Sitne stvari nedefinisanog broja i pojma.
Gomila bez broja i oznake.
A ako ima oznaku, nerazumljiva je posmatraču.

Fraza verodostojna koliko i profesor Baltazar, Aladinova lampa ili članci sa ovo sigurno niste znali-10istinaomuškarcima/ženama tematikom.
I priča o letećim sankama Deda Mraza ima nekog smisla kada se uporedi sa gorenavedenom floskulom. Čak mi od jednom i Trifunova mađija postaje gotivna i dojajno realna, mada to i nema preterano veze sa ovom definicjom.
Generalno, mi ljudi smo šmekeri. Volimo i poraze svarene šmekerski i nabijene na nos onima koji su nam ih priredili. Jer, oni su zajebali sebe(a mi smo inače veliki frajeri) šta ima mi da se ljutimo i besnimo, Bog lično će se postarati za prestupnike. Zapravo, na svaku neprijatnost čovek treba odreagovati na sledeći način: spokojno zatvoriti oči, reći "zajeb'o si sebe" osobi ispred i ležerno napustiti prostor. Ovaj fenomen distorzije realnosti još nije naučno dokazan ali to ne ometa milione ljudi da nastavi da ga upotrebljava u cilju mazanja sopstvenih očiju.

Ono što naši roditelji nikad ne upotrebljavaju pri završetku ukucavanja pasvorda, nego izgube dragocjenih par sekundi prije nego li kliknu na sajn in.

Osoba koja je ružna do te mere da je nemoguće rečima preneti stepen njene ružnoće. Na skali od 1 do 10, ova spodoba dobija rekordih 24. Zrači ružnoćom do te mere da se to može detektovati gajgerovim brojačem (ako se ne pokvari od traume).
Kod male dece izaziva teške traume koje za posledicu imaju doživotne košmare, piškenje u krevet i u najtežim slučajevima - bavljenje politikom u kasnijim godinama!
Kod životinja se javlja ekstremno uznemirenje - krave počinju da daju jogurt umesto mleka, vukovi cvile, nosorozi beže, lavovi se sakrivaju u mišje rupe, a kornjače i puževi ubacuju u drugu brzinu.
Kod odraslih pobuđuje mešavinu straha, smeha i tuge, uz kisele osmehe na licu, zaprepašćeno odmahivanje glavom i trljanje očiju u neverici. Penzioneri u autobusu im ustupaju mesto, u saobraćaju uvek imaju prvenstvo prolaza, a policija im nikad ne piše kaznu za prekršaje. Na eventualnom suđenju za neki zločin se uvek mogu pozvati na ludilo - niko toliko ružan ne može ostati normalan.
Cveće vene, lišće se suši, i opet - ništa od ovoga vam ne može dočarati koliko je ta osoba zaista ružna.

Kad se probudiš sat vremena nakon što ti je alarm zvonio, i onda popizdiš, počneš da kontaš šta sve moraš da uradiš, psuješ sve što ti pada na pamet, i sasereš se kad vidiš da nemaš vremena.

Odraz vremena početaka. Nemi i crno - beli film. Kada se govorilo onda kada se imalo nešto za reći. Kada su misli bile čitljive iz oka, iz pokreta, mimike ili gega i kada su iste zaista bile crne ili bele, lako razabrate, lako proniknute. Ljudi su se dijelili na dobre i loše, umesto današnjih sivih.

Čaplin je ideal. On je onaj koji ne želi da prianja svetu, da se povinuje. Stvaralac skitnice, po sopstvenom liku. Sitan čovek, velikih pantalona, uzanog tukseda, ogromnih cipela, i opet malog šešira, uz štap i brkove čini gomilu kontradiktornosti koje on čini skladnim do savršenstva! Perfekcionsta zna da savršenstvo ne postoji, ali proglasiće Čarlija limesom.

"Sjajan komedijaš! Obožavam Čaplina, plačem od smeha", reći ćete. Čarli je klovn, komedijan, lakrdijaš ako hoćete, ispuniće vam vreme i približiti usne ušima i sada, toliko godina otkako ga nema, da i vi nekad čujete iskren i nekontrolisan zvuk sebe ne brinući kako će odjeknuti.

Ljude je najteže nasmejati. Njemu je uspevalo da čitavoj planeti zagreje srca. Postojao je kao suprotnost drugom čoveku sličnih brčića, sa kim je delio popularnost. Crno - beli svet, zaista.

Danas, kako vreme prolazi a ja starim i bolje spoznajem svet, shvatam Čaplinovu tragičnost. Njegov osmeh, to je razigrani, nesvakidašnji, skoro neprirodni osmeh klovna čiji je cirkus svet, a audijencija sav narod. Njegove oči su bistre, plačne, njegovo srce osećam u sopstvenom dlanu pri svakom pokretu tog malog tela, nezaštićenog, nesviknutog na svet i na ljude...

A pokreti su poezija. On svakog udostoji podizanja šešira. Krivog štapa, bušnih cipela, pohabanog kaputa i pocepanog cilindra, sa limenom tabakerom punom opušaka od cigareta, sa podsmehom iz očiju prolaznika, on ne odustaje od sebe, od svog puta i načina. Čarli ne pokušava da bude kao oni, on je takav kakav je, i svesan sebe, skitnice i propalice koji je nedostojan ljubavi i poštovanja! I pored toga, on će dati poslednji peni slepoj devojci za cvet. Dostojanstveno će odbijati da mu drugi plate večeru iako mu prete batine...

Pravoj ljubavi nije važno da li je uzvraćena. Zato je i prava. Bistra i nehajna. On zavoli brzo i lako, a opet jako i zauvek. Zauzvrat, ne očekuje ništa... Jer zna, ljudima je ljubav mala, a on sem nje, nema šta mnogo da ponudi. Novac dođe i ode. Potreban je samo da čovek preživi. Da, samo. Jer ono što čini čoveka nisu bezvredni papiri koji danas ni krivi ni dužni znače sve ono što u čoveku postoji ili ne postoji samo po sebi.

Maniri i šarm, gegovi i humor, iskrenost i poštenje, nadasve ljubav, sve upakovano u skromnost, dakle sve ono od čega je satkan taj tužni pajac velikog srca, koji je bio previše svesan lošeg u ljudima, ali koji im je ipak dao celog sebe.

Čaplin je smešan samo u slučaju kada nisi on... Čaplin i pored zakrpe na srcu koja je veća od neranjenog dela, hrabro ide napred. Život je kratak, što čini svaki trenutak dugim. On se tuče sa jačima od sebe da bi odbranio slabijeg, dete, psa ili ma kog...

Zagledaj se nekad u njegov osmeh i oči, u njegove cipele i štap, u linije na njegovom licu. U ljubav bez stražnjeg izlaza i plana, i očekivanja. U njegov sopstveni svet radijusa njegovog koraka... Onda zagledaj u sebe. Ako pronađeš nešto od toga, pa ma kako sićušan trag to bio, ti si dobar čovek.

Stanje izgubljenosti i hroničnog besposlenja u životu svakog osnovca/srednjoškolca.

Devojka kojoj nisu nepoznati pojmovi: fasada, špakla i mistrija. U nedostatku kreme i pudera može lagano da se posluži cementom i gipsom. Često orbitira oko zgrada čija je kontrukcija u toku, ali samo noću, kada u tami ne može biti primećena, jer ipak je od sve te njene lepote važnije da tajna dobrog izgleda ne bude nikada otkrivena.

Pevaljke domaće folk muzike nezapamtljivih imena. Statusno smeštene negde između tabloidnih divulja priznatih karijera i neafirmisanih prokeljki sa mikrofonom što zabavljaju na magistrali. Ove su se ipak dokopale nekog plejbek improvizovanog spota u Studiju3 DM-SAT-a koji je jedino zapamtljiv po zaglavljenom kablu od mikrofona među dojkarama, dodatno stišnjenim tri broja manjim crnim korsetom koji u objektiv kamere reflektuje nižerazredno osvetljenje. Dovoljno lošije pevaju od prvih, ali i dovoljno se bolje udaraju od drugih. Nediskretno fufičaste, feministkinjin trn u oku, vešto balansiraju na granici transfera blama svojom pojavom i ljubičastom senkom oko očiju, lopatom nanetom, kao i izrastkom na glavi koji nisu stigle da ofarbaju u ljombersko-žuto, ali se sve to kompenzuje zavodljivim njihanjem gore pomenutih prščanih atributa premazanih bronzanom kremicom sa šljokicama zbog kojih im je sve oprošteno opaskom kako im ne bi bilo oprošteno.

Mnogo je paralela po kojima su mogle dobiti ime:

- Harmonike-rastezaljke, ranije njihova uobičajena pratnja, danas zamenjena Jamahinim sintisajzerom
- Izveštačena podvrsta etno muzičkih numera koje odlikuje rastegnuti stil pevanja i mećanje "trilera" gde ne treba
- Telesno rastezanje od strane menadžera i muzičkih producenta dok im obećavaju karijere i ugovor kod Saleta
- Srednjevekovna sprava za mučenje
- Rastegljiviji dekolte za lakše smeštanje većih količina somundara tokom opštenarodnih veselja

Povećava broj gostiju na svadbi i do 30%

Dete(što mladje to bolje).
Muzička kutija(sa balerinom koja se vrti u sredini).
Prozor.

Mogu da napadaju zombiji, grizu besni kučići, ogromne bube, stvorovi raznih profila sve je to boza, sve dok ne dodje scena sa ova tri rekvizita.

Muško:
Uvek je napred, što bliže šoferu, sedi brkovi, brada i obrve odlikuju ovog gospodina izrabljenog lica, krvavih očiju od nespavanja i tužnog pogleda punog sete jer je upravo ustanovio da je penziju spičkao na crni luk i krompir. Ceo život se vuče po Gradskom Saobraćajnom jer nikada nije uspevao da sakupi dovoljno za polovnog Fiću jer je tada bilo neko bolje vreme i mogao je da ždere po kafanicama kad je hteo. Još uvek radi na crno jer ne može drugačije da iznese teret porodice (svoju gospođa babu, nezaposlenog sina, snaju koja radi kao čistačica i troje unučadi).
Žensko:
Uvek je pozadi jer je navikla da se vozi ko gospođa, samo što je taksi zamenila busevima, tramvajima i trolama. Prepoznaje se po kariranom-mast hev-cegeru iz kojeg viri 100 grama mlevenog mesa sa Kalenića. Uglavnom je nafarbana u ljubičastu, crvenu ili neku drugu drečavu boju (ili se jednostavno ne stidi svojih godina i bezbrižno pušta svoje sede da lelujaju okolo i plaše današnju mladež), sin joj je večiti student koga izdržava od bedne penzijice, muž joj je ili alkos ili je bio mnogo dobar čovek pa je umro pre dvajes' godina od srčane kapi.

Propali prdež, šupčano oblikovan u nadi da se iznedri tihomir .

Kao što mu ime kaže, neverbalni kompliment. Ako ste ljubitelj verbalnih, neće vam značiti mnogo, ali ako ste skromnije prirode, značiće vam više od hiljadu reči.

Izraz kojim svom sagovorniku ili nekoj ekipi želimo da dočaramo to izvajano telo, te obline, tu perfektnost ribe koja prolazi u tom momentu.

Letnji raspust sam proveo kod babe i dede, koji žive na planini. Tamo imam puno drugova i ceo raspust smo se igrali. Jedva čekam da opet bude letnji raspust.

Na raspustu mi je bilo baš lepo. Ustajao sam ujutru, i baba bi mi spremala doručak. Onda bih otišao da se igram sa mojim drugovima. Stalno smo se igrali nindža kornjača, i ja sam uvek bio Mikelanđelo jer mi je on omiljeni lik. Napravio sam sebi nučake od dva drveta i konopca, i imao sam narandžastu maramu preko očiju. Hteli smo da se igramo i moćnih rendžera, ali svi smo hteli da budemo beli rendžer, pa smo se potukli i onda mi je deda zabranio da se igram moćnih rendžera. Posle svakog ručka bih jeo kinder jaja i sklapao igračkice. Do kraja raspusta sam sakupio puno igračkica, i sve sam ih sačuvao. Svaki dan sam vozili bicikl i trkao se sa drugovima. Puno smo lovili skakavce na livadi, i onda smo njima plašili devojčice. Uveče bih gledao nindža kornjače i moćne rendžere na tv-u, a onda bih otišao na spavanje.

Letnji raspust je moje omiljeno godišnje doba, i jedva čekam da ga ponovo dočekam.

Nadimak za jednog naseg drugara.Nastao u toku novogodisnjeg slavlja i doceka novog milenijuma.Nadimak je dobio posto je konzumirao jednu od najboljih gandzi tog vremena,a oci su mu bile kao kod r2d2-a.Pomjerale su se s leva na desno u vidu crvene tackice.Tululilu

Hleba i igara, dabome, za vjek i vjekova. Narod voli igara, voli da gleda kako loptica preskače mrežu i kako Ekrem prca Vendi, ali bogami Srbin voli i dobrog i nadasve kvalitetnog 'leba, što je najvažnije. "Dvaput meri jednom seci" je temelj ideologije ove društvene anomalije, mere predostrožnosti su povećane na maksimum. Jebeš mu mater, ko zna, možda ga nisu ispekli dobro, možda je gnjecav, možda je trošan, bakteriološki neispravan, možda su ugradili čipove u njega da mogu da te prate šta radiš pokući, možda ga neka sekta pravi. Nema veze, uzmi ga ti lepo, promandrljaj ga, uzmi mu dimenzije, vidi dal' se poklapa sa sazveždjem Velikog Medveda, ščepaj ga ko gujcu Amber Rouz. Boli te kurac, imaš pravo, ti to plaćaš pedes' kinti, ko jebe ove iza, izvuci maksimalno iz uloženog novca. A ne, ipak je dobro ispečen? PA ŠTA ONDA DRKAŠ TAJ JEBENI HLEB TIM PIKLJAVIM ĆEVAPIMA TRISATA!?!?!?

Reči kojima je mene moja bivša supruga znala da probudi.

To je čovek koga ćete po isteku radnog vremena, tamo negde oko pola četiri-četri zateći ispred biblioteke, umesto ispred prodavnice kao nas normalne.