Izraz kojim se na jugoistoku Srbije sagovorniku daje na znanje da moramo hitno u WC zbog male nužde iako smo savršeno svesni da trenutak nije baš najbolji. Čisto da napravi neku sitnu pakost (zato i fali jedno slovo u reči) ili neprijatnost.

Način da Srbija bude ispred mnogih zemalja zapadnog sveta i pojedinih članica EU.

...završilo se. Najveći ujeb i propuštena prilika. Najbrži maler koji pogađa baksuze.
Događaj apokalipse brzine svetlosti.

Recept za izlečenje uštogljenog, lenjog maminog sina koji ništa teže od kašike nije podigao.
Onaj koji sere kao papa sa prozora. Koji se loži na lepe i pametne, a pritom maže Niveom kratere na licu. Ima kriterijume ko Google pri zapošljavanju DB administratora.
Kad primi anesteziju u desni, padne u nesvest u ordinaciji kao fazan pogođen puškom LU "Mali jastrebac". Kao mali je bio sudija i brao latice ruža sa devojčicama.
Psovki se gadi, a svinjetinu očima ne podnosi. Pelene je nosio do desete, a svoju guzicu i dalje maže Bekutanom.

Najnoviji deo Sumraka ili filma poznatijeg kao Tvajlajt. Pošto triler ovog filma jos nije izašao, moja malenkost će se potruditi da vam ukratko opiše vrhunac (high light) ili najzanimljivije delove filma, što je moja dužnost kao producenta i režisera.

Kao što znate , Bela, ona što voli vukove dlake samo se pravi hoće da postane vampir, ali joj njen dečko Edvard, inače nije čuo za šampon, i usput svetli u mraku, to ne dozvoljava.

A sad, pošto ste uvedeni u priču, ide ono glavno.

Eksterijer. Noć. Bela se vraća kući razočarana Cullenom njenog dečka Edwarda. Njen ćale sumnja da mu se ćerka drogira i zbog toga je proteruje iz kuće uz salute. Ona odlazi u Španiju gde naseljava jedno priobalsko područje. Tu upoznaje Mariu, lepu i zgodnu devojku, sa kojom isprobava nova seksualna iskustva, zaključuje da joj to sasvim odgovara, te menja smer transformacijom u lezbejku. Maria je naime vampir, ali ona to ne pokazuje sve do 44 minuta filma gde ju je Bela uhvatila kako spava sa ubačenim svetlom i provalila 44 minuta dugu tajnu. Zbog toga ona počinje da beži, ali Maria se instiktivno budi i potera počinje. Maria kao devojka sa sindromom krivih nogu u X, ne može brzo da trči i zbog toga na neki način Šanta. Na pamet joj pada rešenje koje joj može pomoći na kratko. :u pozadini ide drum and bass: Maria vadi 3 grama spida i uz pomoć kreditne kartice pravi lajnu u stilu Aca Lukasa. Dalje hvatanje nije problem, zbog čega Belu stiže momentalno, ako ne i ranije. Razmišljajući šta će da uradi sa njom, da ne dosje do komplikacija, pretvara je u vampira...
Snimanje je prekinuto je Bela hiv pozitivna, ali nastavak treba da ide recimo ovako: Bela i Maria idu u lov gde krivolova nova povređena od strane lovca na vampire. Sa svojom puškom high tehnology puca Mariu u rame(što je opšte poznato u holivudskoj kinematografiji nakon što od ubice izmoli pomilovanje vađenjem na ženu i decu), metal udara u znak, odakle rikošetira u pravcu Bele, ali ona u stilu Matriksa izbegava sigurnu smrt.

U komentari možete ostaviti vaše mišljenje i predlog o nastavku koji će uskoro biti sniman, čim nađemo adekvatnu zamenu za Belu.

Muskarci su (izmedju muskaraca i zena) najveci gurmani. Istina. Ali je jos veca istina da se muskarac u kuhinji moze naci iz samo jednog razloga:
NUZDA. Vise u primerima...

Odredjeni bendovi koji nisu osnovani dok se Zemlja još uvek hladila i za koje matori roker-moler iz lokalne kafane ne kaže da su mnogo kul. Jeste da ti bendovi imaju svojih mana, ali svi ih imaju. Neki manje, neki više. Kada se neko ipak osmeli i prizna da sluša neki od tabu bendova, postaje meta podsmeha trve okoline koja će vašu glupost prepričavati mami dok im petnaesti put pere novu majcu mejdena da bi delovala staro. Ne mora čak ni da mu se svidja životno delo benda, dovoljno je da ga je neko čuo kako pevuši neki ozloglašeni hit dok se tušira.

Maske su svakodnevni modni detalj (asesoar) ovakvog sveta kakav danas poznajemo. Modernog sveta, sveta pretvaranja, licemerja i nemanja sebe.
Maske su "must have" modernih ljudi. Nose je ispod pazuha, oko vrata, na glavi. Po potrebi je izvežbanim pokretima nabacuju na lice.
Lepa- ružna, nasmejana-tužna...
Kada krenu na posao, faks, u šetnju, ili na sastanak, ljudi otvore svoju kutiju sa maskama i uzmu onu koja je odgovarajuća za datu priliku. Mozda ponesu i više maski za jedan dan. Da se nadje, jer nikada se ne zna- zlu ne trebalo! Šta bi da nemaju pri ruci odgovarajuću masku?
Ljudi starog kova, dinosaurusi u ovom svetu, zaostaci nekadašnjeg načina života, često bivaju pregaženi nekim novim, maskiranim klincima.
Kako biti siguran da li vam se neko iskreno nasmejao? Kako znati da li neko ima masku? Vrlo lako!
Kao prvo, osobe koje ih nose toliko su površne da ne pročitaju ni osnovno uputstvo za upotrebu, pa im maske vrlo brzo (s)padaju.
Kao drugo, maske kratko traju, kraće nego Pepeljugina do ponoćna čarolija.
Ako nemate ni to malo vremena koje je potrebno da maske padnu kako biste videli ko je lažnjak, ili ako ne želite ni minut svog dragocenog života da trošite na utvrđivanje toga da li je neko Monika Beluči ili Baba Sera sa maskom, postoji i brži način. Napravite neobavezan pokret rukom i ako osoba (za koju proveravate da li vam se iskreno ili lažno nasmejala), šakama obe svoje ruke krene ka licu- u grčevitom strahu da je vaš pokret bio pokušaj da joj skinete masku i u nadi da će je zadržati, to je to! Znaćete da ta osoba nije ništa više od mašine i da je običan davalac osmeha.
Ko proizvodi sve te maske, te emocije zavedene po brojevima? Ne, ne, to nisu Kinezi, mada znam da je u to teško poverovati.
Maske proizvodi strah, štancuje ih na hiljade dnevno.
Strah je osnovno osećanje koje vodi ljude u današnje vreme. Ne sve ljude, ali većinu njih.
Ako ste pripadnih manjine udahnite duboko (to je lako bez maske), nabacite svoj osmeh koji god da je broj, samo da je iskren i hodajte uzdignute glave među pokretnim maskama. Zašto da se smejete? Zato što vam se moze. Zato što u sebi nemate nešto što maske imaju, a to nešto je strah! Zapravo, imate ga, ali umete da ga pobedite gledajući ga u oči bez maske.

Maja90, ludacha80 ili crnka50, nebitno. Pored jetija najmanje istražena bića na planeti Zemlji, a i šire. Dolazi na Krstaricu, a niko ne zna zašto. Ona nije paćenica da traži momka na netu. Ona ne voli druženje preko Interneta, ne želi da chatuje sa paćenicima koji su došli na Krstaricu da nađu žensku, njoj je samo dosadno, pa je ušla na kratko. Tu je samo da bi pričala sa nekim "normalnim" o krizi na Bliskom Istoku, "Božanskoj čestici" koju su otkrili naučnici u CERN-u, kao i o emocionalnim problemima komaraca tokom zimskog perioda.
Ona nije kao druge. Ona je fina, kulturna, zanimljiva. Ne odgovara na "Ćao, šta radiš", to je tako "out". Da bi počela sa tobom da chatuje, potrebno je da u jednoj rečenici kažeš više nego što je Dobrica Ćosić rekao u "Vreme smrti", "Vreme zla" i "Vreme vlasti" zajedno. Da bi nastavila sa tobom da chatuje, potrebno je da ti svaka rečenica bude ubitačnija nego Đorđevićeve trojke u zadnjoj sekundi. Pre će naučnici otkriti lek za sidu i rak nego što će neko otkriti koje su teme za njih zanimljive, a koja pitanja za njih nisu glupa, Za nju su svi na Krstarici manijaci, opterećeni seksom. Da bi saznao bilo šta o njoj, moraš joj dokazati da nisi kao drugi, ne postavljati glupa pitanja, truditi se oko nje više nego što si ikada za bilo koju od svojih devojaka, iako je ne znaš.
Nije bitno odakle je, ni koje je godište, ni u koju školu ide, ni gde radi, ni čime se bavi. Ako ti bude rekla "Jelena" ili "Marija" ti ćeš odmah znati ko je ona. Još ako ti bude rekla da je "Jovana iz Bga 88-o god", pa ti ćeš odmah znati o kojoj curi je reč, iako ima 1000 Jovana 88-o god iz Bga. To su njene privatne informacije koje ona ne daje na Krstarici. Ali da si je našao na Fejsu i dodao je, iako je ne znaš, prihvatila bi te jer je u modi imati što više prijatelja. I tada bi znao i gde živi, i ko joj je rođak, i sa kim se druži, i šta je jela za doručak i kada je išla u WC. Ali preko Krstarice da se nisi usudio da je pitaš. Pogotovo da ti nije palo na pamet da je pitaš za izgled, iako bi joj kao prijatelj na Fejsu video i slike sa mora i slike iz WC-a. O broju telefona takođe ne pomišljaj. Što bi ti dala broj telefona ako niko na Fejsu to neće znati ni videti?
Razmisli malo. Napravi Fejs i cepaj.

Vanserijski talenat za paljenje i loženje okoline. Majstor svog zanata. Stručnjak koji je svojim zajebancijama uspeo da nadjebe i dečaka koji je vikao vuk. Dežurni zafrkant u društvu, uvek raspoložen za bockanje i prozivanje drugih, a opet, manji od makovog zrna u trenucima spuštanja od strane iskusnijeg paleologa.

Proces prilikom kojeg svojoj mašti dajete medijski prostor, odušak.

stanje u kojem smo svi bili bar jednom u zivotu i svi molimo boga da se ne ponovi iako su neki od nas ateisti!

Ovo piće nastalo je skrnavljenjem alkohola. Omiljeno mladim naraštajima kad žele da se ubiju ko Nemci, prepariraju,diskonektuju se . Uglavnom počinje da se primenjuje u prvom razredu srednje škole. Što se prestanka konzumiranja ovog pića tiče, ono je promenljivo.
U prvom slučaju, kada konzumenti ne žele da ispadnu pizde zato što piju sokiće, a ipak ne žele da se ubiju, konzumacija đus-vodke ume da dosegne do kasnih dana treće godine, kada na osamnaestim rođendanima saznaju za postojanje drugih oskrnavljenih oblika alkohola, sač es borovnica-vodka, džin-tonik et cetera. Vrhunac se dostiže kada ovakvi konzumenti saznaju za keglevič. Oni preziru konzumente iz drugog slučaja, smatraju ih klošarima i alkosima. Kada takvi ponedeljkom u školi prepričavaju ludosti&gadosti koje su radili prethodnog vikenda, ovi kolutaju očima, napuštaju krug i odlaze u ćošak da uče (eventualno sa istomišljenicima ogovaraju klošare).
U drugom slučaju, konzumenti imaju samo jednu želju-da sjebu centralni nervni sistem, izgube se i po mogućstvu okrive alkohol za sva bludničenja koja su počinjena prethodne noći (ne kažu ljudi zalud Upropastiću te k'o djus-vodka maloletnicu). Takvima često vrlo brzo postane nedovoljno ispijanje razblaženog alkohola, zato postepeno prelaze na jače varijante đus-vodke, da bi na kraju počeli da piju čistu vodku (duple doze, na eks, jer samo pizde piju kratko piće u više cugova). Takvi podjebavaju konzumente iz prvog slučaja, smatraju ih pičkama i pozerima. Obzirom da ovi konzumenti ne umeju da odrede jasnu granicu između odvaljivanja i bacanja pegle, vrlo brzo (uglavnom negde u drugoj godini), dođe trenutak kada konzument usled velike količine vodke sadržajem svog želuca počasti vece lokalnog kafića, kafane, ortakov ili u najgorem slučaju, vece svojih roditelja. U poslednjem slučaju, neka mu je Bog u pomoći. To je trenutak kada se konzumentu vodka ogadi za sva vremena, zakune se da neće u životu da je okusi (konzument iz prvog slučaja će sa zlim osmehom prokomentarisati:"Ko ga jebe kad ne zna za granicu.") Druga strana medalje ove zakletve je da se konzument ni u jednom trenutku nije zakleo da neće okusiti i druga alkoholna pića. E, za njega tada tek kreće zabava.

Jeziv zvuk i znak da je ladno u pizdu materinu.
Horor zimskih noći.

Halo, mali.
Stojim nagužen šefe, sve za vas, izvolite.
Ne seri, s bolom u duši te obavještavamo da večeras ima žurka mladih, pozvan si i ti, dođi u osam i dobićeš uputstva.
Šefe, kad je alkohol u pitanju tu ja mogu da dajem uputstva.
Niko te nije pitao, nemoj kasniti.
Jel ja to konobarišem, hoće li biti dnevnica?
Mali, s ti lud, daj ćeš se naliti ko Dačić na svadbi kad je sjeo do Dodika, daj ćeš ukrasti ŽAP u vrijednosti pola opštinskog budžeta, i još ti daj dnevnicu. Nema sa nama zajebancije.

Došao sam. Imalo se šta i viditi, mladi, lijepi ljudi, došli na kolektivno oblokavanje. Ima tu i nešto starijih likova koji se teško mogu nazvati omladinom, ali valjda treba neko da pazi i na one omladince koji još nisu ni kršteni a već imaju partijsku knjižicu. Sve je to podignuto na nivo predstavljanja premijerligaških timova BIH za novu sezonu, i kvalitet ljudstva je sličan kvalitetu igre pomenutih timova, ali bar je džabe. Dočekali su me ispred vrata partijski drugovi i drugarice:

-Šef nas je upozorio na tebe, sprovešćemo te do tvog mjesta da se ne izgubiš u gužvi.
-Hvala vam na pažnji, čudi me da mi niste iznijeli hljeb i so, kad sam toliko bitan.
- Nećeš nas isprovocirati, mi smo večeras veseli po komandi, i niko i ništa nam ne smije skinuti osmijeh sa lica.
- Gaće, pretpostavljam, zato padaju isto po komandi, ali osmjeh na licu dobija „na mjestu voljno“.

Ušli smo. Viseći su stolovi, što znači da nema šta da se jede. Od idućih izbora prelazim u radikale,samo zbog čuvenog „radikalskog praseta“. Odveden sam u zamračeni ćošak uz objašnjenje da moj snimak na kojem zapišavam pjevaljku još uvijek predstavlja hit na različitim internet sajtovima. Zabranili su mi i da pijem.

Gledam gomilu. Razmješteni smo po važnosti. Po ćoškovima disidenti, kao ja. Ostali se mješaju polako. Mlade aktivistkinje se nabacuju uspješnim mladim demagozima, ne bi li ih ovi pojebali i dali da dijele letke. Meni se nabacuje neka treba, ali znam da je to samo za glas, pa sam je kratko i jsano odjebao, inače mi se nikad ne bi ni pružila prilika. Najžalije mi, ima tu i dobrih likova, nije ni njima lako, znaju i oni đe su ljudi, ali nije lako odreći se popularnosti i udobnosti skakutanja za glavnim stolom i prići ljudima, od njih moram učiti, za sledeće izbore ću možda biti u istoj situaciji. Nije svako Džoni Štulić.

Zene imaju razvijeniji govor tela, i bolje ga razumeju, dok muzjacima treba malko vise da ukapiraju,a i tupavi su za plasiranje informacija govorom tela, vec sve rade spontanije i bez igrica i skrivalica.
Evo par primera kako to rade devojke, da bi nespretni decaci eventualno to prepoznali, i umeli da iskoriste priliku,a da je ne propuste.

Oni su klasika. Oni su takva jebena klasika da u poredjenju sa njima kadilak, pustinja i rok'n'roll izgledaju kao izlazak u diskoteku. Oni su iskusni. Pre. Plave, svetle oči, bradica ispod usne, proćelava, proseda, a duga kosa(nikako neuredna, ne, ne...).
Šta rade matori Italijani? Matori Italijani rade stvari koje matori Italijani obično rade. Oni kuvaju neke paste, špagete, piletinu sa testeninom, ćufte, prelive, nadeve, sve sa nekim vinom, maslinovim ulje, mariniranje, ovo, ono... Uz njih je neka mlada gospodjica, nikako ljubavnica, već ćerka možda, nećaka, drugarica, obavezno lepa, koja prima komplimente, kikoće se, proba sos prstićem, sugeriše da treba malo soli možda... Tebi za ljubav, draga, ide prstohvat, da nisi ti kazala, onda nije ni trebalo... Opet kikot. Jelo je na nivou prosečne musake, ali uz takvu priču, ukus je božanski.
Matori Italijan je visok, uspravljen, koža mu je tamna od sunca. Zavrće rukave košulje izmedju lakta i zgloba, ako je hladnjikavo prebaci prsluk. Pije vino, sedi sa ženom, koja je tiha, voli male poklone, sitne osmehe, cveće, muziku i njega. Slušaju stare italijanske romanse, vole mladost oko sebe, otvorene koncerte kod zidina starih gradova leti, kada pokazuju novim generacijama kako su to oni nekad, pa počnu da plešu, tako i tako, lepo i kratko ipak, godine su to. Ali galantno, lepršavo, šarmerski.
Matori Italijani su verni, i mirni kao jezerska voda, tu i tamo zatalasaju, pristojno, dosledno, povratno. Nije to kao nekad... A kako je bilo nekad, pričaju ponekad posle koje prerane čaše crvenkastog vina nekim mladim mangupima koji ih podsećaju na njih. Negde kod pete sede stavili su tačku, priznali jedinoj u srcu da su sve druge bile važne, bile divne, kao septembarsko sunce na Siciliji, kao kasno proleće u Rimu, kao firentinska jutra sa zracima medju zvonicima... Bile. I od tada, samo jedna ih vodi, u šetnje, u spavaću sobu, u smrt, kad joj dodje dan.
Oni su vrsni poznavaoci sporta, savremenici Paola Rosija, sa kim su se kalili nekada davno, iz sopstvenih priča, ali žene su ih odvukle noćima toplog vazduha i rečima crvenog zvuka, pa sada tek ponekad neki od njih namesti slobodnjak ili zalepi loptu za čelo, pa je prebaci na vrat, onda peta, štikla od pozadi, dočeka je na grudi, pa na butinu, umiri na stopalu, nasmeje se, spusti je na zemlju... Nasmeje devojku, zadivi mališana, podseti momke zašto se igra fudbal...
Matorih Italijana uskoro neće biti, zameniće ih neoženjeni matori žabari, ekvivalent našim tečama nejebačima, koji će na račun tudje stare slave pokušavati da ispune starost nečim što vredi proživeti. Umiraće kao mladi djedovi.
Matori Italijani se bude rano, piju kafu, rešavaju ukrštene reči dok im traje kafa u šoljici; Ležu kasno, nakon šetnje ili sedeljke, i poljupca za laku noć. Dan počinje i završava ugodno, i to je dobar dan. Savršen. I da je poslednji, ne bi ništa menjali.

Osoba koja je prošla sito i rešeto kroz svoj životni vek, a i uprkos svim nedaćama koje proživela i dalje uspeva nekako da egzistira. Jedva nekako, doduše.

Završio. Stavio tačku na i. Nije što si htio, nego je tako moralo biti. Možda i nije bilo nje, to ne znaš, ali svejedno. I nikad više nećeš biti isti. I to je nebitno. Uglavnom, kraj je. Opraštaš sve, i loše i dobro.

Izraz koji se odomaćio u našem novinarstvu a označava dugotrajne, iscrpne višemesečne pregovore fudbalera i njegovog agenta sa klubovima koji žele da ga angažuju. Svaki prelazni rok obeleži po neka transfer saga, a neretko se jedna produži na više prelaznih perioda.