Klasična izjava neke starije osobe koja vas nije videla nekih, u najmanju ruku 25 - 30 godina.

Rečenica koja ima više značenja u zavisnosti od koga je izgovorena i kojom prilikom.

Nekadašnji prvak i pandan današnjem hvatanju muževa na silikonske sise i lažne himene, rame uz rame sa drugim šampionom- hvatanjem na bebu.
Dok se danas žene ''suptilno'' menjaju da bi uhvatile što bolju priliku u svetu u kome na svakog muškarca dođu 2-3 žene; nekada se muž dobijao ''suptilnim'' nagoveštajima menjanja njegovog ličnog opisa u slučaju da ne pristane.
Ništa ne vrišti ''Oženi me, ili...'' kao gvozdena pegla od 10 kila puna žara iz furune i živa soda na gotovs.

Skup obreda koji imaju za cilj obezbeđivanja sreće i potomstva mladencima a imaju i skriveno značenje.

Suprotstaviti se bolu na najjunačkiji mogući način.

Reč koja karakteriše zenu nosioca polnog organa neobicno velikih dimenzija, poreklom i ima Staparsko i Sokacko poreklo.

Od kad je sveta i veka, do negde 1970.-ih godina 20. veka, na našim prostorima, u brak se uglavnom ulazilo, čim dečaci odrastu i postanu momci (20-23 god. starosti) i malo i sazre, i devojčice stasaju, sazre i formiraju se u devojke (18-23 god. starosti). Mahom se ženilo / udavalo sa partnerima iz istog staleža, i to, u velikoj meri, onim kojeg roditelji odaberu svojoj deci, iz porodice po volji roditelja mladenaca. Kad se trebalo stupiti u brak, roditelji bi se dobro raspitali o porodici, sa kojom bi se potencijalno sprijateljili. Raspitali bi se o porodičnim naslednim bolestima, imetku i reputaciji, kao i o samoj prilici, potencijalnom ženiku / mladi. Ako je mladoženja u pitanju, ova pitanja bila su neizbežna: Kakav je čovek, drug, radnik? koje je škole završio? Je l' služio vojsku? itd. Ako se radi o mladi: Kakva je devojka osoba? Je l' vredna? je l' domaćica? Da nije neka lujka, polovnjača? Itd. Ne treba posebno isticati da su devojke / žene morale biti nevine pre stupanja u svoj (prvi) brak. Tokom novog veka, mladenci bi se viđali nekoliko puta pre stupanja u brak, a u baš stara vremena i nemilostivim prilikama, gotovo i da se nisu viđali pre dana venčanja. Takvi brakovi trajali su i po pola veka. Poslednje generacije ljudi koje su stupale u ove starinske brakove, behu rođeni 1930.-ih, 1940.-ih i tokom prve polovine 1950.-ih godina 20. stoleća. Znatan deo rođenih tokom II polovine 1950.-ih i rođeni tokom 1960.-ih godina, počeli su napuštati tu tradiciju, te stoga behu revolucionari u borbi protiv ovih starih stavova o braku i običaja, koji behu produkt jakog konzervativnog patrijarhata i društvenih normi. Bilo kako bilo, starinski brakovi naših baba i deda, brakovi naših starih, od starina do naših starina (starijih predaka), pa i naših roditelja, starijih od '50.-ih godina, dobrim delom (p)ostaše sinonim za ljubav, razumevanje, trpeljivost, kvalitet i dugovečnost.

Idila evropske monarhije.

Čovek koji ima najlakši posao na svetu. Čita sve iz knjige i za to uzima pare.

Najtačniji opis onoga što se, planetarno, dešava sa klimom
Svi simptomi potrebni za dijagnozu su tu: čas vruće, čas ladno, nervoza, depresija, ludilo neko...
Zbogom klimo, zdravo klimakse!

Za takvu svadbu se kaže – bio si, a k’o da nisi. Posle 7-8 godina zabavljanja konačno su odlučili da se venčaju. Ali ne na staromodan, primitivan i aut način kako to velika većina džibera i seljaka radi. Oni su urbani, gradski likovi, kul, in. I gnušaju se od onih „seljačkih svadbi“ sa puno gostiju, masnom hranom, domaćom rakijom, veselom muzikom i veselim društvom. Nema sanse da oni prave takvu svadbu. Oni su posebni, razlikuju se od mase. Njihova svadba mora da bude nesto posebno. Mlada nije na ceremoniji uzela mladoženjino prezime, nije ga čak ni dodala, jer je emancipovana. A sada svadbeno veselje. Prvo, taj seljački izraz „svadba“.. to nije kul.. Bolje da se zove „wedding party“ i da se hepeninguje na nekom fensi mestu, pored nekog bazena. Drugo – društvo malo ali odabrano, ne vise od 20 ljudi, jer sve preko toga nije gradski fazon. Rodbina nikako nije na spisku zvanica, to su sve seljaci. Eventulano roditelji ako bas moraju i rodjeni brat i to je to. Nema sedenja, to je glupo, na svadbi treba da se đuska, a ne da se sedi i da se jede. Švedski sto i ćao! Muziku će puštati DJ, jer su bendovi prevazidjeni. Eventualno može da nastupi neki gudački kvartet. Muzika isključivo strana, a od domaće može samo ona makrobiotička – Aleksandra Kovač, eventualno Ana Stanić ili Aleksandra Radović. Hrana. Nikako ona prosta i masna hrana, nego to mora da bude originalno – bademi, lešnici, masline, pečurke, salatice razne. Zaboga, niko nije došao na venčanje da se prejeda, to treba da bude više ukras nego posluženje. U suprotnom ispadaš šaban u svom snobovskom društvu. Za piće se nikako ne služi rakija i ostala ružna i zla pića sa ovog podneblja. U obzir dolaze isključivo šampanjac i čileansko vino, a za aperitiv kokteli. Garderoba. Nikako bela venčanica, to je toliko staromodno.. Mlada će verovatno biti u nekoj skupocenoj žutoj ili bež haljini, a mladoženja u sakou, pantalonama i belim patikama. Ukupno trajanje veselja ograničiti na max dva sata, jer posle toga se ide u diskoteku. Veselje da poludiš. Inače, hit u svetu.

jedina osoba u policijskoj stanici koju ne mozes prevariti....on uvek zna da l govoris istinu ili lazes...dovoljan mu je pogled

Emblematična replika. Obično nadživi svog stvoritelja. Vispren odgovor, britak kao sablja, nepogrešivo usmjeren u srž problema.

Vidio sam ga u izlogu kad me je otac poveo u grad da prodamo stoku. Crn k'o novembarska noć, sa sivom trakom okolo i uskim obodom, odmah mi je zapao za oko. Stari, zadovoljan zbog uspješne trgovine, zavuče ruku u džep, izbroji novce i - eto njega na mojoj glavi!

Ja, mlad momčić od osamn'es' ljeta, šaljivdžija, šeretski ga nakrivim na desnu stranu i krenem po sijelima. Pročuo se taj moj šešir međ' curama. I njoj se dopao. Za traku mi đurđevak zadjenula. Te jeseni, zatražih joj ruku od oca. Pristao je - iz dobre sam kuće. Napravismo veliko veselje, gdje se vajni mladoženja, to jes' ja, toliko naliza da su morali šeširom donositi 'ladnu vodu sa izvora kako bi me dozvali. Nije rakija za mene.

Zarati se. Kren'o jedno veče u šumu da potražim zalutalu stoku kad naletih na neke soldate. Sam đavo zna koga su tu čekali u zasjedi, pa osuše po meni, ni krivom ni dužnom. Bježao sam koliko me noge nose. Na šeširu mi puščano zrno napravilo dvije rupe. Puc'o Švabo d' ubije, usta ga jebem! Šta bi bilo da sam ga do ušiju navuk'o? Dugo sam ga nosio tako šupljeg, cijeli rat i par godina posle. Nije se imalo za novi. Malo mi je kisla glava, al' bio čo'ek mlad, ništa mu nije smetalo. Eh...

Prođe i to. Sastaviše se nekolike rodne godine, iskrči se imanje, posija se žito i kukuruz, a ja od miline svako jutro - u obilazak. Samo mi šešir viri iznad usjeva! Umorim se, legnem pod šljivu, nakvirim obod preko obrva da mi sunce ne smeta i zaspim dok se oko mene sinovi igraju. Ljepota božija!

Prođoše godine, postadoh najbolji domaćin u selu. Iškolovah djecu, poženih, unuke stekoh. Sad imam tri šešira - jedan za slave, drugi za svadbe, treći za okokuće. Ne gledaju me više snaše, ispod šešira se bjelasa snježnobijela kosa, nije više ni red. Ako! U šešir berem prezrele trešnje i nosim unucima. Oni mi se obraduju.

Stiže me i bolest. Staračka. Sve ređe izlazim i sve ređe nosim šešir. Spada mi sa ćele. Umrijeh srećan. Djeca su odavno svoji ljudi, a ni nje više nema. Sahraniše me jednog lijepog majskog jutra, sa šeširom u kovčegu, jer sam tako htio. Možda me ona, tamo, ne prepozna bez šešira.

Situacija koja nastaje na svadbi gde familija, kumovi, pa čak i sami mladenci imaju mnogo tajni, prevara, intriga i netrpeljivosti jedni između drugih, te zato s namerom naručuju pesme pokušavajući da njihovim tesktom pošalju subliminalnu poruku onome kome žele nešto da poruče.
Uglavnom se to radi uz osmeh, namigivanje i podizanje čaše u zdravlje, jer na površini svega toga, treba da izgleda kao da se svi besprekorno slažu, poštuju i vole.

Uturiti tukidida na željeno mesto. Zavariti. Svintlati Šaćira tako da devojčici iskoče oči iz ležišta.

Tarantinovski preokret na svadbi koji preživljava mladi "alternativac". Nepristojna ponuda koju uglavnom nudi neka, što dalja, nikad viđena rođaka, a roditelji i mlađa sestra igraju ulogu hepo-kocki uz obavezna dobacivanja: "Idi igraj, šta si se ukočio" "Tako je to, kad nisi hteo na folklor, jebala te lopta".

Posmatranje svadbe "preko plota", prilagođeno XXI veku.

A kako je sve počelo? Naime, doseti se jednom debeli Gazda Paja, da 'mesto obora sklepa daščaru nalik na ambar. Dovede debelu Cicu, dobro poznatu konobaricu iz kafane sa autobuske. Baba Stamena, najbolja kuvarica za svadbe i sa'rane, kazan iza šatora zamenila je kuhinjom u ambaru, inače postojbinom bar tri vrste bubašvaba. Redom se tu nakupi sve sam kadar do kadra, čak i čuveni Mile podrumdžija poznat po svom talentu obrade svinja, jagnjadi, teladi i razne pernate živine. Pripoveda se već dve decenije da kad Mile naseče prase, sve ti milo k'o samo plećkicu da jedeš.

Što se posluženja tiče, princip je ostao isti. Pocrnelo predjelo, masna supa, Stamenina sarma koja izvlači celu stvar i brojne životinje od najsitnijih pa do najvećih koje se teatralno okreću ispred, ove otmene lokacije, čisto da se dočara koliko je gazdinstvo porodica koje udaju ili žene svoje potomke. Žuti i crni sok i dalje je krasio stolove.

Uspandrcaše se mlade širom sela. Što su gore od sisate kurve Živane, pa da ne mogu i one da uživaju u blagodetima ovog divnog restorana. Blato je zamenjeno itisonom, iznad glave su imale dekoraciju od krep papira, doduše u bojama srpske zastave sa tekstom "Srećan odlazak Kuretu u armiju", ali ko mari, bitno je da nema više prokišnjavanja kroz rupe u šatoru izazvane mecima, pa se svadba mogla prirediti i u sred novembra, jer je snajka u poodmakloj trudnoći.

Sve to beše lepo upakovano i nakićeno, kao mladenačka torta margarinuša, za simboličnu šaku maraka. Mlada srećna, gošće još više jer ne moraju da menjaju flekice nakon svakog odigranog kola. Jedina pogođena grupa bili su čuveni posmatrači prekoplotaši, ukras i neizbežni deo svake velike srpske domaćinske svadbe. Imali su tako brojne pogodnosti dok im Paja nije poremetio vikend izlazak. Mogao si ravnopravno da učestvuješ u svadbi bez da daš poklon. Domaćin bi uvek rekao Miletu da iznese jedan oval preko plota, gajba piva bi ubrzo pristigla, a neretko bi se i u kolo uhvatili kada se rastegne čak do ulice.

Na žalost mnogih meštana, pojaviše se pokvareni ugostitelji i uništiše ovu špijunsku idilu. Ali spas se pojavi u sokoćalu. Stigla je zamena, kojom će bakute širom Srbije biti zbrinute za nedeljnu dozu abrova. Jeste da nema Mileta da doda koji oval, ali svakako više nema ni zuba da se to žvaće. Prednost je bila ta što uvek može da se odgleda repriza, ukoliko se propusti da li je svekar u mladosti poprckavao priju i zbog čega se tast ne slaže sa tim brakom kao i enigma kako je mlada trudna šest meseci ako je mladoženja iz zatvora izašao pre tri.

Pokretna kladionica. Lik koji veoma voli da se kladi, ali je shvatio da je to ipak skup sport, pa sada koristi svaku priliku i svaki trenutku da smisli i napravi sopstvenu opkladu. Obično vam je to blizak drugar, prijatelj ili poznanik koji ne radi sve ovo da bi vam uzeo pare, već da bi se nečim zanimao i 'ubio' dosadu. A ume i vama da ulepša dan...

Dok čoveka ne snadje najgore režiran scenario koncipiran od strane takozvane više sile, u mogućnosti je da najblaže rečeno levitira, sa ubedjenjem da moze da utiče na to gde će kuglica završiti. Na kraju, ipak spozna hladni kroše, ne teškaša, već malog zakržljalog boksera velter kategorije, zvanog Život. Crveno, crno, mala, velika kad krupije zavrti više nije ni bitno.
Krajem avgusta smo zakazali venčanje, ona je bila iznad svega, najlepša stvar koja mi se dogodila u životu, sedmica na lotou, džek pot, bio sam izdugnut iz mediokriteta kojim sam lagano plovio ceo život. Ne mogu reći da su me "zanela svetla velikoga grada" , iako je ta pesma koju volim himna staleža u kom sam obitavao od rodjenja pa sve do sada, dok je nisam upoznao. Borio sam se žestoko da stignem ovde gde jesam, od ničega sam stvorio nešto, preko kariranih košulja, domova, studentskih organizacija, Zelene Malicije, sarme koja je stizala u paketima od kuće, bez love bez ičega, ali i ispita u roku. Ona je bila šlag na torti, kruna na uloženi napor i jednostavno simbol pravde izvagan na način koji meni odgovara.
Sve je bilo kao u bajci, jedino mi se nije svidjalo to što su tamburaši trebali da nam sviraju na svadbi, no dobro, za moju pahuljicu za Severa bih učinio sve, pa čak i da mi Lole sviraju na uvce na dan svog venčanja. Volela je čardaš.
Svadba, bilo je četristo duša. Bio sam ispunjen, tu su bili moji Šumadinci najbliži, njeni najbliži, prijatelji, kumovi, osećao sam se kao Pepeljuga pre no što ostane bez svoje cipelice duboko u noći. Samo me je jedna stvar onako s vremena na vreme kjuckala ravno u potljak, a to je bio opori zvuk tamburice propušten kroz prste vojvodjanskih muzikanata.
Kako je veče odmicalo, likovao sam u sebi. Osećao sam se kao pobednik, kao tinejdžer koji je stigao do druge baze. Šetajući se sa čašicom u ruci izmedju redova i pozdravljajući goste posmatrao sam je krajičkom oka, a ona me je ljubila kad god sam bio blizu. Bila je moja pobeda.
Kasije je počela malo i šljiva da me radi koju su moji iz dedinog sela doneli. Dobra je bila, žutela se ko sunce, apsolutna ko Bog. Voleo sam ipak svoj rodni kraj, koreni u dubini su radili svoje. Razmišljao sam u sebi, samo da nije proklete tambure koju čujem u pozadini, da čujem ono naše, pih, možda bi i zaplakao. Ma čak mi nije ni aleva u predjelu smetala nimalo. Nosio sam odelo bez mašne.
Pokušavao sam da uhvatim ritam, već bogami polu pijan, uz zvuke strune koji su me u mali mozak gadjali kako katkad podrugljivo šaljivi argumenti njenog oca da nisam dostojan njegove jednice. Ona me je zvala da igramo. Nije išlo.
Seo sam za sto i usuo još jednu čašu, ona je ostala da igra. Prešao sam na špricer. Kroz glavu mi je prolazilo milion stvari, alkohol je radio svoje. U jednom momentu najavili su tortu, muzika je stala, svi se ćućorili, stari tamburaš tada zapita: "DA LI MLADOŽENJA IMA NEKU SPECIJALNU ŽELJU?". Tad sam se razdro ko nikad u životu, napustila me je životinja koja je dugo čučala u meni, vrisno sam više nego kad prvi put udahnuh vazduh zemaljski: "AMA, ZNATE LI ŠTA OD SINANA?!?!?!?". Nastao je muk. Svi su ćutali. Ljudi su bili gordi, nisu znali da imam potrebu ga čujem.