Radiš nešto, pokušavaš ali ne ide... Marfi gleda i ne veruje, čak misli da nisi njegov, već podanik Mazoha. Zicere mašiš i nikako da se trgneš. Grešiš, u redu je to, ali greške u nizu…zajebano, tu se već trebaš zapitati. Analiziraš i dođeš do zaključka, da su svi ti postupci čak logični i uzročno–posledično razumljivi, samo je izgleda prvi korak pogrešan, splet nesrećnih okolnosti, sudbina... kontra ritam. Ma sigurno… A to što si talentovano glup?
---------------------------------------------------------------------------------------------------

Komentator: Igrači gostujuće ekipe su trenutno u kontra ritmu, ništa im ne polazi za rukom, igrač pokušava da kuca nerezonski sa linije 6.75, lopta završava na gornjem nivou tribine. Trener taktički uzima tajm aut kako bi prodrmao ekipu.
Trener: Nemojte da bude 30 razlike, mamicu vam jebem!

Epilog: Ekipa se trgnula, – 20 i nešto na kraju.
---------------------------------------------------------------------------------------------------

- Šta bi Sale, čujem opet sinoć bila pegla, pa divljanje, pa marica?
- Jbg, već sam posle buksne i trećeg piva, uš’o u kontra ritam i šta da ti pričam dalje.
- Baš si nešto kontraritmičan u poslednje vreme.
- Neće me, pa to ti je…

Lepo babino, kaže ti mater da si novog momka našla.
- Esam. Mile od Marića. Znaš kaki je baba, ko od planine odvaljen, visok, krupan...
- A njegovi ti imaju nekoliko lanaca zemlje...
- Imaju. Sad su na sajmu kupili novoga džondira. A on kad sedne u njega, celu kabinu popuni... Da mu vidiš kolena - ko moja glava.
- Au pa to je R serija ili T?
- Ne znam ti ja to. A da mu šake vidiš, ko lopate... A oči su mu najlepše.
- Jeste, oko 75 hiljada, najlepše.
- Zelene, pa krupne, pa kad me gleda.
- Ispričaj mi ponovo kad su to kupili?
- Šta, baba?
- Traktor, zemlja, mani se očiju!
- Jaoo baba, pa ti drumom, a ja šumom. Uopšte me ne slušaš.
- Ja u kupe, ti u špade.
- Ja tebe ništa ne razumem.
- E srećo moja, igraj ti u špade pa ga veži, a baba će u dinare. Da se i ti ko ja ne prevariš. I moj je Mane bia ko ikona, al sirotinja, pas ga nije ima za šta ujesti. Cili sam život u nadnici provela. Iz onake kuće. Moj je otac ima i livade i šume, pa kad staneš na Jovovu stenu sve dok pogled ne pukne naše. Sve naše...

A)
- ma, jel ono mala Marica s broja 9?? Jaoo kako se razvila, gle ti te sise, pa tek joj je 16!!
- razvila, razvila, a da mi je znati tek kako se dole razvija...hmm jel se već i brije...kakva joj je frizurica...mmm sigurno miriše...kako je meka....
- alooo, daj se saberi! Odi u kupaonu!

B)
- halo, Helena, frendice moja, pomagaj! Zoran je dobio onaj bonus koji smo čekali. Idem u šoping i treba mi tvoja moć zapažanja! Pazi, razmišljala sam o novim zavjesama za spavaću sobu, znaš da su zidovi boje breskve, pa sam mislila da na to dobro ide trula višnja, ali onda moram i novu posteljinu uzimati, ne pase ova ljubičasta, ajme što ću tek sa spavačicom?! A one moje šlapice sa štiklom i roza pufnicom što Zoran voli da ne skidam, nikako ne idu u taj ambijent, morat ću i sandale....aaaa
- draga moja, ovo je stvarno krizna situacija, smiri se, stižem odmah!!

-Vidim sinoć prođe marica prema cigan-mali. Jesu ti to nekog od komšija 'apsili?
-Ma da. Malo malo, pa eto ih da pokupe nekog...
-Koga sad?
-One Bambaliće. Kad neko nešto mazne, prvo kod njih idu. I obično su u pravu. A neki dan ih pustiše iz istraga zbog šahtova, jer je Elvis zajebo kod čuvanja straže.
-Pa šta su sad naradili?
-Obili trafostanicu i pokupili akumulatorske baterije.
-Pa za takav posao treba ozbiljna ekipa. Kilaža je to bre.
-Pazi kad je i baba Ranka išla u akciju.
-Zezaš me?
-Jok. Zbog nje su i pali. Ona je bila krunski dokaz.
-Ne kontam...
-Pa ovi su robu odmah utopili i ležerno čekali kerove, al babi se od statičkog elektriciteta digla kosa na glavi ko Bati Butoroviću. Pubovima sa vrata sve bilo jasno...

U principu - jedna intelektualna prostitutka živi uzvišenim rečima zastupajući niske interese i pobude a koliko je to gorak način ishrane verovatno najbolje opisuje svedočenje čuvenog ruskog kompozitora, Dmitrija Šostakoviča, koji je u Staljinovo doba posleratnog soc-realizma bio jedan od mnogobrojnih sovjetskih umetnika koji su, primorani od strane režima i u strahu za sopstvene i živote svojih porodica, svojim delima slavili isti i njegovog krvavog lutkara. Naime, nekoliko godina posle smrti Staljina i konsekutivnog oslobođenja od tzv. "partijskih obligacija", Šostakovič je jednom prilikom izjavio: "Godinama nisam smeo ženi i deci da pogledam u oči. Ne mogu to da vam objasnim...Dolazio bih kući s posla i odlazio pravo u svoju radnu sobu. Jedan dan je došao Maksim (sin) i rekao mi da se ženi. Podigao sam pogled i shvatio da je u međuvremenu odrastao. Osećao sam se u to vreme kao kurva, samo što me pritom nisu ni plaćali..."

---------------------

- E, brate, ćeš sa mnom i Goksijem kod Marića na snimanje "Ćirilice", plaća lik 500 đunti?
- Brate, 'el ti delujem ja kao neko koga uopšte interesuje ta intelektualna prostitutka ili, fazon, imaš krucijalnih problema u percepciji?
- Ne, tebra...al mi deluješ k'o neko kome pod hitno trebaju nove gilje, pa makar i kineske, ove samo što ti nisu progovorile, raduljica...
- I to što ka'eš...

- Mama, zvao je čika Dragan iz Beograda da pita jesmo li kući, došli bi on i teta Marica da nas malo vide.
- Pu slavu joj njenu 'di baš sad kad treba kupus da mećemo?! Jes'rekla da nismo kući?
- Nisam. Rekla sam da dođu...
- Joj nesrećo! Jebala te tol'ka škola kad si ki budak... kuku šta ću sad...'di su mi čizme?
- Pa šta će ti čizme sad?
- Kako šta će mi? Pa d'idem da povadim praziluka i šargarepe, da potkupim jaja i da u'vatim kokošku... ona rospija nikad nije došla bez one torbekanje...ki Ciganka na zadušnice...može i mene i tebe u nju da strpa sa sve čizmama. Ona da nas vidi?! Oće ona da vidi punu Rumunku, jebem li je u dupe ono guzeljavo kaldrmaško. E moja Dragice, nisi 'tela u grad, da bideš gospoja, sad čupaj praziluk...

----- posle nekog vremena ----

- O slatka moja Dragice pa gde si mi ti?! Pa što vas to nema nikako da nam dođete?
- Eee Maro moja, kako kuću da ostavim. Dobro (cmok) ti meni (cmok) došla (cmok) i hvala ti što nas nisi zaboravila. Mala kad mi reče da ćete doći, ja se od srca obradovala. Odavno ni da se javite ni da nam svratite, a baš smo vas se poželeli. Izvol'te sedite. Daj da ostavim tu torbu 'vamo u kujnu...sedi ti, sa'će mala slatko i vodu...

- Vidi onog lika što te popreko gleda. Zar ćeš to da dozvoliš? Na tvom mestu ja bih ga momentalno ščepao za gušu, šta ima veze što je krupniji i što trenira borilačke veštine, mislim da možeš da ga središ, sećaš se kad si onda jednom osvoio seoski turnir u badmintonu?
- Šta se praviš Englez. Hoćeš da se mi pobijemo da bi ti mogao da tešiš njegovu curu dok nas kupi marica.

----------------------------------------------------

- Halo, Finska, nećeš valjda da pustiš da vas Sovjeti maltretiraju? Kakva razmena teritorije, kakvi bakrači?! Šta ima veze što je artiljerija napredovala pa sad sa granice može da se granatira njihov drugi najveći industrijski centar i što vam nude mnogo veću teritoriju na drugom mestu u zamenu da se granica pomeri za par kilometara na tom mestu kako moderna artiljerija ne bi mogla da dobaci, to je fora, hoće da vas prevare. Samo vi to lepo odbijte, a ako probaju nešto, eto nas da vas branimo. Šta kažeš? Sovjetski ministar spoljnih poslova pije čaj u Helsinkiju? Već su vas okupirali? Uzeli su mnogo više teritorije nego što su početno tražili i sad traže 20% vaše industrije? Veza nešto prekida, moram tetki da odnesem lek, čujemo se posle... Halo, Norveška, nećeš valjda da dopustiš da vas Nemačka maltretira? Ne, ne, nismo vam mi potopili brod, Nemci su, majke mi...

Beograd, 2012.

Pičkousti Aca - Šefe, šta ćemo? Znate, ja bih da budem gradonačelnik. Prošlo put je malo falilo pa su me ispalili ...
Toma Grobar - I ja bih da budem premijer pa ne ide!
Aca - Zar niste rekli da biste da budete predsednik?
Toma - Otom potom. Sad je ovo aktuelno!
Jorgovanka - Hajde stvarno uradite nešto, da preuzmem već jednom državnu kasu! Čekam dvadeset godina, prvo u radikalima pa sad ovde ... hoću da vodim finansije!
Aca - U koje se razumeš k'o Marica u kriv kurac!
Toma - Smirite se, idemo polako! Da vidimo sa kim bi mogli. Imamo 45% sa Veljom, fali nam jako malo da napravimo većinu.
Aca - Niko neće sa nama. Demokrate dogovaraju sa radikalima.
Jorgovanka - A da pozovemo mi demokrate i lepo se ponudimo?
Toma - Jes' pa da mi Tadić otme mesto premijera! Nema šanse!
Jorgovanka - Da zovemo onda radikale?
Toma - Nikako! Da me Pop-Lazićka ubije što sam onomad pričao da diže noge predamnom ... ne mogu sa njom, jedva smo se razveli, mislim profesionalno. A i plašim se da ne počnu da me kunu ...
Aca - A da probate preko Šešeljeve porodice, ipak ste im kum?
Toma - Ne vredi!
Aca - A Dačić?
Toma - Taj nas je prošli put zajebao, više ne pregovaram sa njim! Mali je zajebaniji nego što je svojevremeno bio Sloba. Probao je Velja da zove Mrkonjića ali se ovaj ne javlja.
Jorgovanka - A Koštunica?
Toma - Taj ni ne zna da su bili izbori.
Aca - Čeda?
Toma - Pitao sam. Spominje neke zmajeve i nekih trista čuda ali neće!
Jorgovanka - Ljajić i Ugljanin?
Toma - Hoće ali neće zajedno. Ili jedan ili drugi a odvojeno nam ne znače, nije dovoljno. Mađari hoće ali opet nije dovoljno. Čanka ne smem ni da pozovem.
Jorgovanka - Jebiga!
Aca - Tomo, šta da ti kažem ... nećeš vladati! Jedino da opet pravimo novu stranku, još se nismo oprobali kao socijalisti i levičari ...

Ivicu i Maricu znam već neko vrijeme, naravno ne lično, ali njihova maćeha mi je poslovođa u fabrici gdje radim. Užasna žena, nikad joj ništa nije u redu, a ni ono dvoje jadne djece ne voli. Prilično sam usamljena žena, pomalo prgava, živim u kući duboko u šumi, ne volim previše društvo, a i ljudi me izbjegavaju baš zbog toga što nikad nisam bila pretjerano druželjubiva. Kad sam bila mala u puno čemu sam oskudijevala, a ono što mi je najviše nedostajalo su bili slatkiši. Zbog toga sam prije puno godina odlučila da svoju kuću počnem ukrašavati slatkišima. Nakon nekog vremena je to preraslo u pravu opsesiju. Ljudi to smatraju morbidnim, pogotovo jer me ne znaju, ali šta bih sad, to je moj hobi, iako pomalo bizaran.
Otac Ivice i Marice je bio divan i siromašan čovjek. Žena mu je umrla ubrzo poslije rođenja djece, a on je iz straha da djeca ne ostanu bez ženske ruke, posustao pod nagovaranjem rodbine i pristao da se oženim onom vješticom. Ona je imala strašan uticaj na klince, postali su bezobrazni i drski. Iako su postajali sve sličniji njoj, maćeha ih nije mogla podnijeti, pa je uspjela nagovoriti njihovog oca da ih pošalju daleko u šumu. On, psihički ubijen, kakav je postao pored nje, pristao je na to. Međutim nisu znali da su klinci načuli taj razgovor i ponijeli sa sobom mrvice kruha koje su prosipali usput.

Dugo su lutali kroz šumu gladni i kada su poželjeli da se vrate kući shvatili su da su ptice pojele sve mrvice koje su prosipali. Danima su hodali sami. Čudi me kako su preživjeli.

Nakon nekog vremena su naišli na moju kuću, i djeca ko djeca, navališe da jedu prvo ogradu, pa prozore, vrata, ma bili su nezasiti. Kasno sam shvatila šta se dešava. Izašla sam napolje i nisam se previše obradovala kada sam shvatila šta rade, jer su uništavali ono što sam stvarala godinama. Bilo bi u redu da su normalno jeli, ali oni su razvaljivali sve što su stigli. Naravno da mi ih je bilo žao kad sam ih vidjela onakve, pogotovo Ivicu, koji je izgledao strašno loše, ali prevršili su svaku mjeru. Krenula sam da galamim na njih. Na trenutak su se preplašili, a onda i oni počeli da se deru. Uspjeli smo se svi nekako smiriti, pa sam ih pozvala unutra na ručak. Pripremila sam im raznih đakonija. Jeli su, ja mislim, kao nikada u životu. Kada su završili ispričali su mi sve šta im se dešavalo. Jadna djeca, sami u šumi, danima izgubljeni…

Pošto je već bilo kasno, napravila sam im mjesto gdje će leći i otišli smo na spavanje. Planirala sam da ih sutradan odvedem do njihove kuće. Tokom noći, Ivica se još više razbolio, pa ih nisam mogla ostaviti same da potražim roditelje, a nisam ni njega mogla nositi, pa sam odlučila da ih ostavim kod sebe još neko vrijeme. Maricu sam zamolila da mi pomogne oko kućanskih poslova, jer nas, ipak, sada ima troje. Nije joj bilo pravo, non stop je gunđala i ljutila se. Nakon nekog vremena, brat joj se počeo oporavljati, već je stao na noge i malo su živnuli.
Nikada neću razumijeti šta se dešavalo u njihovim glavama zadnjih dana, da li pohlepa ili jednostavno nisu znali šta rade, ne znam.

Dan prije nego što ću ih voditi kući, odlučila sam da ih počastim pravom gozbom. Dobro sam ugrijala rernu, zaklala pile, ogulila krompir i napravila salatu. Pošto sam već bila prilično umorna, rekla sam Marici da pogleda da li je rerna dovoljno ugrijana. Odgovorila mi je da ne može da je dohvati, čime sam ja bila prinuđena da ustanem i sama pogledam. Da mi je neko pričao šta će mala Marica tada uraditi, nikad mu ne bih vjerovala. Čim sam zavirila u rernu gurnula me je! Pokušavala sam da se iščupam, ali nije bilo šanse. Sreća u nesreći je bila ta da rerna nije bila dovoljno ugrijana. Marica je otišla po brata i onda je krenuo pravi haos, bar po onome što sam mogla čuti. Lomili su ogradu, vrata, prozore, sve što su mogli dohvatiti.

Kasnije sam vidjela da su mi nestala kolica i da su ti mali nezahvalnici očigledno to planirali otkada sam ih pozvala da ostanu kod mene. Ivica vjerovatno nije ni bio bolestan. Nagrabili su svega što su stigli i pobjegli. Shvatila sam koliko sam bila naivna kada sam povjerovala u priču da su se izgubili. Maćeha ih stvarno jeste otjerala, to sam kasnije saznala, ali oni su vrlo dobro znali put kući. Poznavali su šumu kao svoj džep.

Šta je poslije bilo sa njima, ne znam i ne želim nikada da saznam. A šta se desilo sa mnom? Imala sam sreće da je naišao jedan od rijetkih komšija sa kojim sam komunicirala i izvukao me iz rerne. Do tada sam zadobila opekotine trećeg stepena te sada ležim u seoskoj bolnici i pišem ovu priču u nadi da će je neke novine objaviti da se napokon sazna prava istina o meni.