Zlo, Sodoma i Gomora koje izmisliše korporacije i vlade kako bi od omladinaca stvorili bezvoljne, zatupljene i ženskaste potrošačke mase koje ne žele da se bune, nemaju muda da se bune ili se bune na pogrešan način zbog pogrešnih stvari. I kupuju precenjena sranja koja im ne trebaju. Kao da su žene. Dobro, što žene to rade, pa ženama je to prirodno u genima i treba to rade, al' muško si bre majke mu ga steram, mi kupujemo samo ono što nam treba. One razlikuju i znaju poimence 32-bitnu paletu boja, mi znamo da parkiramo. Genetika i preživljavanje najsposobnijeg jebote.

Ti omekšivači, to su proizvodi masmedijalne industrije za zatupljivanje koji za cilj imaju da u omladincu pobude pogrešne vrednosti, da samo treba biti lep i sladak, da je bitno koliko imaš, a ne kakav si čovek i da je svako ko nekome razbije glavu da odbrani sebe i svoje samo jedna obična sirovina. Uče te da treba da se pirlitaš, nosiš majčice i košuljice na prugice, pa još "rozle sa cinober dangice do ispod pupak i na struk" i kockast kačketić sa šljokicama malo na stranu, pa još na vr' glave, a ne kako bi trebalo i kako je predviđeno da se nosi. Da slučajno ne smeš da uprljaš ruke tovatnom mašću. I da nije poremećaj već potpuno normalna stvar da zaista voliš svog drugara. Da kada te neko jebe dobro je da tražiš jače i dublje, ne da mu otkineš jaja ako samo pokuša.

Pa treba i pomadicom da se mažeš i briješ guzu da ti koža bude lepa i nežna. A za lepu i nežnu kožu lica imaju specijalni gel za brijanje i brijač sa šurnjaj's oštrica i nežna talasasta guma da ti lepo zategne kožu, da se slučajno ne posečeš zlato mamino, mogla bi creva da ti iscure. Pička ti bre materina, tvoj Đed im'o 'ladan potok i bajonet i ništa mu nije falilo. Još je Švabu dvaput nagario nazad do Berlina i kao zahvalnicu doživeo da za unuka ima tebe debila.

Sve ti to serviraju koristeći stare dobre hormone. Devojčice ubede da su mali slatkiši "jao što bi ga gricnula, cmok" i zato ti dečaćić kome se iz čista mira diže dvaj's puta u toku velikog odmora 'oćeš budeš sladak i fensi. Ko oni Vandajrekšni, Bekstritbojsi, Skrileksi, Džastis Biveri, Smouki d Berovi i ostale korporativne maskote. Prelazak na Milana Stankovića je pitanje dana kada te puste na splav da mećeš čašu na čelo uz retardirane tekstove o muskulatornoj paralizi i suzama koje prkose 1. Njutnovom zakonu. Ne znaš ko je bio Njutn? Ugasi jebeni ajpod što ti je mama kupila i slušaj na časovima, pa ćeš znati.

I plači, pičko razmažena. Lepo je da plačeš, a ne da budeš jak. Ti mišići iz teretane su za pozu, kada stvarno zagusti ako je veći od tebe plači i beži. Budi osećajan i neinformisan, gutaj šta ti se servira, utopi se u mediokritet. Oni narkomani rokeri, metalike, reperi i pankeri, a i ona stoka seljačka što ne ide u "kafaning" i na splavove već u pravu kafanu su prljavi i smrde. I glupi su. I hoće da se biju, sirovine jedne. I ne koriste pomadu. Pitaću te za pomadu kada u pedestoj shvatiš da si život straćio radeći kao konj da bi onaj čije proizvode kupuješ kao blesav i protiv koga se nisi bunio karao ono zbog čega si i počeo da nosiš kačket na vr' glave.

A ona stoka smrdljiva će izaći na crtu kada svima bude trebalo. Izaći će na crtu kome god bude trebalo. Da se bori i za tebe dok ti sediš kući i mamička ti kuva griz i toplu čokoladu. Onda ne očekuj prava i da te gledaju kao da si jednak sa onima koju su glavu poturali, prava nisu predviđena po rođenju, za njih se boriš u životu, to ti ne kažu Biberče i Kenjac Vest, to lupetaju onaj rahmetli 2Pac i prolupali Dejv Mastejn. Vreme da se bori će doći, na Balkanu živiš dečko. Ona stoka smrdljiva što se brijala bajonetom čije gene nezasluženo nosiš ti je svedok.

Muško se izgleda zaljubi u nežne finese ženskog tela onog trenutka kada prođe kroz pičku i prvim plačem strese buđ sa zidova srpske bolnice u kojoj mu bejaše sudba da se rodi. Ako se kojim slučajem desi da mu blaženost tog kožom nabrčkanog organa promakne u tim prvim mahovima života, mnogobrojni susreti sa sisom koji slede će mu svakako staviti verige oko duše i osuditi na pečal do kraja života.
Pripadnik kuratog roda generalno u životu prođe kroz tri faze. Prva se svodi na besomučno bacanje majmuna u nesvest, maštanje o ženama. Tada posteljina miriše na svrš, na očajan zadah drkanja gde se celo prisustvo suprotnog roda svodi na njeno obitavanje u čovekovoj glavi. Tužna je to priča. Tužna solo narativa poput priče fenomenalnog solo gitariste iz malene srpske kasabe, koji je celo osnovno školovanje trpeo kokavce frajera zbog nošenja majice Metalike i Mejdena. Taj gitarista je jedinu utehu nalazio upravo u svojoj gitari. I kada je taj gitarista dovoljno navežbao sviranje sve svoje gitare, kada su se pragovi ogulili i kada su žice počele da smrde na gvožđe a prsti na krv, kada su se u ćošku nakupile kutije i kutije bensedina, gitarista je odlučio da osnuje bend. Gitarista je našao još dve budale, bubnjara bez jedne ruke i gluvog basistu. I kada je došlo vreme da gitarista zasija, on je vaistinu zasijao. Izašao je na sklepanu binu sklepanog kafića, oči su mu suzile od dima, držao ih je zatvorene, ali to gitaristi nije smetalo. Jer gitarista je poznavao svaki jebeni ton na svom instrumentu, svaki jebeni solo, svaku jebenu notu. I gitarista je izašao, odsvirao svoj solo i...završio. Jer gitarista je bio jedan, a ova dvojica nisu bila ni za kurac. Gitarista je bio sam i kao takav svakako nije ništa mogao da postigne. Nije bilo ritma, nije bilo linije. Nije se osećao usamljeno, gitara mu je bila tik ispod glave, pored uva. On je slušao i znao je da je apsolutno savršeno i besprekorno odsvirao svaki ton. Ali besomučno lupanje jednorukog bubnjara i blesavo treskanje prstiju po bas gitari ga je nadjačalo na zvučnicima. I kada se pesma završila, kada su ga sačevali nemi i zbunjeni pogledi nekolicine okupljenih ljudi i glupavo tapšanje napaljene balafurdije, gitarista je shvatio da je sam. Tek tada je shvatio da je sve vreme bio sam, kada je bilo previše kasno.
Drugi period mužjakovog života je već golo kupanje u pički. Mužjak se ženi, majka zadovoljno klima, otac plače, svatovi plaču jer misle da otac suze radosnice pušta, a očevo srce tužne note plete. Mužjak kreće da jebe. Ali vrlo brzo saznaje da mu je svaki žulj njegove jataganom ovenčane desnice mnogo puta draži no svako mekano i mirišljavo jastuče njegove voljene drage. Jer brak vam je, deco moja, najgora trgovina na svetu. Brak vam je sađenje drveta punog gorkih plodova. Sadnicu platite skupo, previše skupo, toliko skupo da je otplaćujete do kraja života. Proleće dođe, ptice zacvrkuću, ali pupoljci toga drveta ne mirišu na radost. Ne mirišu na lepo. Mirišu na govna, mirišu na urin, mirišu na povraćku i pun kontejner pelena. I tek kada muškarcu zadah prestane da divno miriše na vinjak već ruke krenu da mu bazde na izmet, tek tada muškarac shvati koliko se zajebao. Tek tada shvati da su mu svake batine zbog neplaćenog mesa iz kafane bile mnogo, previše draže od ovog parčeta mesa zbog koga je platio životom. Reče jedan moj drugar, u onim besanim noćima kada smo pluća punili marihuanom a jetru natapali pivom i gasili žar popušenih pljuga, reče on tada da se svaki strah od seksa i žena prevaziđe onog trenutka kada muškarac uvežba tehniku i nauči kako da jebe. Oh, kako se samo grdno varao. Dragi moji, svaki strah od seksa i žena se prevaziđe onog trenutka kada shvatiš da treba apsolutno da te boli kurac za nju. Kada shvatiš da je seks nalik životu: nemilosrdan, varljiv, ali pre svega sebičan. Za tu pičku ćeš ti svakako već višestruko platiti, i to onako kako ona bude želela. Shvati da ženi nisi potreban, da kurac nikada neće dovesti ženu do ludila. Da značenje "ženska ruka u kući" nema ono značenje koje misliš da ima, jer ženska ruka je jedina sigurnost u ovom neispitanom i nepoznatom svetu, jedino se njoj zna svrha, da dovede ženu do bunila, do mraka u svesti, do kolutanja očima. Žene od tebe traže nešto drugo, a jedino što ti možeš dobiti, i ono na šta će se tvoje celokupno uživanje u životu svesti jeste taj komad mesa koji si, avaj, tako skupo platio. Zato se prepusti, čoveče.
Dođe jesen, drvo koje je muškarac tako skupo platio je davno procvetalo, voćke na njemu se već žute. Ali to voće je sada odraslo, više ne smrdi na govna, ali smrdi na pare. I samo traži. I što ga više zalivaš, ono više traži. I što ga više nežno krpom brišeš, to prljavije i prašnjavije postaje. I što ga više mijuleš, što mu više pevaš, što ga više suzama oblivaš jer znaš da si mu ceo život dao, to gorčije postaje i manje privlačno za jelo. I tako završavaš svoj život, jadni i skapani čoveče. To voće koje si gajio, u koje si ceo život uzdao, koje je trebalo da ti podari zdravlje kao i svako drugo voće, uradilo je potpuno suprotno. Isisalo je svo zdravlje iz tebe, otelo ti život, skapalo te, ukralo tvoju mladost i podarilo je sebi. I ti ćeš, čoveče, plakati. Ne zbog toga što ti je voće sve to otelo. Ne zbog toga što ležiš sam, usamljen, što svakim samrtnim hroptajem postaješ sve lakši teret svojoj staračkoj postelji. Ne, čoveče, najveća nesreća nije u tome što tek tada shvatiš gde si bacio svoj život. Što tek tada zamisliš kako je mogao da prođe. Koliko tvojih noći je ostalo prospavano, koliko žena je ostalo neokrnjeno, koliko flaša je ostalo neotvoreno, koliko je kafanskog inventara preživelo da sada služi porodični ručak, nešto za šta kafanski inventar nikad nije bio namenjen. Sva tvoja nesreća će se ogledati u tome što ćeš shvatiti da će ta voćka, kojoj si dozvolio da ti ukrade sve, a opet je neizmerno, bezrazložno i glupavo voliš, imati istu sudbinu kao ti.

Sigurno se pitate šta li je sad ovo? Kako vukajlija i bućkuriš, pa gde to ima? Eee, ima, ima... Vukajlija predstavlja beg od stvarnosti ali i povratak u istu. Skup raznih mišljenja, likova i ličnosti koji dele svoj opus jedni s drugima. Fuzija različitosti koje čine savršen spoj.
Takav je život nas umetnika.