Stvar koju treba doživjeti, bez obzira koju vrstu muzike da čovjek sluša.

Vidio sam reklamu za koncert , shvatio da imam jedan život i da ću djeci morati da pripovjedim nešto o mladosti, i bilo mi je dovoljno da uzmem karte i iz daleke Krajine zapucam put Beograda.

Krenuli smo rano autobusom, bilo je dosta ljudi i spektakl se mogao nanjušiti. Ja, prijatelj, litar rakije i kištra pive . Litar rakije smo smirili do Gradiške. Ušli smo u Hrvatsku, rekli vozaču da ne pravi pauzu taman se svi popišali u autobusu, na koncert se mora poraniti da se zauzme mjesta. Nakon nekoliko piva Beograd nam je poželio dobrodošlicu.

Čuli smo da u Beogradu valja posjetiti Čorba kafe. Otišli smo i požalili, što sam zabilježio u knjizi utisaka: “Pička ti materina privatnička, piva ti 4 marke, skuplja nego karta za tvoj koncert. Dabogda ti prisjela.I lavabo normalan nisi mogao kupiti nego neki polovan uvalio u neizoblano drvo, izvukao sam žicu iz džempera kad sam zakačio rukom. Prodao si se zbog trebe, jebo li ti je ja.“ Napustili smo lokal i otišli u Arenu.

Arena je djelovala sablasno prazna iako mi se duplalo pred očima. A onda se napunila, svjetla se pogasila i sve je bilo spremno za ,kako će se kasnije ispostaviti, koncert godine.

Publika je počela skandiranje „GOTOV JE, GOTOV JE“. Upalio se jedan reflektor i on nam se ukazao. Baja Mali Knindža. Shvatio sam što ga zovu „Mali“,ali ipak je bio gorostas za mene. I ophrvan tremom lagano izustio:“ Ubiće ga ženaaaa, dobro veče Beograde, dobro veče Srbijo!!!“ Krik se prolomio Arenom. Piva je išla k'o drva niz progon, skoro džabe su je dijelili. Na hitove poput „Magije“ i „Duni vjetre malo preko jetre“ publika je uzvratila gromoglasnim ovacijama. Pisanje istorije je bilo u toku dok je Raka Marić zadovoljno trljao ruke zbog još jednog menadžerskog podviga. „Nema raja bez rodnoga kraja“, „ Morem plovi“. A onda, prvi taktovi najljepše ljubavne pjesme. „Nebo je plakalo s nama“. Privukao sam neku curicu sebi.

-OD ČI' SI KUĆA?
-JA SAM IZ FUTOGA A MOJI SU OTUDA SA MANJAČE.

Uslijedio je žestok poljubac i dokaz da cure vole kad brkovi žare. Za nju ne znam al' meni se Arena okretala k'o na ringišpilu. Zaljubio sam se na koncertu Baje Malog Knindže. I tako sa curom pod rukom, uz pokoji poljubac ispraćao sam pjesme jednu za drugom . KAKO SE MALA LJUBI!!! Suze u njenim očima orosile su Bajinu posljednju pjesmu „Pjevaj Srbijo“, delirijum. Baja se oprostio od nas.

BISBISBISBISBISBISBISBISBISBISBISBISBISBIS. Vratio se. Ljudina. Znao sam da nas neće izdati.

„SEĆAM SE KAO DA GLEDAAAAM, BAKA ME U CRKVU VODIII“! Sad sam se i ja rasplakao.

Koncert se završio. Na putu kući, gledao sam svog pajdu kako spava k'o janje, i sabirao svatove i poljevačinu. Baja će pjevati, ja ti kažem.

Proces koji nastaje u razgovoru sa odeređenom vrstom ljudi, u naucnim krugovima poznatim kao 'sisači', a posle kog se osećate kao isceđen limun. Što ste imali pozitivne energije- imali ste, nakon susreta sa sisačem možete samo polako da odete kući i gledate slike štenaca, sisa, hardkor seksa, debelih ljudi kako padaju u nadi da će životna iskra ponovo zasijati u vama, nekada, neke godine... Nuspojave debate sa sisačem, a pod dejstvom alkohola ili narkotika njačešće su i agresija, melanholija i uopšte sklonost ka destruktivnom i češće autodestruktivnom ponašanju.

Sisači neguju tri različita stila po kojima ih razlikujemo:

1. Sirotan: Izraženo samosažaljenje i/ili hipohondrija. Naivna žrtva će u želji da sasluša njegove večite kućne, psihičke ili ljubavne probleme ili istoriju raznoraznih oboljenja, tegoba, povreda, žiganja i probadanja, na kraju i sama razviti sopsvene, vrlo stvarne psihičke poremećaje. Ukoliko pokušate da prekinete njegovo izlaganje nuđenjem adekvatnog rešenja za problem može postati agresivan ili vas optužiti da ga ne razumete i da su takvi drugovi ustvari razlog negovih beskonačnih problema.

2. Heroj asfalta: Kada oseti slabost nasumične jedinke počinje sa verbalnim maltretiranjem iste konstantnom pretnjom fizičkim maltretiranjem u maniru prekaljenog sadiste. Ljude koje poštuje ili smatra prijateljima će iscrpeti svojim bajkama o jebanju vrhunskih riba, 96točasovnim provodima, mafijašenju i nalupavanju cele kafane/diskoteke odjednom, ispričanih istim vazda agresivnim tonom.

3. Infoserator: Večiti kontraš koji uglavnom nema pojma o čemu govori. Često gubi nit sopstvene priče, menja mišljenje da se ne bi slučajno sa nekim složio, svađa se sa samim sobom dok iznosi poluinformacije, izmišljotine ili jednostavno budalastine. Nedovoljno upućen u temu razgovora, ali željan vođenja glavne reči, poricaće i da je zemlja okrugla dok vam servira svoje retardirane konstrukcije. Omiljene teme su mu zavere globalne i lokalne.

Sisači se lako daju pomešati sa klasičnim seratorima, smaračima ili ljudima koje zaista treba saslušati. Sisač će ipak ako je ugrožen skakati sa stila na stil, menjati ponašanje od agresije preko ucveljenosti ka poslednjem pokušaju da izazove sažaljenje, podsmeh, bilo šta što će pažnju zadržati na njemu. Ukoliko prepoznate sisača, sve i da vam je rod narođeniji, primenite neku od sledećih tehnika: odjeb, započinjanje razgovora sa najbližom osobom, eskiviranje sistemom neodložne obaveze i napuštanje sisača. Ni u kom slučaju nemojte pokušati da skrenete razgovor na ribe, pesmu koja trenutno ide ili sport, jer je to samo mala stanka koju će iskusni sisač iskoristiti i okrenuti razgovor u željenom pravcu. Sisač želi pažnju, on je zaljubljen u zvuk sopstvenog glasa i neće vas pustiti dok ne isisa iz vas i samu želju za životom.

Desava se najcesce u dokumentarcima i serijama koje se sastoje od otkrivanja (bolesti, zlocinca itd...).Najcesce gledalac u 90% serije nema pojma o cemu pricaju naucnici (ili doktori itd), a takodje ponekad uniste i tracak romantike...

Način na koji se međusobno oslovljavaju učesnice estradnog rata. Pod plaštom navodne nezainteresovanosti razne vokalne solistkinje/top manekenke/šok spisateljice/starlete će javnost navesti da misle kako je kleveta od strane pomahnitale suparnice nešto što ih nimalo ne tangira. Dakako, istina je sasvim drugačija. Celi trust mozgova sastavljen od menadžera, stilista, frizera, drugarica dragih saveta je sklopljen ne bi li posredstvom kao puška zapetih tabloida imperija uzvratila udarac. Jer ima stvari koje se ne praštaju...Zar da se tek tako pređe preko onoga kako je rivalka preotela perspektivnog dilera koga je naša junakinja imala na nišanu. Da ne pominjemo kako je pokvarenjački iskopirala stajling smišljen mukotrpnim radom.

Veoma popularan trend zadnjih godina. Dakle, pevaljke, fudbaleri, televizijske voditeljke, političari i ostale ličnosti sa javne scene masovno se bacaju u biznis štancovanja knjiga, da ti prosto bude žao silnog drveća u koje je posečeno, a ranije ti uopšte nije drveo kurac za ekologiju; pa čak i da se te knjige štampaju od recikliranog papira - opet je greo'ta, neki seljak k'o moj đed je pošteno mogao dupe obrisati, da ne mora korisiti papir od vrećice od svinjskog koncentrata mešanca, posle čega kuka kako ima hemoroide.

Elem, da bi bio autor knjige u ovom slučaju, inteligencija je najmanje što ti je potrebno, veruj mi. Samo je važno da si starleta visprena u dudlanju masnih fudbalerskih i direktorskih kurčina; da si voditeljka koja okupi u emisiju neke wanna-be seljebriti dronfuljice koje pričaju kako im je ljubav najvažnija stvar na svetu, i kako bi htele da upoznaju ljubav svog života o kome maštaju još od dečijih dana, a sinoć je iza šatora u kome je pevala dizala noge u vazduh kao cevi PVO-a iz Bujanovca 1999-te godine. Ako si političar u tom slučaju vrlo jednostavno pravilo važi - što si više sjebao ljudskih sudbina, time ti je popularnija knjiga. To što si potencijalno nepismen, i što ti znanje osnovno seže do sabiranja na prste, to nemoj da te brine - na birou jednostavno imaš kol'ko voliš magistara književnosti voljnih da rade za 100 evra mesečno - problem si rešio, ko o nezaposlenim intelektualcima ionako vodi računa u ovoj državi, zar ne? Sistem ih je pretvorio u jeftinu radnu snagu...

Dakle, bacaš se na pos'o. Ubaciš po koju činjenicu da bi priča donekle imala osnov da popije vodu, po koji zaplet da bi zadržala pažnju čitalaca, i to je to. Kad ti magistar napiše knjigu, ako si starleta slikaš se za naslovnu, ali ne baš kao za novi "album od deset novih pesama, deset novih hitova" u svojoj muzičkoj produkciji. Pobogu - pa to je knjiga! Nego onako da ti se nonšalantno jebozovna sisa nazire pokraj ponekog tugaljivo-emotivnog naslova tipa "Robinja ljubavne patnje u pregrađu Kaira" (što je egzotičniji naslov geografske lokacije, to se više prodaje). Ako si fudbaler, podbočiš se kao Tesla dok praviš mudračku facu kao kad se posle jutarnje kafe zaglaviš na daski WC šolje, kako bi tvoj zamišljeni pogled odao da se nalazi duboki intelekt u glavi koja zadnjih dvajest godina obavlja sledeću algoritamsku operaciju: ako si na terenu, lociraj loptu i ošini je nogom u pravcu protivničkog gola, izbegavajući njihove igrače; ako nisi na terenu, idi jebi manekenke. Generalno, ako si žensko naspominji se sijaset bivših ljubavi, nekog preplanulog ljubavnika Italijana sa palamarom od trijest cantima, koji te je spavao noćima na obali Bosfora, pa ti slomio srce kao Brus Li saksiju iz Dinastije Čen; u muškoj varijanti, spomeni kako si bio gradski mangupčić, sa jedne strane perspektivni mladi čovek, a sa druge mladić koji se zbog simpatije Čehinje pobio sa nekim zajebanim Šiptarima na maturskoj ekskurziji u Dubrovniku - takve priče jednostano naš svet voli, to je zicerica. Ako si političar, onda, bat'o, okači na naslovnu ili trobojku sa kokardom ili crvenu zvezdu, kakva god da je slika - uvek ti preostaje 50% čitalaca. Kako god, spomeni Hrvate u konotaciji prethodnog rata: ako si nacionalista, onda da potpališ žar nacionalne mržnje, ako si komunista, da igraš na kartu nostalgije za bratstvom i jedinstvom.
Ako si Boris Tadić, onda se izvini nekom. Bilo kome, nećeš promašiti....

Muzicko razdoblje ciji primerci i dan danas uspesno pune svoje bankovne racune,a tekstopisci kao da se utrkuju ko ce da napise besmisleniji tekst.Motivi pesama su raznovrsni :

Hajmo da sprovedemo jednu anketicu. Prosto je a i mozete je sprovesti i u sopstvenoj kuci.
Sledeci put kada vam u posetu dodje bilo koje dete (sestric, bratanac, mladji brat ili sestra, ili bilo koje dete koje ima oko 12, 13 godina i ispod) postavite mu par pitanja. Dacu vam nekoliko predloga a vi ako se setite, slobodno dodajte par svojih.
1.Nabroj 3i spanske serije i jednog omiljenog glumca (GARANTUJEM da ce taj omiljeni biti neki momak od neme Maricuji, plavusan valjda, drogiran steroidima. Zove se po nekoj strani, dal' levi ili desni, ne znam)
2.Nabroj 3 reallity programa i 5 ucesnika bilo kog
3.Nabroj 15 "Zvezda granda" i otpevaj 10 pesama (celih!)
4.nASTAVI RECENICU: "Da li ce lepa Seherzada pretvoriti..."
5.Ispricaj makar 3 masna (znaju sta znaci taj izraz) vica koja si cuo u "Kursadzijama"

Bicete zabezeknuti rezultatima. Upravo ovo je nasa stvarnost. Gledam sta se dogadja oko nas, na cemu nasa deca grade svoja razmisljanja, cime oplemenjuju svoje stavove i kakve stvari uce. Jel mislite da je ovo NORMALNO?!
Nase generacije su se radjale u najgorim godinama, nasi roditelji su celu platu davali za kg ulja i brasna, odvajali 'od usta' za nas, trpeli sve i svasta i mucili se na najgori moguci nacin. Bili smo deca ratova. Ali i pored svega toga, ja se secam "Metle bez drske", secam se Mice i Acima, secam se Branka Kockice, secam se Pustolova, secam se lutkica iz "Laku noc deco"... Secam se da sam '99. godine, u sred bombardovanja, sa svojih 9 godina, dane i dane provodila napolju, igrajuci se sa ostalim vrasnjacima i vrsnjakinjama lastisa, zmurki i fudbala, sve uz zvuke sirena za uzbunu. Secam se da sam do srednje skole bila blago (ali ipak) kanjavana za svaku losu ocenu, secam se da sam prvu jedinicu dobila tek u srednjoj skoli. Pocela sam da pusim sa 18 godina... Sve sto smo radili, radili smo nekako kad je bilo vreme.
Imala sam detinjstvo kog se rado secam.
Danasnja deca ga nemaju.
Devojcice iz 5og osnovne uskacu pravo u stikle, ostaju u gradu duze od mene, sa 14 vec puse i piju, sa 15 imaju 'ozbiljne' veze, sa 16 su kurve, a sa 17 su vec prozivele 3 puta vise od mene i mojih vrsnjakinja i do neba su ponosne na to. Kockica je zamenjen grandom, Mica i Acim Onurom i Seherzadom, Pustolov Farmom, RTS Pinkom i tako u nedogled. Kada pocnem da razmisljam o svemu tome zapitam se sta ce biti sa nasom, sa mojom decom?! Sa 12 ce biti leceni narkomani, a sa 13, 14 roditelji?!
I dok ja ovo piskaram cela jebena zemlja gleda finale "Farme". Prinudjena sam da slusam ogavne lapsuse glupe voditeljke, jer, na zalost, moji ukucani zele da vide "koja ce budala pobediti ovoga puta". Neverovatno. Trenutno je u toj kuci, imanju ili cemu god, ostalo jos troje ljudi: jedna raspala Zvezda Granda, koju zovu 'Rasturacicom brakova', jedan propali politicar koji je otisao tamo da skrene paznju na sebe i izleci komplekse, i jedan covek-karikatura koji peva pesme ciji su tekstovi vise nego nebulozni "Kuca, pos'o, pos'o kuca..." i "Gola, gola, skini mi se gola, mozes gola, mozes i do pola", i koji je pravljenjem budale od sebe ocarao siroke narodne mase.
I ja to moram da gledam! Ne zelim! Briga me ko ce od tri idijota odneti pobedu. Ne zanima me ko ce zaraditi 100000 evra zbog jos vecih idijota, nas, koji to gledamo.
Rece Sojic: "Ma tjao, ne raspravljaj se s mene". I ja ga citiram. Necu. Necu da mi iko vredja intiligenciju. Ne dozvoljavam. Ja ne umem bolje, ne znam na koji nacin se izboriti sa svim ovim stvarima.

A vi, ako ovo procitate, prosvetlite me i pomozite meni, sebi i danasnjoj omladini. Ovaj svet je poludeo, a mi (iole normali) nemamo oruzja za tako tezak rat. Treci svetski, 'ladno. Jer ovakvu invaziju kica, sunda, povratka '90 i upropastavanja nase dece, mozemo komotno nazvati Trecim svetskim ratom. A ratujemo- sami protiv sebe.

"Marfijevska" pojava do koje dolazi u "domaćinskim" kućama, u kojima se stalno mogu naći jela poput štrudle, baklave, slatke pite, voćnih kolača,... usled kojih nedeljama, pa i mesecima ne možeš utoliti glad svojih očiju, koje su obaveštene da se u plakaru nalazi ogromna "Milka", ili nešto slično. Sva ova domaća jela, uglavnom, jesu ukusna, ali iz nekog razloga najmlađoj, ali i nešto starijoj populaciji ne i najomiljenija.

Ono što biste danas najradije spalili koliko vas je sramota.
Da l'je moguće da vam je glava bila toliko šuplja,a dogadjaj dana što je Marko pogledao Mariju šest puta tokom samo jednog časa,a trač meseca što nastavnica srpskog u mini suknji i kasnim četrdesetim pije kafu samo sa nastavnikom matematike?Pokušavate da se setite ko je bila osoba koja vas je ubedila da pišete dnevnik i zapisujete tako čudotvorne i nevidjene dogadjaje.Da li je to bila neka drugarica koja je spomenula da ona piše dnevnik,ili su vam na časovima srpskog rekli da je to dobro za vaš pisački potencijal.Ko god da je to bio,otvorio vam je vrata takve pisačke slobode koju samo papir može da istrpi a da mu se ne sloši.

Ili drugacije receno, "ne jebe lep nego ujdoman"

Naime radi se o dva različita koncepta postojanja. Jedno je postojati u egzistencijalnom smislu, a sasvim drugo u ontološkom.
Egzistencijalizam se na istoku poistovećuje sa obmanom svesti ili takozvanom "Maja" prevarom. Ono što mi nazivamo stvarnošću, je egzistencijalno. Ili nepostojeće. Projekcija koja nema svoje mesto u eshatologiji, u punoći i realizaciji bica.

To ti je kad imaš metu koju gadjas sa 500 metara daljine. Pucas jednom, ništa, drugi put, opet kurac, treći, deseti, hiljadu puta, ništa. Al tamo negde oko tri hiljade osamsto šezdeset i petog pokušaja, pogodiš metu, i to u centar. E sad egzistencijalno ti si neki luzer i nemač pojma. Neka jadna slika čoveka kome ništa ne polazi iz ruke, i koji ne može pogoditi metu. Poraz bi bio manji kad bi probao jednom, ne ide, pa odustao ko ćovek ali ne, ti bas moraš da se usereš do dna.

E vidiš, to ti je sve egzistencijalno. Intelektualna gimnastika i emocionalni naboj koji u krajnjoj meri ne postoje. Ono sto jedino važi tu, jeste ontologija. A ontologija je binarna. Jesi pogodio ili nisi. Jesi. Onda je to to.

Poznavao sam jednog programera koji je davno radio kod nas, zvao se Biser. Ličio je na žabu, baš ono bukvalno, sto posto je imao neki endokrinološki poremećaj ili nešto sa genetikom, kao što recimo hipofizni patuljci koliko i da izgledaju normalno imaju taj neki neprirodni izgled i uvek podsvesno deluju kao nakaze. E, ovaj je i bio nakaza. Nisam nikad u životu video ružnijeg čoveka, i kad god se setim njega vizuelno, uvek me prođe neka jeza od tog žabljeg pogleda. Da skratim, bio je ružan ko kurac. Visine nešto ispod 170 cm, noge u obliku slova O kao da je celog života jahao bačvu. Kad se svemu ovome doda deformitet prstiju na rukama, onda je slika potpuna. Imao je srčane mane, pa je pio neke lekove svaki dan. Vozio Hondu i nešto se ložio na bajkerski lajfstajl. Intelektom se nije isticao nikako, tako da je bio potpuna suprotnost jebača.
E taj lik ti se bacao na sve što je žensko bez izuzetka. Godine, lepota, pamet, sve je to bilo za njega nebitno. Nije ga bilo briga jeli prepička ili skrndelj, ima li šanse ili ne, sve su to bile nebitne pojedinosti. On je bio dužan da proba kod svake, bukvalno svake žene koju je susretao tokom svakodnevnog života. I sad dolazi ono najinteresantnije. Jebo je. I to uveliko. Uvek je sa sobom vodio neku curu koja možda i nije bila prepička, ali daleko od toga da su sve bile ružne. Taslačio je sasvim solidne devojke, I što je zapanjujuće, menjao ih redovno. Imao je dve-tri stalne samo za tršenje, a u isto vreme pružao ljubavne usluge starijim damama u firmi. Toga nismo bili svesni jer su one to krile, kao da ih Biser jebe ma daaaj, Bože sačuvaj, kako je to ispod nivoa, pre bi umrle nego što bi tako nisko pale i takav neki attitude, i kad smo to saznali sasvim slučajno, ispostavilo se da ta nakaza pruža redovni "maintenance" ne jednoj a dveju gospođa u malo poodmaklim godinama.
Bacao je udicu na sve sto se kreće, a procenat realizacije verovatno mu nije bio veći od 0.1%. Da, bas tako. Od hiljadu potencijalnih, jebo bi jednu. Bilo je tu u firmi nekoliko lepih dečaka koji ni su ni sanjali da jebu nešto te kategorije sto je Biser šetao svaki dan i kurčio se.

E sad, u suštini, tu su ta dva koncepta postojanja. Jedno je egzistencijalna realnost, nakaza od čoveka, mogao bi slobodno raditi u cirkusu. Pogledi puni prezira, odbijanja, dobacivanja, otvoreno ponižavanje, ismejavanje kolega i sav negativni bullshit koji je taj čovek trpeo na sebi. I lepo su to istočni opisali, to ne postoji. Nema svoje samostalno postojanje u vidu objektivne realnosti.. Nema ni kao subjektivizam, jer onog koga se tiče boli patka. Obmana svesti, prevara.

Ontološka realnost: taj je bio jebač, trsitelj, krešimir.

Počevši od pesme koja ga je proslavila, A. Pejović u svojim tekstovima ispoljava konstantan stav o prolaznosti života i promenljivosti ( ''kolu'') sreće, karakterističan za romantičare. Tako i u pesmi ''Taxi'':

Ceka me taxi, sta to menja sad
-Postavlja pitanje o svrsi čovekovog postojanja-
ceka me taxi, zaspao je grad
-Razočaran u postojeće stanje u kom većina, simbolizovana u pojmu grada, antičkog polisa, zatvara oči pred besmislenošću života-
ceka me taxi, nemam neki plan
-Ovaj stih naročito naglašava i samu ideju vodilju ''čeka me taxi'' - sve nas čeka urbani Haronov čamac koji će nas prevesti preko Stiksa, pa kad nas već čeka Smrt, čemu planovi?-
nije mi vazno, nisam besmrtan
-Jasno naglašavanje prolaznosti i ravnodušnosti prema životu-

Sve je to ista igranka
princeza ili bitanga
-Još jedna metafora za ''kolo sreće'', i sreća - princeza - i zlo - bitanga - su deo jedne te iste predstave - života.

Često je izražen i romantičarski motiv ''otuđenosti pojedinca'':

Nije to starost ni epizoda
sve sto mi treba
sada je da budem sam
i burbon i soda da se opravdam
-Njegova želja za samoćom je duboko ukorenjena, čamotinja i splin su već deo njegove ličnosti, i oni ga navode na poroke. Ovaj motiv pronalazimo i u pesmi ''Ako me voliš, idi od mene'':

O, zar ne vidis ili ne zelis
da sebi priznas da ne trebam ti ja
od svega umoran, uludo trosen
idi dok mozes jos da pobegnes sa dna
-Pesnika je život umorio, uludo potrošio i on se odriče ljubavi, jer za nju nije sposoban. Ovde je jasan uticaj Puškinovog Evgenija Onjegina.
Motiv otuđenosti i ukletog pesnika(tu se već pomalo oseća i Bodler) uopše čest u njegovim pesmama, jasno je izražen u ''Ne diraj mi noći'':

Kako mene ovaj zivot boli...
Međutim, ova pesma je specifična i zbog oslanjanja na srpsku kafansku tradiciju. Sam naziv već ukazuje na uticaje Tome i Novice Zdravkovića (''Kafana je moja sudbina'', ''Navik'o sam ja na noćni život''), a kada je malo dublje analiziramo, pronalazimo iste motive rastrzanosti u stihovima:

pola srca samo tebe voli
pola mi je uzela kafana
Kao onu kojom odiše cela ''Kafana je moja sudbina''. Pesnik voli ženu, ali i noćni život i kafana imaju u njegovom životu veliku ulogu, i on biva tragično razapet između te 2 ljubavi.
Međutim, pored navedenih romantičarskih tendencija, značajan deo njegove poetike je socijalan, čak realističan. Počevši od pesme ''Linije'':

Jer ti me prodajes iz dana u dan
i svaki put sve jeftinije
u pola noci mi dodjes u stan
opet si negde vukla linije
-Narkomanija, problem modernog društva, koja narušava sve društvene odnose, pa tako i među ljubavnicima, ali to jasan, čulni, telesni problem, dok je mnogo veći izražen u pesmi ''Nisam se bogat rodio'':

Da li bi me ikada primetila
da pod svetlima laznoga sjaja nisam bio
Dilema o iluzijama modernog sveta u kojem novac može da kupi lepotu, a s njom i zaljubljenost, ali pesnik postavlja pitanje - Da li može da kupi i pravu ljubav? Da li je takva kupljena ljubav uopšte prava? Ne pronalazi odgovor na to pitanje, ali sama sumnja govori o tome da u takvoj ljubavi nema sreće.
A sreća je tema jedne njegove refleksivne pesme, pod naslovom ''Opušteno''. Pored opštepoznatih stihova refrena, koji su manifest srećnog života u urbanom svetu, treba obratiti pažnju i na:

spakovaću život ceo u 2 kofera
Ponovo motiv prolaznosti, ali ovoga puta u smislu da ne treba biti opterećen materijalnim i društvenim konvencijama. Život prolazi, jedino je bitno biti srećan sa voljenom osobom.
U poeziji uopšte, tako i kod A. Pejovića, veliki deo zauzima i ljubav. To je takođe konstantna tema u svim njegovim pesmama, a najdominantnija je u nekim zaista velikim dostignućima naše kafanske poezije, od kojih bih izdvojio ''Nijedna nije kao ti'', ''Ruševine'' i ''Jelena'', pesma koja je u poeziju pretvorila roman I.Andrića ''Jelena, žena koje nema''.
U njegovoj isključivo ljubavnoj poeziji se ističe forma, epistolarna, forma obraćanja, najčešće voljenoj osobi ili bratu, za razliku od uobičajene pripovedačke. Time se, s obzirom da čujemo jedino njegov glas, i mi slušaoci aktivno uvodimo u pesmu, bilo kao akter ili kao osoba kojoj je spevana.Poslednja pesma na koju bih se osvrnuo je takođe ljubavna, ''Litar krvi''. Pesma istaknute hiperbole koja naglašava snažnu, rušilačku ljubav karakterističnu za kafansku poeziju. Kod A. Pejovića se često ponavlja simbolika krvi, kao puteva srca(''U mojim venama'') i ljubavne patnje, kao analogija prolivenoj krvi - bola i bliske smrti.

Veliki Mokri Lug. Mesto na tromeđi Malog Mokrog Luga, Kaluđerice i Medaka. Mesto koje nije specifično ni po čemu, postojalo je samo na karti i to onoj u razmeri 1: 20 000 000. Kuće u ovom malom habitatu bejahu gusto zbijene, kao da su grejale jedna drugu, što je vrlo išlo na kurac stanarima.
Šume i livade okruživale su ovo pitomo stanište nastalo ni iz čega, očajničkim potezima ljudi koji nisu imali krov nad glavom. Bilo kako bilo, žitelji ovog malog i mirnog mrsta nisu bili spremni da osete iskonski strah, ali su ga i te kako osetili!
Na televiziji je prikazan leš nove žrtve u njihovom kraju. Bio je to krvav prizor koji je ledio krv u žilama. Pritisak strave bio je ogroman. Dovoljno je bilo samo otvoriti prozor i smrt bi ušla u kuću.
Mesto poslednjeg masakra bilo je Vinjage, koje je nakon ovog čina dobilo slikovito ime "Krvavo Vinjage". Krv je bila po svuda. U vazduhu se osećao miris oporog ludila. Ljudi su naoko bili mirni, ali su u stvari umirali od straha. Svake noći je kao po navici padala magla, koja je gutala sve pred sobom.
Milicija nije mogla ništa da učini. Nisu bili sposobni da sačuvaju red i mir u ovom mestašcu prepunom smrti. Grupa lokalnih budala stajala je sa strane i dobacivala pogrdne reči i još grđe rečenice. Njima je upravljao alkohol, te zbog toga ne osećaše strah, tako da su potpuno spontano nebitni za ovu priču.
Jedini trag koji je policija uspela da pronađe bila je odbačena dečija cipelica nepoznate robne marke, budžena i kalemljena od strane vešte obućarske ruke. Trebalo je pronaći tog čoveka!
Inspektor Radovan Suklepa, sin kujundžije Simeona i majke Rade, uhvatio se za tu cipelicu i evocirao uspomene iz detinjstva. Kao dete bio je bosonog i ova cipelica je samo bolno zadirala u sećanje.
Obućar Lale je, pre nego što se milicija obrela kod njega, svojski šamarao svoju smernu suprugu Klementinu. Ona nije vrištala. Nije ni mogla. Bila je od gume. Njen ventil ispuhavao je gnusobu, tako da je bilo potrebno da se ponovo naduva i tako vaskrsne.
U svemu tome, prekinu ga lupanje na vratima. Uplašeno skoči ne znajući kud da krene. Zatečen, na brzinu smuva lutku u orman sa cipelama i ode da otvori vrata. Tu je zatekao višeg inspektora Suklepu sa još dva pandura.
Bila je to neformalna poseta koja je tražila rezultate. Prostorija u koju su kročili beše nevelika po obimu, ali odisaše toplinom. Vazduh je bio ispunjen mirisom obućarskog lepka, a na policama su stajale uredno poslagane cipele. Sve je bilo sređeno po propisu, kako se i očekivalo. Međutim, baš ta običnost obućarske radnje bi sumnjiva Suklepi. Rešetali su Laleta unakrsnim pitanjima, zbunjujući ga i terajući da se češe gde ga ne svrbi, a svrbelo ga je svuda, jer beše alergičan na gumu. Ipak, to ga nije sprečavalo da gnječi Klementinu u nameri da zadovolji svoju požudu. Iznenada inspektoru nešto privuče pažnju. Brzim pokretom glave, panduru Milojici pokaza na orman. Milojica, željan unapređenja, stušti se kao metak i vrata popustiše pod naletom njegove muževne desnice. Iskustvo stečeno u bokserskom klubu "Grogi" iz Mirijeva, bi primetno.
U tom trenutku ka njemu se ustremi obnažena lutka sa dve ne sasvim ispumpane dojke, perverzno šišteći. Lepše u životu Milojica nije video. Sa balom koja mu se cedila niz bradu, on im pohrli u susret. Uskoro se začu pištavi zvuk gnječenja ručerdama. Strast je bila u vazduhu, kao i Laletova gumena žena.
Lale izbezumljeno jurnu, ne bi li nekako spasao čast svoje nedužne supruge. Voleo ju je. Njihov seksualni život bio je ispunjen strašću, a i Klementina je bila dobra u duši. Disao je za nju i u nju. Bili su kao nokat i meso, s tim da je u ovom slučaju nokat urastao u meso. Nije mogao da dozvoli da oskrnave njenu nevinost njemu ispred nosa. Kad, umesto da skoči kao panter, Lale bi oboren Milojicinom desnicom i trenutak kasnije vezan za sto boje mahagoni. Morao je da gleda, kao poslednja gnjida, kako bezdušnost biva jasna u svom najbestijalnijem obličju.
-Ne! Ona ima dušu! Ostavićete joj traume!, vriskao je jadni obućar.
Ali dlakave ruke ispresecane spletom vlakana i vena, počeše da grabe jadno telo poluispumpane Klementine, nanoseći joj neprocenjivu štetu.
Gledajući ovaj bezdušni pir, Suklepa se doseti: u lutki je možda nešto, nešto kao dokaz i rešenje misterije. Sledećeg trenutka uze nož da raspori sirotu Klementinu. Vešto je pronalazio lutkine slabe tačke i isecao komad po komad gume, koji su je činili seks mašinom. Nemoćni Lale, cvileo je. Klementina ga je gledala svojim beživotnim i tupim pogledom, kojim kao da je preklinjala da joj pomogne. Umesto poraza, obućar poče da oseća nalet besa. Nape svu svoju snagu, mahagoni nogar puče, lisice skliznuše na pod i Lale se oseti slobodnim. Čvornovati prsti sklopiše se oko drške noža, pade mu mrak na oči i otpoče tranžiranje organa reda. Znao je da čini jedinu ispravnu stvar.
Sutradan su ga pronašli kako sedi zagledan u jednu tačku, držeći, sada već potpuno ispumpano telo lutke mu najdraže.
Kome je prodao cipelicu, osta tajna. Nije bilo lako rešiti ovaj slučaj. Ubistva su prestala iznenada baš kako su i počela. Nakon nekog vremena, krvoproliće u Vinjagama prekri veo zaborava i kolotečina uze svoj danak.