Разни грчки и римски филозофи и остали велики мислиоци свога времена покушавали су да одгонетну вековно питање, зашто ноге мушкараца смрде више него код жена? Легенда каже да је одговор на питање чак тражио и Ајнштајн тако што је кришом у току ноћи, Милевин зној стављао у мале бочице и покушавао да открије у чему је тајна. Није успео да одгонетне, али је током праћења њених дневних активности открио њен рад на теорији релативитета и приграбио цео њен рад.

Одговор на ово просто питање су наравно Срби одавно открили, али свет по обичају није упознат са нашим мудролијама. Народ каже : ''Или си луд или ти ноге смрде''. Познато је да су жене великом већином луде у односу на мушкарце, тако да се ова мудролија може искористити у расправи са женом када дођете уморни са посла кући, а она вам приговара због смрада ваших ногу.

Izraz koji se koristi da opiše posledice nečije gluposti. On on gotovine pravi veresiju.

Jednoga dana, pre malo jače od dva i po' meseca, počeo je letnji raspust. Moji drugari iz razreda i ja smo zagrljeni išli putem do kuće i pevali pesmu "Ne idemo u školu", koju smo tom prilikom sami izmislili. (Ceo tekst pesme možete pronaći u primeru#1) Kasnije, istog dana, organizovali smo neki mali turnir u još manjem fudbalu.

Reklo bi se da je letnji raspust lepo počeo, međutim neki drugari su od mame i tate dobili Terminator, jer su prošli s pet, pa nas nije ostalo u velikom broju na ulici da se igramo k'o ljudi. Ja sam na svu sreću dobio neku gadnu prehladu i imao sam temperaturu duže od nedelju dana, pa su mi mama i tata kupili tetris kako bi me motivisali da ozdravim. Kada sam ozdravio, otišli smo u Beograd kod strica Đoke i neke moje babe, koja mi je poklonila beležnicu i hemijsku olovku na kojima je bio logo "Rubin Kruševac". Dok smo se mama i ja vozili u našem Jugu Koral 55 kroz glavni grad, videli smo slučajno tatu. Ušao je u neku kuću u kojoj se, kako mama kaže, gole tete jebu za pare. Mama je odmah krenula za njim i za manje od minute su oboje izašli napolje. Mama je tatu vukla za uvo i vikala na njega, a on je rekao: "Šta ti je, ženo? Ja sam ovde došao da tražim posao, a ne da se kurvam." Onda ga je mama pitala kako bi se njemu sviđalo da ona počne tu da radi. A onda apsolutni hajlajt mog letnjeg raspusta: u tom opštem haosu, ja sam primetio da iz iste kuće izlazi onaj voditelj emisije ZAM na Trećem kanalu.
- "Mama, tata, eno ga onaj voditelj!", uzviknuo sam. Oni su prekinuli sa svađom i tata je rekao:
- "Jao, vidi ga Vanja Bulić.", a mama zagrmi:
- "Ko ga jebe, i on je došao ovde da se kurva."
- "Nije, gospođo. Došao sam ovde da tražim posao." - objasni Vanja Bulić.
Tata je mamu onda nekako uspeo ubediti da je tu samo tražio posao, a i Vanja Bulić je dodavao utisak poštene, renomirane i moralno uzdignute poznate ličnosti. Taman kad smo posedali u Juga, eto ti opet Vanje Bulića kuca na prozor našeg auta. Žalio se da njegov novi Jugo Florida neće da upali i pitao nas da ga odbacimo do nekog njegovog mehaničara. Imao je čak i mobilni telefon, ali kaže da je skupo da se s njega zove i da ga koristi samo u hitnim situacijama kad nema drugog rešenja, a on je skroman dečko i šalje sve pare kevi.

Bio je to raspust koji ću dugo pamtiti. Bio sam bolestan, pa u Beogradu, pa na kirbaju gde se ujka Ranko napio i sa ringišpila piškio po sirotinji i još mnogo doživljaja. Mama i tata su počeli bolje da se slažu. Tu su blagorodne reči Vanje Bulića bile melem za rane i nada u spasenje kada je bilo najteže.

Духовита реченица на рачун особе која је учествовала у неком од наших многобројних ТВ квизова и освојила мизерну суму новца.

Nadao sam se da nikad nećeš saznati. Ili da ćeš saznati kad budemo u staračkom domu i tvoj govorni aparat i moj sluh budu funkcionalni koliko i Biblija u Teheranu.

koliko definicije variraju pod uticajem godina dokazuje moja baba, koja je verovatno pre 80 god. vikala "gotova sam" posle velike nuzde, pre 60 god. posle sexa, pre 40 posle skuvanog rucka, pre 20 kad je stigne umor i bezi u krevet, a danas vice samo "gotova sam"...

Ovde je sve jasno. Imaš do jaja definiciju, onda ti jave da si ispunio dnevnu kvotu i ti, naravno, ni ne pomišljaš da je zapišeš i posle... he, nema posle.

Nakon što sam pročitao sedamnaest delova grofa od Monte Krista i trinaest Harija jebenog Potera shvatio sam da je trideseti avgust i da sam se pokenjao sebi se u stau. Ode mast u propast, štono vele stari. Morao sam da preduzmem drastične mere.

Bilo je sparno, govnjivo popodne u provinciji. Tmurni ljudi, u poluverima, napolju ubi ždraka, vrane pozijale, oni u poluverima, venčanim sakoima, crne čarape peti dan a balega isparava sa grudi. Zdravo, hvala, prijatno, doviđenja, ceo dan slušao sam zujanje tih radilica, ljudi uhvaćenih u kolotečinu svakodnevnice, žigosanih robova navike. Onda je prekipelo, žuč mi se okrenuo i po podu sam ispeglirao sedmo valjevsko. Gungula. Mnoštvo krpa, džogera i radnica, mnoštvo osmeha, lažnih, bezdušnih i svi oni u toj gunguli mogli su siti da mi se poizdodiruju presnog kurca. Bio sam pijan. Morao sam da preduzmem nešto. Prvo pijanstvo u životu nije smelo da se završi sa flekom piva i ćevapa na podu kladionice. Sećam se kroz maglu, iako se sve odigralo neposredno pred pisanje ovog sastava, ubacio sam dve šake pune samopouzdanja u džepove i isteturao se napolje. Plan je stvoren.

Šomi, koji je krenuo za mnom, je bio dete, ništa drugačije od mene, osim što verovatno nije bio štreber kao ja. Bio je normalan, nije slušao metal, nije čitao dve knjige za sedmicu, nije pipnuo Radine sise i nije sanjao Ničea kako visi obešen na tavanu, svako veče. Ali je imao kintu, nenormalnu kintu, kao da mu ćale bere pare umesto malina. Nikada se nisam razumeo u novac, razumeo sam Hesea i Roterdamskog ali u novac - nikada. Stigao me je i rekao nešto neodređeno tipa:
- Ponekad, mi stvarno ideš na kurac. - bio je moj najbolji prijatelj. Utešio sam ga.
- Jedi govna!
Nastavili smo zajedno da se krećemo prašnjavom, smrdljivom ulicom dok nismo stigli u drugu kladionicu. Ova nije bila kao druge. Nije bilo, espresa, hajnekena, ceđenog grejpa i viskasa sa prosušenom papajom ali je imala dušu. Znala je da voli. Novac. Sećam se, jednom prilikom je buraz došao kući i matori i on su se pofajtali nešto, tipa on je izgubio neki ćaletov novac, kockajući se, meni relativan pojam, isto kao da pričamo o bifurkaciji. Rekao mu je:
- Evo ti crevo! Napolju se operi! Smrdiš na duvan i Mišu Ciganina!
Shvatio sam da je zajebao stvar i kockanje mi je postalo mrsko, toliko mrsko da sam rekao da nikada u svom životu neću to da radim. I nisam, sve do početka priče...

Bilo je sunčno letnje popodne, posle dužeg vremena sam došao u varoš. Ostalo je još par dana do početka školske godine i na očev nagovor otišao sam na sok sa drugarima. Oni su svi propušili za raspust, svi su imali puna usta hvale na račun devojčica, lagali su svaku reč, a ja sam im zavideo. Ne zbog toga šta su oni hipotetički radili preko raspusta, jer nisu, znam, znam sve te devojke, i sve lažu, jer su lažovi, nego zbog otvorenog pristupa ka mogućnosti da izgube ili osvoje novac. Na kocki. Gledali su nekakve trke kerova, navodno sve je to repriza neke trke koja se dogodila ko zna kada, i oni su znali ko će da pobedi, kao. Međutim, znali ili ne znali, svaku trku su dobijali, svaki po nekih petsto-šesto dinara i okretali piće. Jednom sam pio, ali realno čaša vina koju sam popio ono veče kada je Rada dolazila nije relevantan pojam za ovo što se odigravalo. Pio sam pivo, valjevsko, i bilo je grozno, kiselo i gorko, i što sam više pio sve oko mene je bivalo kiselo i gorko i grozno. U jednom trenutku sam pročitao da sadrži 5,2% optimizma, iz čega sam zaključio da se u jednoj flaši nalazi tačno 0,4974 litara pesimizma i da sam nakon 3,4818 litara istog osetio kako me pesimizam preseca. Savija drob oko prstiju i stegnutom pesnicom vuče da ih isčupa iz utrobe, tada je zelenkasta žučna kesa pukla i pesimizam se prolio po plavom tepihu.

Šomi i ja. Maloletnici u kockarnici, crnoj, zabregloj i memljivoj. Šomi, pun para. Ja, sa pesimizmom u lavoru, stotinama metara dalje. Dobitna kombinacija. Dva crno! Pakleni točak sreće, rulet, bunar želja. Dva crno! Sve se dešavalo kao u transu, ja sam ulago više novca nego što mogu da pojmim a kuća je davala više nego što može da isplati. I tako u krug, ringišpil je dobio neku sasvim drugu konotaciju. Vrteo sam se sa borojevima, računao naredni dobitni, sve je bilo tako predvidiljivo, obrnuta igra staklenih perli, potpuna kontrola svega osim sebe samog. Trans iz koga me je Šomi trgao sa jednim glasnim:
- Isključi!

Debela, sisata radnica, sa masnim flekama šaka po dupetu, izbrojala nam je dvadest i pet hiljada razloga za nezaboravni raspust. Uz opsaku:
- Početnička sreća deco! Nemoj da se navučete...

Da se navučem? Ma važi!

Raspust se završio pre osam dana. Ili osam godina? Kako sam ga proveo?
Navukao sam se.
Dobar dan. Moje ime je Dejan i ja sam kockar.

Мало мање суптилан начин да одбијете сарадњу са неким.

Eto, nakon devet i po meseci sedenja u oronulim učionicama, svakodnevnom viđanju istih osoba koje te svakim danom sve više i više nerviraju, nakon predavanja istih profesora koji su u stanju da ti jednim predavanjem ubiju želju za životom, nakon splačina koje nam serviraju u školskoj kuhinji pod nazivom hrana, došao je i taj dan.
Tog toplog junskog dana sam po poslednji put morao da se suočavam sa svim tim, i jedva sam čekao poslednji zvuk zvona kako bih bacio u vazduh sve te knjige koje su predstavljale simbol mog zatočeništva i da živim! To je verovatno bilo najiščekivanijih par meseci od kad znam za sebe.

Na samom početku raspusta, dok je miris olovke broj dva još strujao mojim telom, trebalo je da idem na more sa porodicom, po prvi put još od bogzna kad, kod naše braće Grka. Sve je bilo spremno, keva je pripremala sendviče za dug i naporan put, ja sam birao najboljih par majci koje ću nositi tamo, ali avaj! Baš to veče pred polazak je bio ogroman pljusak u mom zavičaju, a krov na kući u selu nedaleko od nas se urušio. Moj ćale je morao da ide kod njegove majke, starica je bila sama a nije bilo nikog da joj pomogne. Bio je tamo da postavi nov krov, a to je trajalo pitaj boga koliko. Put je bio otkazan.

Dobro, ja ionako ne volim more toliko, pa mi i nije bilo tol'ko krivo. Uostalom, bližio se vašar u mojoj varoši, a to je uvek centralni događaj leta. Idealna prilika za sve cigane iz okruga da zarade pare na nama prodavajući nam neke poluprodukte sa fensi etiketom, zavaravajući nas da je to original. Mene to i nije doticalo, ja sam ionako išao zbog ringišpila i autića na gurkanje, ali i za to je potrebno malo kinte. A ja je nisam imao. Sav moj džeparac je preusmeren u popravku već pomenutog krova, tako da sam samo mogao da idem i gledam kako se druga deca provode, a to bi me samo još više deprimiralo. I ovog puta sam izvisio. Jebiga.

Ali početkom avgusta, konačno stigoše srećne vesti. Kum nas je zvao da odemo kod njega u Italiju, u Peruđu da budem precizan, a popravka krova se bližila kraju, tako da sam ipak mogao malo da se provedem za ovaj raspust. Trebalo je da odemo tamo pred sam kraj raspusta i da poslednje dane istog provedemo u inostranstvu. Bio sam u ekstazi, znao sam da nema šanse da ponovo izvisim, mislio sam to je to, napokon ću izaći iz moje sumorne i male varoši i okusiti sve čari života u Italiji, hehe malo morgen. Moj kum je inače vozač kamiona, i u tom periodu kada je trebalo da svratimo, on je dobio informaciju da treba da prevozi neki kurac u Rusiju, a setili su se da ga obaveste kada smo mi već sredili sve papire i spakovali sve kofere, samo je trebalo da odemo na aerodrom i da krenemo. Au brate, i treća velika ispala ovog leta, ali sada nisam imao vremena da odem negde na brzaka, škola počinje za koji dan bato! Moram da čekam još devet i po meseci za popravni, a znam da od ovoga gore ne može.

Šteta, a tako je malo falilo.

Podmladak Aljoše Vučkovića, samo nema brkove. Jebiga, ipak je on trsio Viki Popadić iz Boljeg života, tako da nema greške. Ako ti se ona ne sviđa, divi samo ovu na novoj reklami za ono od čega se diže palamar, ne znam kako se zove, al' znam reklamu. Opaaa!
Stari šarmeri bi rekli da si mladi lisac. Zamračena kuhinja, crno vino u do pola ispijenoj čaši, fensi ljubičasta kecelja, raskopčana košulja i tanak nož kojim čistiš oradu ili neku drugu morsku ribu sa nadrkanim imenom dok u pozadini piči Željko Vasić. Ma, svako žensko odma' vlaži na samu pomisao o ovome (osim ako nije neka metalika, pa vlaži samo na mrak i sveće, onda jebiga). Opaki šarmer spreman da sačeka svoju draganu (ne Mirković) na romantičnoj večeri za dvoje uz sveće, 'talijansko vino i opet, Željka Vasića.
Naravno, ovo prolazi samo ako nisi lud da pržiš babušku koju si napecao na kanalu Dunav-Tisa-Dunav, onda jedino možeš da odvučeš u krevet lokalnu konobaricu koja je upravo predala pazar u kafani "Krajina".

Pored toga što je jedan od najiritantnijih likova iz crtaća, ubedljivo je i jedan od najbezobraznijih . Za razliku od, recimo, Velje Ilića ili Duleta Vujoševića kojima se cenzuriše tek svaka druga reč ona nikad nije izjavila ni jedan glas, a da nije bio cenzurisan.

Uzdah da sam bar koji je u zadnje vreme često u upotrebi među srpskim političarima. Tada bi mogli da prijave radni dan od 30-40 sati (zbog efikasnosti), zatim naknadu štete na ličnim objektima zbog cunamija, zemljotresa, radijacije, pretrpljenog straha i duševnog bola, putne troškove helikopterom kako bi sve to izbegli (mada su i sad tu negde njihovi putni troškovi) ... Plus samim sebi date nagrade za brzo napravljen auto put!

Zemunska adaptacija novele Ernesta Hemingveja “Za kim zvona zvone”.

Recenica koju devojke (zlo)upotrebljavaju da bi se opravdale za bahanalije koje su pravile u pijanom stanju:

drugarici skinu decka,
igraju oko sipke u gradskom prevozu,
Pentraju se po sankovima
i ljube se i grle sa kim stignu
razbijaju flase
i rade sve ono cega se stide u trezvenom stanju

E sad treba znati i to da od ozbiljne devojke koja voli da pije nikada necete cuti ujutru to BILA SAM PIJANA (bez obzira koliko se napila)

Ozbiljna pijana devojka ce ujutru imati takav mamurluk da ce reci samo "Al' sam se odsrafila-razbila-napila sinoc" i onda ce krenuti da nabraja sta je sve uradila ili ako se neseca pitace vec nekog.

Devojke koje koriste to "Bila sam pijana" piju iz tog razloga da ne bi imale grizu savest za ("polu")svesno pocinjene gluposti i krijuci se iza laznog morala za sve ce okriviti pice,najcesce ce i nasrnuti na prijatelje koji su bili sa njom govoreci"sto ste mi dali da pijem?"ili jos gore "zasto ste me napili?"

-Klasicna odbrambena fraza svake devojke koja se u alkoholisanom stanju povatala sa nekim "gaborom" i dala mu broj telefona da je zove sutra.

Vapaj rekreativaca na malom fudbalu kad nalete na fizički bolje pripremljenu ekipu.

Jedna od internet laži.

Zapravo znači:"očajan sam, samo mi je to teško da priznam, pomagaaaj!!!"

Servira se bez smajlija i najčešće sa tri tačke na kraju, koje služe samo kao "hint".

Ovo su dva najcesca izraza koje mladi koriste kada zele da izjave svoje trenutno stanje depresije, tuge ili rasejanosti.

Letnji raspust je bio nešto čemu sam se radovao. Kao dobrom učeniku, koji je svoju egzistenciju osigurao na vreme, on je počinjao još početkom juna. To je možda bio i najbolji deo. Dve - tri nedelje bezbrižnog zajebavanja u školi, bez ikakvih obaveza, osim sprdanja sa drugarima i naslađivanja nad hordom krvopija koji pokušavaju da poprave ocene.

Kad se školska godina i zvanično završila, svo to zezanje se samo prenelo na ulicu. Kao pripadnik ganeracija, kojim kompjuteri još nisu uzeli danak u detinjstvu i prave kičme, kuća je služila samo za spavanje i punjenje stomaka.
Igrale su se razne igre, ali ulični fudbal je bio naj popularniji. Svaka ulica je imala svoj tim, svoj teren, vodonoše, debelog golmana i kapitena. Naš kapiten Ciki nije bio baš tehnički nadaren, čak se može reći da je imao dve desne noge, bio je levak, ali je bio i najjači u ekipi i njegova je bila lopta. Bio je kapiten sve dok nam se nije pridružio Kimi, koji mu je skinuo traku.

Po završetku osmog razreda, uspešno sam upisao srednju školu. Moji su me častili prvim odlaskom na more, ali džeparac sam morao da zaradim sam. Matori mi sredio šljaku sa majstorima. Prvi put sam osetio leptiriće u stomaku kad mi je šef izbrojao 50 € na kraju nedelje. Lep osećaj...
To je postala praksa svakog leta i svaki put bi kupio sebi nešto korisno a bilo je dovoljno i za izlazak, garderobu i poroke. Nastavilo se tako i u studentskim danima, samo što letnji raspust na fakultetima fiktivno ne postoji. Danju radiš da bi imao da platiš stan i račune a noću učiš i spremaš ispite koje nisi uspeo da položiš zbog premale količine krvi u alkoholu tokom cele godine.

Za zadnja tri leta i nema se šta puno reći. Dobro je ćale govorio leta 2010-te, da će mi to biti poslednje bezbrižno leto u životu. U dobrom delu sve se to i obistinilo, ali vremenom sam uspeo da položim predmet pod nazivom Bol u kurcu i ne stresiram se previše oko obaveza, što je možda i ključ uspeha. Svakim danom u svakom pogledu sve više napredujem. Valjda je to normalan tok života...

Mantra u srednjoj školi kad se izglasava predsednik, uglavnom jednoglasno, koji će da najebe na uštrb celog razreda.