Nezlonamerno oslovaljavanje, uglavnom među prijateljima, koje je korektan prevod engleske reči "motherfucker".
Pošto doslovni prevod "mamojeb" zvuči previše rogobatno, pribegava se indirektnom prevodu pri čemu se uzima dobro poznata činjenica da psi imaju fetiš prema majkama

Njemu je sasvim prijatno u svojoj koži.On ne zarezuje ništa, mrzi ga da ustaje, a kamoli da se obrezuje. Kao i istoimeni pas, on je sumo - rvač sa viškom kože, vršnjak svog gazde od koga nema vajde, ne diže se ni na meden pičić i ne odaziva ni pri najiritantnijem buđenju. Draškalo u kožnjaku.

Primetih slične defke, ali vezane isključivo za osobe ženskog pola. To je sasvim nepravedno jer se i dečaci oslobođeni roditeljske stege ponašaju isto kao i devojke ili pak kao pas koji je pušten sa lanca i koji je uzgred budi rečeno i zaslužan za nastanak ove izreke.

Igrače ovog tima lako možemo razvrstati po kategorijama.

Golman - Kaže se, imala majka dva sina, jedan je bio pametan, drugi golman. Veoma česta pojava u beton ligama su debeli golmani sa stomacima kao trudica, ali uprkos tome i dalje su tu, u svojim već uveliko četrdesetim. Ili golmani visine kao ćevap u skoku. Ili bilo koji drugi hendikep, kad ne možeš da budeš u polju, i da trčiš - budi golman.

Štoperi - Dva balvana, sekvoje, cepanice. Search, kill & destroy. Obično na tim mestima stoje oni koji su glavne "badže" u selu, kavgadžije, spremni u svakom trenutku da se pobiju. Tehnika nula. Vole da podmuklo udaraju, a često i otvoreno jer im sudija naravno ne sme ništa, u njihovom selu. Ne pokušavati sa vraćanjem udarca.

Bekovi - Bez želje za diskriminacijom, često ovde stoje pripadnici romske populacije. Valjda zbog svoje konstitucije, mršavi su, brzi a to se od beka i traži. Tehnika im svodi na pokoji centaršut i trčanje po liniji do iznemoglosti. Obično bekove igraju oni slabiji koji nisu uspeli da se probiju do mesta štopera. Ako nije ciga, onda je neki klinac, koji je tu stavljen da se kali.

Veznjaci - ovo je zaista sorta za divljenje. Stari, prekaljeni vukovi, glavni ispred svoje seoske prodavnice, koji istini za volju dele loptu kao Bekam. Ali njihov radius kretanja se svodi na krug na centru igrališta, tako da se od njih ne očekuje defanziva, već samo dobar pas, pokoji centaršut. Neretko su kapiteni. Godine naravno broje 45+.

Krila - Često, jedni od najboljih u timu iako su večito u senci Veznjaka ili Napača. Posao mu je kao i kod Beka, ali sa većom slobodom u igri. Naravno da tu već igraju stariji momci, koji su prošli Beka, i nazad se retko vraćaju, jer pobogu, tu su ovi klinci da trče za njega.

Napadač - možemo ih podeliti na dve vrste. Jedna je, smotani igrač koji bi bilo gde upropastio igru, sem u napadu, gol ne ume da pogodi ni na treningu, ali ipak ok je za atmosferu i svi ga vole u ekipi. U drugu vrstu obično spadaju mladi momci koji su u svojim dvadesetim, seoske devojčice se pale na njega, frizurica je uvek na mestu, ima dobar dribling, postigne i neki gol, čime se njegova "slava" pročuje i do susednog sela (čime automatski dobija naklonost tamošnjih devojčica). Ali neretko, dolazi na utakmicu polupijan jer je sinoć sa drugovima na kafani (šmekerima kao on, ali netalentovanima za fudbal) zaginuo do pet.

Trener - lokalna pijanica, koji je završio sa igranjem fudbala, legenda sela, ali svi ga poštuju.

Doktor - ko god se nađe slobodan u tom trenutku, dobija zvanje doktora. Jedini posao mu je trčanje sa flašom vode u ruci do povređenog igrača.

Ekonom - priglup, socijalan slučaj, dobroćudan čikica koga svi gotive. Nije mu mrsko da posle svakog treninga i utakmice skuplja pobacane dresove, štucne po svlačionici, pere i ponovo ih pakuje.

Ako sam nekoga zaboravio, dopunite.

Kućni ljubimac od nepoznate osobe koji je seksualno ugroženiji od svih učiteljica, nastavnica i profesorki sa silikonskim dojkama i dobrim nogama koje obitavaju u glavama muškaraca svih uzrasta. Dok je pas onaj koji jebe, nečiji miš je onaj koji je jeban.

Vidi: Laže ko pas.
Ajde psi još mogu da laju, ali pacov čak ni ne pravi nikakve razgovetne zvuke ni pokrete. On je samo užasan. Uostalom - da me pacov slaže, poludeo bih zbog pacova koji govori, a što me je neko slagao ne bi me onda toliko potreslo.

Kada svoje čudne postupke, osobine, ponašanje pravdate horoskopskim znakom u kom ste rođeni.

Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.

Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.

Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.

- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!

Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.

Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.

Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.

Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.

Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.

Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.

Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.

Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.

Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.

Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.

To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.

Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.

Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.

Ona nikada i nije. Zato toliko razara..

Nekad bilo sad se pripoveda,nema više partizanskih filmova obaveznih za ovaj nekad praznik.Partizanska eskadrila,Sutjeska,Neretva,Valter brani ....,mogao bih ovako do sutra.A tek svinjokolj,jebo tranziciju nema mraza ko nekad,pa sneg je znao da napada do struka,a sada nema za šta pas da nas ujede.

Voditeljka, koja posao voditelja dozivljava kao caskanje sa drugaricama, pravi milion izraza lica, skuplja oci, muca, koristi postapalice, iz glave direktno konstruise recenice koje su gramaticki ispravne kao kada moja baba prica, i ipak svi gledaju... koga je danas napao pas, kome smeta miris okolne przionice kafe, o zeni koja gaji deset fikusa u stanu...

Starost prokleta. Vreme kad mnogi biološki sistemi počinju da odlaze u kurac, ruku pod ruku sa moralom, državom, starim vrednostima, kavaljerstvom i komšijskim poštenjem, jebo pa ne jebo pas u usta izanđala avetnog Marinka što mi još nije vrnuo kosilicu i grabulje.

Mukom sabrane misli i priključenija puk. Ilije Pavlovića, leta gospodnjeg 2013.

Žene koje pse smatraju ljudima. Pored toga što ih oblače, šišaju, trimuju, farbaju, hrane iz porculanskih tanjira, kupaju u kadi, stavljaju na WC šolju da pišaju i seru, ponekad čak i razgovaraju sa njima, misleći da ih sirota živuljka koja ima maksimalno 5 potreba u životu razumije. Kera/kerušu boli ona stvar za tim, zna da dva "av" donose hranu a četiri vodu, dok neprestano lajanje tjera muškarca koji je došao kod gazdarice da ode odatle, što i jeste korisno kad hoćeš da se riješiš šeme, ali jako ide na živce ostatku komšiluka.
Bjesomučno lajanje do ujutru višestruko je gore od četiri studentske žurke sa sve četiri strane svijeta, ali gospođi/ci (najčešće sredovječnoj rospiji koja neće da kontaktira rodbinu ili nekoj mladoj prijateljici noći) ne pada na pamet da napolje tjera svoje mazno, medeno i cakano detence u vidu što manjeg džukca, tipa pudla/čivauva/mop.
Na rečenicu "Ali to je samo pas, životinja" hoće da kolju zubima ili odveć preraslim noktima koji bi se u nekim zemljama klasifikovali kao hladno oružje za koje treba dozvola.
Ako li se slučajno malo pseto posere negdje na ulici, dokle god je na travi, ok je, jer sredovječnu rospiju bole leđa, a mlada dama noći se ne saginje tek tako, već moraju prvo da se pokažu pare, što joj je postao i uslovni refleks.
Ali dobro, često im je pas jedini pravi prijatelj, naročito kada se sredovječna rospija sa tugom u očima sjeća kako je odlučila da joj rodbina nije važna koliko stan od 30 kvadrata ili kada se mlada dama noći hvali odveć ljubomornim drugaricama na novi Nisan Juke koji joj je kupio vlasnik nekog lanca hotela što ju je raščerečio prije mjesec dana.

Uglavnom starije osobe oko pedesetak godina , njih dvoje-troje se uvek drze zajedno i prokomenarišu svaki detalj utakmice koji je na TV-u od sudije koji je suvise mlad i neiskusan da bi sudio takav mec pa do praznih tribina zbog skupih ulaznica i ekonomske krize, mozete ih naci i na nizeligaskim utakmicama gde se ne placa ulaz kako sede pored nekog drveta u hladu i komentarisu kako trener domaceg tima koji inace radi jos i u pekari nije dovoljno dobro postavio taktiku u napadu jer je previse vlazna trava pa lopta ne ide dovoljno precizno ili je stavio Peru mesara na krilo,a on nije dovoljno tehnicki nadaren....Takolje ih mozete naci i u kafanama/kladionicama kako sede za stolom blizu TV-a da bi bolje videli mec , svaki od njih bi mogao biti selektor reprezentacije ili menadzer Liverpula jer svaki zna kakav tim treba izvesti protiv bilo kakvog protivnika takodje svaki zna da koji je igrac ima procentualno najtacniji pas u sezoni i tokom cele utakmice cujes vise statistkike nego sto cujes na poslu , a bez price o fudbalu iz njihovog vremenu ni jedna utakmica ne protekne.

Stoka, ali ne pitoma životinja, nego zamorno govedo. Hrani vas, ali teško je i Bogu i ljudima. Volite ga, ali što se razvlači, po ceo dan preživa, sve natenane, a vi biste kući, pada kiša, vaš pas je umro, komšija se ženi, vašom ljubavlju iz detinjstva - a marva pase kao da ništa od toga ne zna!

Govori se za one igrače koji imaju tako tačan pas da je skoro neverovatno zamisliti da on pogreši u dodavanju. Kao laserom navodjena, lopta stiže tačno tamo gde je tražena bilo sa 5 metara ili 80 metara daljine, njima je svejedno. Oni imaju editor u kopačkama, i gde žele, loptu šalju.

U elitnim fudbalskim ligama dio terena iza ledja odbrane, u kojem, kada se nadje igrač protivničkog tima, koji dobije kvalitetan pas, automatski se nadje u gol-šansi.

U Srbiji (i Crnoj Gori), dio terena na kojem nema kaljuge, blata i džombi na koje bi igrač mogao da polomi nogu i završi karijeru.

Našem narodu neverovatno drag pas. Postoji podela na gradske i seoske... Gradski su Gonič tramvaja i Američki kantoprevrtač, dok seoski nosi titulu DODŽ - Domaća Obična Džukela.... Poreklo nije poznato, ali se zna da su neverovatno inteligentni... Poznati su po tome što mrze poštara, laju za vozilima i kradu jajca iz kokošinjca...

Karakterističan sindrom kod Srba. Predstavlja nemogućnost svršenja procesa urbanizacije i deruralizacije ličnosti. Koliko god fraza imala bukvalno značenje, ona sadrži i određenu metaforičku komponentu. Engleski buldog vekovima predstavlja statusni simbol, psa koji krasi samo gospodske kuće, s velikom porodičnom istorijom. Takav pas nosi neki šmek urbanosti i bežanja od paorskog okruženja i malograđanštine. Kao takav, njegovo ime mora biti u korelaciji s duhom porodice, njenog ugleda, statusa i istorijske uloge. Takav pas mora imati ime koje zvuči toliko moćno da pomisliš da sam pas ima plemićko poreklo. Atila de Jesus, Milton von Levenbach, Ricardo of Windsdor i sl. su pravi primeri engleske pseće gospode, koji daju potpuno drugu konotaciju izrazu pasji život.

Naravno, suština ovog sindroma nema veze samo sa odabirom imena za psa. Ovaj sindrom ima mnoge druge primere iz života. Vratili su ti dedinu imovinu što mu komunisti uzeše posle rata, kupio si sebi Jaguar iz serijske proizvodnje oduševljen džentlmenskim stilom ostrvske gospode, ali umesto klasične muzike, mora da se pusti Jandrino Jato, da se vrate nostalgične misli iz kevinog krajiškog kraja. Uzeo si ženi original "Luj Viton" torbu, ali ona i dalje vezuje onu seljačku punđu ala Jorgovanka Tabaković, a na novu "Soni Braviju" stavlja babinom rukom štrikani milje.

Sve u svemu, ovaj sindrom predstavlja konačnu barijeru u procesu nasilne građanizacije i asimilacije u civilizacijske tokove ekonomski više klase. Danak u krvi modernog društva.

Izaraz nastao sintezom dve imenice:
Bandog - pas degenerik, nastao rodoskrvnucem (google: bandog)
Lav - zajednicka imenica za divlju zivotinju, nije pivo (google: lav)
Obelezava osobu (ili njeno ponasanje) koja svojim postupcima ili ponasanjem odskace (razlikuje se) od normalnog. Najcesce se upotrebljava od strane roditelja u obracanju svom detetu (deci).

Zena te prevarila s kolegom, izgubio si posao, pas ti se popisao na krofne, klinca ti istukli u skoli a ti mu zakasnio na roditeljski a pre neki dan na priredbu gde je recitovao Desanku Maksimovic, sef te drka na poslu... ti mora da si Brus Vilis!

Jos gore, ti si srpski Brus Vilis, jer svet spasiti sigurno neces!