- Jutros se ovaj Moj digo pre mene, izmrzle su mi noge.

Planiranje proizvodnje rakije na veliko:

-Da je pakujemo u plastične flaše, jeftinije su.
-Može, možemo i da stavimo zatvarače kao za Rosu, tu ide manje plastike.
-A etikete ćemo da odštampamo crno-belo na tanjem papiru, masan je skup.
-Odlična ideja.
-A šljive da kupujemo direktno od seljaka, da ne dajemo procenat preprodavcima.
-Da uzmemo manje šljiva a da dodamo šećer.
-Kakav bre šećer? Pravićemo prirodnu rakiju, ne može šećer.
-Ma može rakija i od šećera i arome da se pravi, ne trebaju nam tolike šljive.
-Pa i od govna može da se pravi burek, al' niko neće da ga jede, il' radimo ljudski, il' ne radimo uopšte.

- Ajde budi se bre, spavaš već skoro dva sata!
- Jooooj daj ne laži pa samo što sam zatvorio oči, nema ni pet minuta...

Pogledaj za mesec dana se toliko ugojila, sva se rastroćkala.

-Dragi, nešto se loše osećam danas. Ajde skuvaj mi čaj, a onda idi u pekaru po hleb i u apoteku po neki lekić za temperaturu, a kad se vratiš operi ovo malo suđa od sinoć. A mogao bi i veš da raširiš, ali prethodno pokupi onaj suvi sa užeta. Jao ala mi je loše, treba i drva nacepati i uneti unutra, ali pre nego to uradiš usisaj malo oko peći sinoć je ispalo malo pepela, a mogao bi i da skuvaš nešto za ručak, ja danas ne mogu da ustanem, a mogao bi i da..... jel da da ti nije teško mili moj.
- Ma kakvi teško srculence moje, šta je na tuđa leđa sto batina.

Ortaci bleje na klupi u parku,zatim zapažaju Ivana(papuču) kako ide im u susret...Ee desi Ivane ajde sedi sa nama izblejiš malo popijemo pivo.
Ivan:E jebi ga,nemogu žurim kod Katarine opet će se ljutiti ako zakasnim da joj pomognem da izabere odeću za izlazak.
Neko od ortaka : Aa pa dobro ajde nazvaćemo te oko 5-6h pa dodješ sa nama na fudbal
Ivan:Brate nemam telefon razbila mi ga je katarina kad smo se svadjali jer je videla da imam broj od Nine,posvadjanje su već neko vreme.
Neko od ortaka : Pa dobro oćeš uveče sa nama kod Mikija kaže da je nabavio neku novu robu od Joce Šiptara ima da se razbijemo
Ivan: Nemogu obećao sam Katarini da će mo gledati zajedno večeras film nakon što joj operem prozore.

Vidi ovooog, ošišao se k'o robijaš!

- Pričao je, hvalio se, obećavao... Predigra je istina, bila fantastična. Zaista je nežan i strpljiv. Ali kada smo došli do glavne akcije... Ništa. To je bilo neko mrdkanje, koje je trajalo par minuta. I to je bilo sve.

Đe si Đokane? Dođi da se upitamo koju !

1: Joj brate, ceo dan učim fiziku, uništila nas profesorka, 100 strana za kontrolni!
2: Au, pa jesi naučio?
1: Jedva, boli me glava sad, odo' da spavam da mi se ovo slegne.

Milan Obrenović
Kako je Milan još bio maloletan, formirano je namesništvo. Glavni namesnik, Blaznavac, voleo je da veruje u priče kako je bio jedan od mnogobrojne Miloševe vanbračne dece, a podsvesno se nadao da će se u međuvremenu promeniti ustav, što bi njemu omogućilo da postane srpski knez. No, kako se to nije ostvarilo do trenutka kada se Milan opunoletio, mogao je samo da okači kopačke o klin. Drugi član namesništva, Jovan Ristić, bio je kljun. Tačnije, s obzirom da nije voleo ratove, da je bio obrazovan (kod velikog nemačkog istoričara Leopolda Rankea) i da je preferirao diplomatiju, a kako Srbi smatraju da je diplomatija za... dobro, neću da se ponovaljam, elem Ristić je bio tvrd orah, i po mom skromnom mišljenju, uz Nikolu Pašića najbolji diplomata koga smo ikada imali. Treći namesnik je bio neki Gavrilović, a njega zaboravite.
Iako možda nikada kao dete nije planirao da postane šef države, Milan nije bio ni malo glup. Slično dedi-stricu i sinu dede-strica, preferirao je diplomatiju. No, jedna od prvih stvari koju je uradio, bila je da objavi rat Turcima, i to na nagovor iste one fatalne žene, koja se posle nekog vremena vratila u našu priču- Rusije. Bilo kako bilo, u dva rata vođena narednih godina, Srbi su najebali ko Hitler u SSSR-u 70ak godina kasnije. Što je bilo glavno, kada su Rusi organizovali pregovore u bugarskom gradu San Stefanu, ispalili su nas ko raketu, jer nam nimalo nisu držali stranu, stvorili su Veliku Bugarsku, u čiji sastav je ušao i Srpski bermudski trougao, a iznad svega- ponovo smo izvisili i za međunarodno priznanje.
Milan je tada shvatio da se sa Rusima ne može poslovati, a na njegovu sreću, ubrzo je stigao poziv od nekoga ko je bio konkretan- od Nemaca. Pošto su posle sopstvenog ujedinjenja poslali opasan kurac, imali su prava da im se nešto ne svidi. Konkretno, nije im se svidelo što se jedan ruski satelit (Bugarska) opružio po celoj jugoistočnoj Evropi i smatrali su da 3 moćne balkanske zemlje, i još pride Crna Gora, treba da podele poluostrvo na ravne časti. U Berlinu je zakazan novi kongres.
Milan je shvatio da ovog puta nema zajebavanja. Pozvao je Jovana Ristića i rekao mu da vidi šta može da uradi. Sluđen ko picopevac kad treba da jebe sjajnu ribu, Ristić je otišao do svog profesora, Rankea. Ispostavilo se da je i nemački kancelar, Bizmark, bio Rankeov student. Tako je preko protekcije, Ristić uspeo da se sastane sa Bizmarkom, i štaviše, da ostavi dobar utisak. Strategija je bila sledeća: zahtevati da se obnovi Dušanovo carstvo, insistirati na tome, a onda biti srećan kad se dobiju makar i Srpski bermudski trougao i međunarodno priznanje. Iako Ristiću (s obzirom da Srbija još nije bila priznata) nije dozvoljeno da prisustvuje sednici, plan je urodio plodom: Rusija, Velika Britanija, Austro-Ugarska, Nemačka, Italija, i iznad svega sama Turska, priznale su Srbiju, Crnu Goru i Rumuniju, samo da ih više ne slušaju kako kukaju, i dali Srbiji onaj jebeni Bermudski trougao, upakovanog sa sve mašnicom.

Narednih 8 godina, sve je išlo kao po loju za ovu zemlju. Srbija je počela da se gradi i urbanizuje. Organizovani su prvi slobodni izbori, na kojima je Milan dobio glasački aparat za svoje ideje i zamisli. A jedna od prvih je bila genijalna: "Srbija nezavisna, pa da nije kraljevina. Pu majku mu, gde to da bude!". No, da bi se neko proglasio za kralja, morao je da obezbezbedi podršku barem drugih kraljeva, a najbolje nekog cara, koji bi sve to protežirao. Milan se odlučio za Austrijance- car Franc Jozef se saglasio da Milan bude njegova sponzoruša, ako Srbija postane austrijski satelit. Dil!
Zapravo, ovo i nije bilo tako loše po srpsku privredu. Stigle su velike investicije, saobraćaj poboljšan izgradnjom pruge Beograd-Niš, pokrenuta rana industrija. A onda, Milan je shvatio da se smorio. U takvom stanju, čoveku se svašta pričinjava, a njemu se učinilo da Bugari planiraju invaziju na Makedoniju (na koju je Srbija bacila oko). I tako je izbio rat. Milan je lično otišao da nadgleda borbe samouveren u pobedu. Danima su do dvora stizale samo glasine šta se događa na frontu (baš u linkovanom kontekstu). Spominjalo se da se borbe vode kod neke tamo Slivnice, ali niko nije znao rezultate...
Sve u svemu, Milanova žena (kraljica Natalija), organizovala je svečan doček za Milana i oficire na tek otvorenoj privremenoj glavnoj železničkoj stanici (koja je i danas, 126 godina kasnije, na istom mestu... privremeno). Ono što nije objavljeno, jeste da je Srbija zapravo ponovo najebala u ratu. Zapravo, ne znam da li ste primetili, ali mi koji za sebe tvrdimo da smo ratnička nacija, od izbijanja Prvog srpskog ustanka, do Milana, vodili smo još 4-5 ratova, a moglo bi se reći da smo pobedili samo u jednom (Drugom srpskom ustanku). Pravo čudo što smo za 80ak godina postigli to što jesmo. Bilo kako bilo, Bugari su bili plemeniti: nisu tražili nikakvu teritorijalnu odštetu, samo novčanu. A visina naknade? Prava sitnica! Zapravo, toliko simbolična cena, da je još Titova Jugoslavija plaćala Bugarskoj rate za Milanovo ubijanje smora. Još su jedno 2-3 godine protekle u gušenju seljačkih buna i rešavanju dvorskih spletki. Tada je Milan, ničim izazvan, abdicirao. Dok se njegov sin Aleksandar pripremao da preuzme presto kad se opunoleti (o tome ću, iz dužinskih razloga, pisati u narednom delu), mestobljustitelji (među kojima je opet bio nesrećni Ristić) su ponovo vladali. Za to vreme, Milan (inače, taze razveden) se vukao sa pariskim i bečkim kurvama. Narednih 10ak godina je povremeno dolazio u Srbiju i najzad rešio višedecenijski problem, formirajući profesionalnu vojsku, koja sve do Slobovizije neće na duge staze izgubiti ni jedan rat. Ipak, sve se završilo, kada mu je rođeni sin zabranio povratak u zemlju, posle čega je umro od upale pluća u Beču, a po sopstvenoj želji sahranjen je u tadašnjem inostranstvu (sa akcentom na tadašnjem).
No, šta je sve bilo posle, naravno, u narednom delu.

○ Ko je onaj baja preko?
○ Jesi slep?! To je bre Mišo, sa njim si gaće sušio na istoj sušilici!
○ Pa nije bio ovakav, đe mu je ona stomačina, bio je krcat haos...
○ Isja! Izgubio je on to odavno. Trčao svaki dan k'o konj, trudio se!
○ Mašala!

"Brate kako si prosao na ispitu."
"Vejnovski. Desetka."
"Cestitam."
"Hvala druze, ajd na pivo."
"E jesi dzek."

A: O, zipa Lošmija jebote, nisam te video 2 meseca i već si viši od mene, postao si jebeni bambus!

(Zgrada, penjanje uz stepenice)
- Namini do mene.
- Ne mogu, imam neka posla.
- Ajde svrati na kafu.
- Ma ne mogu.
- Dođi bre, kakvu kafu piješ?
- Neću, srednju.

-Vidi ti malog buce što je porasto, buc buc. I brada ti počela. Što me gledaš tako, je l' se ti sjećaš mene? Gdje ti je brat?
-Ivana, je l' ti dobro? K'o da te negdje sunce stiglo. Ja sam.
-Srki? Ne vjerujem, pa...kako?
-Eh, dugo je prošlo izgleda. Počeo sam raditi kod kuma u mesari, pa znaš kako ide. Jebote, u školi oduzimanje nikad ne naučih a ovdje perfektno. Pa kasnije u bekstejdž, iza pulta, oduzmi od noge, pa malo plećke, pa na foliju isprži, pa lešo, pa na foliji lešo.
-Al' mater ti je plakala čitavo djetinjstvo kako si usukan, k'o grana. Znam i sama da sam se bojala da ne fasuješ anoreksiju. A vidi te sad, k'o da si tonu kvasca pojeo.
I jedeš li ti ikako povrće?
-Povrće? Pa mogu uzet' nekad malo piletine, al rijetko to, samo u meso vjerujem.