Loša rakija.

Kada čovek nije čovek, pa ne zna ljudski da čuva pečenicu ljutu koju je dobar majstor starim zanatom ispek'o.
Možda zbog neznanja, možda zbog nedostatka odgovarajućeg bureta, ovaj nemač pojma upropasti sve organoleptičke osobine tog "leka za dušu", tako što je bez imalo srama natoči u plastično burence u kojem se prethodnih godina kiselila turšija!

Ili bilo koja loša rakija može se nazvati turšijevačom.

Na Balkanu, pa može se reće, dobar procenat kuća (preko 85%) ima bar jednu, bila ona iz Drugog svjetskog, ili iz ovog zadnjeg rata. Nije rijetkost naći stvari iz oba rata (jer su ratovi kačili bar jednu generaciju). Od šljemova, uniformi, cipela (kolk'o su te cipele dobre po zimi, auf, topla noga, vodonepropusne, milina), grbova jedinica, pločica sa podatcima, oružja... Ma svega. Za klinčadiju, to je još jedna igračka, za starije, podsjetnik na opasno vrijeme, na poginule prijatelje, na prijatelje koji su otišli u inostranstvo u potragu za novim životom, podsjetnik na vojničku hranu, miris baruta, na oficira koji je brinuo za njih kao za svoju djecu, koji možda nije preživio ranu koju je dobio kada je poveo svoju jedinicu u napad.

Andjeo koji nije zeleo da ga svi jebu u zdrav mozak, jer od činjenja dobrog drugima nema vajde, više će da te cene i da te se plaše kad seješ smrt, bedu i uništenje.
Uništavaj sve pred sobom, ubijaj, komadaj, sav gnev koji se nakupio sruči na jednu osobu, jednu osobu koja si najviše voleo a koja te je najviše povredila.Neka mračna sila izbija iz tvojih oči, neka se vrisak ljudi kojima si život uzeo čuje iz tvog glasa, neka se miris ljihovog raspadnutog mesa iz tvojih usta širi poput mirisa procvetalog cveća u proleće.
Otvorila si pandorinu kutiju, izašlo je sve najgore iz nje, ali u mojoj pandorinoj kutiji nema nade, nada ne postoji...

Još jedan tip lošeg kurtona. Za razliku od kese iz maksija, ovaj kondom SIGURNO neće pući, ali će vas od akterke čina distancirati toliko da nećete znati da li ste na pola puta između Kandahara i Istanbula ili u njoj.

Ono crveno bez ukusa i mirisa što leži na rafovima "Maksija" i drugih hipermarketa pod nazivim "sveže povrće".

Najdosadnije pitanje u najnedosadnijem momentu.

Novine koje se s vremena na vreme podele đacima po školi. Kvalitet tekstova jednak je tekstovima iz Trećeg oka samo sa petostruko više štamparskih grešaka. Opšte poznato je da se sa školskim časopisom može drogirati, šireći opojni miris sveže (olovne) farbe. Oni sa osetljivom kožom ne treba ni da drže časopis duže od 2 minuta da se ne bi otrovali olovom. Orginalna imena ovih časopisa su: Tesla (u elektrotehničkim školama), Gimnazijalac (u gimnazijama), Ekonomista (u ekonomskim školama), a po osnovnim to su: Školarac, Poletarac, Sveti Sava itd.

Napomena: Koliko god tekstovi bili gnusni, a smrad ogavan, ne spaljivati ove novine, jer sagorevanjem "kvalitetnog" papira na kom se nalazi "kvalitetna" (olovna) farba, pravi se šteta na ozonskom omotaču srazmerna šteti koju pančevačka industrija napravi za devet meseci rada.

Normalan čovek pred tuširanje kreće u potragu za čistim parom donjeg veša. U obzir bi trebalo da dodju gaće oprane, suve, uzete iz fioke za čist veš.

E, sad...

Prosečnog štroklju ne zanima odakle dolaze gaće koje će navući posle preko potrebnog tuširanja. U sobi koja po svom izgledu opravdava natpis -Hirošima- na vratima, Štroklja se sapliće o par gaća sumnjivog porekla. Da li će ih obući posle tuširanja, i kakvo higijensko stanje zatečeno uvidom u unutrašnjost nadjenih gaća će Štroklja smatrati prihvatljivim za oblaćenje, zavisi od stepena gradacije propasti njegovih higijenskih navika.

Postoje 3 stepena propasti:
1. Štroklja nadjene gaće podiže sa poda. Otvara ih sa nadom da će biti manje više ćiste, i da će moći da se preda čarima spiranja štroke sa sebe u kadi. Test prihvatljivosti: mirisanje mesta gde bi trebalo da stoji ono mesto izmedju dupeta i testisa, što ne znam kako se zove. Štroklja rešava da uzme u obzir nadjene gaće ako je miris (!?) poznat i prihvatljiv.

2. Štroklja drugog stepena ne mari za miris gaća. On letimično prelazi pogledom po medjunožju gaća. Ako je boja gotovo bela, ili prihvatljivo žućkasta, gaće su prošle test. Dakle kod Štroklje 2. stepena presudno je čulo vida, a ne mirisa.

3. Štroklja trećeg stepena, ili Ultimativni Štroklja kako ga nazivaju neki teoretičari, ukoliko uopšte odluči da ode na kupanjac, ne koristi ni čulo mirisa, a ni čulo vida. Njemu nije bitno da li gaće sa poda smrde, ili su prošarane raznim nijansama kaki boje. Odlučujuće je čulo dodira. On svijim spretnim prstima, a prvenstveno palcem i kažiprstom prelazi preko medjunožja gaća u potrazi za ČVRSTIM dokazima nošenja. Dakle, jedino što bi njega omelo u korišćenju ovih gaća je OPIPLJIV dokaz nošenja od strane druge osobe.

Po tvrdnjama nekih stručnjaka u ovom segmentu savremenih istraživanja postoji i još jedna vrsta štroklje, koji čak i ne opipava, ali niko nije dovoljno poživeo da ispriča priču o njemu, tako da nema dokaza o njegovom postojanju.

To je ona koska iz svinjskog dimljenog buta, oglodana odavno, koja se koristi, u siromašnim krajevima Istre, da, prokuvana dvadesetak minuta u maneštri, lokalnom kulinarskom specijalitetu, podari miris. Maneštra je čorba od sitnog pasulja, kukuruza i priručnog povrća. A koska je kolektivna jer: u jednoj zgradi svi određenog dana kuvaju to jelo. I kad se pasulj skuvao, baba Marica u potkrovlju vadi kosku iz ormana, odmotava je iz novina, i spušta je u lonac. Dvadeset minuta kuvanja je dovoljno. Onda baba Marica vadi kosku, vezuje je za konopac i zove sa prozora komšinicu Radu u stanu ispod, koja promalja glavu i hvata kosku pa je trpa u svoj lonac. Posle dvadeset minuta Rada zaziva dalje, sa smerom na dole, i radnja sa konopcem se ponavlja. I tako sve do prizemlja, kad mali Lucijin unuk Lučano vraća kosku Marici u potkrovlje.
I tako do sledeće maneštre...

Ne znam zašto, ali gotovo svaki ker, osim romskog dodža, kada vidi nekog Cigu krene da laje kao lud. Ne znam da li im smeta miris, ukus ili su samo rasisti. Izgledaju besno, frustrirano, kao Velja kog su pustili da Olji kaže sve što ima. Ali nikada ne ujedaju.

Inače sam izraz se koristi za ljude, koji samo na pomen neke stvari zapene i krenu da bljuju vatru. Bez nekog posebnog razloga se izdrkavaju i proklinju sve živo i mrtvo, jebu majku, oca, strinu i ostalu mnogobrojnu rodbinu i komšiluk. Najčešće je u upotrebi kod kvazi nacionalista i navijača koji na bilo kakvu pojavu suparničkog tabora reaguju kao da je ratno stanje, i lože se da su oni zajebani likovi, a za njih, ustvari, važi ono, pas koji laje ne ujeda. Pičke iz fotelje.

Primena slovenske antiteze u vođenju TV programa (sam pitaš-sam odgovaraš):
postavljaš pitanje, čim gost zausti da odgovori, odgovaraš sam(a) sopstvenim podpitanjem, potom kroz neki kontekst daješ konačan odgovor, stavljaš ga gostu u usta, na njemu je samo da klimne glavom. Glavni apologeta ovoga, pored same Mire, jeste Rada Đurić iz Beogradske hronike

Nešto što se lako prenosi.

Socijalni osveživač prostorije korišćen u još socijalnijim vremenima. Danas je teško videti koru od pomorandže na radijatoru, mada je ja uvek stavim. Po navici, naučili me tako, da se ne baci!

Kažemo kad poslije 6 dana rmbačenja na poslu,gdje nisi vidio ni Sunca ni Mjeseca,zgadio ti se i posao i kolege na poslu,šef,direktor,pa i čistačica koja te zapitkuje gluposti dok radiš,odeš na selo da s' mirom odspavaš,da pobjegnes od asfalta,smrdljivih kontejnera,buke i seljakluka iz obližnjih kafića.Dođes,baba ti se obraduje kao da te nije vidjela 100 godina(a i nije,barem približno toliko,čini mi se),ispričaš se sa njom,odeš u sobu,otvoriš prozor i zaspiš u zvuke cvrčaka,zrikavaca i sove na obližnjem drvetu...U 7 ujutro te budi Sunce koje proviruje kroz zavjese i protežući se zadovoljno pomisliš:"e sad mogu da umrem".Ali ne!Tad baba otvara vrata od sobe(a za njom u sobu ulazi miris svježe pečenog hljeba i ko zna kakvih još đakonija) i kaze:"'ajde ustaj,baba spremila doručak".Tad se osmjehneš i promrmljaš sebi u bradu:"E još da jedem,pa mogu da umrem."

Crepulja važi za mesto u kome se rađa najlepša i najukusnija pogača. Mirisi pogače vraćaju u rano detinjstvo i odlasku na selo kod babe, koja je znajući da dolazimo već rano ujutru ložila vatru i mesila testo koje je stajalo na ivici šporeta kako bi brže nadolazilo. Dok bi mi stigli, ona je već po ko zna koji put mešala testo kako bi bilo što ukusnije, a crepulja je već bila "ušuškana" u žar na posebnom mestu u dvorištu, spremna da se u nju spusti testo.

Ubrzo zatim i pogača bi bila gotova, a sam miris te pogače pored toga što tera vodu na usta ima neku neobjašnjivu moć kojom te tera da je celu pojedeš, pa je zato baba uvek morala da pravi više komada jer je taj isti neobični nagon terao i mog oca da sam pojede celu pogaču.

Zanemarivanje druge dimenzije prdeža pri pokušaju da se zvuk prdeža prikrije nekim drugim zvukom iz okruženja.

Mirišljavi štapić na srpski način.

Iliti po srpskom delić sekunde vremeplovnog prenosa.
Zajebano do bola. Odvede te gde nisi hteo, na mesta, stvari i ljude koje si pregazio sećanjem. U stvari mislio si da jesi. Onda te neka pesma, miris, prizor ili zvuk pukne u pluća i čelo. Istovremeno. I najednom nisi jak, nisi tu, negde si... Sa ljudima kojih više nema a do malopre, sve ovo vreme, sve do jebenog fleša si se ubedio da su ostali ukopani negde daleko od tebe.
Čak i u situacijama kad si namerno pokušavao da napregneš misao sećanja to nije išlo. Onda dođe kurčevi fleš kad on hoće i gde on hoće da ti se naruga u facu, tebi potpuno nezaštićenom i ogoljenom nemogućnošću protivodbrane, dođe i pokaže da se od nekih stvari može i zdravo oboleti.
Navrati tako, iznenada, i ti ne znaš šta da radiš s njim. I sa sobom u njemu.

On je upoznao Nju. Rodila se ljubav koja pomera temelje i potapa brodove. On je podrigivao njoj na uvo, Ona mu je govorila da je stoka. Voleli su se, o da. A onda je jednog dana Ona rešila da zapali s trećim golmanom Grenobla ostavivši mu ukiseljeno mleko u frižideru i rupu u srcu koju je pokušao da popuni raznim ženama lakog morala. Ali nijedna nije poput Nje, tako da je rešio da je vrati. Napisaće pismo i uručiti joj ga lično, možda će ukrasti koji poljubac. Još pamti njene usne... Dodirnuo je kvaku, ali se predomislio kada je čuo uzdahe i jecaje iz Njene garsonjere - "To, moj Grenobljanski džine!". Sećao se kada je njega u zanosu čupala za kosu govoreći mu da je Njen tigar. Još pamti Njene sočne, blago rastavljene usne između kojih se poput dima njegove cigare probijao opojni miris belog luka, koje je video u svakoj bari u koju je ugazio dok je odlazio od Njenog stana. Iz zgrčene pesnice izvirivalo je zgužvano pismo u koverti crvenoj kao ljubav.

To je grad koji možete prepoznati po zvukovima i mirisima. U njemu se stalno nešto dešava. Hteli to ili ne, osetite njegovu živahnost.
Tutnjava automobila, dečija graja koja koliko god glasna bila, ne može da vam smeta, prepirka u gradskom autobusu, smeh zaljubljenog para u parku, vapaj prosjaka na ulici ili fijukanje vetra koji prkosi mirnoj noći. Grad u kome se čuje pucketanje kestena na ugarcima uličnog prodavca, zvuk poznate melodije koju svira mladić u podzemnom prolazu, blagi žubor reke i trzaj mosta dok prolaze tramvaji. Miris svežeg voća i povrća koji vas mami na pijacu. Trčkaranje golubova dok ih starac hrani mrvicama. Motor autobusa i plač deteta dok ga majka grdi.
To je grad željan sna. I ako se ikada dogodi da utone u san, nisam sigurna ni da bih tada poželela da odem iz njega.