Uobicajeno pitanje koje sledi nakon krljanja u brzinu slabo rutiniranih vozaca.
Onih,sto zaboravljaju da taj model automobila poseduje i kvacilo.

Nešto nedokazivo i nepojmljivo. Pogotovo ako je usmena forma, tek onda svi (ne)dokazi padaju u vodu. Kada vic izađe u beli svet i postane nacionalno poznat, sa manjim izmenama, tu i tamo, treba ga tretiurati kao dete koje se osamostalilo i otišlo trbuhom za kruhom. Ti se više ništa ne pitaš.
Zahtevati autorsko pravo nad fazonom nailazi na masovno zgražavanje sredine; mada, nije kao da su ikada ikome poverovali što se ovoga tiče.
Vicevi su nacionalno dobro, bez mame i tate, bez sponzora, bez familije i sasvim sigurno bez (drvenih) advokata.
Jednom kad ga izvališ, ostaje u amanet budućim generacijama kao delo nepoznatog pisca. Evoluiraće, uveseljavaće narod, biće im bolje makar ta dva minuta i to mora da ti bude dosta, jer drugog načina nema.
Neka bude srećan i zadovoljan onaj čije se reči prepričavaju na široko i na dugačko.

veoma ucestala recenica u nasega naroda.kad je neko izgovori,svestan si da je tome predhodilo nesto lose...

Kad jebeš ciganku sve ti krene, padaju zlatnici sa neba, koka ti nosi četvorke, a krava sere mocart kugle. Al kad jebeš sirotu, griješiš dušu kralju, pa ti misliš ako nema brata i oca možeš da špricaš njeno nevino lice?! Ne jebaće ti bog mater za to, iskijaće ti to, puno si se druže uznio, alo zajebavaš li se to molim te?!!

Prebacujuća opaska koja se upućuje nekome ko jajari i neće nešto da odradi van zaštićenog prostora, samo zato što izvan njega pada neka omanja kiša.

Naravno, da bi ova opaska imala efekat, potrebno je da dotični bude alkoholičar.

"Ne može i nemoj da me nerviraš" na majstorski način. Dođe tako mušterija kojoj su negde rekli da može da se napravi od drva šporet i od babe devojka, pa onda traži da se pored te nemoguće prepravke napravi još par izmena, da se dobije drvena baba i šporet-devojka. Pošto je neko upalio da je to lagano da se izvede, ne odustaje od svoje zamisli dok ne čuje rečenicu iz naslova.

Portir u opštini. Prvi čovjek na koga "udarite" kada uđete u nju.

Petar Pan najpoznatiji večiti dečak.
Do skoro se verovalo da sretno živi u Nedođiji, ali on je preminuo od dugih i teških bolesti!
Imao je stambeni kredit i neizlečivu filantropiju.

Prvi maj u nekadašnjoj nam SFRJ. Naš Drug ustaje ujutru, sav nasmijan od uva do uva, što zbog buđenja bloudžobom od strane drage mu Jovančice, što od radosti zbog današnjeg praznika. Ustaje, ostavlja Jovančicu da se mazi sa jastukom dok joj niz butkice curi barica, i stavlja džezvu na smederevac, u kom tinja svježe podložena vatrica. Iz stare vitrine uzima naš drug posudice sa šećerom (volio je malo slađu) i kafom, dok uspješno odbija poslugu od zadatka kuvanja kafe. A ne, danas je poseban dan, danas će sam da kuva kaficu, hehe. Zakuvavši je baš onako kako voli, nasuvši je u omiljenu šolju sa Olimpijade 84-te, onu sa Vučkom sa svih strana, naš Drug dolazi do prozora i razmiče roletne, puštajući da ga zraci jutarnjeg sunca preliju svojim sjajem.

Al' kurac. Napolju provala oblaka. Naš Drug stajaše par trenutaka, sa razočaranom facom, proklinjući Onog u koga ne vjeruje. Iz ruke mu je ispala omiljena šolja, oprživši ga vrelom kafom po nogavici. Pa zar danas da padne kiša? Danas kad bi trebalo da su roštilji uveliko raspaljeni, a Jagodinsko i BiP da se uveliko hlade u nekom potočiću kraj šume? Ali naš Drug ne časi ni časa, već on zove svojega drugara...

Postati muškarac, imati prvi seks koji je trajao koliko i ispaljivanje metka. Kratko se upoznati sa materijom. Koliko god frustrirajuće zvučalo, strelac ipak biva srećan, jer od nečeg se mora početi.

Poslednja misao sa kojom zaspete kao osmogodišnjak i prva sa kojom se budite.
Nešto što vam nikako ne treba kad imate četrdesetpet. Relativna stvar.

Poštapalica koja je služila da se nesrećniku koji je nešto izgubio poveća stres i strah od trajnog gubitka predmeta.

Kad gubilac predmeta zamoli ortake iz društva da mu pomognu da nađe nešto u učionici, na igralištu i slično, obično se nađe obešenjak koji se doseti ove poštapalice. Ili kad se neko samo glasno požali ostalima u društvu da je nešto izgubio.

Wallpaper nečijeg uma. Ono što krasi tu osobu i čemu se divimo, sve dok ne saznamo da se ispod svega toga krije pentium kec.

Vremenski tok postepenog odumiranja određenih vrsta koje su nekada rasprostranjeno postojale na zemaljskoj kugli.

Kada treba da dobije, kada je dobila, ili kada dugo nije dobila.

Kada je neko stvarno dobar u dusi, pa kako drugacije to da opises nego "dobar ko lebac".

Kažeš za holivudskog glumca preterano opuštenog držanja, koji u svakom sekundu svoje aktivnosti intenzivno glumi opuštenost & frajerštinu, iako je na prvi pogled sisa od čoveka.

Prva recenica koju izgovoris kada te keva budi za skolu, a imas kontrolni prvi cas.

Prvi zacop je u životu svake devojčice nešto što dođe nenadano i ponekad ode neprimećeno. Zahteva prelaz iz jedne perspektive u drugu, iz pogleda na dečake kao na drugare koji su dobro društvo za partiju klikera ili fudbala, do pogleda na njih kao na muškarce koji su odjednom, čudna mi čuda, privlačnim drugim devojčicama. Efektivno počinje onog trenutka kada je po sred čela strefi činjenica da joj se neko ZAISTA dopada, da bi volela da ga poljubi, zagrli i odvede na neko mračno i pusto mesto (iako joj nije jasno zašto baš tačno tamo, ali nekako zvuči ispravno). To je vreme u kome se stare 'tike sa velikom tugom odlažu u ćoše, kada mama dobija blagi šlog jer je ćerka, koja se ni motkom nije mogla isterati iz vrećastih pantalona, sada predlaže da joj kupi neku lepu haljinicu. To je onaj trenutak, kada devojčurak počinje da se oseća kao devojka, kada leptirići u stomaku zamašu krilima i kada isti onaj Marko, koga je u drugom razredu šutnula tako jako da je otišao da je tuži učiteljici, počinje da liči na najidealnijeg partnera za prvi poljubac.

Stanje vase sobe nakon visenedeljnog nesredjivanja, kad vam je lakse da odete i kupite neku stvar, umesto da je potrazite u sobi...