U divljim i slabo uređenim krajevima novog sveta u toku je borba za nezavisnost, osamostaljenje, suverenitet i nadasve teritorijalni integritet kojom novopečena američka nacija ište da se izmigolji ispod čizme beskrupuloznih britanskih imperijalista. Ta borba iznedrila je mnoge heroje, Komandantu Marku svaka čast ali nijedan nije bio kao Veliki Blek, zbog svojih osebujnih intelektualnih sposobnosti od milošte prozvan "Stena".

Ova priča odvija se nakon čuvene "bitke za Džoovu kafanu" o kojoj se i danas uči u školi. To je bila slavna bitka u kojoj je Veliki Blek glavom i glatko izbrijanom četvrtastom vilicom sam i goloruk pobedio barem dvadeset omraženih Crvenih Mundira dok su pirovali uz čaj i jorkširski puding u pomenutom establišmentu.
Na poprište bitke zadihan stiže redov Vilijam Smol, najsitniji vojnik u odredu, sopćući kao ker u teranju, jer, pobogu, odavno je prošlo pet i čaj mu se hladi.

- Jebo te matori ružičasti džukac da te jebo, šta se ovde dođavola zbilo. Džo! Džo, saberi se čoveče, reci mi ko je ovo uradio.
- Aaah... jedite kod Džoa... jedite kod Džoa... aaah...
- Polako druškane, uzmi malo viskija... jel sad bolje?
- Kah, pljuc... bolje...
- Dobro, ko je ovo uradio Jupitera mu?
- Veliki Blek, ser. Ušao je ovde kao vihor i poslagao čitav odred vojnika koristeći samo levu ruku dok je drugom pridržavao tur. Niko nije mogao da mu se suprotstavi, borio se kao demon!
- Zašto je pridržavao tur, trista mu olinjalih tvorića?
- Reče da mu se strašno prikenjalo, ser, ali ne može da sere ako nije mir i tišina pa je odlučio da počisti čitavu kafanu. Bolje bežite ser dok se nije vratio, otišao je još pre pola sata s primerkom "Bostonskog glasnika" i dva mundira da se ubriše a kad sam mu rekao da ne može u klozet dok ne naruči nešto tako me je mrko pogledao da sam se onesvestio.
- Ja bih rado Džo, ako mi veruješ, ali zakletva mi ne dozvoljava da napustim tela mojih saboraca dok je u meni daha.
- Ne možete im pomoći ser, bežite dok nije kas... gospode, evo ga.
- ŠTA JE OVO, NISAM LI VAS SVE POTAMANIO ĐUBRAD JEDNA KOLONIJALISTIČKA! KOJI SI SAD PA TI, ŽGOLJAVI?
- Ja sam Vilijam Smol prljavi pobunjeniče, da li si ti odgovoran za ovaj pokolj?
- JESAM!
- A je li? Sreća pa ja nisam bio tu!
- A ŠTA BI BILO DA SI TI BIO TU? A?!
- Šta bi bilo, je li?!
- JESTE!
- Jebo bi ti čvorka ko i ovi ostali, šta drugo.

Jednog nedeljnog jutra, Petrović Petar stao je pred ogledalo. Upalim, mamurnim očima oivičenim podočnjacima tamnomodrim kao dubine Marijanskog rova prešao je svoju figuru ovlaš, ono što je video nije mu se dopalo tako da se odmakao malo. Efekat je ostao isti, iz daljine samo je još više nalikovao na zvečarku koju je neko okačio o dovratak nakon što je progutala zeca. Uistinu, pivski stomačić beše jedina stvar od gabarita na njemu, ostalo je uvenulo i sasušilo se od sedenja za kompjuterom u kancelariji i kod kuće a lice mu ubledelo od slabo prospavanih noći. Kao kroz maglu, Pera se priseti izraza suzdržanog gađenja na licu simpatične devojke kojoj je sinoć prišao da plati piće. Ne, ovako više ne ide.

Naoružan odlučnošću jednog Leonide pred hiljadama Persijanaca uplatio je termin u obližnjoj teretani i krenuo fanatično da trenira. Isprva posprdni izrazi na licima redovnih posetilaca uskoro su se pretvorili u oprezno poštovanje ili bar saosećanje te oni mekšeg srca krenuše dobronamerno da ga savetuju. Pera je savete cenio i sledio, brzo je naučio da se fokusira na grupe mišića i odredi sebi intenzitet treninga, pobožno je sledio i savete vezane za ishranu a u noćne provode prestao je da ide jer se svi slažu da je san od vitalnog značaja za razvoj organizma.

Meseci su tako prolazili i Pera se sasvim preobrazio, bivši džank-fud manijak koji se po ceo dan izležavao pred kompjuterom sada je skoro svaki slobodan trenutak provodio u teretani a čak i kad ne trenira dolazio je da razmeni mišljenja s iskusnijima. Iz tih razgovora spoznao je da je uzimanje suplemenata uz normalnu ishranu neophodno kako bi napredovao, sada je Pera već sasvim fino izgledao ali to mu više nije bilo dovoljno, zainteresovao se i zarazio, počelo je da ga kopka i koji su krajnji dometi svega toga. Tako je sve počelo, prvo su na red došle proteinske dopune, zatim je prešao na kreatine i aminokiseline a onda je, uprkos upozorenjima i ozbiljnija hemija došla na red.

Jednog nedeljnog jutra Pera se opet zatekao pred ogledalom, ovaj put kako bi se po običaju divio svojim izvajanom mišićju i pogled mu je pao na sliku koja je ležala na kredencu. Na njoj se nalazio on na prvomajskom roštilju u društvu svojih pređašnjih ortaka, nije se čuo s njima već par godina još otkad su se nešto pokačili jer im se smučila njegova stalna priča o tegovima i kilažama. Pokušao je da se priseti zašto ga je to tada toliko uvredilo ali nije mogao, uglavnom čitava stvar mu se učini krajnje detinjastom te setivši se zašto je uopšte i počinjao sa čitavom operacijom reši da ih pozove da idu malo u štetu. Poneko se odselio, poneko se poženio, ali uspeo je da skupi par ljudi raspoloženih za ponovno viđenje te se prve zgodne večeri, nakon što je navukao najtešnju majicu koju je našao uputi gradu veseo kao šiparica da ubere plodove svog mukotrpnog rada.

Stari prijatelji ga pozdraviše po njegovom mišljenju prilično suzdržano što on spremno pripisa zdravoj dozi ljubomore, ipak ne ide se svaki dan u provod s tako đavolski zgodnim likom kao iz bodibilding priručnika. Ipak, pošto ih dugo nije video, a i zato što je tako sjajan momak on im to oprosti, raspoložen čak i da im namesti nešto pičetine koja će po svoj prilici da leti na njega kao babe na japansku sadnicu. U klubu vrelo, vlažno i znojavo, odbio je piće jer ga godinama nije okusio a za pičetinu je bio u pravu, samo jedan pogled na njega, mistera mokre majice bio je dovoljan da se sruše i najviši bedemi. Koji prljavi ples kasnije već je jurio gajbi sa mladom napupelom vragolankom na sedištu do sebe.

U stan je nije uveo već uneo, kroz hodnik su projurili kao orkan u strasnom klinču, ništa nežnije nego svojevremeno Kličko i Bird pa se stropoštali među svilene čaršave koje je montirao specijano za tu priliku. Pun entuzijazma dao se u akciju, jezikom, prstima, rukama i nogama, šakom i kapom ali sve vreme osećao je kako mu se strah lagano uvlači u kosti, 'tamo dole' odziv nekako izostaje, mlako je to i slabo, nije kao što se sećao da je nekad bilo. Dok se tešio tako i očekivao zakasnelu reakciju koja nikako da nastupi, partnerka odluči da doslovno uzme stvar u svoje ruke, a moguće i još negde. Tu je našeg Peru već počeo hladan znoj da obliva, toliki mišići na njemu, svaki jedar, savršeno oblikovan i pozicioniran, spreman da reaguje na najmanji mig a baš taj u ovom momentu najbitniji ne samo da miruje kao zgažena glista nego kao da je u odgovor na njegovu rastuću zebnju sad i još više počeo da splašnjava. Dokusurio ga je devojčin upitan pogled odozdo, promrmljao je nešto u ime izvinjenja a da nije ni sam znao šta, činilo mu se da je pomenuo klozet pa se tamo i zaputio. U hodniku ga je sačekao njegov odraz u ogledalu, pogledao se još jednom pa seo i zaplakao kao malo dete...