Kletva upućena pumpašima na benzinskim pumpama na autoputu i zaposlenim na naplatnim rampama koji godinama gule turske vozače, što na kursu, što na kusuru.
Odlučnost pacijenta, koji je na listi za transplantaciju već neko vreme, da uzme stvar u svoje ruke i pronađe taj jebeni levi bubreg.
Bilo je to vreme groznih sankcija i nestašice svega na šta smo navikli.
U tom periodu sam se često vozikala autobusima. Dojadili su mi.
Počela sam da stopiram. Prvo sa drugaricom sa posla, kasnije sama. Ne uvek, samo kad mi pukne film.
Tog dana mi ništa nije išlo od ruke. Sve što je moglo da ide nizbrdo se kotrljalo i vuklo i mene.
Stala sam podalje od stanice, digla prst-ništa. Sviraju i ablenduju manijaci. To je sve. Nema ni autobusa. Mrtva sam umorna i očajna.
Staje veliki automobil koga vozi mali muškarac. Otvaram vrata i za tridesetak sekundi, koliko imam za procenu, poverujem da sam narednih pedesetak kilometara bezbedna u njegovim kolima. On je ćutljiv i meni to odgovara.
Vozimo se i nakon desetak minuta skreće sa puta. Staje na parking neke kafane. Izlazim iz kola, on mi kaže da ga sačekam unutra. Ma jok, napolju ću. Vraća se sa pečenjem. Jao, ja sam i gladna -ono miriše. Spava mi se, ali ostajem budna. Tip pušta muziku, ambijentalnu. Moje raspoloženje se kvari (ima i gore od očaja). Razmišljam o svim tegobama koje su se tada svalile i uglavile na moja leđa. Kad se sada setim toga, meni nikad nije bilo teže i gore u životu nego baš tih godina!
Pade dogovor da me ostavi na autoputu, pa ću ja posle nekako do Mirijeva. Pita me i za adresu, ja objasnim i ispostavi se da je i on tu nekada živeo.
Elem, desi mi se nedopustivo : zadremala sam.
Probudio me taj čovek, prodrmao mi je ruku. Ja sam u njegovim kolima, mrkli mrak i jedva vidim gde smo.
Svakako da bi se paralisala od straha, ali u toj situaciji nisam :
"Zašto me ranije niste pribudili, trebalo je da me ostavite kod Autokomande?"
"Nisam, rešio sam da vas odvezem do kuće. Vidim da Vam je to potrebno."
Uh, kako mi je to tada bilo potrebno!!!
Sigurna sam da je znao da mi je učinio mnogo više od vozikanja,kao što sam i ja "znala" da mogu da zaspim u kolima nepoznatog muškarca.
Bezobrazni tematski brat izraza moraš otići da bi se vratio. Uglavnom korišćen za vulgarnije radnje.
A: Daj, bre, što si tol'ka napast, daj samo do pola, nije od sapuna! Znaš kako kažu. dok se ne otvoriš, neće ti uđe!
B: Dogovoreno, pod uslovom da za svaki centimetar ubačen unutra, ja tebi izdepiliram deset sa deset s leđa. 'Ajde bre, šta si se smrk'o tako, dok se ne otvoriš neće ti uđe, nije valjda da ti se spava sad?
Lajtmotiv naših službi bezbednosti i tabloidne štampe.
Trenutak kada kurava odluči da se penzioniše.
Mišljenje prosečnog igrača kantera ili call of duty-ja, koji je pušku video samo u igrici.
Šta misliš ti, hoće li biti onog rata?
- Kakvog rata bolan?
Pravog rata, bombardovanje, mine, silovanja, klanje i to.
- Smanji igrice brate, mnogo ti utiče na mozak.
Ajmo PES-a onda?
- Šta , sad si umislio da si Murinjo?
Izraz koji koristimo, obicno u sali, da bismo nekom stavili do znanja da nam neko treći smeta, da želimo da se otkačimo od njega, ali ne možemo.
Kad porodica kupuje psa svi ga hoće a obično jednom ukućaninu zapadne da čisti govna po dvorištu
- Šta to radiš komšija?
- Čistim govna
- Pa zar opet ti?
- Opet ja, šta ćeš svi oće kuče a samo ja čistim govna
Duša od čoveka, ko leb je dobar.
-Jebati onogja, što predava mehaniku, obori me seme li mu njegovo jem.
-Nemoj tako, dobar je on, ženu da mu cviriš neće se ljuti, sigurno prolaziš u aprilskom roku.
Uvod u kancerozno lamentiranje nad aspektima prošlih vremena kojih se sećamo sa setom, dok smo druge aspekte svesno odgurali buldožerom u kanal ne bi li smo održali savršenu sliku koju želimo da projektujemo nesavesnoj omladini koja, o žalosti, srlja ravno u ambis jer ima internete, pametne telefone i sintetičke gaće.
''DANAŠNJA DECA NEĆE ZNATI KAKO JE TO KAD MORAŠ DA SKIDAŠ IGRICU SA STIMA''
''Ćuti, deda, i ulazi u ekran da te oderem u virtuelnom PESu. I ostruži blato s patika, smeta senzorima''
Situacija kad ti pas uzjaše nogu, a ti ulažeš sve napore da ga otreseš sa iste.
Upravu je Dubioza. Gledam to stado ovaca iz prikrajka i smeškam se. Mada je taj moj smešak smeša gro osećanja, uglavnom negativnih.
Šetaju one tako u oboru, po ceo dan. Po poslednjem popisu gazde, ima ih 7 a jedna je na putu, pa komotno možemo reći da ih je 7 i po.
A nekad, nekad ih je bilo devet, deset, a kad su par obora bili spojeni, i preko dvaes komada. Al', tak'a vremena došla, nema se novca za više, a pored ovaca, gazda ima i svinje, konje i kokoš. Kaže on, može da se živi. (A ja znam da on sere pare, al' ajd'.)
Ode on, kaže da skupi bale. Ja nastavih da ih gledam kulirajući ispod stare lipe. Ne da je mirisala...Ali to sad nije tema.
Kokoške se šećkaju i čekaju da ih opali neki petao, što gazda kaže, da ih nagazi. A jes vala, izgleda kao da je gazi, nasilnički. Koke to vole, izgleda, da se manipuliše njome. Da joj se lupi šamarčina i otera u boks.
A ovce, one su posebna priča. Ne mogu da verujem kako su pasivne. Samo kad su gladne, ponekad počnu da bleje, da se deru. Para uši. Dođe gazda, napoji ih i nahrani, i opet muk. Grobljanska tišina. Vidi se da mu veruju. A kad dođe proleće, one se na mrtvo uplaše šišanja koje gazda obavlja. Kao da kupi harač. One se, onako gole, osećaju iznevereno, bespomoćno i ponizno. Vidi se da osećaju prezir prema konjima, jer oni uvek najbolje prođu.
Kako god, prođe jesen, a one, zaboravljaju na sve. Vuna im se opet vraća, i čeka da bude ošišana. Ali one, kao da to ne znaju, savršeno su sretne s ta dva obroka deteline što dobijaju tog dana.
I tako u nedogled.
Imanje će preuzeti gazdin sin ili unuk, ako ga nema, onda bliži rođaci. A i ovce će se menjati, ali ovo što sam video, izgleda neće nikad...
Uputiš misao odbojkašicama kad na radiju čuješ vest kako one, rade i spremne, čekaju svoju prvu utakmicu u Evro-kupu, koja se igra na dan otvaranja prvenstva sveta u - fudbalu.
Kažemo za stidljivu osobu. Za onog bez samopouzdanja. Onaj koji se nosi mišlju da ako je suđeno, suđeno je.
- Op, op, pa ko je ova mala?
- Nemam pojma, nije još bila prilika da se upoznamo.
- Oćeš da kažeš da je iz tvog ulaza i da joj još nisi prišao!?
- Ma da, sa sprata je, stan pored ali...
- Stan pored?! Jel me zajebavaš ti?! Nisi joj neki poklon doneo kao za useljenje?
- Ma jok, to mi nekako džukački.
- Daj, nemoj da te čuje. Jel ti znaš kad se, ova moja, Milena doselila u moj kraj, tri dana je bio red ispred ulaznih vrata, cela porodica je ta tri dana koristila prozor umesto vrata, sreća pa su bili na prizemlju, a Milena je primala poklone i zahvaljivala se.
- Ih, seljaci, to ako je sudbina desiće se, ne moram poklon da joj nosim i to još na vrata, šta treba da me vide roditelji pa da puknem od sramote. Nego kako je baš tebe izabrala?
- Takav je red, nemoj da si stidljiv. E to ti je pravo pitanje. Pa uspeo sam da je oborim sa nogu. Dao sam joj nešto što je spojilo naše puteve.
- Ne znam baš, videću, al' ne verujem. Šta, nisi je valjda sapleo!? Šta to može da utiče na sudbinu, takva stvar ne postoji!?
- Ne, ludaku, ni Toni ti nije ravan, nije mogla bele toblerone da odbije. Probaj pa se uveri i sam, zažaliti nećeš.
Izraz za betoniranje, nastao kao dodatak na već klasični. Idealan za sve društvene aktivnosti u kojima se pojedinac mnogo razmeće svojim NE znanjem.
Izreka koja govori o tome da je potrebno raditi da bismo ostvarili neke svoje ciljeve, a ne cekati da se oni sami ostvare.
Virtuelno "Brate, drži me da ga ne prebijem"
Izraz koji se koristi veoma cesto kada plasimo nekoga - npr.simuliramo udarac a osoba se boji ili breca
Ono sto kaze instruktor voznje kandidatu koji je prvi put seo u kola.
