Nerazgovjetna zvrljotina na papiru,salveti,CD-u,dresu,lopti ili nekom drugom predmetu koja treba da predstavlja potpis ili bar pocetna slova imena i prezimena osobe koja je potpisuje. Osobe zenskog pola najcesce zele autograme glumaca ili pjevaca dok osobe muskog vrebaju sportiste da bi dobili fleku na dresu ili lopti. Histerija nakon dobijanja istog kod zena se manifestuje kroz mahnito vristanje od odusevljenja iako nista pod milim bogom ne mogu razabrati na zvrljotki,dok muskarci svoje odusevljenje manifestuju ponosnim sepurenjem kroz masu kao pijevci nakon...

Jedino što ujutro može da te probudi je jaka,crna domaća turska kafa bez šećera.Bunovan si i mrzi te da je kuvaš pa odlaziš kod babe u dnu dvorišta da ona to uradi umesto tebe.Udobno se uvaljujes u babinu rasklimanu fotelju iz '45(nosilac partizanske spomenice)dok stara veselo skakuće oko šporeta radujući se što joj je neko od sabajle došao na kafu.Ignorišeš babine interesantne priče o prošloj epizodi "Regalice"("Slagalice" prev. prev.)gde je konačno uspela da složi reč dužu od 3 slova-ĆEZMA (Džezva prev.prev),ignorišeš babino jutarnje razdragano recitovanje "sećaš li se pesme Grličica grče Petar konja trče..."jedino što ti je potrebno je JAKA DOMAĆA TURSKA KAFA...
Jednim prstom čačkaš oko i u uglu istog pronalaziš krmelju jer nisi stigao da se umiješ od preterane želje za kofeinom.
Šoljice iz kuhinje zveckaju dok bunovno blejiš u jednu tačku.U pravcu pogleda baba spušta belu šoljicu ka.....crne providne tekućine .Iz pokušaja učtivosti prema staramajki što ti je uštedela dvominutni trud,srčeš tekućinu ali se lice grči od ukusa koji podseća na komad papira u vrlo tečnom stanju.Ostavljaš šoljicu skuvane trt tekućine,odlazeći žurno uz izgovor da su te upravo zvali drugari na partiju jutarnjeg boćanja.
Utrčavaš u kuhinju stavljas džezvu sa vodom zakuvavaš kafu ne štedeći na istoj.Sedaš,otpijaš prvi gutljaj pržeći jezik jakom ...Oooo daAAA KAFOM...dok u glavi planiraš dan....

Smradovi koji sasvim sigurno nikada neće izmisliti teleport, neće usavršiti bežični prenos struje, neće otkriti način da pivo uvek ostane hladno... Zbog zato, unaprediće svako moguće oružje do perfekcije, pokušavajući ljudskom rodu da olakšaju milenijumsku tendenciju međusobnog sakaćenja i istrebljivanja.

Žicati nekoga da nam da nešto. Iskati, odnosno tražiti.

U svim holivudskim filmovima koji su apokaliptične (smak sveta i ostala čudesa) tematike, primetićete da posle bilo kog američkog grada, prvi grad koji najebe u ostatku sveta bude Pariz. Neverovatno je da to bude Amsterdam, Seul, Johanezbugr ili Velington - ne tu bude baš pariz. Ispada da postoje "the almighty" USA, Pariz i ostali.

Ta logika, khm... ovaj, totalno debilisanje služi da se u svakoj sledećoj tinejdž komendiji prave planovi za odlazak u .... pogađate - Pariz. Ah, taj grad ljubavi, to svaki pravi tinejdž amerikanac i svaka prava amerikanka mora da vidi, oseti, napravi najneverovatnije orgije jer to je Pariz. (Namerno sam stavio malo a ispred amerikanac i amerikanka).

I u hororima se putuje u Pariz. Njihovi studenti i srednjoškolci uvek za ekskurzije putuju tamo.

Izneseno je jelo pred tebe. Obično bude neko meso. Pečenje, izgleda prste da poližeš kako je dobro. Ti si gladan, gledaš njega, ono gleda tebe, hvataš najveće parče sa vrha, sečeš oveći komad, sve to strpaš u usta, zagriz...

Nastupa predpeglozno stanje.

Ukapiraš da si zagrizao neki deo sa neverovatnom količinom masti, ili hrskavicu, ili neku mlohavu vodenjikavu kožicu ili tako neki kurac umesto slatkog, slatkog mesa, koji ti u ustima ostavi govnjiv ukus i tebe u dilemi.

Šta raditi sad?

Ovo se uvek, naravno, dešava kad si u nekom društvu. Starijem i ozbiljnom. Nebitno dal je to slava, ili njeni roditelji, ili rodbina koju nisi vido dugo, ti sediš tu, u limbu, sa parčetom za koje nisi siguran gde je pre toga stajalo na svinji, u svojim ustima. Muljaš ga jezikom, jer si apsolutno svestan da će svaki naredni ugriz da istisne još "toga" po ustima.

Alfa ženka na večeri (zaslužna za pečenje) u tom trenutku pita: "Jel ukusno?"

Imaš nekoliko mogućnosti:
1. Da si kući... Ustaneš, harrrk pljuv to u kantu za smeće kažeš kakvo je ovo govno, izgrgoljiš usta vodom i vratiš se da jedeš ko čovek. Naravno, to ne dolazi u obzir.
2. Blaža varijanta jedinice - Da pljuneš to u maramicu i da joj odgovoriš "Jeste odlično je pečenje". Suludo.
3. Nastavljaš. Ne smeš da ugrizeš. Gutaš. Ulog nije mali, u najboljem slušaju će ti zgaditi ostatak večere, a postoji dobrana mogućnost da ćeš sa gostima podeliti i masnu supu od malopre, i burek od jutros. Organizam se buni, i počinje da vraća. Ti stiskaš zube, praviš facu ko onaj u emisiji kuvajmo srcem dok proba specijalitete svojih gostiju, zalivaš to ogromnim gutljajem piva, parče leba pa opet pivo, i zapečaćeno je negde u stomaku. Izbegnuta katastrofa. Pun olakšanja kažeš:

-Da, odlično je.

Naravno, iz predostrožnosti ovo biva poslednje parče bilo čega na toj večeri. Držiš se piva, sa njim bar imaš iskustva kad ćeš da peglaš.

Nama samo alat može da pomogne. Nije bio lud onaj Hića kad je stavio natpis "Rad oslobadja". Ni onaj Tito što je organizovao radne akcije. Radilo se, gradilo, sticalo, ljudi su se upoznavali i družili, i sve je nekako funkcionisalo. Nismo bili gldni, ali nismo imali ni snage da se svadjamo ni vremena da zadrignemo u masti, dosadi i perverziji. A danas nema više diktature, i ode sve u kurac..

Kramp vama treba. Kramp, čekić, ašov, lopata, motika..Zašto? Zato što ste postali odvratna bezlična stoka, jednaka u prividu različitosti. Želudci i debela creva. Ako bude i malo pravde, neće se sve okončati u jednom bezbolnom prasku - ne. Prvo će da zavlada neka opšta gvozdena diktatura. Zašto? Jer smo poziljaveli do kurca, i dokoni smo u pizdu materinu. Zbog lajkova na fejsbuku, 186 komentara na definicijama, zbog svadbi od 5 000 000 dolara, ferarija, prade, kurca palca..Zato što rad zaista oslobadja.

Ako mi zlatna ribica, jednorog, irski patuljak ili neko drugo mitološko čudo ponudi jednu želju, poželeću da budem vaš lični diktator. A onda..Onda ću da vam se najebem majki.

Situacija u kojoj pokusavate da prstom nadjete rupu na mestu koje vam je zaklonjeno u vidnom polju.

To kazemo kada neko mocniji od nas manipulise nama, malim ljudima i maltretira nas.Sledi primer sta se desava kada se bunimo protiv zuluma.Verovatno ste vec culi:

Neoksvrnuta slika razrušenog grada ili ipak Arene svetluca ispod pretanke folije koja se tako ah tako slasno skida: to siktavo šuškanje iz više klase šuškanja, pa onda taj bogati i blago hrapavi papir koji miriše na štampu, na boje, ali taj miris je jedinstven, druga štampa ne miriše tako, pa onda sine sama gola konzerva, tamno, sjajna, žuta ili pak srebrna, uvek to dvojstvo: zlatno i srebrno i nikad nisam mogao da se opredelim koju više volim i dan danas, pa onda taj ritual sa otvaračem za konzerve: on je mali ali zajeban i oštar: njega je ptica neka ispustila, to je ptić bio, pa dok je padao od straha umro ili se očeličio al zadržao oblik taj oštar kljun i njega si mogao samo da zabiješ -negde na sredini oboda konzerve - još si nejak, malo teško je išlo dalje sa otvaranjem koje mora konstantno da ide: zige zige zige i podano se uvija lim ispred nas i potmulo izbija zlatno ulje iz tih ritmičkih uboda, ta zlatna tečnost: čisto bogatstvo i diviš se kako neko tako konstantno ide zige zige zige i čekaš dan kada ćeš i ti tako zige zige zige sve dok ne dođe ptić do kraja - tu blizu početka ziganja i onda sveačno otvaranje jutra i ta srebrnasta boja riba topljenih u sunčev znoj, u sunčevu tečnost, komad sunca sa juga: pozdrav iz Rovinja, pozdrav, evo vam malo spakovanog mora da osetite miris da pojedete jedno more u lepo jutro pa na posao kod Milene Dravić kad ide sa tri ćerke na more.

Kasnije su svuda uveli ovaj prost i nemaštovit sistem samo povučeš i opala – čista glupost i oduzimanje tako slasnog rituala...

Ljudi o kojima se toliko priča a nikada se nepojavljuju u javnosti. Mistična bića koja su stručna u svim oblastima medicine. Niko ne zna bolje od njih od čega zaista pacijent boluje. Omiljena su tema razgovora haških optuženika i duhovnih iscelitelja. Smatra se da žive na krajnjem severu Sibira ali to još nije naučno dokazano.

Efekat koji izaziva kvalitetna ljuta paprika. Naročito ona crvena, južnjačka.

Stvar koja je, kad smo bili mali, još više nervirala već iznervirane roditelje

Konačan utisak zadovoljnog mužijaka nakon nesvakidašnje pažljivih radova na svom izgledu, kako bi se sa nogu oborila "ona". "Ona" nije bilo koja, kod bilo kojih seks se podrazumeva, a kompenzacija su samo tuširanje, pranje zuba, brijanje i peglanje.
Ova je, što bi se reklo "pička ko avion", situacija u kojoj ćeš sa njom izaći na obećavajući sastanak je uglavnom nesvakidašnja, tako da sve mora biti pod konac i pažljivo proračunato.

Pošto izabereš gde ćeš da je vodiš i isplaniraš šta ćeš da pričaš i kako da se ponašaš, ostaje još da poradiš na fizičkom izgledu, kako bi ostavio dobar utisak i oborio je s nogu (ako bude sreće u krevet).

Pre nego što je izgrađen “Delta City” Jugosloveni su kupovali stvari u Trstu. Trst je bio most koji je spajao Jugoslaviju sa zapadom, tj. prva stanica sirotih Jugoslovena ka zapadu. Grad Trst nikad nije pripadao nama i pored parola “Život dam, Trst ne dam” i “Trst je naš”, nikad nije bio naš (ovo malo potseća na parolu “Kosovo je Srbija”). Trst sedamdesetih godina je bio naš u nekom drugom smislu, kao grad u koji je ceo narod odlazilo pazariti komad neke Italijanske odeće ili obuće jer je kod nas vladalo sivilo socijalističkog dizajna. Te sedamdesete su bile zlatne godine šverca. Fenomen šverca iz Trsta je došao do izražaja zato što je roba bila jeftinija nego u centru Beograda a i izbor je bio znatno veći. Švercovalo se sve sto u SFRJ nije bilo dostupno, ali najviše farmerice. Farmerice su za socijalističke zemlje predstavljale simbol slobode (Česi, Slovaci, Mađari su jedva čekali naše švercere sa farmericama, i plaćali su ih ko suvo zlato). Farmerice koje su se najviše švercovale su bile marke “Lee”, “Super Rifle”, “Madres”, “Wrangler” i “Levis 501”. Titovi pioniri su se delili na one koji nose ove ili one marke. Najveći šmekeri u to vreme su iscepali svoje zvoncare. Pored famoznih farmerica iz Trsta stizale su i prve “Starke”, onda jakne tankerice i vijetnamke, šuškavac, najlon košulje, cipele, majice sa velikim natpisom ADIDAS… ali nije samo odeća i obuća bila zanimljiva jugošima, kupovali se i satovi, žvake, cigare, viski, kafa, prašak za pranje, kišobrani, tranzistori, ploče, Zippo upaljači i PORNO časopisi. U Trst su jugoši nosili Gavrilovićevu zimsku salamu, Rubinov viljak i Napoleon.
Danas Ponte Roso je pust ko Vranje, zatvorene su prodavnice u kojima se moglo plaćati u dinarima, sa raspadom Jugoslavije raspao se i jedan grad u Italiji.

Dramsko delo Viljema Šekspira o nesrećnoj ljubavi dvoje mladih, koji su sebi oduzeli život, jer im je bilo branjeno da žive zajedno, a život bez ljubavi ne vredi živeti..
Naizgled bezazlena drama je postala jako poznata, i kroz vekove njihova priča je simbol romantike i mladalačke zaljubljenosti. Ceo svet zna za Romea i Juliju, neki su predstavu gledali u pozorištu, drugi su videli film na tv-u, treći su čuli prepričanu verziju dok su četvrti komad pročitali samoinicijativno, ili kao obaveznu lektiru.
Najgora moguća posledica ove knjige i danas dolazi do izražaja : na smrt je počelo da se gleda i kroz romantiku. Neke budale su skontale kako će postati besmrtni ako se ubiju iz ljubavi, kako će ih ceo svet pamtiti i kako je to rešenje svih ljubavnih jada - postoji jedno bolje mesto, gde ćemo zauvek biti srećni ti i ja..
Zato smo danas svedoci pojave da tip ubije devojku zbog neuzvraćene ljubavi, da se klinka od 15 godina otruje jer joj roditelji brane da se vidja sa probisvetom u kog je do ušiju zaljubljena, da klinac u Americi upadne u školu i poubija pola odeljenja ubedjen da su svi radili protiv njega i njegove ljubavi. U Crnoj Gori je za neverstvo (izneverena ljubav i uvredjena čast) čak sledovao i ritualni obred ubijanja žene maljem u glavu.
Možda grešim, ali ja sam ubedjenja da se za pravu ljubav treba boriti, i u toj borbi biti istrajan, jer ako u ljubav zaista veruješ, ona će vredeti svakog bola, žrtve koju podnosiš, i svakog pokušaja da je zadobiješ i sačuvaš. Samoubistvo ili ubistvo iz ljubavi je posledica neverice da je ta ljubav moguća. To je kukavički.

Stanje iznad superlativa - najruzniji/a/e. Toliko ruzno, da mami suze na oci, vise nego luk.

Pojava karakteristična za, kako je već pomenuto, pripite, polupijane, pijane, prepijane, a ponajviše obeznanjene ljude, podrazumeva se, izraženija je na pojedinim veseljima. Naime, količina alkohola u krvi je proporcionalna količini predmeta koju će osoba na sebe okačiti.

Šta navodi konzumenta alkoholnog pića na ovakvo ponašanje i pravljenje od sebe ciganskog štanda na vašaru, do dana današnjeg nisu ustanovili ni naučnici sa univerziteta u Masačusetsu.

Pored već ustaljene čaše koja se stavlja na glavu, kod onih smelijih i pijanijih i flaše, kravate koja se odvezuje sa vrata i vezuje oko glave, kojekakvih "havajskih" ogrlica prikupljenih sa promocija jegera, dedamrazovske kape prepune prašine, iskopane u nekom uglu sobe u sred jula, na meti ovog pijanog ljudskog magneta mogu se pronaći najrazličitiji predmeti. Sindrom je izraženiji kod muške populacije, mada ni ova "lepša" ne zaostaje u čivilučenju. Imunih skoro da nema!

Tri američka veterana. Tri ratna havera. Česta imena koja su značenje proširila i na tipove karaktera. Sada bilo gde u svetu možeš da naletiš na nekog Džimija recimo, ili ma kog od ostala dva Dž.

Džimi je Džimi, i tu nema mnogo priče. Nevičan ljudima, niko ga do kraja nije upoznao. Ne snalazi se baš u ovom svetu, ne sviđa mu se sasvim, želi da ga menja, a ne može da ga promeni. Zato je Džimi tiha, umetnička duša, zamišljen, stalno zagledan u nešto, odsutan. Podizači raspoloženja, alkohol, "jedna žena odnela je sve" ljubavi, Pink Flojd i često zatvaranje u sobu i sebe su delovi Džimijevog lika i dela. Kasnije, ako doživi to "kasnije", brada, zapuštenost, neki truli brak, uz malo sreće dete koje ga vuče napred, i neko čistokrvno umetničko delo koje mu je život dozvolio da ostavi svetu.

Džoni je lepotan, mladi šmeker, kicoš, mangup, nadasve dobar momak, koji je kasnije napravio par grešaka u životu. Brz, previše brz, divalj, iskren, jednostavan, jednako pun manira i uličnih fazona, zavodnik, tip kog bi matorci zvali na partiju šaha, decaci na fudbal, tašta na nedeljni ručak, Siniša u reprezentaciju pa i da ne zna himnu... Ipak, Džoniju se nešto uvek desi pa da tu tuđu ljubav prekrije sažaljenje, seta. Zagriju mu plahovito srce, pošalju ga u rat... Ili poveruje džukcima da je posao čist. Možda je gurao tamo gde ne sme. Ako je Džimi dusa, Džoni je srce. A kakvo je to srce ako ne krvari. Pod stare dane, muva se bircuzima, i dalje doteran, prave kičme, stara škola. I svi koji ga znaju, nakon razgovora sa njim, zagledani u njegove odlazeće korake, sa uzdahom pomisle, a "mogao je da bude veliki, samo da je malo manje 'igrao za raju i zanemariv'o taktiku'". Samo ta raja mu onda i ostane, sve hoće svoje.

Džek. On je jak, ćutljiv, mračan. Uvek tu, na kraju nekog šanka, uvek sam, jer je tako hteo. Spartanska snaga, lakonski odgovori, čelična pravda. Ako je Džoni jednostavan, Džek je binaran. 0 i 1, dobro i loše, crno i belo. Voliš ga ili ga mrziš. Kao i on tebe. Njega zadesi dilema, izbor, gde nema crvenu i plavu pilulu, već gomilu izlaza, opcija, borbi, bekstava... I on zagrize najveći komad, obuhvati mnogo ljudi koje želi da zaštiti, primi najviše udaraca, bez ijedne reči, žalbe, i jedino što ga posle održava živim je saznanje da je ostao dosledan sebi. Džek ne pravi kompromise, radi ubeđenja ide rukama na nož, nožem na metak, Jugom u Budvu. Poraz je opcija, predaja ne. Muda od dijamanta.

Oni su trojka koja bi mogla da sarađuje samo na putu za Oz. U stvarnosti, Džoni traži priču, ljude, osmehe, zaborav na sat, bekstvo od misli, Džek ne voli društvo ljudi, ali ni samoću, i trazi prikrajak, okrajak, kutak, gde je dovoljno blizu i daleko, sve to dok Džimi u begu, tamo iza roletne, stvara novi svet.

Ortak iz detinjstva. Smrda. Čovek bez stida i obraza.

Čovek koji će staviti pauzu na PES-u u sred tvog napada, bez griže savesti i ikakvog osećaja krivice. To je onaj koji koristi tvoj bajs, Playstation i loptu za fudbal, koji unosi blato i govna u tvoju kuću, piša, prdi , kenja, a ti kad jednom (jako retko) dođeš kod njega, moraš da se izuješ i tiho pricaš, jer su se njegovi upravo vratili s posla i sada imaju popodnevni odmor. Ne daj Bože da slučajno pogodiš da navratiš u vreme ručka, jer te očekuje mrki pogled i hrapavo "šta je bilo mali" iz punih usta njegovog ćaleta, dok komad salame iz istih leti prema tvojoj faci, automatski postaješ nevaspitani ološ jer si uopšte pomislio da ih uznemiravaš u ovo blaženo vreme i moraš da čekas ispred vrata dok dragi drugar Miša pojede grašak i pire. On je jedan siroma čovek kome uvek kupuješ sladoled i suncokret, jer jadan nema para i džeparca, ali sasvim slučajno, tako bedan, sledećeg meseca dobija novi bajs koji neceš smeti da pipneš, jer će ga u suprotnom ćale prebiti i zatvoriti u kućni pritvor, jer ipak, znaš kako, to je on stekao grdnom mukom. Primer ljige i govneta koje te uvek iznova zajebe jer ispadaš nedrug ako mu slučajno ne pružiš nešto od gore navedenog, jer si ga na to navikavao godinama.

Sada je to onaj čovek koji ti okreće ledja kad broji pare i koji i pored punog novčanika izlazi prvi iz pivnice da slučajno ne bi morao da priloži za racun.