Ne, to nije ona dugoocekivana pauza, vreme za caj, rucak i razmenjivanje internih abrova. Ne, to nije ni onaj delic sekunde kada se okrenete sa svog stola i uputite najneviniji pogled svom sefu koji vec neko vreme stoji iza vasih ledja, trazeci gresku- i ne moze da je pronadje. Ne, to nije onaj trenutak kada zavrsite jedan zadatak i samozadovoljno prelazite na onaj jedan preostali, manje bitan, lak. Ne....
To je onaj trenutak kada cujete ono magicno, ono velicanstveno TING- zvuk koji oznacava da je lift stao. I to bas na vasem spratu, oh, divne li srece! U tom trenutku vi, kao u slow motion-u, zakoracujete u taj carobni portal koji ce vas za samo par trenutaka odvesti iz ovog deprimirajuceg sveta. Bozansko Hallelujah iz svimapoznatih Worms-a vam odzvanja u usima, a vas nos ispunjava mio miris deterdzenta kojim je Ajatashatru, gospodin Cistac iz Indije, upravo oribao taj blagosloveni kvadar srece. Nade. I radosti.
Vasa cula su odjednom probudjena, vasa bolna stopala umirena i laka, pod teskim teretom savijena ledja se sada ispravljaju, ponosno i cilo. Raspustate kosu iz tog groznog repa, zategnutijeg od konopca akrobate slavnog kineskog cirkusa. Osecate se slobodno. Ne mozete, a iskreno ni ne pokusavate, savladati osmeh koji preti da ozari celo vase lice i izbrise svaku boricu koje vam brige i stres crtaju po licu svakoga dana.
I to sto sat pokazuje da je vec popodne- nista mu ne verujte. Jer dan je upravo poceo.

Zaustaviti nekoga u namjeri da pođe do bolnice zbog bezazlene stvari i tako sebe baci u nepotrebni trošak.

Često u korišćenju od strane roditelja. Čim nešto ne valja aludira se, naravno, na familiju iz suprotnog tabora.

Kada, da bismo izbegli obaveze koje nas čekaju, izmislimo opravdanje da nam se kao nešto loše desilo, a kroz par dana nam se po nekom nepisanom pravilu, to stvarno i desi.

Stari običaj da se za dušu pokojnika odreknemo gutljaja rakije, piva, ili šta je već za života voleo. Uz setan uzdah i reči ''Za pokoj duše'' malo se tečnosti prospe na zemlju groba.
Ako se spomene pokojnik u kafani, prosipa se malo ispod stola.
Upokojenom strastvenom pušaču, upaljena cigareta se ubode u zemlju, a gurmanu se neka omiljena hrana ostavi na grobu. Na radost romulanskih čistača groblja, koji se uvek šunjaju u blizini i čekaju svojih 5 minuta.

Anketa vam je kada neki lik pita neke druge likove na ulici ili putem telefona da mu kažu svoje mišljenje o nečemu za šta vas uistinu zabole dupe. Ipak u većini slučajeva vi će te biti toliko pristojni i odgooriti.

Jako zanimljiva grupa ljudi koja se razume u sve oblasti, od religije, fizike,biologije pa sve do rumunske death metal scene.

Fantom kablovske televizije. Televizijska stanica koju nikad niko nije memorisao, niti bi naravno to želeo al ne- tu i tamo se pojavi, iščezne, opet pojavi, onda je nema na šaltanju sto godina pa odjednom na nekim srednjecifrenim brojevima iskoči kao zec iz šešira koji veze nema đe mu je gazda zglajz'o da ga vrati u nevidljivost jer mu je tamo i mesto.
Pojava čiji je razlog postojanja misteriozniji od pitanja ima li života u univerzumu, kanal za koji postoji zamalo pa urbana legenda da postoji čovek koji je jednom i film odgledao na njemu mada su to zaista sve neprovorene informacije.
Avangardni revolucionar među televizijama koji se odupire svim komercijalizacijama prkoseći tako svim nepisanim i pisanim pravilima da nekad nekog i iole poznatog treba dovesti pred kamere, jebeni rijaliti prenositi, zakuvati nešto protiv nekog i negde da bi se iko i zadržao makar dvadeset sekundi ispred ekrana.
A jok oni. Nema ništa od tog moj jado.

Žargonski izraz za jurišnu pušku AK-47 (automat kalašnjikov). Omiljen među borcima za slobodu i kriminalcima širom sveta zato što je jeftin, pouzdan, lak za održavanje i skoro neuništiv. To je prva automatska puška kod koje gasovi iz cevi "repetiraju" mehanizam za opaljenje. Prvi primerak konstruisao je Mihail Kalašnjikov, obični oružar, za vreme 2. Svetskog rata. Naime, Staljin je naredio da mora da se napravi puška kojom će zameniti dotadašnji "špagin", pušku sličnu američkom tompsonu, jer se lako kvarila i znala je čak i da eksplodira. Puška je morala da bude jeftina, pouzdana, laka za proizvodnju i takva da svaki duduk može da nauči da je koristi i održava za nekoliko sati. Mladi Kalašnjikov je poslao svoj predlog, model koji je nazvao AK-42 koji se "stručnjacima" učinio "suviše jednostavnim da bi radio" i odbačen je. Međutim, pošto je materijala bivalo sve manje Staljin je dao naređenje da se proizvede 1000 probnih komada i pošalje borcima za Staljingrad. Vojska je bila oduševljena, ali puška je bila nezgodna za nošenje i pucanje u ležećem stavu. 1947. Kalašnjikov se dosetio da iskopira izgled nemačke puške MP-72, navao model AK-47 i tako je "kalaš" dobio svoj današnji izgled. Postoji i AK-74 koji je verzija sa preklopnim kundakom i mogućnošću ispaljivanja pojedinačne, rafalne i pune automatske paljbe. Proizveden je u nepoznatom broju komada koji se meri milionima, jer je svaka država bivšeg Varšavskog Pakta imala svoju verziju (uključujući i nas mada nismo bili deo Pakta). Mihail Kalašnjikov nije video ni pare od svog izuma, ali mu je, za života, podignut spomenik u rodnom selu, devet puta je odlikovan ordenom Narodnog Heroja SSSR-a i svake godine, od 1975. do danas, predsednik SSSR-a odnosno Rusije, tradicionalno dolazi da mu čestita rođendan. Šta ćeš više? Danas Kalašnjikov sa svojim sinovima ima fabriku lovačkog oružja i bavi se konstruisanjem novih vojnih pušaka. Njegov najstariji sin je konstruisao PP-19 Bizon, po rečima stručnjaka, verovatno jednu od 5 najboljih automatskih pušaka kratke cevi (SMG) danas. Krv nije voda.

Hronični smukovi čije veće zaseda u zabačenim birtijama i oko seoskih dućana. Imali su nesreću da ih uhvati bag u vremenu negde u osamdesetim, pa se šokiraju svako jutro kad bace pogled na kalendar.
S obzirom na proteklo vreme, i opus tema za razgovor im je znatno sužen, i pod stalnim je refrešom, jer preostale teme kao što su cena kukuruza i sudbina čovečanstva obrađuju sve dok imaju usta da piju. Jako vešto se sporazumevaju mumlanjem i globalne probleme većinom objašnjavaju nedostatkom komunizma.

Paraziti. Mamini i tatini sinovi i ćerkice. Umobolnici. Paćenici. Zavisnici na luksuz. Privid. Žive u oblacima. U nekom projektovanom ružičastom svetu koji su im stvorili roditelji. Ni to ne moraju sami. Može im se. Što da rade, kad već postoje neke budale, koje to mogu umesto njih? Njihovo je da dođu i preuzmu zasluge. Tripuju se da žive na visokoj nozi i da do njih ne mogu da dopru problemi koji muče nas, obične male smrtnike. Oni su viša klasa, pa ne moraju da trpe muke male, bedne i osrednje populacije, koja se školuje samofinansirajući i čiji roditelji grcaju za kredite i pozajmice, iz meseca u mesec, dok oni 'lade jaja na nekom levom menadžmentu za koji još niko nije čuo. Sve će to da zamaskira laka lova njihovih roditelja. Vazački polažu za 20 dana, ispite spremaju za jedno popodne, podgrijavaju espreso u lokalnom klubu od jutra do sutra. Na žurke idu svako drugo veče, bez obzira na svetac i petak, a sa istih se vraćaju pijani, za volanom. Uz istu onu vozačku koju su dobili u roku 20 dana. U jutarnjim časovima. Dok bedna bagra zevajući prelazi na pešačkom žureći na neki ispit kod zajebanog profesora. Prolazeći kroz crveno. Jedan pešak k'o nijedan. Ostali nisu bitni. Oni trebaju dobro da prođu. Seks, droga, rock'n'roll svaki dan do iznemoglosti. Jebeš sve ostalo. Posao i tako čeka na nekoj visokoj poziciji. Ako to i propadne, pa tatica će uvek da sredi nešto drugo. Pljuje po studentu ekonomije kojem će da traži obračune i preračune svih mogućih malverzacija. Pljuje po studentu prava koji će da ga čupa iz svakog sranja koje napravi, jer matori imaju love pa mogu sve da srede. Pljuje po studentu medicine, na čijem će operacionom stolu da završi zbog metka koji je primio od nekog, kome je dosadilo da gleda njegovo pišanje po glavama nedužnih. Tata mu je ostavio sve u amanet. Ali, ništa se ne može u grob poneti. Kasnije se pitamo - Ko je kriv?!

Oprezno ulazite u smrdljivi hodnik dekanata. Na njegovm samom kraju, sija žuto svetlo kroz prozore starih drvenih vrata. Smrad laka za nokte i nikotina guši vas dok se probijate kroz hodnik čijem se patosu ne vidi dno od kompresovanih pikavaca.
Konačno dolazite, dok vam se u rukama trese ispitna prijava, a pored vašeg uveta proleće indeks i urlik se prolama hodnikom:
-JESAM REKLA ĆIRILICOM....PONOVO!!!
Konačno ste skupili hrabrosti da znojave ruke savijete u pesnicu i oprezno i tiho pokucate na vrata... Zlokoban glas vas tera:
-Ajde ulazi unutra, šta lupaš na ta vrata!
Pored vas prolazi prebledela individua. Na licu ne možete da procenite koliko stara, zbog zgrčene facijalne grimase i gomile sedih vlasi na glavi, samo se u očima naziru suze.
-Ja sam došao...
-Dosta bre, znam ja šta si ti došao.
zlobna masa iza stolice vas prekida...
-Svi vi dolazite sa vašim papirima i zahtevima, samo ja rintam ovde po ceo dan.
Prolazite kroz gustu maglu dima i suzdržavate se da ne zakašljete dok vam suze nekontrolisano idu niz lice.
-Šta je, da ti ne smeta što pušim?
-Ma ne, naravno. ljubazno odgovarate
-Samo vam fali još to da mi oduzmete, dušu ste mi uzeli, još to i da crknem! Daj mi to da vidim, šta si se ukipio ko kišna glista, progovori čoveče ili se vrati sutra.
Brzo ali ponizno joj dajete ispitnu prijavu.
-Hm, dooobro. Nisi baš sve padže pogodio ali evo, pošto sam dobre volje prihvatiću...
Brzo se okrećete, za sobom ostavljajući kovitlace oblaka duvanskog dima. Trčite preko tepiha od pikavaca nazad u slobodu, u prirodu. Izlazite napolje i udišete vazduh punim plućima. Srce vam igra od zadovoljstva, i taj košmar je završen.
Onda se setite da morate za dve nedelje da upišete godinu i na trenutak se razočarate, ali optimizam vas ponovo savladava. Možda crkne do tada... A sad odo u slobodu...
I uz srednji prst uperen prema dekanatu odlazite u zagrljaj sunca...

Dvaes sekundi šutnje. Poneko dobaci il' zvizne tu i tamo.

Pitanje upućeno ženskoj osobi koja vam je upravo dala neki kompliment. Izgovara se sa onim šmekerskim izrazom lica i kul tonom. Odgovor devojke hrani ego, al' takođe i daje muškarcu dozvolu za slobodno muvanje, iako ponekad to nije slučaj.

Nešto još gore od onih što nose roze majice i onih koji operu ruke posle pišanja. Dno, bratac moj. Deda Solunac bi ih se postideo, u'vatio tri puta za međunožje i viknuo "Pu-pu, ne dao Bog nikome".

Eh, to nije bio običan sportski rekvizit, to je bio statusni simbol. Mi smo, tih sedamdesetih i osamdesetih godina, mlatili po lopticama za stoni tenis komadima šerploče, obloženim sa obe strane tankom nazubljenom gumom, kupljenim u paru, u prodavnicama "Sport" , u tankoj providnoj foliji i sa jednom lopticom gratis, ponosno smo ih nazivali reketima i pokušavalli da iz njih izvučemo maksimum od minimuma kontrole loptice koji su omogućavali, tek toliko da rezultat u meču ne bude u potpunosti prepušten slučajnosti. Sanjali smo da imamo pravi reket za stoni tenis, onakav kakav je imao klinac iz Beograda koji je dolazio kod babe na raspust, drug iz odeljenja kom tetka živi u Kanadi ili komšija čiji ćale je privatni autoprevoznik (a to je, u to vreme, bilo garant visokog standarda, višeg, barem, od nivoa niže srednje klase kom smo svi mi ostali pripadali).

A bili su tako lepi, tako meki, tri puta deblji od naših tiganja, očigledno pravljeni po naprednoj švajcarskoj tehnologiji. Debelo drvo, pa sloj nečeg sunđerastog, verovatno jestivog (jer ništa ne može da izgleda tako meko i kremasto a da nije ukusno) a preko svega toga lepa, glatka, debela guma koja je, apsurdno, bocke imala sa unutrašnje strane (godinama sam živeo u uverenju da naši reketi zapravo imaju grešku u proizvodnji i da bi bili barem upola bolji samo da neki radnik nije stalno pogrešno okretao gumu). Pa onda drška, fino obrađena i obložena mekom i prijanjajućom plutom. I na kraju, po ivici glave reketa, zalepljena traka, ukrašena suptilnom šarom ili ispisana slovima nama nepoznatog značenja, koja je poručivala da tamo negde mora da postoji neki moćan, bogati, raskošni svet u kom ljudi mogu da priušte da i reket za stoni tenis izgleda kao,...pa teško mi je da nađem poređenje jer je zapravo taj reket služio kao mera kvaliteta drugih stvari.

I kad bi se naše ruke umorile od vibracija koje su naše daske proizvodile u sudaru sa lopticama (neverovatno je da onako mala i laka loptica može toliko da protrese ruku kada se udari na odgovarajući način), uši od praskavog zvuka sličnog zakivanju eksera u labav lim a duše napunile frustracije od uzaludnih pokušaja da lopticu pošaljemo u željenom pravcu, izmolili bismo naše moćne prijatelje da nam na trenutak pozajme svoje rekete, te da terapeutskim delovanjem mekoće udaraca, floptavog zvuka koji su proizvodili i savršene kontrole zalečimo rane.

Ne baš veliki papir, bolje reći parče papira na kojem stoje neke bitne stvari koje će na samom početku da razočaraju članove porodice koji budu čuli da nisu pomenuti u njemu, a na kraju će ih neizmerno usrećiti.
Glavna stvar koja stoji u testamentu je broj žiro računa na koji treba da se uplaćuju rate za otplatu kredita na koji kamata skače kao Jelena Išinbajeva.
Ovi što su nešto dobili ako budu imali sreće imaju da vraćaju samo jedan kredit, a ako se tvorac testamenta trudio da im više obezbedi za vreme života, odnosno ako ih je više voleo moraće da vraćaju nekoliko.

mora da se radi o jednoj porodici u teskim vremenima...e sad, nije sve bas tako jednostavno...

porodica mora da sadrzi:
1. caleta - nadrkanog ruralnog lika, konstantno nervoznog zbog svoje finansijske unistenosti; zaposljen je u propaloj drzavnoj firmi, i ima direktora korumpiranog lopova (koji je, inace u emotivnoj vezi sa Snezanom Savic);

2. kevu - potpuna suprotnost caleta; kulturna, stalno opominje decu da povedu racuna o svom izrazavanju, vrlo verovatno prica latinski ili svira klavir; upropascava sve sto imalo lici na zajebanciju u toj porodici;

3. najstariji sin - priglupi, veciti student, sa gomilom ljubavnih problema; ne samo sto nije obdaren fizickom privlacnoscu, vec je i mentalno na nivou domara iz caletove propale firme; e, a onda ga usere neki veliki kesh i uleti u cupave kombinacije...

4. cerka - ona bi po scenariju trebalo da bude dobra riba, ali OBAVEZNO mora da je glumi glumica koja nikako nije dobra riba; ima ljubavne probleme i olako ulice u seme sa starijim muskarcima; ali ne, ona nije laka zenska! e da, mora da stalno pokusava da postane glumica, i to kroz celu seriju...

5. najmladji sin - priglupi klinac, jako los djak kog biju skolski mangupi, a on se beznadezno emotivno vezuje za dede iz komsiluka; ima neku drugaricu iz skole, koja se iz sazaljenja igra sa njim, a on se potajno nada da joj se svidja;

6. deda - znamo da dobre serije na nasim prostorima bez random dede nema; to je jednostavni must have! Deda mora da bude blago dementan, da slabo cuje i da stalno zapitkuje gluposti; da ide u wc na svakih 20 minuta i da maksimalno iritira okolinu, ali ga svi tolerisu jer ocekuju neke sitne pare od njega koje znace u vremenima oskudice.

Ime serije mora da asocira na bolju buducnost, da bude kao neki lajt motiv kome se tezi kroz finansijske nedace kroz celu seriju, iako se to ustvari nikad, ni u seriji, a ni stvarnom zivotu ne ostvari.

Eto, to su neke okosnice ili osnove za pravljenje domace serije... sad, zaposlite Sinisu Pavica da vam sve ovo uoblici u scenario, ako je jos medju zivima, kameru u ruke, i srecno !

Služi da zapamtimo brojeve telefona na jedinstvenoj memoriji.
E, sad što smo lenji da uz "Maja" otkucamo i jedinstvenu raspoznavajuću reč, ne znači da je fon kriv za zajeb.

Rekreacija i opuštanje su dvije misli sa kojima ribolovac počinje ribarenje. Ipak i za to je potrebna priprema. Počinje rano da se sprema. Prvo sprema štap. Možda ga malo i ispolira. Da bude sjajan i velik i da se presijava na suncu. Obuva najbolje čizme. Miriše se posebnim parfemom kupljenim preko telešopa Chasse and peshe-a. Čitao je da feromoni mogu da privuku ono što traži. Oblači najskuplju opremu. Stavlja veliki sjajni sat, sa lampicom, da bi i u mraku mogao da prati dvije stvari. Svoj rekord u lovljenju, i da se jednoj ribi ne posveti previše. Misli da i druge trebaju da dobiju jednako pažnje. Nakon što završi pripreme, još jednom provjerava svoju štapinu, na koju je izuzetno ponosan. Njega miriše posebnim mirisom, jer je uvjeren da će i to uticat na ' jadne ribice koje nemaju šanse protiv mene' , kako voli da se hvali svojoj ekipici propalih ribara.
Kad je stigao na mjesto akcije, polako izbaca svoje stvari iz kola. Ima običaj da vadi ključ iz džipa i da ga stavlja pored torbe sa alatom. Sonar koji prati kretnje (takođe kupljen preko Chasse and peshe-a ) stavlja na mjesto da svi drugi ribari vide i poljubomore.
Počinje da sprema mamac. Jer ' mamac je najvažniji pri odvajanju ribe' , veli naš junak djeci iz komšiluka kada ga pitaju o tome. Uglavnom je šaren. Ipak nije šarenilo to što privlači, već pažljivo odabrano meso. Naučio je njega djed, da za neke ribe, mora da ima mozak, za neke biceps brachii, za neke nešto treće. Zato je vazda spreman. Ima i biceps i mozak.
Zabaca mamac i čeka. Polako prilazi ribica. Naiđe na jednu koja voli i mozak i biceps. Ali nije laka. Nakon dvosatnog mučenja i odbijanja i nakon dvosatnog mučenja i lovljenja, konačno mu je došla u ruke.
Samozadovoljan i iscrpljen, sada već znojavog štapa, ribar ribici daje jedan poljubac.
Vraća je u vodu. Ona nastavlja da pliva zadovoljna što se ' oslobodila onoga sa smrdljivim štapom' , a on odlazi kući umoran, ali nasmijan. Još jednom je pokazao da je pravi Ribolovac!