Nikada mi nece biti jasno, zasto ljudi namjestaju kravet?Namjestis ga , da bi ga opet rasturio.Zbog tog mog nerazumjevenja,ili kako moja majka kaze lijenosti, razvio sam poseban nacin namjestanja kreveta-nogama(vjerujem da je i velikoj vecini poznata ova disciplina).Fino legnem u krevet(koji zbog navedenog neshvatanja nisam namjestio), i onako razbacani prekrivac(cebe,jorgan,plahta, u zavisnosti od temperatute u sobi)namjestam nogama, dok ne postignem da svi djelovi mog tjela budu prekriveni,medjutim ukoliko niste bas vjesti u ovoj disciplini, vrlo cesto se desava da se sirina i duzina prekrivaca ne poklopi sa vasom pozicijom tjela.Kada shvatite da ste se zajebali,mrzovoljno(ako ste umorni desava se i uz psovke) izvrtite pokrivac dok ga ne namjestite kako treba.Prednost ovakvog nacina namjestanja je u tome sto dok pedalate nogama, izmorite se dovoljno toliko da cim se umirite, san nastupa momentalno.

Spavanje u odvojenim sobama u braku. U većini slučajeva najebe muž, koji zaglavi na tvrdom trosedu u dnevnoj sobi, dok se gospođa baškari u francuskom ležaju u spavaćoj sobi.

U svetu postoje razne titule, od plemićkih pa sve do onih sa prefiksom naj ( najbogatiji, najlepši, najpametniji...). Međutim u Srbiji su stvorene nove titule koje najčešće koristi onaj napaćeni narod, mada ih koriste i ostali ljudi. Označavaju ili ljude na većim pozicijama ili one koji su se za kratko vreme na nepoznat način obogatili.
Titule su:
-mafijoza
-kurva
-mamin,-a/tatin,-a/sin/ćerka
-budala. (ovaj izraz koristi se za naivčinu koju svi ovi iznad jebu u zdrav razum kad god mogu.)

Neko se zgrazava,neko uziva u njima,neki moralisu i osudjuju ...ali svi vole da ih pogledaju.
Severina,Pamela,Suzana Mancic...tesko da postoji neko ko nije gledao njihove "radove" iz kucne produkcije,a mnogi i dan danas ,vole da uporedjuju njihov kvalitet.
Ne ulazim u to iz kakvih pobuda ,poznate licnosti,snimaju kucne pornice i kako im uvek neko "ukrade "te snimke bas kad im je popularnost u opadanju,ali je cinjenica da nijedan hit film ,nema cak ni teoretsku sansu da postigne toliku popularnost za kratko vreme,kao pornici sa poznatim licnostima!

Posebna vrsta ljudi na Vukajliji, sa posebnim psihološkim poremećajem. Oni su lenji da čitaju, a sa druge strane često za njih važi i ona čuvena do podne mrzi samog sebe, a od podne čitav svet. To su osobe koje automatski i bez prethodnog čitanja, udele minus a neki čak i negativan komentar, kada vide defku dužu od 2 reda ili poster za koji treba odvojiti sekundu i razmisliti.
Njihov poremećaj često zna da varira, pa u slučaju da su neposredno pre toga oni izbacili sadržaj koji je prošao dobro, može se desiti da usled izliva sreće podele po koji plus dugačkim definicijama i za njih nerazumljivim posterima.
Dok sa druge strane, kao i kod svakog psihološkog poremećaja postoji i ona tamna strana, kada su mrzovoljni i loše raspoloženi i kad se na sve to ne daj Bože doda i loš skor nekog njihovog sadržaja, onda dolazi do strahovitog izliva besa u vidu serije minusa na sve i svašta, bilo to kratko il dugačko, kvalitetno ili ne, njima je sve jedno. Oni kreću u obračun protiv trule Vukajlije, korumpiranih moderatora i autora daveža. Bez ikakvog prethodog čitanja kreću da dele komentare tipa " Kako je ovo sranje dospelo u odabrane" ili kratko i jasno " Sranje ------".
Njihov psihološki profil se može sumirati u jednoj rečenici:
maloletni lenji egoisti, koji se bore protiv celog sveta, jer njih svi mrze.

Kratko rečeno, ismevanje samog sebe. Dešava se u 2 slučaja. Prvi, kada nas neko isproziva, pa moramo usiljeno da dopunimo dotičnu personu, iako nam nije baš najprijatnije. Ovo je spontan proces, čiji je cilj pokazivanje drugima da nismo ljutice. Takođe, ovo možemo uraditi i samoinicijativno, da bismo dokazali isto to, samo sada ispadamo veći šmekeri. Međutim, trebalo bi biti na oprezu da se ne izletimo i ne kažemo nešto preterano retardirano, što niko ne zna, a što bi nam okončalo karijeru cenjene osobe u društvu zanavek.

Autobuska linija 581 je neizostavni deo kulturne baštine Beograda. Ako želiš da odeš do Žarkova, Čukaričke Padine, Vidikovca ili Petlovog brda, očekujte da će pola autobusa da bulji u vas, kao da ste sa druge planete. Onda će dobro poznata baba da sedne pored vas i da vas pita: "Sine, a jel si ti iz Lazarevca?" Na vaše kratko: "Ne." nastaviće sa pitanjima: "Pa što si onda u ovom autobusu, on ide za Lazarevac. A gde ti živiš? Pa sigurno si iz Stepojevca?"

Otresanje mačora po završenom žuborenju.

Sirotinjski sladoled. Dobije se tako što se plastična čaša od kiselog mleka napuni vodom, sipa se par supenih kašika šećera, promeša se i ostavi u zmrzivaču, sa zabodenim štapićem od ex-Rumenka.

Dostizanje stanja nirvane i totalne ekstaze svakog klinca naviknutog na TV režim komunističkog RTB-a, u kojem je pravilo bilo da se uvek i obavezno pušta po maksimalno jedan crtani između programa, zbog kojeg bi deca, da bi ga dočekala, preživljavala mega-smor programe poput "Velikana srpske književnosti" ili "Lajmet"-a. Međutim, zbog nepreciznog programiranja, ponekad bi neki car iz režije pustio dva za redom da popuni pauzu i svi bismo se tada osećali kao deo jednog lepog, izuzetno retkog događaja, u kojem se barem na nekoliko trenutaka ruše tvrdi bedemi sumorne kolotečine domena normalnog i pravilima propisanog i svet na kratko funkcioniše tačno onako kako mi poželimo.

Raznorazna zakašnjenja zahtevaju i raznorazna opravdanja. Tako da, ukoliko zakasnimo na neko sranje, koristimo sranje opravdanja. Ali u onim ređim slučajevima, kada svojim zakašnjenjem ili nepojavljivanjem možemo da povredimo nečije emocije ili upropastimo nečiji trud, tada moramo da budemo originalni prilikom izvinjenja ili opravdanja zakašnjenja.

A što je najgore, o tome si mislio mesec dana sve dok nije došao baš taj dan, i tada se tebi desi nešto što ti samo na 24 sata skrene pažnju. Kratko ali dovoljno za smrtnu kaznu od onoga koga si zaboravio.

Mazija je riječ koja se koristi da opiše ekstremno nisku temperaturu, u minusu , kad sve ledi, kada na trenutak čak pomislite da vam je i močuga mrtva a kamoli prsti. Nastala je vjerovatno od riječi "zimaja" koja je u odnosu na osnovnu riječ "zima" malo izmjenjena, "tepajući" zimi.

…to je tip devojke …jako komunikativne,vedre osobe,finog izgleda…finog ponasanja.trebace ti malo vise truda da je izvedes na pice…nakon toga odbice vas u svakom pogledu I ni na sta nece pristati…osim ponovo da izadjes na picence..
Poverujes u njenu pricu o vezi,o njenoj ozbiljnosti…..pa se malo raspitas po kraju o njoj,ko je,sta je…..Najgore kod ovog tipa devojaka je sto za kratko vreme saznas da kad ona nece sex…to I popovi beleze u knjige a karakterisu kao cudo…slicno kao grom na svetog Savu…

Oduvijek je poznaješ.
U početku, dok si bio osnovna, ne lično, iz viđenja samo, jer je stalno bila negdje tu, u blizini. Da, u blizini, to sada znaš, onda nisi, jer te nije zanimalo. Zanimala te je sisata Mica iz 8 b, prva drkanja su protekla s njom u mislima. Ona je i dalje bila tu, u blizini. Ponekad si, slučajno, hvatao njen pogled na sebi, brzo je okretala glavu, skrivajući ga. Nije te bilo briga.
Kasnije, u srednjoj, ste se i upoznali. Slučajno, u kafiću, preko nekih zajedničkih prijateljica. A možda je i Mica bila tu negdje, pa si prifur'o prijateljicama, ne bi li ti se Mica obratila.
Pružio si joj ruku, rekao svoje ime, njeno ili nisi čuo, ili si odmah zaboravio. Kao da je bitno.
Poslije, kad si je sretao na ulici, pozdravljala te je, ti nekad pozdraviš, nekad i ne. Kao da je bitno.
Kasnije, upis'o si fakultet, rjeđe si je sretao, a možda i nije bilo tako rijetko, ali nisi primjećivao to. Brucošijada, žurke, rođendani, pičke materine, ko bi je i primjetio?!
Na jednom rođendanu je i ona bila tu. Ti si naroljan muv'o sve oko sebe, pa si slučajno i na nju naletio. Nije te odbila kao ostale. Ljubili ste se i bilo ti je lijepo. To si shvatio sutradan, kad si se uspio sjetiti. Nisi bio nešto hepi, ali šta fali, neka je, malo ćemo se zezati i svako sebi.
Tako je i bilo. Tri - četiri mjeseca i raskinuo si. Bilo ti je dobro, ali ona nije ta koju si tražio. Bila je nekako neobična, kao da živi u nekom drugom vremenu, a to nisi želio. Nije ništa rekla kad si raskinuo. Samo se nasmješila i otišla.
Vrijeme je prolazilo, nizale su se propale veze, a i ona je počela padati na pamet sve češće. Jednom si je nazvao da se vidite, popijete kafu, prihvatila je. Pričali ste o svemu, smijali se, bilo ti je super. Kad si je otpratio kući, još dugo ste stajali ispred i pričali. Sati su prolazili u trenu. Poljubio si je, kratko i šturo, jer ona nije ta koju tražiš i otišao. Opet se nasmiješila i opet ništa nije rekla.
Povremeno viđanje se nastavilo, nikad nije rekla neću. Nerviralo te je to, pitao si se gdje joj je ponos, pitao si i nju jednom. Opet se samo nasmiješila, kao i prije, polutužno, polusjetno. Ništa rekla nije.
Mrzio si taj osmjeh. Mrzio si to što ti je samo sa njom bilo lijepo, što si samo njoj mogao sve reći, biti iskren do kraja, a znati da te neće osuđivati, još će ti olakšati, nasmijati te malo... Da, mogla je sve. Uvijek je znala reći onu golu istinu, zbog koje si noću ostajao budan razmišljajući. Ali ne, ona nije ta koju si tražio. Ideš dalje.
Jednom si je zvao. Nije se javila. Poslao poruku. Nije odgovorila. Nisi to uzimao ozbiljno, mislio si da je ljuta i da će je proći. Dani su prolazili, ali ništa, ni poruke. Zvao si opet, ništa.
Šetao si kroz grad i razmišljao o njoj. Čuo si trube automobila i živcirao se. Ko se to jebeno ženi i što koji kurac trube debili?! Pogledao si u jedan auto i vidio nju. U bijelom. Ugledala je i ona tebe. Osmjehnula se isto onako, kao prije. Polutužno i polusjetno. Sad si shvatio da je voliš. Sad znaš da si u svima samo nju tražio, sad znaš da je sve bilo i da će biti sivo bez nje, sad znaš šta je onaj osmjeh govorio.

Po nekom verovanju, način zaključivanja ugovora o prodaji duše rogatom perverznjaku i sadisti koji obitava u podzemlju, u zemlji večnog ognja. A uz to je još, izgleda, i pravnik čim traži ugovor koji je sam sastavio. Đavo se uglavnom lično pojavljuje pri ubeđivanju mušterije i poptisivanju ugovora, ali često se služi i svojim agentima za prodaju i ubeđivanje ukoliko je zauzet.
Potpisivanje takvog ugovora pruža čoveku ostvarenje njegovih ovozemaljskih snova, rešavanje nekih problema i slično. Na kratko pruža sreću i zadovoljstvo klijentu koji tek kasnije shvati da će mu time uzeti dušu i osuditi je na nezamislive muke.

Drugačije značenje od biti nem. Nemeti znači povremeno gubiti moć govora. Uzrok ne mora da postoji.
Vremenske j-ce u kojima se izražava su dani, sati retko manje.
Da li su osobe sklone ovoj pojavi nekada se moze naslutiti osnovnim pokazateljima, koji se mogu ispoljavati simultano, ali ne moraju:
-mogucnost dugog bivanja u zatvorenom prostoru
-pevušenje na stanici, smeškanje u prevozu
-dugo posmatranje nekog objekta, figure, tačke
-jednom rečju neka spona sa samim sobom
Ukoliko traje relativno kratko moze delovati simpatično, u suprotnom zabrinjavajuće.

Dizelander je i drugi naziv za dizelaša, dizel momka, dečko vrlo urban, svojevrsna potkultura koja je bila akutelna u Srbiji 90ih. Odlikuje ih grub imidz, sklonost nasilju, karakterističan stil oblačenja sportske garderobe poznatih svetskih brendova. Dizelaši su one koji su imali drugačiji izgled i stavove od njih nazivali padavičarima. Vidite lika kratko podšišanog u trenerci uzdignutoj iznad članka, sa zlatnim kajlama oko vrata, koji ima mobilni telefon, dobar auto, vrlo cesto povezan sa kriminalnim radnjama koristeći rupe u zakonu, odmah pomišljate na nevolju.

Likovi veoma iritantne ali istovremeno veoma smesne pojave sa opasnom frizurom(kratko podsisan,a pozadi ima repic i neretko i neke crte sa strane a.k.a Didine crte),nosi jaknu,satro kozu,na kojoj pise ,,Motokros", ,,Yamaha" i sl. u poslednje vreme furaju i air max,jer je to popularno,cvidze u fazonu ,,pusti me da umrem'' koje su bile popularne devedesetih,koje baj d vej ne skidaju ni danju ni nocu.Ne smes da ih pogledas ni na sekundu jer ces popiti flasu,pikslu ili noz jer su oni zestoki i nisu za posmatranje.

U suštini traje kratko, ali iz prostog razloga jer se učesnici toliko vole, da svrše naravno u isto vreme. Misionarska poza, uz mnogo ah uzdisanja. Nakon seksa ljubav, grljenje dok zajedno ne utonu u san. Mene zanima, gde je tu skidanje kondoma, ako je korišten, ako nije, gde je svršotina po ribi, zašto se ona ne briše, tušira, bilo šta? Ako je svršeno u nju, zašto to ne curi po krevetu ili bilo kom mestu održavanja odnosa i ponavljam gde je tu brisanje ili tuširanje?

Školsko. Kratko i jasno, bez odugovlačenja. U stvari, ono jeste dvorište, ali je i mnogo više od toga, pa je dodavanje ove reči suvišno. Ušuškano, u centru grada, a kao da je izolovano od njega. I ljudi u njemu su takvi. Jednostavno drugačiji, izolovani od današnjeg nakaradnog sveta. Neko je skoro u šali rekao da ispod njega prolaze čudne podzemne vode, pa je zbog toga sve tako posebno. Nisam od rođenja bio u tom kraju, sudbina me je tamo dovela, preselio sam se. Iako sam išao u drugu školu, Školsko je za mene uvek bilo samo jedno.

Pored njega u hladovini ušuškana prodavnica, koja je deci na odmoru, omiljena destinacija. Pošto je drže stariji gospodin i gospođa, dosta klinaca tu vežba svoje prve krađe, drpe po neku žvaku, čokoladicu ili sličice, ništa strašno. Prodavnica je i omiljena destinacija starijih ljudi, filozofa, i onima kojima je alkohol ostao, kao jedina uteha. Blizu prodavnice Stevina hamburgerija, takođe prepuna za vreme velikih odmora, jedno toplo mesto, gde bez ustezanja možete staviti sve dodatke u pljeskavicu. Inače Steva dobro igra i fudbal.

Ulazim u školsko, Šaban uči decu da igraju fudbal. Dečko od nekih tridesetak godina, kojem je fudbalska karijera propala, ali je ostalo veliko srce. Ispred prodavnice Mujta, njegov vršnjak, priča o svom životu i planovima za budućnost. Šeino se vraća sa posla i kaže da će im se pridružiti. Bala i Toro idu da napumpaju loptu za basket, dok Nikola siđe iz solitera. Era, čovek koji je nekada bio legenda KK Napredka šutira njegov dobro poznati horog. Povreda mu je prekinula karijeru, pre njegovog puta za Beograd. Stariji kažu da bi igrao u reprezentaciji sigurno. Danas je kondukter. Mile, njegov vršnjak, ga čeka da se izigra, pa da igraju karte na tribini. Piroman opet crta neki grafit, ali dečko je neverovatno energičan, tako da time sve pravda. Postoji tu i jedan stariji čovek koji ima problem sa krstima, pa ih sunča na tribini. Uvek ide sa šorcem na pola dupeta, i flašom vode koja mu služi za rashlađivanje. Deci je posebno interesantan. U Školskom imam nadimak, po kome me samo tamo zovu! Kada u gradu čujem: Če! ,znam da je neko iz Školskog. Nadimak je nastao sasvim slučajno. Kao klincu svideo mi se lik Če Gevare i kupim majicu, a nisam znao skoro ništa o njemu. Mnogo sam voleo tu majicu, mnogo sam je nosio. Šaban jednog dana provalio: Če! I to je ostalo! Morao sam posle da naučim nešto o tom čoveku! I brat mi je sada mali Če! Tradicija se nastavlja.

U Školskom postoje tereni za fudbal, basket i odbojku. Fudbal se igra po sistemu pobednik ostaje, kao i basket, samo što ekipa koja izgubi ide po vodu. Neko lokalno pravilo. Odbojku smo igrali kada nam dosade basket i fudbal, ali sada se na tom terenu igra tenis. Između stubova se zategne neki kanap i onda deca prebacuju lopticu. Nekad ni stariji ne mogu da odole. Igrala se i Viktorija, 10-9. Pamtim jedne trtke, kada nisam mogao da sedim dva dana. Ali nisam bio jedini. Od svih sportova imamo jedan za koji slobodno možemo da kažemo da je naš. Frizbi na golove. Igra se 5 na 5. Dve ekipe, tri koraka, baciš frizbi, cilj je da daš gol. Koliko ih je samo popucalo. Vrhunska zabava, pogotovo u tri noću, jer postoje reflektori. Sećam se kada mi je Bilijev brat, probušio lotpu za basket, bio sam neutešan danima, sve dok Bili jedan dan nije pozvonio na vrata i doneo mi novu loptu. Takvi su ljudi tamo.

Imamo i dva hendikepirana drugara. Imaju Daunov sindrom, ali su miljenici školskog. Posebno Ujka, on je duže tu. Prati sport, uvek zna kad igraju Napredak, Zvezda, Partizan, Reprezentacije u svim sportovima. Uvek nas obraduje medaljama koje donosi sa raznih takmičenja. Tu je i Ajo, nadimak dobio po svom glavnom uzviku. On je kasnije došao, pa još uvek ne može da nam uđe u srce kao Ujka. Dok prvog zanima sport, ovaj drugi juri ženske. Trči po parku za njima, gleda, ispituje. Ali hoće i da posluša. Ide do prodavnice kada ga neko iz školskog pošalje po pivo, i sebi obavezno uzme tokić! Nekad je pio tokić na slamčicu, sad se malo izbezobrazio pa pije koktu. Ali dobri su to momci. Odlični!

Da li ste čuli za neko slično mesto na svetu, znači školsko dvorište, u kojem se organizuje kampovanje? Razapet šator na tri dana, roštiljanje, ludnica. Niste naravno. Eto i toga je bilo, dok direktorka škole nije popizdela. Kamperima su članovi porodica donosili sendviče, bilo je to jedno fenomenalno iskustvo. Takođe i gledanje utakmica ispred zgrade je jedna posebna stvar. Nas dvadesetak, roštilj i pivo, spuštanje kabla od antene sa Šeinove terase, razjebavanje tog kabla od strane svake babe koja prođe. Taman nađemo prvi, drugo poluvreme bude na drugom. Ludilo. Donosili smo i pojačalo i pravili žurku, ali uvek je u soliteru postojala baba kojoj je sve to smetalo, pa su nam plavci zaplenili zvučnik i oterali nas kućama. Ali smo se po njihovom odlasku vratili. U školskom je moguće da zajedno sede metalac i grandovac a da pored njih skejter izvodi trikove. Nema mržnje. Osim možda one, koju smo osećali prema stanovnicima Bivolja, Simitarima. Sa tim se rađaš, niko ne zna zašto ih mrziš, ali ih mrziš! Jedino oni nisu bili popularni u Školskom. A dolazili su ljudi sa strane, bilo je tu lepih devojaka, kojima se ovo mesto jako svidelo, pa su se ponovo vraćale. Razgovori o komšinicama su isto bili fenomenalni. "Vidi onu malu, što je porasla, dobra je!" uključuje se stariji glas: "Kako da ne bude dobra, znaš ti kakava joj je keva bila bomba, i danas je!"