Zamerka, koja se stavlja, navodno vatrenom navijaču (u ovom slučaju Crvene Zvezde), koji se i ne seća kada je poslednji put bio na stadionu, a po forumima se prepucava sa navijačima drugih klubova.

Ono što klinci koji treniraju vaterpolo pomisle, pa često i dobace kada pod vodom osmotre zategnute pripadnice lepšeg pola koje treniraju umetničko plivanje na drugom kraju bazena.
Naravno, to i one misle o njima, samo se te umetničke plivačice uvek nešto femkaju. Kao, nikakva osećanja u njima ne izaziva činjenica da ih 20 vaterpolista uzavrele krvi proždire očima, osim da eventualno jedna drugoj kažu "jebote, kakav drvoseča"...

Izraz koji pokazuje da i nad glupošću ima još veća glupost.

Uzvik čuđenja onih kojima za izlaganje sopstvenog tela čistoj vodi i, možda, sapunu, smrad znoja, prljave noge, crni nokti i prljavština na pregibima vrata nisu ni od kakvog značaja, već je u donošenju tako radikalne odluke potrebno da se kumulativno ispune sledeći uslovi:
- da se lični opis promeni do neprepoznatljivosti od ulepljene prašine;
- da se kosa umrsi i, bez obzira na prirodnu boju, dobije ujednačenu nijansu slame;
- da se koža upali, da svrbi i peče i da pod prstima grebe kao šmirgla.
Kako se gore navedeni uslovi ispunjavaju uglavnom tokom vršidbe (vršaja), otud i ovaj izraz.

Kada usled gužve, random devojka bude prinuđena da svoje grudi prisloni na šipku, baš tamo gde se držite.

Pitanje koje postavis u onom trenutku kada procitas definiciju zbog koje se smejes ko lud na brasno...

Оправдање за сваку глупост коју несвесно учините.
Обавезно је користити јбг на крају, иначе не долази до тог посебног ефекта.

Suptilan poziv na pomirenje od strane naše lepše polovine.

Osećaj koji imaš kada na tvoju zdravu pamet atakuje tvoja domovina.

Pojava vidljiva prilikom snošaja sa cupikama teškim jedva 50-tak kila, vižljastim kao mačići, koje prevrćeš po rukama, nosaš ih na kiti uz stepenice, obrćeš ih naglavačke za stojeću šezdeset devetku... a kad treba da iz gepeka izvučeš vreću cementa od 50 kila da bi na ujakovoj terasi u Čortanovcima zakrpio popucali beton kičma ti puca i stenješ "Pu, pedeset vam majki jebem svima koji ste ga pakovali tako!"

Ovako počinje izlaganje manje istaknutih članova partije na vlasti prilikom uključenja u radio/tv emisije, u želji da odbrane lik i (zlo)delo istaknutije stranačke ličnosti čiji je manifetluk tema emisije.

Kvalitet parčeta mesa je obrnuto srazmeran udaljenosti.

Izgovaramo nakon nekog preteškog fizičkog rada ili pretrpljenog stresa.

Način da odbijete pozive za izlaske, a da pritom ne naljutite prijatelje.

Već sam govorio o značaju prsta (kažiprsta) kao mernog instrumenta, ali sam izuzeo jednu značajnu funkciju gore pomenutog a to je kao što naslov kaže njegovo stavljanje na čelo.
Ta radnja se izvršava nakon što od strane treće osobe, najčešće vašeg roditelja, dobijete instrukciju da je izvršite.
Postupak se sastoji iz zatvaranja očiju, nakon čega se nalaktite i kažiprst te ruke kojom ste se nalaktili na neki sto stavite na slepoočnicu i razmišljate od suštinskim pitanjima vašeg života. To mu dođe kao reinstalacija operativnog sistema s tim što je memorija u ovom slučaju vaš mozak. Nisam još isprobao tu metodu sređivanja misli ali verujem da ova fraza ne postoji bez veze.
Inače, mnogi umni ljudi su ovekovečeni u pomenutoj pozi.

Fin nacin da nekom stavimo do znanja da svako sledece pitanje o nasem psihickom stanju moze zavrsiti sa povredama od ugriza na kozi onog ko nas za to stanje pita.

4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati.
Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“.
Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo.
Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje.
Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.

Stojiš pod tušem, rukama naslonjen na zid, pognute glave, zatvorenih očiju. Ti se ne pereš i ne trljaš, ti se jednostavno zajebano tuširaš. Mlazovi vode ne skidaju štroku i znoj nego u kanalizaciju odnose tvoje teške misli i probleme. S vremena na vreme uzdahneš. Zamišljaš da si u reklami za Najk i da u pozadini neki zajebani glas kaže neku zajebanu rečenicu: "Život je borba" ili nešto slične debilnosti. Sam si sebi prekul.

Pokusaj prosecnog srednjoskolca da se izvuce od neizbezne jedinice u dnevnik koja sledi za neprocitanu lektiru. Od raspolozenja profesora zavisi i procenat uspesnosti ovog pokusaja

NN osoba sa kojom svaka žena oseća moralnu obavezu da se tuca, zbog produžavanja vrste, osim ako ste taj muškarac baš vi.