli ocekivani rezultat, a nismo u stanju da smislimo kvalitetan izgovor.

Vrlo specifična vrsta paperjastih brčića koja se u tinejdžerskom dobu javlja podjednako često kod dečaka (na njihovu veliku sreću) i kod devojčica (na njihovu jos veću nesreću).
Ukoliko stvari krenu da se dalje odvijaju normalnim tokom, ti isti dečaci će shvatiti svu blagodet brčića kao dokaza zrelosti, a devojčice svu tugu i bol hladnog voska za depilaciju.

Jedan od vidova muškog samoreklamerstva ženama, ili pokušaj zastrašivanja muškaraca.

Unikat, gotovo ga je nemoguće pronaći. Priča se da negde tamo na neki ivanjdan i paprat cveta (iako to sad botanički ne bi trebalo) i onda se veštice i vile bore da pronađu taj cvet, jer ko ga nađe uživaće ultimativnu moć i tako neke dark lord stvari. Kul svakako. Jedino je problem što su obe strane toliko opsednute borbom, da takav jedan unikatni cvet na kraju ostane neubran. Možda i ne valja biti poseban.

Tamaniti slatko bez milosti, mere i zadrške.
Kao žena, u nekoj američkoj ljubavnoj komediji, koja bol i tugu zato što joj je dragi upravo ispao svinja, a i svi muškarci su svinje generalno, pokušava da utopi u kadi sladoleda iz koje zahvata velikom kašikom za sipanje đuveča.

Pušiti kao turčin, naravno nastalo je iz vremena pod turcima, iz razloga baš tog, što su nama turci mogli samo da popuše, što i jesu učinili, i to mnogo puta.

Izraz koji koristimo kad želimo da definišemo neko veliko poštovanje, ljubav, prijateljstvo...

Odgovor koji estradni umetnici daju kada ih novinar upita koja im se pesma najvise svidja sa svog novog albuma . Ostaje samo pitanje ... zasto onda prodajete svoje pesme ako su vam kao deca ?

Izraz kojim se opisuje prvi, a nekada i drugi dan menstruacije.

Mnogo puta ponavljana fraza koja se nezaoblizano koristi kao poređenje u velikoj većini filmova, pogotovo stranih, verovatno sa idejom da gledaoce nekako uveri da je to što gledaju zapravo pravi život stvarnih ličnosti, a ne filmski glumci i vešto osmišljena radnja na platnu.

Kažemo za osobu koja sramežljivo i neodlučno pokušava da uđe u neku prostoriju.
Malo viri kada neko drugi uđe, pođe da se uhvati za kvaku, pa odustane, i na kraju, kada sakupi hrabrost, promoli glavu kroz vrata, pa se opet vrati.
Popac, kao ljupko, ali plašljivo stvorenje, pravi svoju jamicu u zemlji i iz nje pomalja glavicu samo uveče ili posle kiše da bi malo cvrčao. Ali ako mu neko stane kod ulaza, on će se sakriti dublje u svoju rupu, a zatim psihodelično proveravati gotovo stalno da li je taj neko otišao, da bi mogao da nastavi sa ''pevanjem''.
Naravno ovo se sve završava kada neko tu osobu ugura, najzad, u sobu, i kada ona, crvena kao cvekla, zamoli za reč, ili sedne.