Lep način da nekom kažete da vas je mrzelo ili ste zaboravili da nešto uradite.

Rečenica kojom stavljamo do znanja, kako smo svesni činjenice da su nam želje iznad mogućnosti.

Rečenica koju uputiš ukoliko prihvatiš posao u sektoru koji se bavi proizvodnjom i dizajnom GPS uređaja kao svoje novo zanimanje.

Rečenica koja oslikava vrhunac apsolutnog raspada sistema oko mene, tebe koji čitaš ovu definiciju... Za koj' sam ku*ac učio škole, bio relativno dobar đak, počeo da radim čim sam apsolvirao u struci, u dobroj firmi? Da bih sad rintao prekovremeno, kad je već kraj januara, a nisam primio platu... U mojoj visokocenjenoj firmi je ovih dana postalo retoričko pitanje "Kad će plata?" ( ako se dobro sećam retoričkih figura iz OŠ - to je ono pitanje na koje se ne očekuje odgovor). I onda mi tamo neki pričaju o tranzicijama, privatizacijama, nepostojanju inflacije i monopola, o tome kako smo jako blizu Evrope...Ma, samo još malo da izvijemo leđa i dodirnućemo nožne prstiće Evropi... da ne kažem nešto gore. A meni su ´ladno počele da se priviđaju slike iz 2003, danas kada kada sam svečano morao sedam godina mlađem burazeru da tražim pare za cigare i autobusku kartu. Ma, vrti mi se u glavi od besa! A ne znam ni na koga da budem besan, pa vidim da ću na kraju najebati sam od svoje razdrmane psihe. Al´ nema veze, i mazohisti su ljudi. Slušaću Ramba!

Svako je makar jednom u životu, bio primoran da ispali ovo iz svog eufemističkog arsenala. Ovo prosto znači da personi smrde noge ko kozje dupe.

Jos jedna u nizu neargumentovanih recenica roditelja kojom pokusavaju da budu autoritet. Cak ni oni ne veruju da ce ta recenica nesto promeniti u ponasanju dece, ali ipak mora da se zna ko je gazda u kuci!

Najiskrenije, jesam.
Ispocekta nisam uopste lupao minuse. Nikad. Kad vidim sranje definiciju samo je preskocim. Sta me bole tuki sto je neka dileja umislila da treba nesto da napise? Sta mi piste jajca sto je neko okacio status sa fejsa i milsi da je vrh?
Onda sam povremeno lupao minuse. Bas na veliku glupost. Na njesra enormnih razmera, tako jedno 48 kurika. A bilo ih je. Bez komentara, bez zelje da mu kazem "tebra, ovo ti je sranje".
Posle sam polako poceo da stavljam komentare, dobronamerne, drugarske, skoro roditeljske. Uporedo sa komentarima poceo je da raste i broj minusa. Otprilike na svaki plus jedno tri minusa. Mislio sam "to je neki talas, nemoguce da ovoliko sranja iznedri jedna zemlja".
Padalo mi i na pamet da su sve to dupli nalozi od 5, 6 osoba. Napravila degeni da lajkuju sebe, napravili po 10, 15 naloga i sa svih naloga pisu i glasaju. Iste ili slicne definicije, plitke, glupe, fejsbukovske. Ili to ili su svi klonirani, svi isti, svi na isti glupi kalup.
I svakog dana sve ih je vise, sve jadnije definicije i sve mi mucnije da se objasnjavam s njima. Lepo im drugarski kazem "njesra ti je ovo, skor ti kaze, razum ti kaze, komentari ti kazu, obrisi ovo...
Nista,pas laje karavani prolaze.
Onda sam uhvatio sebe da samo lupam minuse. Citam torima, citam, mojne da mislis da ne citam, citam i ne verujem. Na 100 definicija mozda 1 do 10 plusova.
Ovo ostalo "minus, minus, minus, kakvo sranje, mora ostavim komentar, alo magarce skidaj ovo govno, minus, kakav konj, sta je ovo, maloumnik, da ostavim komentar, Carooo vrati se, minus bre, minus na kub, golo govno, aman sta rade modovi, ovo cek da procitam jos jednom, minus, sto sam citao jos jednom, ocu kuci, aman sta je ovima....

Апсолутни антиталенат за било какву игру на срећу.

Izgovor propalih sportista za svoj neuspeh.

Pokušaj preljubnice da bar malo sačuva čast.

Кад те у комшилуку не понуде ни са чим кад свратиш за нешто да питаш комшију.

Prc. Moša.
Teatralni uzdah razočaranja situacijom koja je obećavala a, usled nepredviđenih okolnosti, zaršila kao potpuni fijasko.
Ugledaš tlo, proceniš da nema šansone da nije plodno. Već vidiš sebe kako ubiraš plodove, a ono zaraženo, ni korov da uspe. Ne lezi vraže.

Da. Baš tako. Nisam ti ja iz te škole. Iz Pačije škole. Jebiga. Krenuo sam na fakultet. Zimski semestar.

Prvi dani raspusta su izmenili tok nenadanim potezima pa su neočekivano brzo postali oni koji su se približili kraju. Na tom kraju postojala je samo jedna istina; sad već nije ni bitno. Osećam kao da sam u središtu snežnog uragana koji me baca iz sjaja u očaj i nazad a potom ostavi u kanalu sudbine sve dok me ta ista ne osvesti i kaže "Hej. Ustaj, jutro je!". Ma kakvo crno jutro?! Smrz'o sam se kao pička.

Sneg je još uvek padao, pada celo jutro i već preti da pređe u vanrednu situaciju. Zavejane staze, gradske avenije, seoska domaćinstva, krošnje drveća: slika Srbije koja je obišla Balkansko poluostrvo. Naizgled, to je bila slika koja se ocrtavala i kroz moj prozor. Belo. A nakon belog, u daljini se nazire žućkasta linija koja spaja nebo i zemlju. Nebo? Takođe belo. Zima se uvukla kroz otvore na rubovima prozora, pritom donosivši onaj hladan osećaj. Znate već? Kao kad dete juri kroz smetove, sa šalom oko vrata i kapom na glavi, odjednom, propadne u dublji sneg, izgubivši i kapu i šal. Istina je tamo negde. Pa i kapa je tamo negde, zar ne?
Krenuo sam na bus, kod babe i dede. Bila je subota. Saobraćaj otežan. Kolaps. Naslonjena na metalni stub, u krajnje blesavim čizmama, kapom i telefonom u rukama nalazila se jedna devojka. Mojih godina. Nikoga nije bilo osim nas. I snega. Ubrzo sam saznao šta studira a i bus je stigao. Sneg je prestajao da pada ali ne u potpunosti; bio je tako nežan, kao i njene reči. Birala ih je, nije svašta pričala, plašila se da ne oda stav da je samo jedna "obična devojka koja studira hemiju". Razmenili smo brojeve telefona.
Sve se brzo odigralo. Stigao sam na stanicu i odlazio stepenicama. Okrenuo se ka autobusu i video nju kako gleda kroz prozor sa osmehom. Prošlo je nešto kroz mene. Drugi put kad sam pogledao više je nije bilo. Otišla je.
Posle dve nedelje smo izašli. Jeste neplanirano ali ko zna zašto je to dobro. Od tada smo zajedno. Sad smo muž i žena.

Prolazila su godišnja doba a ta zima je ostala. Taj raspust. Mnogi minuti i sati su ostali za nama. Najveća sreća se ne ogleda u tome da se doživi večnost, već trenutak. A trenutak sa njom je najlepša iluzija mog sna.
Nadam se da nisam pogrešio temu. Ne moram da se slažem sa ostalima, ne moraju moja razmišljanja da se poklapaju sa njihovima - samo ih molim da shvate. Pre ili kasnije će kod svakog ta vatra buknuti; ta ista vatra koja meni daje razlog da živim. HVALA TI, ZIMSKI RASPUSTU!

Kaze se za coveka koji ima dvoje dece sa...necim...

Glasan komentar gladnog i džepa praznog čoveka koji posmatra kupce sa ulaza u pekaru, u nadi da će svoju kupovinu uvećati za broj 10 zarad opklade sa njim.
Ovo je, barem ranije, bila sasvim uobičajena pojava na ulici, kako između poznanika tako i između ljudi koji se ne poznaju. Sve opklade sada su u kladionicama. Tako nemaštovito.

Izgovor koji je svako bar jednom rekao posle kasnjena sa rodjendana.

nedostatak kreativnosti pri laganju.

Када гладан одеш на неки дечији рођендан, па деци опустошиш чантрице са разним грисиницама, чипсићима и смокијима, и буквално одуваш парче неке лаке пенасте торте (специфичне густине 1м3=1кг), прво што ће ти пасти на памет кад изађеш је неки роштиљ.

Веома чест уздах из груди људи који су гадно засрали у животу. Живи доказ да код човека задња умире нада. Можда дођу мали зелени са неком направом и од шест милијарди људи на свету изаберу баш тебе да промениш своју судбину ? Можда, ал' јуче. Ипак људи обилато користе ову реченицу кад желе коначно да признају своју давну грешку, надајући се да ће макар олакшати душу.

Šatro.

Prekinite da romantizujete prošlost i nostalgišete o nekakvom mitskom gostoprimstvu starih "domaćina".