u opštini:
Ja: Dobar dan, došao sam da pokupim svoja, očeva, bratovljeva, mamina i dedina dokumenta koja sam predao pre 6 meseci radi dobijanja zdrastvene knjižice za moju babu koja joj još uvek nije izdata.
šalteruša: Jaoj, dečko koji radi u arhivi je otišao na more i odneo ključ sa sobom, dođi ti po dokumenta za 3 nedelje.

U vojnom odseku:
Ja: Dobar dan, doneo sam potvrdu da sam redovan student da bih odložio vojsku.
Poručnik spušta "Kurir" i strelja me pogledom: Da odložiš vojsku, a? Znam ja sve vas, vi namerno upisujete fakultete, padate ispite plaćate školarine od 200 iljada dinara samo da ne bi išli u vojsku! Pa kako te nije sramota? Šta ti na to kažu otac i deda?!? Ako su oni mogli da služe armiju možeš i ti! Pa jel znaš ti da je za vreme Tita bilo sramota ne služiti vojsku, nisi mogo da se oženiš .... (sledi tridesetominutno predavanje o Titovom vremenu tokom kojeg se razmišljaš šta bi još mogao da odradiš dok si u gradu) ... nego što si ti ono beše došo kod mene? A da, d'odložiš vojsku. E pa sinko, dečko koji to radi što se razume u te kompjutere sad nije tu, otero mi kola kod majstora, dođi ti sutra.

U prodavnici:
Ja: Dobro jutro, dajte mi litar mleka i 3 hleba.
Prodavačica: Jaoj komšija, ovaj dečko što nam dovozi mleko još nije stigo, javio mi malopre da mu pukla guma na kamiJonu, a ovaj drugi dečko što donosi lebac sinoć bio na svadbu kod tetka Milunke pa ga još nema, sram ga bilo.

Telefonski razgovor sa provajderom i tehničkom podrškom (u daljem tekstu TP) jednog od mnogobrojnih wireless provajdera:
Ja: Dobar dan, da li možete da mi kažete zbog čega mi ne radi upload, da niste opet menjali parametre po jubilarni 100. put ovog meseca (u sebi: verovatno im opet banula murija da provere koliko imaju prijavljenih korisnika i predajnika u odnosu na IP adrese)
TP: Dobar dan, da li možete da nas nazovete kroz par minuta, dečko što je zadužen za mušterije je izašao po cigare i kifle?
Ja opet, posle 15 minuta: Dobar dan, ja zvao malo pre...
TP: Da da, dečko što smo ga pominjali je morao hitno na teren, izbio osigurač na anteni na zgradi pivare. Nazovite vi nas opet negde predveče..

Disclaimer: Svi ovi primeri su stvarni, i svaka sličnost sa akterima je namerna (svi dijalozi su doslovno citirani prema sećanju), autor ove definicije je imao tu čast i zadovoljstvo da razgovara sa ovim ljudima, kojima se ujedno i zahvaljuje ovim putem i poručuje da lepo pevaju pesmu "Dečko nije tu" i da... i da.. ne zabušavaju.

Ti si moj jedan jedini pravi ortać, 'naš? Svi oni ostali tamo su pičke. Pičketine! Prodali bi me za paklo Marlbr... Marblo.. Marbol... Za paklo pljuga. Ili za bombu Jelena. Ili zbog neke čke. Zbog neke Tee, Mie, Une, Eme, Ele, Zorice, Jovane... Da, da. A mene moja šutnula pre neki dan, sam ti rek'o? Nisam? Pa da, kad sam i mogao da ti kažem. Kaže, ne može više da trpi moje ponašanje, mnogo pijem i duvam. A to što priča, to, to nije istina, što bi rek'o onaj lik sa klipa. Pijem i duvam isto koliko i pre tri godine kada smo se prvi put smuvali. I to sam čak prestao za njene rođendane da dolazim nagudriran, otkad je na prošlom njen matori rekao da ide napolje da izbaci smeće, a ja se popeo na sto, upalio prskalice i zapevao Ćale ti u đubretarimaaa... A ćale joj neki neki profa, drmr nešto. Uvredio se valjda čo'ek što ga degradiram, ko će ga znati. Pa ne ide pesma Ćale ti u ekonomistima ili Ćale ti u molekularnim biologičarima. Pa da. Mislim ne. Eto, sad nemam devojku i bacam ga tri puta dnevno. A? Ma bacio sam oku na neku sa faksa, nosi protezu, sluša Željka Joksimovića i voli Romu. Otkud znam, valjda se loži na tako te pedere. Kruže priče da iznad Šumadije ima istetovirano ROMA. Znaš ono, svi putevi vode u Rim i taj zonfić. Ma da, skrivena fufica, u pravu si 100%...
E, baš je lepo od tebe što me ne prekidaš dok pričam. Devojke vole takve tipove. Mora da jebeš svako drugo veče, a? U svakom slučaju, hvala ti što si me saslušao. Dođi da se izgrlimo kao braća, pa da se rastajemo. Ajde, ajde, zagrliiii, sad me jako zagrli, kaži miiii, nešto lepo slaži miii...

Nedaleko odatle, u Studentskom parku

- Tebron, zašto Cvija grli dvaesdvojku el i peva Gocu Tržan?

Dobošar dolazi u neki grad u Srbiji.
"Dobro veče, poštovani gledaoci. Pratite vesti Carske kurirske službe za 23. januar 1356. godine.
Serez- Pregovori o nasledstvu blaženopočivšeg cara Stefana Dušana Nemanjića se nastavljaju i ne nazire se njihov završetak. Pošto je testament pokojnog cara nestao, pored njegovog sina, Uroša, trojica braće Mrnjavčević- Vukašin, Uglješa i Gojko, svako za sebe, takođe tvrde da imaju prava da zauzmu poziciju šefa države. Danas su na zahtev sve četiri strane upućeni odvojeni dopisi, kojima se kao specijalni posrednik u pregovorima angažuje Marko Mrnjavčević, inače Vukašinov sin.

Prilep- u specijalnoj izjavi za CKS, Jevrosima Mrnjavčević, Vukašinova supruga i Markova majka, rekla je da je svom sinu dala majčinski savet, ali je odbila da otkrije detalje. "Ja znam da će moj sin postupiti u skladu sa propisima", kratko je dodala gospođa Jevrosima.

Carigrad- u izjavi dostavljenoj našoj agenciji, vizantijski car Jovan V Paleolog je negirao da njegova vlada tajno lobira za određene učesnike u pregovorima za zauzimanje srpskog prestola. On je takođe odbacio navode da mu je Vukašin Mrnjavčević, u zamenu za priznanje njegove vlade, nudio ustupanje onih delova Grčke, koji su pre ratova tokom prošle decenije, pripojeni Srbiji.

Rim- "Papska kurija neće se mešati u unutrašnja pitanja Srbije, ali očekuje detaljniju istragu u vezi sa nerazrešenim pitanjem ubistva Stefana Dečanskog, kao i veće slobode za vernike katoličke veroispovesti", stoji u dopisu dostavljenom našoj službi. U nastavku se navodi da Dušanova ideja o zajedničkom pohodu Krstaškog pakta i Srpske vojske protiv Osmanskog carstva "nije realna"."

Dotrčava kurir, dodaje dobošaru novi papir.

"A sada jedna vest koju smo upravo dobili. Pošto je proučio običajno pravo i Zakonik blaženopočivšeg cara, specijalni posrednik u pregovorima o nasledstvu prestola, Marko Mrnjavčević, proglasio je Uroša Nemanjića za novog šefa države. Uroš Nemanjić, star 18 godina, naslediće tako presto svoga oca. Posle izricanja ove odluke, Markov otac, Vukašin, fizički je nasrnuo na svog sina. Ovaj se zaštitio prebegavši u lokalni manastir, a tom prilikom, Vukašin je usmrtio jednog monaha. Za ovog monaha se tvrdi da je patio od šizofrenije i tvrdio za sebe da je anđeo".

- Botebog, šta bi ovo?
- Uf, rekla sam ti dude da gađaš, a ti ga raspustio na sve strane.
- I jaaaooo, pa odakle ti ovoliko čorbe čoveče, kao da si istopio kotur Iriškog sira po meni, trebaće mi ceo dedin Kurir da se obrišem, ima vlagu krevet da povuče.
- Eee, ja sam ti plodan ko Severna Bačka, Subotička mlekara potpisala ugovor samnom.
- More, jebaću ti mater, znaš da sam tu oko plodnih dana, samo li je kap u mene upala ima da ga svršavaš i prodaješ na koli da prehranimo kobilče.
- Ma, samo opušteno, precizan sam na dedu.On je bio artiljerac, svaki švaba i dan danas stane mirno da izgovara ime Trifuna Levice.
NAKON TRI DANA ZVONI TELEFON:
- Halo, ja sam.
- Opa, ko je to rešio da se javi, jesi li se opet zaželela igre Brojke i slova, gde se organizmi broje, a slovima svetskih pisama obeležava novootkrivene tačketvojih erogenoh intervaginalnih predela?
- Malopre sam pustila peglu?
- A? Što, jer si pojela nešto loše?
- Pojela sam teglu kiselih krastavaca i duplu porciju domaćice.
- Pa ti nisi normalna, od toga bi i Gorenje usisivač povraćao. Gde ti je bio mozak da jedeš te dve stvari?
- Jede mi se kiselo i slatko, jer ti nešto to govori?
- Da imaš dobar apetit, ali loš ukus. Najgora kombinacija, kažu da je nacionalni fudbal propao, tako što su imali dobar apetit za pobedu, ali loš ukus izbora trenera.
- Idiote, mislim da sam trudna!!!!!
- Ok, ustaću ti u prevoz, obećavam.
- Jebaću ti mater, jer si siguran da nisi u mene?!
- Ma, iskuliraj, nisam.
11 DANA KASNIJE
- Ćao, ja sam.
- Kasni mi tri dana.
- Uuuu, nije to ništa, ćaletu kasni mesec i po, juče ga pito da mi da za nove tike, potego me flajkom zaječarca, umalo ne nastade porodična tragedija, keva morala nitroglicerinom da ga smiruje.
- Samo se ti glupiraj!!!
- Jer si siguran da nisi u mene?!
- Deteta mi, što ga nosiš.
- Crko dabogda!!!
- EJ, ako bude muško zvaće se Trifun, po mom dedi, a ako bude žensko, boli me tuki nije moje.

- U današnjoj epizodi ekipa sa Mitbastersa sa Diskaveri čenela je rešila da razotkrije da li ovakvo mišljenje ima bilo kakvih osnova i odlučila da svoj eksperiment izvede u Srbiji(ne mešati sa Sibirom). Danas ćemo posetiti prestižni srpski koledž, koji oni zovu ETF i na kome, po tvrdnjama naših domaćina studiraju veoma inteligentni ljudi. Izabraćemo nasumično nekog od studenata. Hej, hej vi gospodine!

Obratiše se voditelji neuglednom mladiću sa masnom kosom, ćoroskopima i babinim džemperom. Blago pogrbljen momak u ranim dvadesetim, nosi neke knjižurine ispod miške

- Ko, je l' ja?

- Vi, vi!

- Kako se zovete?

- Dragan Guzičić! (prepoznao voditelje iz emisije pa se kezi kao mladoženja pred prvu bračnu noć, ko zna, možda izađe na televizor i napokon pojebe nešto)

- Okej, Dragan. Da li ste voljni da učestvujete u našem eksperimentu?

- Da, vrlo rado!!!

- Okej, pa da počnemo sa pripremama.

Sledeća scena je u nekoj kafani. Dragan sedi za stolom, ispred njega flaša rakija i piksla na kariranom stolnjaku punom rupa. Sa strane stoje Džejmi, Adam, ona crvenokosa riba i onaj Kinez, svi nasmejani i uzbuđeni pred eksperiment.

- Okej, počećemo sa nekim pesmama KISS- a, i kako koja pesma odmiče Dragan će srknuti po gutljaj rakije.

Eksperiment počinje, KISS gruva sa zvučnika, Dragan srknuo rakiju i sedi mirno. Polako se prelazi na Metaliku, neka dugačka pesma u pičku materinu, Draganu poznata ali se ipak vidi da ga je smorila jer nije za ovu priliku. Prošlo je veće pola sata i vidi se umor na Draganovom licu jer Menson, Kredl of filt i neki Finci koji su pevali o silovanju creva ubijene device nisu izazvali nikakav efekat a i Dragan je popio već tri čašice, što je za njega mnogo pa je zaspao za stolom... Mitbastersi kao popišani, uvek vesela ekipa izgleda kao da je pošla na sahranu i počinju da se pakuje.

- Nažalost, dragi gledaoci, izgleda da je ovaj mit bez ikakvih osnova.

U trenutku dok je Džejmi ovo izgovorio u kafani je došlo do predaje smene pa je konobar mahinalno uključio lokalni radio sa kojeg je počela da gruva melodije svima već poznate pesme.

I onda se dogodilo nešto čudno. Dragan, koji je do sada spavao iznenada skače kao oparen i počinje da puca prstima i uživa. Mistbastersi, koji su upravo krenuli, okreću se kao jedan i spuštaju kofere na zemlju, prilaze Draganu kao suncem ozareni i uživaju sa njim . Adam prilazi konobaru i traži od njega da ne menja stanicu. Sa krajem prve pesme stiže i sledeća , prašte gitare, peva brat Šmrkas i vidno euforični Dragan počinje da skače po kafani i razbija čaše. Raspoložena ekipa se smeje jer je napokon nastupila dobra atmosfera. Piči muzika dalje a na Draganovom licu se vide suze, počinje da lupa pesnicama o sto uz reči 'kurvo'. Džejmi pokušava da ga malo primiri ali mu Dragan otima beretku nazivajući ga 'pičkom engleskom'. Ekipa je uvidela da je vrag odneo šalu ali već je za sve kasno jer je Toma Zdravković putem radio prijemnika zaposeo Draganovu dušu. Nekada povučeni i mirni Dragan sada cepa haljine sa crvenokose Kari, sevnuše sise i obrijana đana. Adam i Džejmi probaše da ga zaustave da oplodi Kari ali je prvi dobio polomljenu flašu u stomak a drugi vašarsku fintu preko džigerice. Kinez naravno pobegao. Pička. Ostali članovi ekipe se razbežali kud koji dok na udarnim vestima ide direktan prenos Draganovog divljanja. Javili i da mu se baba šlogirala kada je čula šta je uradio. Za nepunih pola sata su kafanu opkolili specijalci ali ih je Dragan rasterao ražnjem i umalo Ivicu Dačića nabio na isti, ali ga je spaslo to što je za dlaku ušao u blindirani Audi te naš hrabri ministar odbrane pobeže u pičku lepu materinu. Na kraju je vojska uletela tenkom u kafanu i petsto vojnika je nekako uspelo da veže Dragana nakon što je naneo teške telesne povrede pedesetorici njihovih kolega. Kari je na kraju završila u sigurnoj kući Žena u crnom. Ovaj nemili događaj je izazvao burnu reakciju svih svetskih medija ali i državnih zvaničnika.

TIME: Srpska muzika iz pakla(na naslovnoj Satana, Rade Lacković, Aca Lukas i Toma Zdravković).

Kurir: Jeбao engлeцku noviнarkу u дuпе усrеd kaфane уjeo је за sиsу i tуko noвiнarи Mythbusters.

Blic: Ministar Dačić besan jer je prekinut usred tamanjenja pečenog vola i Jagodinske ružice zajedno sa Mrkonjićem na svečanom otvaranju puta za Jovin prnjavor. Pomahnitali student ga umalo nabio na ražanj.

Вечерње новости: Жарко Обрадовић: Сад морамо да повећамо школарине за 500%!

Политика: Драганове комшије у неверици. Сви за њега кажу да је био миран и повучен младић и узоран студент са свим десеткама. Увек се јављао комшијама.

- Ko zna koje veče provodim u tišini sopstvene dosade. Palim tv, a tamo priča o nekakvim pregovorima. Menjam kanal, polugola pevaljka vrišti. Ponovo stiskam dugme next na daljinskom, ali opet neki horor. 24 pritiska na next nisu promenili ništa, sve je nekako isto. Tako očajan, setih se ćaletove priče kako za njega nije bilo veće sreće, od onog momenta, kada je njegova majka u inat komšinici, spiskala celu platu, i kupila prvi crno beli tv u selu. Kaže imali su jedan tv kanal, ali je to bio spektakl za ceo srez.

- Shvatam da tv nije način za ubijanje dosade i uzimam u ruke drugi genijalni izum, evoluiranog čoveka, mobilni telefon. Redjam par brojeva u primaoce, i šaljem serijski sms sa istim prostim pitanjem, "šta se radi?". Nadam se da će mi bar prijateljsko ćaskanje pomoći da skratim agoniju u koju sam zapao. Ali slaba vajda, sa svih strana stiže gotovo preslikan odgovor, "evo ništa SMOR".
Možda me ti odgovori ne bi začudili i zabrinuli, da nije bila subota veče. A pogotovo što nismo na nekoj vrškoj čuki, živimo u prestonici. Klubovi, kafane, splavovi... Možeš da biraš. Ma šta da biraš, da izvoljevaš! Ali nešto ne štima pa to ti je. A onda opet fleš bek, pred očima ponovo ćale i njegove odiseje:
- eee crni sine, istruli ti meni u kući, na moje oči. Pa robe ljuti, samo u našoj ulici imaš 3 kafane i jednu diskoteku.
Kad se setim moje mladosti, sve što smo imali je ruinirani dom kulture, izorani fudbalski teren i prodavnicu. Ali zato subota veče, niko ništa ne organizuje. Skupimo se spontano nas 5-6, ja ponesem rakiju, Mile kupi par sokova, Srba vino. Uzmemo od Zoke gramofon i par ploča. Udjemo u dom i zasednemo. Ma nismo ni nazdravili, eto ide još 5-6 ljudi. Ne prodje 2 sata, ne možeš da udješ od gužve. Tu stari, mladi... Ma svi skupa, jedni piju, drugi igraju, treći jure devojke i tako non stop.

- Trgnem se iz fleš beka koji mi je izazvao mučninu, zbog silne nemoći i mizerije, koju osećam dok se prisećam ćaletovih doživljaja. Ustajem i sedam za vrhunac čovekovog uma. Palim komp, logujem se na net, sumanuto otvaram stranice. Blic sam pročitao još jutros, Kurir me bombarduje nekakvim aferama i skandalima, Alo mi izaziva žuticu. Logujem se na FB, tamo neka deca zapala u trans. Palim Vukajliju, čitam par zanimljivih stvari i pokušavam da kreiram neke. Pišem naslov ne valja, taman nadjem dobar naslov za defku, napišem rečenicu, pa je obrišem.
Beznadežno bacam pogled po sobi, očajnički tražeći inspiraciju. Kad eto ti ga.
Na pregradi kafe stočića ugledam gomilu papira. Nije to bilo kakav papir, to su kevini Politikini Zabavnici, uredno poredjani po brojevima. Pored njih gomila šarenih salveta, zapakovanih u kesu.
Nisu ti zabavnici i šarene salvete nikakav bauk, ali opet se javlja neki truli osećaj u grudima. A kako i neće. Setio sam se kevine priče o njima.
Ta naizgled bezvredna gomila papira, je u stvari jedan mali spomenar života.
Keva mi je bila buckasta gimnazijalka. Nije odrasla na selu kao ćale i nije bila puna uspomena o seoskim igrankama. Ali su i njene priče i te kako vredele.
Zabavnike je počela da skuplja u trećem osnovne. Kaže svakog utorka i petka, došla bi iz škole, a na stolu u kuhinji bi je čekao novi broj.
Njena sreća je bila neizmerna. U početku bi pogledala zanimljive slike i odložila ih u svoj ormarić. Kasnije ih je čitala celokupne, ali gomila za odlaganje je bila ista.
A eto i danas 30 godina kasnije, to dete jeste nestalo, ali gomila je tu. Složena kao da je danas na nju stavljen novi broj.
Salvete su tek posebna priča. Roze, plave, zelene... Sa cvetićima, na kockice, sa slikama gradova... Kaže takva je bila moda. Skupljala je i menjala sa drugaricama. Takmičile su se medju sobom, ko će imati više različitih boja, dezena, šara...
- I mogu vam reći to je nešto fascinantno. Čak i za mene, za čoveka za koga je salveta, samo beli papir kojim obrišeš ono što si umazao. Divio sam se kevinoj upornosti, ipak su tu na stotine različitih salveta. U stvari nisu skroz različite, bez obzira na šare, sve su imale jednu istu stvar izatkanu na sebi... Gomilu lepih uspomena...

-Već izmoren sopstvenom apatijom i nostalgijom mojih roditelja, užurbano vadim nešto na šta i ja mogu biti ponosan! Vadim torbu sa 200 diskova, na svakom po 6 filnova. Medju 1200 naslova pokušavam naći najbolji za razbijanje monotonije. Listam redom. Hm horor? Jok. Drama? Taman posla! Akcija? Nemam koncetracije, za brojanje žrtava!...

Pokušavam da pronadjem nešto, dok mi se glava ne napuni pričom, o ćaletovom i kevinom prvom odlasku u bioskop. Uzbudjenju dok čekaju u kilometarskom redu za karte. Utiscima o kojima bi danima posle bioskopa pričali.
- Napokon shvatam, da mi nema druge nego da se predam. Odbacujem diskove, ležem nazad u krevet i prepuštam se.
- U grudima me sve jače steže pomisao da ja, dete 21 veka, imam sve a u stvari nemam ništa.
- Pokušavam da shvatim kako to da jedan raspali gramofon, masno bioskopsko platno, papirne salvete,igranka u seoskom domu kulure... Mogu ostaviti dublji trag i veće uspomene od najvećih ljudskih dostignuća, koja ja danas koristim.
Pokušavam shvatiti, kako to da su kevine polaroid fotografije, mnogo lepše, od mojih digitalnih.
Kako je moguće da je ćale nasmejaniji na slici pored svog Fiće, nego ja pored mog Golfa 4?

- Sedim i pitam se, da li sam problem ja, ili cela moja generacija? Ili čak kompletno vreme u kome mi živimo? Da li smo se prezasitili? I što je najgore, odakle meni nostalgija za nečim, što nisam video ni osetio? Kako ja mogu osećati nostalgiju za mladošću mojih roditelja?

Kako moja generacija iz 21 veka, može zavideti nekome iz prošlog?

Ali na kraju sam shvatio, da to što mi osećamo, nije nostalgija. Niti je problem u vekovima.
To je samo strah, koji osećamo dok uživamo u pričama naših roditelja.
Strah od toga, da ćemo koliko sutra mi biti, ti koji treba da pričaju nekim narednim generacijama.
A sve što ćemo moći da im ponudimo., biće bakine šarene salvete i dekin gramofon, ukoliko ih ne zaboravimo.
Jer mi, mi izgubljena generacija 21 veka, generacija na dugme, koju mrzi da se druži. Koju mrzi da pamti rodjendan milih osoba. Koju mrzi da vikne kroz prozor komšiju na kafu.
Mi kojima će uskoro biti teško da se volimo...
Mi svoje uspomene jedino umemo da urežemo na diskove koji se grebu, umesto tamo gde su urezivali naši stari. Tamo gde ostaju zauvek. U naša srca!