Stanje zbunjenosti pomešane sa šokom kada se nadješ
u situaciji koja samo tebi deluje blago nenormalna.
Manifestuje se odsustvom reči, blagotelećim pogledom
i samo jednom mišlju "ŠKK?".

Legendarni američki doručak. Prenapaćeni kliše reditelja i producenata. Vrhunac jutarnjeg rituala osvešćivanja. Cigla u zidu srećne porodice. Početak još jednog znojavog i mučnog radnog dana.

Može se služiti sa sokom od pomorandže. Jedini rival mu je kornfleks, koji dominira u tinejdžerskim godinama.

On nikada nije držao do svoje ishrane. Jeo je šta god i kad god mu serviraju. Bio je ravnodušan prema ženinom kuvanju ali ne toliko gurmanski zapušten da nije znao da uživa u reš pečenoj jagnjetini i sličnim ispadima koji su mu se retko dešavali.

Jednom ga je firma poslala u inostranstvo. Tada je prvi put osetio "cuisine" čari. Čudio se malim porcijama u velikim tanjirima, konobarima koji diskretno odnose i donose, blago nagnuti sipaju razna pića u razne čaše i uživao u toj finoći, odmerenosti, prijatnom ambijentu i nenametljivoj muzici.

Narednih godina je strpljivo i vredno je radio, bio je nenametljiv i pouzdan. Znao je da mu sleduje službeni put i potajno se nadao egzotičnoj destinaciji. Apetiti su mu porasli dok je od kolega slušao "kako je to u dalekom svetu".

Odluka o izboru zaposlenih za naredni seminar na Baliju se donosila baš tog dana. Poslednjih meseci je po prvi put je osetio da ga nadima ženin nedeljni pasulj. Nije mogao da sluša njeno nagvaždanje o potapanju i bacanju prve vode. Ona se radovala dobrim kolenicama koje je planirala za raštan ali je sve češće i češće provlačila kako samo ona brine, trči, ne spava noću i daje sve da bi njemu bilo ugodno. Nije to samo pripremanje obroka, to je pranje, peglanje, rmbanje po kući....

On je osećao da mu duša ište nešto sasvim drugo. Daleko, sočno, ugodno, opuštajuće i razoružavajuće.

Zabezeknuo se kada je čuo da je seminar otkazan.
Čudima nikad kraja i do kraja dana je dobio otkaz. Zapravo svi su otpušteni, gazde su se otarasile nerentabilnog predstavništva u siromašnoj i opusteloj zemlji.

To ga je strefilo kao udar groma. Do kuće je jedva stigao...nije ni znao kolike su gužve po gradskim busevima, niti je znao da izabere najkraću trasu.

Još kod lifta ga je zapahnuo miris kolenica. Proteklih meseci bi mu se želudac podigao. Sad su počela creva da mu krče. I glava ga je zabolela: hoće li naći novi posao ili će u prevremenu penziju?
Posao...onakvu firmu više neće naći. Njega vani niko neće, a ovde nikome ne treba.
Prevremena penzija? Hm...pa može...biće malo zakinut ali ga ni to ne brine jer oduvek bio skroman. Uskoro će poverovati da su "cuisine" čari bile samo san.

Šta će, uobročen čovek: nedeljom pasulj i glasanje!

Nadimanje je neprijatna novost, a na sranje je odavno navikao.

legalno narkotičko sredstvo, koje izaziva halucinacije u vidu cveća, proleća u sred zime, čudesnih boja, opojnih mirisa...

Rečenica kojom započinjemo opisivanje događaja u kome smo se našli u vrlo neprijatnu situaciju.

Žena koja se nazire ispod, obline koje prave oblik pokreta u svilenoj košulji i koje se samo okrznu o tvoju maštu, ne dodirujući je, bez srama i stida, ni ne znaš koliko je sve to baš tako ukomponovano baš da ne bi privlačilo toliko pažnje. Samo najpažljiviji uočavaju šta se u stvari dešava, a to je da velovi imaju svoj ples i ritam koji tera na razmišljanje više od utegnutih tela zgodnih ženskinja, jer tamo nema pitanja više nego prvog utiska i znaka uzvika, obaveštenja i informacije, previše toga u jednom trenutku, kao šok, kao epileptični napad, koji, ako ne izdržiš zatupljuje, utisak koji ostaje možda dan ili dva ili duže, ako baš tada odlučiš da razmišljaš na tu temu, ovde se pitaš u beskraj, ali potpuno tiho i muklo ti se ta misao podvlači pod svakodnevnicu i ostane zabeležena i markirana u podsvesti, ta radoznalost o suštini, ali pre svega širok spektar mogućnosti onoga što bi mogao da vidiš. Ali, ti ni ne želiš toliko da vidiš koliko se u stvari pitaš, pa možda je to i kao mikronska zaljubljenost, kada vam se u prolazu samo lagano okrznu pogledi i ostane to, ne pitaš odakle je, ko su njeni i ko je ona, ostane ipak nešto utkano u taj dan i taj neki miris svega u tom trenutku na tom mestu. I to se zabeleži negde. Taj ples dezena, materijala, svetlosti, igra boja i vetra u njenim vlasima i valovima velova, možda se čestice tog pliša savijaju pod prstima i ostaju tamni tragovi. I pamuk je prilično mek u tihim zimskim noćima, i greje, jer izgleda tako nežno i deblje nego obična pamučna majca koju odavno ne nosiš. Ovo je pamuk posebne vrste. Način na koji se savija samo na njoj je način na koji se zakrivljuje prostor u tom trenutku. I arapkinje znaju to, ali ne vole boje, one skreću pažnju sa ličnosti. Međutim lagana igra velova na vetru Sahare dodaje čaroliju tim ženama dubokih crnih očiju. Možda ni ne obratiš pažnju, samo prođeš bez pitanja, bez razmišljanja, to je bila i poenta, čija mašta ne nadoknađuje ono što je skriveno i ne treba. Ovo je samo za one koji vide šire i dalje od onoga što im pogled dozvoljava. Možda i to što vide ne važi stvarno, ali zar je bitno. Na kraju stvarno i nije toliko bitno šta jeste, već šta može biti.

Ne, nije to ništa sa seksualnom konotacijom.
To je osoba koja uvek nadrlja u kući jer je svedok (mirotvorac ili smirivač strasti) kad se dvoje u porodici posvađaju.
Nažalost,u mnogim slučajevima je to dete, ali ima situacija kada (obično popustljiviji) roditelj nagraiše ko žuti.

Umočiti alatku u vulvu, dobrano okvašenu, po mogućnosti.

Izraz koji je nastao u kultnoj kafani, toliko kultnoj da zidove ove rezidencije, koja preti da postane deo Unescove baštine, ne krase portreti Tome Zdravkovića i Jašara Ahmedovskog - već slike golih devojaka koje se danas mogu videti samo u automehaničarskim radionicama. Da bih vam dodatno približio ovaj, crem de la crème srpskog ugostiteljstva, reći ću vam, da na vratima prostorije koja bi trebalo da predstavlja WC, grubo, paorskim stilom, hijeroglifima koji su jedva čitljivi, stoji natpis: ''Nema kaki, ima piki!!'' Ulazak u odaje, gde i sam kralj ide peške, nikako nije preporučljiv - drvena vrata, bez kvake uz nekoliko rupa, vešto prekrivenih kultnim natpisom, čine poslednji bedem odbrane, od zaraze globalnih razmera.

Prostorija koja vrvi od testosterona, nivo zakorele sperme u gaćama se može osetiti u vazduhu, te upravo ovaj miris daje poseban šmek ambasadi. Divan ambijent, upotpunjuju i opijajući mirisi Drine bez filtere, prave muške znojčuge - koja je kao po nepisanom pravilu praćena prirodnim anitbiotikom, belim lukom; a težak radnički znoj, jelte, najbolje se gasi branikom ili BG pivom, koji jednostavno odvajaju prave bećare od samoproklamovanih pivopija. Jednostavno, prototip muške jazbine i mesto gde adolescenti i pubertetlije postaju ljudi.

Elem, jedan od darovitih pojedinaca koji je pronašao inspiraciju uz gore navedeni ambijent - nadenuo je nadimak, čoveku koji je zadužen za raznošenje eliksira unutar kafane, na račun fizičkog izgleda...

Močak predstavlja sinonim za čoveliko biće, minijaturne građe u kombinaciji sa jako izraženom muskulatorom. Apropo tome, nivo inteligencije kojim ovi mali orkovi raspolažu su jako diskutabilni; u blažem obliku, Močak može dostići nivo Lava Pajkića, koji može metamorfozom razviti sindrom Dragana J. Vučićevića; ovakav preobražaj bi naneo štetu čovečanstvu na nivou svetskih razmera. Njihove ganglije su prestale sa funkcionisanjem onda, kada je mali Konan, otkrio mogućnost dizanja livenog gvojza u prostoriji, koja ume da bude prepuna orkova; dajući mu na taj način prekopotrebnu snagu, kojom bi nadomestio svoj invaliditet; ne sluteći da na taj način dodatno skreću pažnju na svoju degeneraciju. Na kraju, aparat koji je naizgled nebitan i koji dozvoljava čovekolikim bićima da posmatraju svet odraslih, u 4K rezoluciji, ipak nije toliko nebitan, jer... upravo te naočare daju posebnu draž Močku i čine ga Močkom.

Ustaneš, sve te boli jer spavaš na sranju od dušeka, umiješ se, opereš zube, skuvaš kafu baciš pogled na fejsbuk, uzimaš mobilni i ideš u wc ali opet ne možeš da kenjaš pa odustaješ i oblačiš se za posao, jedva preživiš gužvu u prevozu i opet kasniš, sedneš za komp gde radiš 4 sata pa pauza za ručak pola sata i opet jedeš buđavi sendvič iz pekare prekoputa, vraćaš se za komp i radiš još tri ipo sata, taman kreneš kući kad te zaustavi šef da mu još nešto završiš pa opet ostaješ duže, odlaziš kući sav izgužvan i sa podočnjacima, usput pokisneš i popizdiš jer jedine cipele za jesen koje imaš propuštaju vodu i sada su ti noge mokre, pljušti kao iz kabla pa su ti nogavice mokre do kolena, izlaziš iz prevoza sa mislima o davanju otkaza, imaš čitav scenario u glavi, teatralni odlazak napaćenog pravednika, ali nemaš izbora a ni muda i to znaš i sam i samo sebi priznaješ dok drugima lažeš da si supersrećan u toj firmi, stižeš kući, u sandučetu gomila računa, opomene pred isključenje, kablovska je opet poskupela, predsednik kućnog saveta traži 150 jura za popravku lifta, pitaš se koji crni lift kad mi nemamo lift, ulaziš u gajbu, skidaš se u jednom potezu, oblačiš pocepanu trenerku, noge ti smrde ali si suviše umoran i gladan da bi se sad kupao, otvaraš pivo, sedaš pred tv, pljeka koju si kupio usput se skroz ohladila i počela čudno da miriše, ali boli te dupe pivo će ubiti i miris i ukus, gledaš vesti, počinješ da se nerviraš, svima redom psuješ majku, nekom ustašku nekom komunističku, konačno ti se prisere, iskenjaš se za medalju, opereš bulju i noge i baciš se na kauč. otvoriš još jedno pivo i gledaš farmu, smeješ se "selbritijima" koji gacaju po blatu i hrane svinje, misliš se a da vidite vi malo kako je to mamu vam lopovsku što nisu kompletnu skupštinu tamo zatvorili doživotno, prebacuješ kanale, nema ništa, opet sedneš za komp, blejiš na netu, odeš na neki forum, bilo koji, nije bitno, započneš svađu sa nekim pederima, najebeš im se majke majčine i to one pederske, izbaciš sav gnev iz sebe, otvoriš još jedno pivo, pustiš neku njavu, drkaš ga zamišljajući da ti kineskinja gricka bradaje dok ti ga crnkinja blajva i stavlja prst u bulju, pokušavaš da izbegneš misao kako je prst u bulju prederski, svršiš, obrišeš se, legneš, setiš se da nisi oprao zube al jebe ti se, okreneš se na stomak i zaspiš. bale ti cure na jastuk.

Oni su bili u pubertetu za vreme embarga. Oni mrze sve neevropsko, a najvise mrze dizelase i fensere. Njima novac i markirana garderoba ne znaci nista. A i zasto bi, kad to nista nije znacilo ni Dzimijima (Hendriksu i Morisonu). Oni proklinju dan kad su se rodili u ovoj zemlji, a pritom ne cine nista da je ucine boljom. Oni se prave i da mrze svoju popularnost zarad svog kvazi-nihilistickog shvatanja sveta oko sebe. Ali, sa druge strane, oni ipak gostuju u emisijama Jelene Bacic-Alimpic. Doduse, ispod sakoa nose majicu sa logom Ramones-a...ali ipak gostuju, mrzovoljni. Oni svoj hleb zaradjuju koketirajuci sa "elitnim" slojevima ovog drustva, koje navodno preziru, a kojima se nezvanicno slihtaju zarad nastupa u nekoj ciganskoj operi, ili par stotina eura dobijenih pojavom u nekoj domacoj seriji o zemljoradnicima. I oni sebe uzasno mrze zbog toga. Njih ima puno, i nije ih tesko prepoznati: oni i kad imaju novca za Armani gilje, oni i tada kupuju Starke...Oni imaju replike slika Endi Vorhola u dnevnoj sobi, bezobzira sto su te slike ruzne ko Marija Serifovic, ipak je to Endi Vorhol...oni spavaju u onim odvratnim i neudobnim kariranim kosuljama koje je nosio Kurt Kobejn, muce se i spavaju. Njima je najtuzniji dan zivota kada je umro Milan Mladenovic. Oni se uvrede kada im kazete da je on umro od droge ("ne, neobavestena seljacino, on je umro od raka pankreasa!"). Oni misle da su alternativa, a ne shvataju da ih ima toliko, i da su svi isti, i da time cine mejnstrim. Za njih su sportisti glupi, jer imaju trenera koji im govori sta da rade. Oni jednostavno ne trpe autoritete. Oni ne mrze Hrvate, jer su na svirci Elektricnog Orgazma 1998. u Cacku upoznali Hrvata koji je normalan. Vau. Njima je neizmerno zao sto nisu prisustvovali nastanku new wave-a osamdesetih. Oni svakog dana proklinju sudbinu sto nisu osetili miris zagusljivog SKC-a '85. i pusili dzoint sa Canetom iz Partibrejkersa. Oni su ubedjeni da su rodjeni u pogresno vreme. Njihova neshvacenost im omogucava da menjaju misljenje o svemu kako im volja, jer ostali, neumetnici, "to jednostavno ne razumeju". Oni su hiljadama svetlosnih godina ispred nas. Oni grcaju u suzama zbog razrusenog Kraljeva, ali nista jebeno ne rade po tom pitanju. Oni su buntovnici bez razloga, koji su u srednjoj skoli citali Rat i mir ne zato sto su morali, nego zato sto su to hteli. Ali oni nikada ne pricaju o tome. Ali se uvek nekako postaraju da mi smrtnici saznamo sve ove stvari, ali na taj nacin da ne ispadne kako se oni hvale. Oni svoju cigaretu polako puse dok gledaju u daljinu, i ne slusajuci "nas ostale" sta im pricamo. Ali su dovoljno vaspitani da nam ne kazu da ih smaramo. Gordan Kicic, Sergej Trifunovic, Nikola Djuricko, Dimitrije Vojnov, Marko Vidojkovic, Djule Van Gogh...mozda to ustvari i nisu njihova prava imena...Mozda su to samo njihova ovozemaljska imena, i mi necemo biti udostojeni saznanjem o imenu nihove planete, kao ni njihovoh pravih imena. Oni mrze Gucu, a na Exit idu inkognito. Oni su neizmerno ljubomorni na stariju generaciju glumaca i umetnika uopste, jer su ti ljudi ustvari i znali ponesto o glumi, pisanju, pevanju...ali to nikada nece priznati, jer im to ne dozvoljava njihovo besprekorno vaspitanje iz "kruga dvojke".

Obrađivanje devojke od strane majstora koji je išao u mašinsku školu. Razlikuje se od “klasične” obrade po sitnim finesama:

Pitanje koje se, (kad vam pukne film), postavlja smaraču koji nema nameru da prestane da vas nagovara na neku nebulozu ili nešto do čega vam nije.

Slučajno prizivanje zaboravljenog trenutka mirisom, muzikom ili čak slikom…

Otvorivši vrata sobe u kojoj je bila, ugledao sam je kako sjedi za stolom prekrivenim zelenom čojom, te da miješa špil karata. Osjetio sam jak miris kvalitetnih kubanskih tompusa, te sam, znajući da ih ima, zatražio jedan. Otvorila je kutiju sa par preostalih komada, i dala mi tompus. Dok sam ga palio, rekla mi je da će da mi kaže sve što me interesuje, ali samo ako odigram partiju pokera sa njom. Ispuštajući prve dimove cigarete, prozborio sam:
- Dobijem krug, postavljam pitanje. Ti dijeliš prva.
- Ali ako ja dobijem inspektore, skidaš se. Pošto nemam para, i ja ću isto.
- Hm... Dogovoreno.

Partija je bila jako napeta. Izvukao sam se sa dva para u prvom krugu i upitao je za alibi. Čekaonica, standarndo. Posluživala je kafe. Skinula je tanku kožnu jaknu koju je nosila. Nisam bio zadovoljan odgovorom, pa sam se potrudio da dobijem partiju. Ali Mimix nije bila naivan igrač. Iako mlada, vidjelo se da ima iskustva u ovakvim igrama. Svašta se tu ređalo, i pokeri i kente i parovi i tripleti. Komadi odjeće su se gomilali u uglu sobe, više njeni nego moji i otkrivali su njene dražesne obline. Poslednja ruka, u rukama držim rojal fleš. Mimix nestrpljivo gleda dok sam podizao ulog na sve ili ništa. Pratila je i bacila je svoje karte na sto. Ful haus, tri keca i dva kralja. Osmjeh na njenom licu iščezao je trenutak nakon što sam pokazao svoje karte. Ali, i ona je imala keca u rukavu. Izvadila je mali pištolj iz svoje torbice i uperila ga pravo u moje čelo. Ruka joj je podrhtavala, kao da nije htjela da dođe do toga da mora da se koristi vatrenim oružjem. Pokušao sam da je primirim.

- Mimix, polako. Vidim da si spretna sa oružjem, ali ne moraš to da radiš!
- Da, moram! Naredili su mi! Nisam htela... Pomozi mi! Samo sam htela sa tobom, neobuzdano i divlje.
- Mimix, spusti pištolj dole pa ćemo da popričamo...
- Ne! Ne mogu! Sad je kasno!
- Slušaj me! Riješićemo sve što treba, sada te molim, da polako odložiš pištolj na zemlju i gurneš ga ka meni.

Lagano je spuštala svoje oružje. U tom trenutku Jasmina nogom razvaljuje vrata, upada sa specijalcima, Mimix, iznenađena time povlači obarač i upuca me u stomak. Čujem Jasminu kako viknu "NEEE!" i opali par metaka u ljepojku s kojom sam do maloprije igrao poker. Dok je padala pogođena mecima iz Jasmininog pištolja, ona opuca metak u luster koji se rikošetira i pogodi jednog od specijalaca u glavu. Čudno da ga nije izbjegao, s obzirom na to da su ga zvali Agilni i da je izbjegao značajan broj projektila upućenih ka njemu. Znao sam ga sa obuke za specijalne jedinice, ali ta obuka nam je obojici u datom trenutku bila uzalud. Dok su mi se oči sklapale, Jasmina mi pridiže glavu i reče da ne brinem, da će sve biti ok. Iskašljah malo krvi i onesvjestih se.

O sve zapeklo, sve se skvrčilo, prijatelju moj, vreme prošlo, to više nisu spremne nenačete boje u oblim tubama tempera i belo platno, blok 5 života: šta li će nam sve naslikati, nego opiljci otpali sa glave klina po kome udarao malj godina ko po tuđem. Evo ti dete, na, proberi igraj se, našaraj mi sunca malo na koži al nećeš naći žutu sjajnu nju smo prvo potrošili umutile je ko jajca proždrali kajganu jutra začas. Belu i ne traži ona je prva otišla na tolika beljenja uvila se ko mrtav crv ko govance vrapca na vetru stisneš li je još jednom samo će se u prah na dodir raspasti ko od pepela dvorac čiji prozori daju svetlo plavi slabi odsjaj. Te plave koja se istrošila na nebesa, uvek su pola neba zauzimala, sad osta iskrzano, bež, donji neki namaz šućmurast, zjapi ko pećina nad nama kaplje vlaga na retko svetlo zeleno mlado iždžikljalo lišće i korovlje naše povremene sreće: nema više te zelene, tek toliko da iscediš za još koje proleće.
Ali zato, eto, vidi tu kočopernu braon govno puna tuba puca od zdravlja mož da islikaš sve seoske puteve razlokane Srbije: Mirko Alvirović Vojislav Ilić taljige grob magare kljuse tango argentino kišna oblačna noć mestimično sa slabim danom kad se seti u kome sunce tinja kroz šerpu protanjenog dna. Eto ti i neke tamne crvene suviše tamne suviše ozbiljne neke tupe neme strasti krv stara bolesna pumpa još u krečanu uma svoje tokove životinjske traži se žensko kao zabran ko topli predah od te hladne kišetine šerpa plave što nas uloka skroz i skvasi ko pse. O pa ti reski dani ko da na oblacima opet farbaju juga u zastavi zaista grozna zatvorena plava i taj miris kiselkast farbe u vetrovitoj noći odozdole osećam se ko Pobesneli Maks Uspavali Maks Obeznanjeni Maks u postapokaliptičnoj Srbiji šljiskaju me sivom i crnom naftom brada mi ulepljena kosa umašnjena padam u san pa u još jedan i tako dole i dole al ne znaju da sam izvuko crni osigurač da ga čvrsto držim za zadnjim smeškom prevare u jednoj šaci, to rešenje, koje sadrži sve ostale i u drugoj novu tubu zaboravljenu skrivenu za ovakve dane: nije ona bila u setu sa ostalima, nju su mi davno, jednog jutra, doneli s mora, ko školjku:

Tridesetprvi decembar je, novogodišnje veče. Nalaziš se u nekoj lošoj imitaciji od stana na Banovom Brdu gde te je doveo ortak ortaka od tvog ortaka. Ne znaš zašto si, koje pičke materine, tu jer znaš da bi se bilo gde drugde proveo 100 puta bolje, ali kao i za svakog novaka do tada, nisi se na vreme smislio gde ćeš za doček. Jebiga, šta ćeš. Počinješ nekontrolisano da piješ šta stigneš, nije ti važno da li je u pitanju neko prokislo pivo sa opuškom u limenci ili tečni fiberglas iz lavora.Poenta je samo - napiti se, i to što pre. Kako vreme odmiče i alkohol počinje da deluje ti primećuješ ljude oko sebe.Nikog živog ne poznaješ, oni ortaci koji su te doveli odavno su odatle zapalili i sad sigurno, veruješ, nešto natačinju. Iz nepoznatih razloga, verovatno inspirisan ovakvim razmišljanjima, svoj jezik stavljaš u usta ženske osobe koju trezan ne bi pipnuo ni govnjivom motkom ali, misliš, šta me boli kurac - ionako se ničeg neću sećati...U sledećem trenutku ONO stavlja ruku u tvoje gaće i počinje da ti dahće u uvo. Uzimaš još jedan gutljaj ko zna čega i u sebi misliš : kresnuću je, šta me briga... ionako je ona Svetlana ( bivša ; prim.prev. ) kurva. I dok otkucava ponoć i svi prisutni urlaju kao debili a neki baja baca petarde u gajbi, ti imaš snošaj sa ženskim detetom orangutana u tuš-kabini 1.5 x 1.5. Obilno povraćaš van šolje, i dok u daljini čuješ njen kreštav glas i pitanje je l' te ima na fejsu? odlučuješ da polako pališ odatle ( misliš, ipak nisam tol'ko janpi... ).Tri sata kasnije izlaziš napolje samo u nekom tankom duksu jer su tvojom jaknom obrisali neku povraćotinu u kupatilu. Nemaš kinte, nemaš pljuge, na Banovom si, jebenom, Brdu. Ideš peške malo, misliš, neko će već da ti stane.
I hoće - murija. Hvataš se za ličnu - jebiga, i nju nemaš - mali, glavati, alkoholisani drot ti lupa šamarčinu, bar ti je toplo po licu, gde živiš? pita, U Srbiji, preko mosta, dereš se kao majmun. Neki krupniji drot koji vonja na vinjak te ubacuje na zadnje sedište džipa gde pak smrdi na mokraću. Pitaš se : koliko je njih pre mene ovde sedelo. Nekoliko trenutaka kasnije izbacuju te napolje. Pošto si kao malo došao sebi, pitaš uličnu svetiljku koliko je sati i kad će prvi jutarnji. Nailazi autobus, ulaziš unutra, vičeš na šofera jel' ovo parni jel parni idu do moje kuće. Ispostavlja se da je dobri čovek tvoj komšija. Na Zelenjaku te stavlja na taksi. Taksista je raspoložen za priču : provod, a? aha... pičke,a? aha... mladost,a? aha... Želiš što pre da izađeš odatle strahujući da ne napraviš nešto slično kao anonimni nesrećnik sa zadnjeg sedišta džipa od par redova ranije. Sa prvim zracima Sunca stižeš kući i trudeći se da ne probudiš matorce ulaziš unutra. Ipak, ne uspevaš da do svoje sobe dođeš na dve noge. Uvlačiš se u krevet sa patikama i momentalno gubiš svest. Budiš se , čini ti se, 5 min kasnije, užasno te boli glava a u ustima osećaš ukus zagorelog prokelja - to znaš tako što ti se keva jednom zajebala. Odlaziš do kupatila da se umiješ i uspravljajući glavu nad lavaboom ugledaš svoj lik posle dugo vremena u ogledalu... Užas sećanja i fleš-bekova... Sve ti se vraća : i gajba i Banovo Brdo i ortaci jebači i zašto sam radio 31-og decembra i onaj opušak iz limenke i jezik i motka i gaće i Svetlana ( bivša ) i ženka orangutana i jakna i povraćotina i neopisiva hladnoća i otpale dlake i murija i miris zadnjeg sedišta i bus i taksi i prokelj i ...... prezireš sebe. Koracima ugašenog čoveka se vraćaš u sobu, želiš da brizneš u plač, ne podnosiš ono što jesi, pomišljaš na najgore i baš u tom trenutku kada misliš da ti ne može biti gore... tvoja majka :

- Sine, dođi brzo u dnevnu sobu.Počinje Bečki Novogodišnji koncert na RTS-u. -

Jedna veoma zeznuta radnja koja nas prati kroz čitav život, a u svakom od tih nekoliko perioda dovodi do ogromnog razočarenja.

Ovo je zlo zbog koga su svekrve i tašte na lošem glasu. Posesivna keva toliko voli svoje dete da niko za nju ili njega nije dovoljno dobar. U stvari se radi o nesigurnoj i sebičnoj osobi koja bi pribegla lažima i spletkama samo da njeno voljeno dete nikada ne ode od nje i osnuje porodicu.

Golubovi koji gamižu po uzavrelom pločniku, prhnuvši krilima hrle nebu. Vetar je topao i prži lice. Sunce nemilosrdno greje i nalazi se tik iznad krsta, koji stoji na vrhu crkve. Ogromni, ovalni časovnik otkucao je, pre nekoliko momenata 14 puta. Čitavim gradom razleže se duboko odzvanjanje zvona i nadglašava buku koju prave automobili, motori, ljudi, njihovi koraci.
Kod otvorene kapije, koja vodi u crkveno dvorište, sedi majka sa bebom u naručju. Ispod nje viri papirni karton braon boje. Tupim pogledom posmatra gomilu koja hoda ispred nje. Odavno ne pruža ruku, jer pouzdano zna da joj niko neće ništa dati.
Sva je ulepljena od znoja i kapi se polako slivaju niz njeno zajapureno lice.
Crnomanjasto dete odavno je zaspalo, ošamućeno od vrućine. Ispod majice, sićušne i uprljane proviruju njene punašne ručice.Majka je ljulja da bi imala miran san. Pitam se:" Šta ih to tera da na ovaj način pate?"
Ljudi iz gungule ih prezrivo gledaju. Znaju oni šta su cigani koji prose ispred crkve. Prevaranti i štetočine, smrdljivi gadovi i patetični skotovi koji koriste ime Božje zarad sitniša koji zvecka u njihovim džepovima. Da to su otrovi našeg društva.
Ali, oni ne shvataju zašto ona ima modricu na obrazu. Ne shvataju da je muž tuče, ako ne donese određenu svotu. Dobro je, danas nije kod kuće. Inače bi je umlatio, jer nije ništa dobila. Pobegla bi, ne mareći ni za šta, ali žao joj je deteta. Ne želi da ga stavlja na muke, kakve ona podnosi.
Ali, ne mogu oni tek tako da nekome daju pare. 'Ej i oni su se mučili da zarade. I oni sebe nazivaju hrišćanima. Pa, gde vam je sada to uverenje, kada treba da pomognete nemoćnima?
Gleda njihova hladna lica. Oni su odavno izgubili samilost i milosrđe, jer su zaboravili šta znači "pomoć" zbog pukog bitisanja i tvrdičluka .Zadovoljno se šepure gradom, jer kinta u kožnom novčaniku peva. To mu je nagrada što ga šef kreše na poslu u svakom smislu ili je bar spreman na to. Da li će izvući koju novčanicu i dati je?
Do nje, naslonjen na kameni stub sedi usnuli deda. Crne, dugačke brade i sa krpenim kačketom na glavi. Tu je, jer njegovu socijalnu pomoć razdele unuci, a njega ostave da skapava. Već drugi dan nije ništa jeo. Ovi prokletnici neće ništa da udele.
Majka bledim dlanom briše čelo i uzdiše. U nozdrvama oseća miris ruža, koje se nalaze blizu nje, na tezgi. Prodavac, pogrbljena baba dolazi do nje i u kutiju od sira spušta papirne novčanice. Njen celi dobitak od prodaje. Ljubi je u obraz i nežno miluje bebinu mokru kosu.