Prepička koja je fiktivno zaposlena u nekom od brojnih ministarstava i koja po pruženoj usluzi, u zavisnosti od kapaciteta stranke, dobija parče papirnog ubrusa ili vlažne maramice.

Ziv dokaz da ne moras da budes talentovan nizasta da bi se bavio javnim poslom dovoljno je da budes lep, ili kako nas prost narod kaze, dobro parce.Doticna sad nije ni to.

Za početak, da ne uvredim bilo koga, nije problem u tome da li neko jede ili ne jede jagnjetinu, svako ima prava na svoj ukus. Prosto, ova rečenica mi je uvek bila interesantna, jer još na početku neke proslave (gde se služi prasetina + jagnjetina) mogu da odredim ko će od prisutnih izgovoriti ovakvu rečenicu. U velikoj većini slučajeva, to je pripadnica ženskog pola. Raspoznaje se po tome, što pije negazirano nehlađeno piće ili vodu, od alkohola (mada ne konzumira alkohol) naručuje Bejlis ili Keglevič (Izvini! A jel služiš to na svojoj slavi?). Posle svih mogućih pritužbi da joj je hladno i ako sedi pored radijatora, zvučnik joj bije direktno u glavu, od slavske sveće joj suze oči, a slavsko žito ne može da uzme jer joj orasi nadražuju nepca...dolazimo do čina konzumiranja mesa. I dok se svaki prosečan Srbin raduje tom delu proslave, za nju nastupa jedan tragičan deo: kako ti parčići mesa imaju kožu, ren je štipa za oči, a kupus salatu ne voli...i kako odabrati pravo parče mesa, koje NIJE jagnjetina. Ako toliko ne voliš da jedeš nešto, kako ga ne prepoznaješ? Ja ne volim boraniju i grašak, pa nikada nisam terala nikoga, da mi razgraniči to od npr. pasulja ili pirinča, savršeno znam razliku.

Najznačajnija igračka na tržištu robe i usluga Srbije. U vremenu krize i besparice to je igračka koja obavezno pojeftini i potvrdi onu svetu izreku: Dajte narodu hleba i igara! Hleb nek' poskupljuje, samo nek' su nam igre jeftinije!

Ući srcem i dušom u nešto i izgubiti. Idealizovati radnju od koje nema hleba, posle koje možete videti samo bjesak stvarnosti. Vrtoglavo i bez padobrana spustiti se na zemlju, tiho otpuzati u mrak gde ćete sagledati svoju propast u realnom obliku.

Izgovor kojim su nas roditelji, kad smo bili mali, prisiljavali da pojedemo to malo hleba ili hrane sto nam je ostalo. Samo da nam dete bude rumeno i veselo, sklono gojaznosti i mrznje nad ljudima Romske populacije.

Reč kojom se obraćamo ocu kad prerastemo sedenje u krilu, a još nismo dorasli do svog hleba. Tako sačuvamo svoje dostojanstvo obraćajući mu se grubljom reči od "tata" i njegovo dostojanstvo što mu dajemo nežnije zvanje od "oče".

Parce kartona koje retko kad pogledam.Sluzi za prvih mesec dana nove skolske godine a onda ostaje na radnom stolu da truli do generalke koja se vrsi 31.avgusta povodom pocetka nove skolske godine.

*Napravi sam recept*
Potrebni sastojci:Guzvane novine,hemikalije
1)Zguzvajte parce novina
2)Sipajte E524:Ekstrakt mesa
3)Sipajte E548:Izgled mesa
4)Sipajte E122:Miris mesa
5)Sipajte E102:Elasticnost mesa
..Vas hamburger je spreman..ISTO kao u restoranu..

Kec u rukavu, džoker za muškarca kada svi izgovori i umiljavanja lepšoj polovini potonu kao Titanik. Udara baš tamo gde treba, direktno u žensku sujetu. Obigrava oko nje kao parče skakutavog bifteka oko izgladnelog psa, smirujući ga samo svojom pojavom.

Osoba koju je lako usrećiti, ili kojoj je lako skrenuti mišljenje sa neke tematike bilo kojim prehrambenim proizvodom. Datira još iz Starog Rima gde se koristio izraz Panem Et Circences (Hleba i igara)

Merna jedinica za dužinu ali i za količinu.Obično je koriste stariji ljudi,tražeći obično parčić hrane (uz obavezno pokazivanje vrhovima prstiju koliki je to parče i u isto vreme govoreći volišašno)

Način da tinejdžeri dobiju malo privatnosti i svoje parče stana usled zabrane zaključavanja u sopstvenoj sobi. Većina natpisa je tipa:
-KUCAJ;
-Kucaj kad ulaziš.
Usled nepoštovanja ove vrste natpisa tinejdžeri pribegavaju kreativnijim metodama.

Opis ukusa hleba koje jedu novokomponovane voditeljke,starlete i pevačice, a koje im obezbedjuju likovi u kravatama.

To je jedini cilj studiranja danasnje omladine. Ako slucajno NE DAJ BOZE zatreba to parce papira kao sto je diploma- bolje da imas nego da nemas. A iskustvo se nema pa se nema.

Česta bolest kod vlasnika sajtova za zabavu,koja se ispoljava kao manijakalno-depresivni strah od brisanja podataka sa hard diska svog servera,praćen neprekidnim žaljenjem za nekim prošlim vremenima kada je sve to čime se on danas muči i trudi da zaradi parče leba delovalo samo kao igra i razbibriga.

Starinski i pomalo zaboravljen izraz čije je značenje nekada bilo vezano samo za poljoprivredu. Ljudi su sa njim opisivali parče zemlje koje je zaraslo u debeo korov i koje već dugo niko ne obrađuje ili marva koja se ukopala na nekom pašnjaku i ne mrda odatle, pa makar bombe padale. Kako se vreme menjalo, a naši ljudi bežali od sela i motike, tako je i ovaj izraz dobio neko novo značenje. Danas se pod ovim obično misli na hroničnog alkosa koji je u kafani od jutra do sutra.

Najnepopularniji odevni predmet većine penzionera u Srbiji koji ga zbog visine penzija uvek stežu i stalno na njemu buše nove i nove rupe.

Skitnica, lutalica, prosjak pred vratima onih koji imaju malo ili "malo" više od njega. Konačno je pronašao svog ljudskog komplementa i prihvatio mesto u dvorištu fiksiranom ogradom. Nije mu mnogo bolje nego bez vlasnika, ali barem redovno dobije da jede, ne kisne i nije mu hladno. Ne duvaju mu vetrovi oko mokre glave, a klinci u prolazu ga ne gađaju kamenjem misleći da je opasan. Nije on opasan, čak i voli te iste klince, samo je prljav i neuredan. I mršav, premršav od gladi koja ga muči.

Nije on za to kriv, možda je prethodni vlasnik odlučio da mu je previše da i njemu baci koru hleba, možda se odselio, prodao svoje vekovno ognjište i otišao za boljim životom, a njega ostavio na vetrometini. Možda. Možda ga je majka i okotila na ulici, u nekom žbunu ili rupi i takvog ostavila čim je imao snage da zagrize sisu. Nebitno. Odrastao je tako kako jeste i za bolje i ne zna.

Sad ima, ne mnogo za neke, ali mnogo za njega. Toplo. Hrana. Mesto. Ljubav. Ima svoje parče dvorišta koje on nadzire i koje je neprikosnoveno. Čik probaj da mu nešto uzmeš, ostaćeš bez prstiju ili njega neće biti. Tu on čuva.

Potpuno razumljiv potez domaćih banaka koje na mesečnom nivou simboličnom sumom naplaćuju mukotrpan trud oko izdatih kartica, pa tako naše dragoceno parče plastike, kada ga ne koristimo, redovno ide na pilates, pedikir, manikir, po potrebi i fejslifting, a neretko i na kraljevsku masažu.