Propao tim. Šesta liga, podregion: prekoputa Mićkove pekare. Livada kru. Golmana su našli na rasprodaji starih stvari, a odbarnu su pohvatali po parku, jer, jelte, stoje k'o usrani golubovi dok se lopta nonšalantno kreće iz noge u nogu igrača protivničkog tima. Pripreme za sezonu nemaju. Sreća je i ako se odigra cela sezona, jer ipak, nisu roditelji svakog igrača raspoloženi za ovakav vid igre. Glavni strelac im je četrdesetogodišnjak sa veštačkim kukom i gadnom navikom da se pokači sa igračima na terenu. Kako tuđim, tako i svojim. Ume i da zavali ponekog sa tribina, ako iko posumnja u njegove golgeterske sposobnosti. Crvenih kartona nema. Poneki žuti. Jebiga, barem se sudija najede sa pobedničkom ekipom posle zadnjeg zvižduka. Stadion pozajmljen od lokalnog bogataša, kad ne izvodi stoku na pašu. Ne žali se niko, imaju sveže popasenu travu za džabe. Formiranje lige je u toku već par godina, s tim da bi oni, kao jedini tim sa više od 11 igrača i manje od 5 redovnih posetilaca kafane, odma bili prvi na tabeli. Ako i dođe neka teža utakmica sa, ne daj bože, susednim selom, svi u klubu su napeti. Niko ne zalije noć pre, čak ni ne gledaju tiket koji stoji pored uključenog teletexta. Kuku lele ako izgube u ''derbiju''. Celo naselje ih ismeva, a komšije ne svraćaju par dana na kafu i lokalni trač dana. Ali njih nije briga. Oni su i dalje ponos i dika cele mesne zajednice.

Hend džob.

Makovnjača u pojedinim pekarama. Izaziva ultra brzi porast šećera u krvi a slatko se oseća na jeziku čak i na mestima predviđenim za nadražaje kiselog i gorkog ukusa.

Muve bez glave :u blizini pekare ili bilo kakve brze I jeftine hrane kidišu navodjeni mirisom peciva. Opasni su čak i kada stoje, jer ako krenu, to je 200 s mesta.

Ležeći policajac : pešak koji zapreči jedini slobodan prolaz za biciklistu.

Ber Grils bi im pozavideo: u blizini autobuskih stanica trče iz petnih žila. U stanju su da preskoče svaku prepreku.

Bomeština : pored birtija je biciklista siguran jer odatle ljudi ne izlaze nego ispadaju ili bauljaju.

Brižni : pored škola je najbolje ne voziti, ne zbog đaka (lako je usporiti), nego zbog histeraljki od majki i baba koje zbunjuju decu arlaukanjem PAZI BICIKLA.

U svom svetu : likovi sa slušalicama su nesavladivi. Taj ne reaguje ni ako ga očešeš. Nastavlja u svom ritmu i navodjen svojim mislima.

Gomile : ekskurzije. Valjda je isto kao kad se upadne u stado. Sabijaju se, otvaraju ostvro za biciklistu i ostavljaju minimalan prostor za manevar.

Nisu svoji : Prilaze bolnicama i pijacama izbegavati.

Kupoholičari u najavi : Pored izloga je pravilo jednostavno. Udalji se od istog i svi problem rešeni. U suprotnom se kupoholičarke naprosto bacaju na bajs dok preleću sa isloga na izlog.

Dežurni "saobraćajci" u civilu: opominju da se ne vozi po trotoaru, duž pešačkog prelaza ili izvan bici staze. To obično začine i psovkama. Ponekad im smeta im čak ako se vozi po bici stazi.

Deca "brižnih roditelja!" na bici stazi: roditelj vozi ispred njih. Mališa ne drži pravac.

Sve one radnje koje vam posle dugogodisnjeg ponavljanja prelaze u ogromnu naviku.

Tip osmijeha koji svojom širinom podsjeća na kazaljke sata u 15 do 3, osmijeh od uva do uva, takoreći.

Obično lepuškasta, skladno građena devojka koja od malena ima neku psihičku falinku zbog koje se izdvajala od ostale dece u školi, puno čitala i sazrela čak i pre prve menstruacije. Jednog roditelja obavezno nema, a da li je to otac ili majka scenarista bira na eci-peci-pec! Taj roditelj je obavezno poginuo u saobraćajnoj nesreći za koju će se u toku filma ispostaviti da je bila planirana od strane mračnih sila! Ima malo prijatelja, uglavnom drugaricu koja će da bude ubijena čim klanje počne i dva druga koji će da se bore do kraja, ali će na kraju samo jedan da preživi! Klanje obično počinje na nekoj žurci gde su svi pijani (sem glavne junakinje) koja će te noći da doživi par flešbekova svog detinjstva tako da vi posumnjate da je ubica zapravo njena tetka iz Čikaga (za koju će se ispostaviti da nema veze s vezom). Krase je upornost, hrabrost, izdržljivost i neizlečivi poriv da se u trenucima kada je napadač juri penje na sprat kuće umesto da izađe iz iste. No, kakva god bila, na kraju preživljava da bi omrsila brke na sahranama svih silnih žrtava poklanih ''njenom krivicom'' kao i da bi zrikavim i drhtavim pogledom propratila finalnu scenu - iznenadno otvaranje vrata njene sobe dok je sama u kući, što je ujedno znak da seronja nije mrtav i da će biti još jednog filma!!!

Kritika razrednog starešine učeniku koji je potomak njegovih bivših učenika. Toliko dugo se učaurio u prosveti da mu već dolazi skoro pa treća generacija iste porodice (ako su Romulanci može biti i četvrta) da je izvetrio ko kisela voda - sve dečje potrebe razume ali nema rešenja za njih jer je jednako podetinjio kao i oni.

Savršeni mir i tišina, bez klinačke dreke, nastavničke histerije, gađanja kredama i sunđerima. Niko ne škraba po meni, nema igranja sa rasvetom, ubadanja šestarima po mojim zidovima, ostavljanja ljubavnih poruka markerima.
Savršen mir i tšina.
Povremeni upadi tetkica koje mi pobrišu prašinu i podove, otvore mi prozore da se malo provetrim, ili matorog domara koji se trudi da osposobi sve što su mali demoni na meni uništili? To nije strašno, čak naprotiv. Eto, ove godine su me i okrečili. Osećam se 10 godina mlađe i spreman na sve izazove koje mi donosi 1. Septembar.
S vremena na vreme natrči debeli diša, i preko stola naguzi sekretaricu koju je zaposlio, a ponekad se i nastavnik fizičkog zapije sa hemičarem, i sve je to ok, i ne traje dugo. Naročito dišina jebačina. hi-hi
I onda opet mir i tišina. Opušteno dremkam se i gledam. Tabla, čista, umirujuće zelena, ormani izglancani, ćute po ćoškovima, dupke natovareni knjgama i vežbankama, kompjuter i grafoskop prekriveni čistim čaršavima, spavaju svoj letnji san. Spavam i ja sa njima.
Savršeni mir i tišina...
A onda dođe taj jezivi 1. Septembar. Od zvona koje najavljuje otvaranje školskih vrata dobijam napad panike. U daljini čujem stampedo dečijih nožica, graja je sve glasnija i bliža, otvaraju se vrata, prva torba leti preko mene i pada pored stola, rulja uleće naglavačke i završava se moj letnji raspust.
Mali zlikovci su se vratili, počinje haos.

1: Šta reći?
2: Koju slavu slaviti?
3: Da li kad je leto ili kad je zima?
4: Postiti ili ne?

Pitanja su koja se najčešće prožimaju kroz glave "prosvećenih" ljudi. Nažalost, ima ih još mnoga ali nemam želudac da ih sva priložim.
Ti dubokoumni ljudi su mahom bivše komunjare ili pak deca istih. Živeli su u takvom okruženju i sistemu gde se nije verovalo ili bolje reći, nije se smelo verovati u Boga, ići u crkvu, slaviti slavu...
Čast izuzecima ali njihov broj u takvom društvu je bio na nivou statističke greške.

BUM! Fast-forward do 21. veka!
Komšije neće da drukaju tvoju porodicu što slavi slavu kao što su tamo neki drukali mog pradedu. Crkve su još praznije ali to ne smeta da se slave slave, jer one više nisu stvar tradicije, sad su, tako reći in.
U tom novom sistemu vrednosti bivši pioniri i pionirke su bačeni u veliki rebus. Sad, kako to da ništa ne slave? Šta će svet da kaže? Kako odgovoriti na pitanje ,,Komšija kako to da vi ne slavite slavu?''

Obično se na tavanu ili u podrumu negde u mračnom, prašnjavom ćošku nalazi ikona Svetog proroka Jeremija ili Svetog Joakima i Ane koje su zamenjene nekom Titovom slikom ali ko je bre čuo za njih?! Daj da se slavi Sveti Nikola ili Đurđevdan to'e sad u modi!
Obično se i izabere Nikola i to onaj u decembru kad pola Beograda slavi a druga polovina ide na slavu, međutim, problem je što se posti, ko će bre ribu da guli? Nema pečenja, sarme, torte... Druže. Pa to onda nije slava.

Vrhunac kvazi-vernika je baš tad kad se lome da li postiti ili ne.
Uglavnom se ne posti. Iznese se prase, ja'nje, slavski kolač iz pekare Tito i ja i zalije cveće sa svetom vodom.

Nek ti je srećna slava domaćine, Srbine!

ova fraza se koristi u situacijama kada zelite da izbegnete susret sa odredjenim ljudima.

Kroz Bajagin lirski opus neprestano provejava jedan nadrealistički momenat; u velikom broju njegovih pesama oseća se iracionalno, rekli bismo besmisleno poimanje čoveka i prostora, otvaranje novih dimenzija, potragu za veštačkim rajevima. Sve je ovo propraćeno odgovarajućom leksikom: "lilule", "lepote takve NI", "nja nja nja".

U "Lepoj Jani" opažamo važnost klimatskih uslova; proleće, zajedno sa novim plodovima prirode, donosi i novo raspoloženje. Bajagin kosmopolitizam i težnja da se prikaže univerzalno stanje čoveka vidimo u dvojnom imenovanju - "maslina je oliva", klasičan primer silogizma. Tu su i kasjije "rumene", kao tradicionalna srpska voćka koja asocira i na alkohol, pa je zanesenost Janom i ovim putem motivisana.
Prostor u "Lepoj Jani" je vrlo specifičan: Bajaga spušta registar pesme jednom psovkom(jebote), i ne odlazi u patetiku. To je ljubavna urbana priča u prirodi. Potom - "ceo svet od sto milja". Težak za interpretaciju, ovaj stih možemo posmatrati kao sužavanje prostora usled zaljubljenosti lirskog subjekta, ili kao lokalno poimanje sveta koji je za njega alfa i omega. Milje, naravno, opet ukazuju na Bajaginu kosmopolitsku prirodu, te se stoga ne odlučuje za kilometre.
U pesmi "Ni na nebu ni na zemlji" vidimo opis jednog međuprostora. to nije ni nebo ni zemlja, možda neka aluzija na čardak, nismo sigurni. Njega karakteriše osećanje između mira i rata, života i smrti. Takvu osećajnost retko srećemo u pesnika.

Lanac prodavnica prilično zbunjujućeg naziva, jer se skoro nikad ne nalaze na ćošku. Mogući razlog ovakvog imena jeste psihološki efekat na kupca. Nedoumica oko imena radnje odvraća pažnju sa abnormalnih cena artikala.

"Persona non grata" medju parama. U zemlji gde se pare cene ako šuškaju, ova kovanica ume samo da zvecka. Zato nije ni čudo što najčešće ukrašava trotoare, zaboravlja se po džepovima, daje prosjacima, ostavlja baba seri, zapada ispod kauča, fotelje, kreveta, frižidera. Ni kao kusur se ne uzima, a ako zafali i onda je nepotrebna: "Sledeći put komšija".

Dalje, ima tu nesreću da u retkim situacijama kada je potrebna kao valuta ne može nigde da se iskopa. Jedna je od retkih koja je u množini još nepoželjnija jer vlasniku daje samo iluziju da ima pare, blagajniku zadaje glavobolje kad treba da ih ukrupni, konobarima krv ključa od besa kad im se tako plati, a devojci koju ste izveli na piće opada interesovanje što ih više imate. Uostalom, jebeš ti stvar kojom ne možeš ni da se počešeš ko čovek. Stalno klizi i ispada.

Ni cigani je ne vole. Stalno traže "neki dinar" al očigledno misle na bilo koji osim na taj. Čini se da kao valuta vredi jedino u Pirotu. Ako je verovati narodnom predanju i vicevima, tamo je sposobna da posvadi braću, prijatelje, zaljubljene... Ma može i rat da započne.

Ipak, ima ona neku vrednost samo ne zasnovanu na autoritetu države, već dobijenu od naroda. Može da posluži za otvaranje Juga, blokiranje aparata za otkucavanje karata u javnom prevozu, gadjanje sudija i igrača na tekmama, zamena za figuricu u "Ne ljuti se čoveče", trzalica za gitaru, da se uglavi negde u neku svrhu itd.

Dakle, vrednost kovanice od 1 dinar zavisi od mašte i inovativnosti naroda koji je koristi.

Jutro je, ustajem iz kreveta. Obavljam prvi ritual dominantnog mužijaštva, počešem jaja. Odem u kupatilo, iz dva poteza se umijem i šlepim ispod miške. Izlazim iz zgrade. Klatim se ulicom k'o kakav ušinuli pingvin razmišljajuči samo o tome da mi je želudac postao i suviše akustičan. Ne isklatih ni pedeset metara od zgrade kad upadoh u prvu pekaru. Naslanjajući se na bravu otškrinjem vrata, pogrbljen, slep na jedno oko, ulazim k'o zvonar upirući prstom na osminu sa sirom. Prodavačica razbuđena od prizora, bez reči, umotava burek. Tužno spuštam pozadinu na stolicu odmotavajući pitu. Gutam burek s' uživanjem i nevericom u njegovu svežinu i činjenicu da tako rano nema šta da me uznemiri te pokvari apetit. Ipak taj trenutak jedinstva, božanski prožimajućeg na sastavne delove razbija disbalansirajuća molekularno ne povezana životna klica u vidu babe koja se stvori sa druge strane stakla svetoga koje nas deli. U njenom milisekundarnom prolazu poput negativa u glavi mi ostaje otisak izrogačenih očiju koje mi režu načeti burek na šesnestine. U isti sekund izvršavajući ne dokazanu fiziološku potrebu oralnog pražnjenja produkta pljuvačnih žlezdi. U isti mah, pokazujući vremenom savladanu čeljust fosilnih ostataka zubi u tragovima. Momentalno sasekavši mi pojam o apetitu, na meni vizuelno ogledavši se u depresivnom spuštanju viljuške. Odlažućii obrok, sada već ispravljenih pršljenova, izlazim iz pekare. Ipak i dalje klateći se, gledam jutro......magla, studen i svrakre. Tu i tamo po neki cardboardman usnulo prazni sinuse preko svojih kočija. Dobro jutro...

Titula koju dobijete kada konačno kupite motorno vozilo pod nazivom automobil i postanete večni rob i dužnik zbog imanja istog. Vozački već imate i godinama maštate da imate svoj automobil u narodu poznatiji kao auto.
Došao je i taj dan, zaposlili ste se, uzajmili, ukrali, dobili na nagradnoj igri-to je već nebitna stvar. Šta da vozite-staro dvadeset godina ili novo? Hm takođe nebitna stvar jer...ako kupite staro ode on stalno na popravke a samim tim i vaše pare a bogami i živci jer...više je u nevoznom stanju tj. kod majstora nego u upotrebi. Ako kupite novo, sve pare spiskate da bi uzeli novo ili relativno novo...sačekajte...par meseci, nepunih godinu dana jer...ode kompjuter na njemu, brava na daljinsko otvaranje, polupali vam zavidnici stakla i eto...vi nemate pare za zamenu jer su delovi(a tek kompjuter, ovlašćene servise da ne spominjem) tooooliko skupi da...jebiga...on stoji parkiran a vi hodate okolo peške ili alternativnim rešenjima. Ali zato ratu za eventualni kredit od banke ili rodbine plaćate uredno. Bilo kako bilo potpuno je svejedno da li ste ponosni vlasnik starog ili novog automobila-sve su prilike da ćete ipak hodati pešaka ali ovaj put i praznog džepa.
Jer više ne prave nove stvari da bi trajale a one što su nekada pravili da bi trajale ipak su dotrajale.

Izgovor za svaku budalaštinu koja čoveku padne na pamet.
Bilo kakva rečenica koja nam odgovara u datom trenutku, a kojoj želimo da dodamo na značaju. Takođe može da upali u situacijama kada ste odvalili neku nebulozu i kada su se svi prisutni naglo okrenuli i pogledali vas proveravajući da li je sa vama sve uredu. Dovoljno je okriviti nekog starog kineskog mislioca i spašeni ste.

Fascinantna i upečatljiva pojava kod ženskih 60+ osoba na selu. Ovo pozdravljanje se odlikuje time što gost, koji ulazi u kuću (takođe bakuta vršnjakinja) obavezno saspe par rečenica i tek onda sledi "pa dobar dan". Uz to užurbano juri kroz godinama proučavanu kuću koju sada poznaje kao i gazda, ka kuhinji i dobro poznatoj stolici, spremna za kafu. Naše dve bake se u suštini lepo ispričaju, pre samog pozdravljanja.

Naočare koje se zamagle istog momenta kad zimi udješ smrznut u toplu prostoriju.

Pred kraj svake godine se "podvlači crta", pa se vidi gde smo bili, kuda idemo... Ako je godina bila uspešna, kaže se da je bila berićetna - plodna, rodna. Takođe, u sklopu prigodnih čestitki se poželi drugome da bude berićetno.