Iliti po srpskom delić sekunde vremeplovnog prenosa.
Zajebano do bola. Odvede te gde nisi hteo, na mesta, stvari i ljude koje si pregazio sećanjem. U stvari mislio si da jesi. Onda te neka pesma, miris, prizor ili zvuk pukne u pluća i čelo. Istovremeno. I najednom nisi jak, nisi tu, negde si... Sa ljudima kojih više nema a do malopre, sve ovo vreme, sve do jebenog fleša si se ubedio da su ostali ukopani negde daleko od tebe.
Čak i u situacijama kad si namerno pokušavao da napregneš misao sećanja to nije išlo. Onda dođe kurčevi fleš kad on hoće i gde on hoće da ti se naruga u facu, tebi potpuno nezaštićenom i ogoljenom nemogućnošću protivodbrane, dođe i pokaže da se od nekih stvari može i zdravo oboleti.
Navrati tako, iznenada, i ti ne znaš šta da radiš s njim. I sa sobom u njemu.
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.
+++
ljubi te sestra,ubivaš...
a što mene može da vrati miris godinama unazad...
E,da.... Gde si sele, šta se radi?
eo,ništa baš...šta ima novo ovde?
Flešbek, poslije duge konzumacije lsd-a, hoće to ;) +
ova ti srcelomna.
+++